Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Goran Tadić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 5, 6, 7 ... 10 ... 15  Sledeći
AutorPoruka
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Pet 11 Apr - 23:50

Nemoj da mi nedostaješ

Nemoj da mi nedostaješ.
Zabavi se nečim.
Nađi prijatelje na Fejsu,
gledaj španske serije i prenos iz Skupštine,
nabavi papagaja i uči ga da govori haiku,
posadi bonsai i čekaj da naraste,
treniraj tekvondo, idi na fitnes, folklor, balet.
Radi prekovremeno, čekaj u redu
za biometrijsku ličnu kartu,
organizuj kućnu prezentaciju
usisivača, kozmetike, plastike.
Napravi veliko spremanje,
idi kod svojih da te nerviraju,
pravi plan za letovanje 2018.
Napravi kućnu rasprodaju
(od zarađenih para idi u šoping),
udaj se, pa se razvedi,
piši autobiografiju, pesme,
uči da sviraš gitaru,
idi u kuću Velikog Brata
samo nemoj da mi nedostaješ.
Dosadiće ti, pa ćeš morati da mi se javiš.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Pet 11 Apr - 23:58

Falinka

Gledam te i mislim –
neće biti da su to njene oči
(ne smem da pomislim
šta bi bilo kad bi’ gled’o niže).
Mislio sam da si nakinđurena,
k’o one što moraju da se kinđure,
a nisi, taman si previše lepa za mene,
pa skraćeno kažem da si prelepa.
Čim sam te ugled’o, odma’ si mi bila
nekako najlepša na svim svetovima,
u čijem sam stvaranju učestvov’o
i nekako si mi, k’o krpelj, za srce prirasla,
al’ sam se ponad’o da imaš mrvu pameti
i da ćeš kasti: “Šta će mi ovaj, vid’ kaki je”.
Sa drugim delom mog’o bi’ se složiti,
al’ lično mislim da bi’ ti mog’o biti od koristi
po pitanju odgovora na ljubavno pitanje.
Ne bi’ da se mešam u unutrašnje stvari,
al’ malo je čudno kako si dosad mogla bez mene.
Ne bi’ ni da se falim, al’ koju god da pitaš
svaka će za mene kasti da boljeg nije imala
i da ni ti od mene boljeg nećeš naći.
Ja ti lepo kaz’o: “Izvin’te, ja Vas volem”,
a ti meni: “Morate odležati, da se na zlo ne da”.
Mustra si ti meni, kobajagi, ne mariš,
a ustvari nećeš da se vidi da mariš.
Iskren da budem, to me i brine.
Kako možeš da trpiš moje stihove boje meda,
vrcane u ritmu kloparanja neregistrovanog srca?
Nisi ti baš sasvim čista, čim ti je lepo
u društvu, jedva preživelog, pesnika.
Hajde, ponovi šta sam govorio
o praporcima na mojim nezauzdanim rečima,
o ruzmarinu u naručju tvojih drugarica
i haljini od heklanih pahulja, za slučaj da bude leto
kad pristaneš da me trpiš čitavog života?
Badava ‘ladim jezik, kad ništa ne slušaš.
Samo trepćeš u ritmu sitnih slatkih laži,
koje izmislim, da ne bi shvatila da si u bajci,
pa da mi se, nedajbože, prepadneš i pobegneš,
a ja ostanem žaba do prve rode,
pa posle bude - džaba ti žaba.
Tvoje je da me nećeš, moje da te nateram da ‘oćeš,
a ne ovako, da budemo pasent, što je redak slučaj.
Jedno je pisati ljubavne pesme, a drugo živeti ih.
Nisam navik’o da me neka vole.
Kažu one meni – ti si meni to i to, al’ nije to to.
Ja ne znam šta je ljubav, al’ znam šta ljubav nije.
Dosad je uvek bilo da nije, pa me brine šta ako ovo jeste.
‘Ajde, ti si pametna, pa kaži da l’ jeste, il’ nije.
Vol’o bi’ da jeste, al’ šta ako nije?
Il’ ako jeste, pa neko, nedajbože, pod voz skoči,
il’ popije otrova, il’ ode u politiku,
pa ovaj što je ost’o normalan poludi od žalosti,
il’ dalekobilo počne pesme pisati, a ne ume?
Tačno sam znao da imaš neku falinku.
Da si bar gadna, pa da mi ne trebaš,
il’ da se opametiš, pa da ti ne trebam,
nego ovako, k’o da se volemo,
k’o da je ovo prava ljubav
i to baš sad kad sam rešio
da za mene ljubavi nema,
da mi niko ne treba,
da volem da umrem,
a ti me teraš da ne budem svoj, već tvoj.
Kako da ne budem tvoj kad nisam svoj
otkad sam video tvoje oči,
za koje još uvek sumnjam da nisu tvoje,
prelepo, glupavo moje?








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sub 12 Apr - 0:05

Pesnička pesma

Lako je biti malodušan kada ti zapadne ovo malo duše,
bez uputstva za upotrebu, pa moraš, samouk, da se snađeš.
Svi smo pre pameti rođeni, al’ ja se rodih čitav život ranije,
da bih bio suvišan, jer voleh one koji sebe već vole.
Na ponekoj stranici života stavio sam “uši”,
verujući da je na njoj zapisano nešto važno, ne i mudro,
većinu zgužvao, jer ih je pisala nepismena žena,
a ja čitao, kao dnevnu zapovest,
verujući da je dobrom namerom pisana.

Ima nas željnih ljubavi,
al’ nije isto biti željan i ostati željan.
Nema oduška duši, kada se pomiri sa tim
da ne postoji šansa za propuštene šanse,
a druge su drugima namenjene.
Tuga nije korisno iskustvo drugima,
ali se neki od nas teše da će naša tuga utešiti tužne,
pa pokleknu pod pritiskom pesme i tuguju javno.

Bilo bi me stid da mislim da sam pesnik,
ali se ponosim onim što sam osetio,
a nisam umeo da zapišem
i po tome se ne razlikujem od drugih.
Da sam imao kome da kažem,
ne bih morao da pišem.
Pesma nije stil pisanja, već stil života,
nesvesna mistifikacija najobičnije čarolije.

U redu, pesnik sam,
dok neko ne postavi tačniju dijagnozu.
Nije pesnik onaj ko se pesmom takmiči,
već onaj ko se takmiči sa njom,
uprkos saznanju da je gubitnik.
Imam nesreću da sam živ pesnik,
pa čitam tugu iz očiju onih
koji čitaju moju tugu.
Pesnik bi morao da se rodi mrtav,
da ne gleda toliko tuge u toliko očiju.
Život se ne opisuje, već živi.
Ipak, ostaće zapisnik na satenskoj ploči,
ukaljanoj pogrdnim grafitima.
Ne marim, nije mi trebao epitaf, već život.

Romantično, lično, patetično,
pisao sam domaći zadatak iz ljubavi,
uveren da su satenski stihovi mogući u praksi,
ali je za to uvek neko nedostajao.
Samo sam želeo da bude lepše kada je lepo
i tužnije kada je tužno.
Bilo je teško i lepo.
Moglo je lakše, al’ nisam mogao
da dopustim da bude ružnije.
Kao propovednik veličao ljubav,
čiji sam slepi podanik bio,
govorio vernicima da mi se ljubav prikazala,
najavila svoj skori dolazak
i obećala da će je biti za svakog,
ko u nju, uprkos iskustvu, veruje.

Mogao sam osiromašiti sebe bogatstvom
i kupiti ovo što mi nedostaje,
ali bi me ubilo saznanje da je na prodaju
i ono što sam voleo.
Mogao sam... Ne bih mogao.
Neko u samo jednoj pijanoj noći
odboluje i izleči bolest
sa kojom se nosim čitavog života.
Kod toliko neizlečivih, doživotnih bolesti,
baš pesnik da budem?
Nisam pisao da bih pisao,
već da bih srce opisao.
Uzalud, ostaće nedorečeno,
jer mu nisam dorastao.

Nisu se stihovi pisali sami,
sve su to tragovi točkova sudbine,
koja me samlela u brašno,
od kog je umesila kolačiće sa biberom,
a ličilo je na cimet.

Kome trebam? Nikom. I ne treba.
Mene su voleli jedino oni koji me nisu poznavali.
Ljubavlju sam vređao one koji su mislili
da ne zaslužujem da ih volim.
Na kraju je postalo nevažno
da li original ove duše u nečijem telu čami
i žudi za susretom sa svojom kopijom.
To je moguće samo u pesmi.
Sramota je više, muško sam.
Muškarac bez rakije i teške ruke? Tja!

Pesma nije život, već njegov rezervni deo,
lepši i tužniji pogled na svet.
Bahatima i besnima nema mesta u pesmi,
njima je mesto u njihovim životima,
bolje od toga nisu zaslužili.
Veći mi je teret bio kamen u ruci, nego onaj na duši,
ne zato što nisam imao dovoljno drskosti da ga bacim,
već zato što mi ga bilo žao da se prlja, kad pogodi cilj.

Pesnik se oglasi umesto onih koji će ga čitati,
dovoljno mudrih da ne ostave trag osećanja.
Pesničku slobodu doživeo sam bukvalno
i ostao zarobljen u pesmi.
Nije mene pesma namučila,
već ono što je u njoj, a nije zapisano.
Predugo čekam da napišem poslednju pesmu
i počnem da govorim ono što bih,
kad ne bih imao pametnijeg posla, pisao.
Predugo čekam, al’ ne pitam se ja.

Hvala satenu.
Neću reći “Slava mu”,
jer mu do slave nije,
već do mira i spokoja,
koji mu, od srca, želim.
Nije ovo “zbogom svete”.
Ni, dobro zamišljen, Bog,
ni, dobro zamišljen, svet,
nisu me razumeli.
Pošteno, ni dobro zamišljen ja
nisam razumeo njih.
A ljubav, jedinu moguću zabludu,
koja me uzdigla i ponizila,
neka veličaju drugi.
Više se ne poznajemo.
Ima mlađih, neoštećenih,
pa neka se muče.
Ja sam svoje odrobijao.

Nemoj da mi neko slini
i da se prenemaže kao ja.
Čuvajte snagu,
ima još puno toga da se voli i želi.
Vi ćete umeti bolje od mene.
Momci, znam bar jednu ženu,
za koju vredi umreti
i jednu, zbog koje nije vredelo živeti.

Dušu pod mišku, ludost u srce,
pa šta vam ljubav dâ,
al’ ne daj Bože da dođe do toga
da morate da pišete.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sub 12 Apr - 0:07

Trag mojih reči

Nebo nas je, ko zna zašto, sastavilo,
da bismo se, ko zna zašto, rastavili sami.

Još uvek na tvojim grudima
mirišu moje tople reči,
podsećaju da sam tu bio
i govorio ono što nikada ranije nisi čula.
U tvojoj kosi moje zamršene misli,
kroz uzdah, šapatom izrečene i zapisane,
ne daju tvojim mislima da ih počešljaju,
da ih se, kao peruti, reše, da ih zaborave,
da prestanu da ih doslovno citiraju
istog trena kada zažmuriš, ili trepneš.
Pramenom, zamršenim mojim mislima,
skrivaš tetovažu mojih zuba na svom vratu,
stidiš se pred ljudima onoga
čime se pred zvezdama ponosiš.
Dok ti niz leđa klize isprekidani slogovi
mojih neveštih poetskih pokušaja,
sročenih tako da ih jedino ti razumeš,
čudiš se kako je moj rukopis
uspeo tako duboko da prodre u tebe,
da te i sada neizbrisivo golica i boli
i kako bez mene dopisuje čaroliju.
Kožu bi sa sebe od besa pokidala,
jer misliš da po tuđoj sa tvoje kože
prepisujem tople, isprekidane reči.
Ne znaš da ćutim, kao zaliven
i da ću zauvek ostati nem i nepismen?
Ne znaš da su jedine reči koje pamtim one,
zapisane tik ispod ruba tvoje suknje,
tik ispod kaiša tvojih sandala,
tik ispod tvojih trepavica, kože...?
Ne znaš da ništa više ne znam?

Nebo nas je, ko zna zašto, sastavilo,
da bismo se, ni sami ne znamo zašto, rastavili sami.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 17:45

Ne podsećaj me na nju

Ne podsećaj me na nju,
nemaš prava da provališ u grudi,
da premeštaš srce i druge sitnice,
kako ti se hoće.
Neka ostane sve kako je ostavila,
pre no što me živog zaključala
u tamnicu mojih grudi.

Ne podsećaj me na nju,
ne smej se kao ona,
ne gledaj me kao ona,
ne govori reči koje je govorila,
ne priželjkuj me na način na koji me želela,
ne maštaj kao ona, ne daj mi da maštam kao ja,
ne puštaj korenje, boleće kada te jutro isčupa.

Ne podsećaj me na nju, greh je.
Zavoleću te kao nju,
a obećao sam da je nikad više neću voleti.
Ne podsećaj me na nju, strah me da si ona.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 17:47

Umem tako lepo da te volim

Umem tako lepo da te volim,
al’ čim se pojaviš, sve pokvariš.
Jeste da te volim još više,
al’ šanse su mi manje.
Do tebe je, ne umeš da se ponašaš.

Treba da trepćeš brže nego inače,
onako zagonetno, al’ da se zna odgovor,
da se smeješ kao da prvi put čuješ vic
koji za tebe čitav dan uvežbavam,
da kažeš: “Imaš nešto na trepavici”
(kažem: “Suza, šta bi drugo bilo”,
čudiš se: “Zašto bi ti oko suzilo”,
“Zbog alergije na radost, nije naviklo”),
pa pirneš, da oduvaš detalj sa trepavice,
ako ne ide, onda sa dva prsta skineš,
al’ ti ostane i trepavica među prstima,
pa zamišljamo želju, mada je svejedno
kome će se ostvariti, ista je.
Treba prva da se setiš da treba da se ljubimo
(za kasnije ne brini, to je moja briga),
pa kad se opustiš da priznaš
da si čitav dan mislila na mene,
ma, šta čitav dan – čitav život!

Šta vredi kad ne umeš.
Zar je teško zapamtiti da treba
da spustiš glavu na moje rame,
da pitaš da l’ me žulja,
kažem: “Ma, kakvi”, a ruka mi utrnula?
I šta bi ti falilo kad si sa mnom da ti ništa ne fali?
E, tupavo moje, sve te moram učiti,
kad nije imao ko da te uči.
Za početak, obraduj se kad me vidiš
i ništa ne diraj, da opet nešto ne pokvariš.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 17:48

Hteo sam samo da kažem da imaš lep osmeh

Hteo sam samo da kažem da imaš lep osmeh,
ali ne umem više ni sa rečima, ni sa osmesima,
zbunih se, kao da gubim nevinost
i nespretno pokvarih veličanstven trenutak.

Hteo sam samo da kažem da imaš lep osmeh,
da bez njega ne bih mogao ni da živim, ni da umrem,
jer tvoj mi je osmeh po meri, taman od oka do oka.
Odjednom je sve što vidim nasmejano i lepo kao ti.
Život bez tvog osmeha ne bi imao smisla,
još manje bi imalo smisla umreti, a tebe ne sresti.

Hteo sam samo da kažem da imaš lep osmeh,
al’ srce brže od jezika, već ono zna da si najlepša, najbolja,
da nemaš nikog kome bi tvoj osmeh bio ovako lep
i ko je spreman da se ovog časa zaljubi u tebe, ako treba,
a treba, jer uvek treba da je neko zaljubljen u tebe,
na prvi pogled i prvi osmeh.
Bolje da to budem ja, nego neko ko će prvom prilikom
pokleknuti pred drugim pogledom i drugim osmehom
i zauvek zamrznuti tvoje začuđene usne bez osmeha.

Hteo sam samo da kažem da imaš lep osmeh,
al’ brbljivo srce odmah istrtlja sve što mi nije na umu
i što mi nikada neće pasti na pamet, jer nemam je
otkad sam ugledao liniju života na tvom licu,
koja mi je promenila i produžila život.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 17:53

Opet srce

Tek sada razumem srca sa ljušturom,
na koja je ovo moje srce – golać jurišalo.
Mislio sam da ne znaju za ljubav,
da ih kao konzervu treba otvoriti
i otkriti im da nisu stvorena da misle.

Mala su žrtva ogrebotine i rane
za porođaj u grudima.
Ko nije oživeo,
ne zna o čemu govorim.
Rane zarastu, ostane sećanje na život,
do narednog porođaja.
Ni manjeg srca, ni većeg borca
od ovog sunđera u mojim grudima.
Kako da ga ne hrabrim, tako hrabrog?
Čemu bi glave služile, kada bi srca mislila?

Nikad podviknuo, nikad ružnu reč rekao,
nikad optužio, ni osudio mog ranjenika.
Dosta mu je njegove muke.
Ušuškam ga, da zna da je moje,
da uvek ima gde da se vrati,
kakvo god da je, a ono, blesavo, još slabo,
skoči u nečije oči, ne žaleći da se utopi.

Ne treba mi srce na baterije.Šta bih sa njim?
Ne treba srce da brine o meni, već ja o njemu.

Nisam dovoljno brinuo.
Dopustio sam da se za drugo zalepi,
a srca moraju, pre ili kasnije, da se vrate,
svako svojim grudima.
Ne znam šta mu je teže,
da me boli, ili da ga bolim,
a i ja se kidam, dok se ono kida.
Znam ga, otkinuće veći deo sebe,
samo da onom drugom ne naudi,
a ne shvata, luda,
da neće ostati ni pola od njega.

Od sada će mrva koja ostane morati da misli
i pusti da se od suza kamenac na njemu stvori,
da ne liči na sebe,
da nikad niko ne poželi da mu priđe.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 17:54

Neviđena pesma

Kada vidim da me ne vidiš, srce mi oslepi,
jer želi da te nasmejanu pamti.
Ne umeš, ili nećeš da se smešiš drugima.
Kao da osmeh čuvaš samo za mene,
kao da ga zaslužujem.
Skrivam se, da me ne vidiš,
jer ne želim na mene da trošiš
te prelepe oči.
Lako je nacrtati osmeh
kad zatekneš dva neba na satenskom licu,
a ne znaš koje je od kojeg lepše,
koje plavlje i od mene dalje.
Daljina mami, izaziva neletače i preletače
da načine podvig.
Malo nas je koji umemo do neba,
ali do dva...
Ispostavilo se da umem i to,
uz pomoć paperjastih reči.
Ti polećeš, ja slećem.
Na tren su nam se krila dotakla,
u preseku vremena,
zagolicala jedno drugo
i izmamila osmeh.
Leti u svoje visine, ja ću u svoje dubine.
Krišom ću te, oslepelim srcem, posmatrati
priželjkujući da naučiš da se smešiš
i kada me ne vidiš.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 17:55

Beži!

Ne prilazi! Beži!
Skakući po tuđem životu,
minsko polje nije za igru.
Beži, za tvoje dobro.
Beži, za moje samodanijegore,
kao da gore može biti.
Beži, ko god da si!
Kada kažem da mi se ne živi,
to, nažalost, znači da živim.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 17:56

Nežnost je uvek bolji način da se preživi

Kada vidiš dete da najtužnije suze lije,
znaj da plače zbog nepravde, ili poniženja.
Čestitom čoveku ponos je vrlina,
koja bi poganima, da je imaju,
bila samo prepreka do cilja.
Nekom urođena vrlina,
nekom urođena mana.

Za ovo ne postoje suze.
Urlao bih, vrištao, besneo, psovao, proklinjao,
cepao, kidao, razbijao, ali to ne bih bio ja.
Pobogu, dokle ću ja da budem ja?

Uvek si tu kad mi je teško.
Pažljivo biram nove reči
za svaku poru na tvojoj koži,
a moje se misli, kao kameleon,
u tvojoj blizini stope sa tobom
i poprime boje tvojih boja.
Kako da zahvalim, čime da ti se odužim
za bezgraničnu vernost mojoj mašti?
Sirot sam, imam samo ljubav.
Šta bi sa njom i kad bi se pojavila?

Nikad ti ne kažem šta me muči,
nije to tema za tvoja krhka ramena.
Nikad mi više u maštu ne bi došla,
kada bi saznala da ne umem
da se borim sa gorima od sebe.

Anđele moj, da mi nije tebe, živeo bih u Paklu.
Ne drhtim, hoću, pa neću da te dotaknem.
Ne znam šta mi je, možda se stidim što znaš šta mi je.
Uzalud pokušavam da obuzdam želju za dodirom,
pa ti se čini da drhtim, kao dečak...
Rekli smo da nećemo teške teme kada si uz mene.

Sve si mi lepša, kao da ti moja ljubav nije naudila.
Nešto bih ti rekao, ali ne znam šta.
Znam da ima veze sa geografijom naših dodira,
istorijom naših susreta, pravopisom naših uzdaha,
zbirom trenutaka u kojima smo bili oduzeti...
Setiću se, imaćeš šta da čuješ,
kad mi se jezik, sledeći put, razveže...








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 17:58

Čekaš

Dok čekaš da nestaneš, ili makar da odeš,
plačnim osmehom ljubazno se zahvališ na pažnji,
koja ti je ukazana tokom mrvice tvog života.
Čekaš da čuješ da li ćeš reći nešto mudro za kraj,
nešto što će ostaviti snažan utisak na dva slaba srca
i dugo nakon njihovog rastanka i nestanka odzvanjati
šupljinama u vašim grudima i glavama.
Čekaš da vidiš koliko te ima u pogledu, koji ostavljaš
kao da nemaš ništa s njim, kao da nije tvoj,
čekaš da vidiš hoće li nešto kapnuti i iz tvoje duše
i zamutiti tvoj pogled na, do maločas tvoj, pogled.
Čekaš da osetiš da li još uvek nešto osećaš,
da daš tome ime, epitaf svojoj duši.
Čekaš da se srušiš, kad već ne možeš da se pomeriš.
Čekaš da neko naiđe i pita: “Šta vas dvoje?”
Čekaš da se setiš zbog čega se rastajete.
Čekaš da zaboraviš nezaboravne trenutke,
čekaš da prođe još jedan nezaboravan trenutak.
Čekaš da vidiš da li je moguće da ćeš otići.
Čekaš da joj dosadi da čeka.
Čekaš da te zagrli (bez obaveze, ljudski je).
Čekaš da prizna da nikad nije bila toliko voljena.
Čekaš da se neko od vas dvoje predomisli,
ali tako da se ne odreknete ponosa.
Čekaš da prođe smak sveta, koji je u toku.
Čekaš reklame (ponadaš se da si u filmu).
Čekaš da vidiš koliko ćeš izdržati da čekaš.
Čekaš, jer nikad više nećeš ovako čekati.
Čekaš...
Свиђа ми се · · Подели








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 18:00

Ne grmi

Ne plaši se, ne grmi.
Sreo se oblak iz tvog
sa oblakom iz mog oka,
bljesnuo pogled na svet i na život,
srce zatutnjalo, pa te uplašilo,
a htelo da te obraduje
i da se pohvali kako, tako maleno,
ima snage da pretumba zvezde,
pa neke, za koje niko ne zna,
mojim životom promene tvoj život.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 18:01

Pred san

Znaš li koliko sam udaljen od najbližeg čoveka?
Toliko, da kad bih urliknuo, niko ne bi čuo.
Svake noći, pre no što sklopim oči,
sklopim ruke na grudi (nikad se ne zna),
kratko se ispovedim: “Kriv sam za svoj život”
(nemam snage da dokazujem nedokazanima
razliku između čoveka i čoveka).

Život je bio brži od mene,
potrošio me pre no što sam ga potrošio,
pa sada nemamo pojma šta bismo jedan sa drugim,
kao što nikad, uostalom, nismo ni znali.
Nemam šta ni da uzdahnem, toliko sam prazan.
Srećom, imam tebe kraj sebe.
Srećom, nema nikog da vidi da te nema.
Fali mi da zaplačem od sreće što te volim.
Fali mi da zaplačem od tuge što me ne voliš.
Što me manje ima, sve mi više fališ.
Izgleda da je, s moje strane, ono ipak bila ljubav?
Umeo sam da te volim,
ali nisi umela da budeš voljena.
Nije to više ni važno, važno je da je bila ljubav.

Ponekad, pre no što sklopim oči,
dok sklapam ruke na grudima,
naljutim se na tebe, što više ne postojiš,
mada mi ni ti ne bi pomogla, a kamoli Bog.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 18:02

Mogao sam, ali...

Mogao sam se skrušeno, na hlebu i vodi,
mimoilaziti sa iskušenjima,
biti posmatrač, a ne učesnik,
biti čitalac stranica života, a ne njihov osrednji pisac.
Umesto nemira, blagost bi mi dušu hranila,
spokojno bih prihvatio sve što mi je suđeno,
pa i sam sud, koji zaseda prilikom svakog porođaja.

Mogao sam da se ne čudim čudima u grudima,
da ih ne pravim, već rušim, kako bih postao bezlično bolji od sebe.
Mogao sam plesti paučinu po željama i steći mudrost,
na kojoj bi mi zavideli ovakvi poput mene.

Mogao sam verovati postojećim putevima,
ne krčiti koliko je potrebno da se uspravno prođe kroz nedođiju.
Mogao sam biti bilo čiji istomišljenik, saputnik,
ali bih tada, ljubavi moja, prošao pokraj tebe ravnodušno,
kao pokraj svih drugih čudesnih lepota.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 18:03

Lepoto moja

Progledah kada te ugledah
i istog časa oslepeh,
da ne bih drugom ženom
sliku koju pamtim ružio.
Lepotom si mi grudi,
poput ruskih tenora pokidala.
Neka si, od toga se ne brani,
to je privilegija.
Gledam te dok žmurim, pitam se
u šta gledaju oni što te ne vide.
Šta im je lepo, čemu se dive?

Muškarci pamte slike, žene reči.
Pamti me po neizgovorenim,
zastalim na mestu sa kog si ih,
da sam bio neskroman,
usnama mogla preuzeti,
a ja ću pamtiti sliku,
koju, osim mene,
niko nije i neće videti,
dok je mene
da je pod kapcima čuvam.
Eto tebi besmrtnosti,
lepoto moja.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 18:05

Okreneš glavu na drugu stranu


Okreneš glavu na drugu stranu,
kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima,
najradije bi pobegla iz prošlosti,
al’ ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.

Nečeg se stidiš, ja ne,
ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,
svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,
osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,
onako kako je najbolje umeo.

Još uvek želim da ti je bolje nego meni
i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,
što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,
da bolje ne može biti.

Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,
biće ga sve manje, nestašica je ljudi.

Faliću ti, al’ nećeš priznati da ti falim baš ja,
nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:
“valjda se neko i za mene rodio”,
a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro
i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.

Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,
okreneš glavu na drugu stranu,
da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,
da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.

Okreneš glavu na drugu stranu,
kao dete kad zažmuri i kaže: “Ne vidiš me”.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 18:06

Divota i prokletstvo

Bolje da me nema,
nego što me ovako ima,
al’ neka me još malo
da umirem za tobom
i da se boljem nadam.
Nisam te, valjda, zaslužio,
a ipak ćeš se kraj goreg od mene
pitati šta nam je falilo
da ne falimo jedno drugom.
Možda nisam za tebe rođen,
ali za tebe živim i umreću istog časa
kad prestanem da te volim.
Kakva divota i prokletstvo – živeću večno.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 18:06

Težak sam

Težak sam, jer mi je teško.
Kada bi skinula teret sa moje duše,
znala bi koliko sam lagan.
Mogla bi me zubima do postelje odneti,
mogao bih sobom jastuk ispuniti,
da najzad i ti nešto lepo sanjaš.
Težak sam, kažeš? Sebi sam najteži,
jer težina i lakoća od tebe zavise.
Nema ništa teže od mene.
Težak sam, jer mi je teško
da nikog nemam,
a niko mi, osim tebe, ni ne treba.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 18:10


Ne mogu ti biti on

Ne mogu ti biti on.
Moj dodir bio bi njegov
i što je nežniji, bio bi grublji.
Izgovorena nežnost
podsetila bi te na njegovo ćutanje.
Kada sam uz tebe pitala bi se gde je on,
kada nisam, on bi ti nedostajao.

Ne možeš mi biti ona.
Brzo bi se uželela sebe.
Znala bi zašto ti poklanjam
uvek isti parfem
i zašto mislim da znam
gde najviše voliš da te ljubim.

Srce pamti otkucaje,
ponovi ritam
kada mu neko na nekog liči,
stvarajući zabludu.

Ne mogu ti biti on,
ne mogu ti biti čak ni ja.
Obećao bih da ćemo
živeti poeziju,
a naši bi stihovi brzo postali
ukrštene reči.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 18:11

Živa istina

Ovo je živa istina...
Lažem, istina je da sam je voleo,
a živa je samo uspomena na nju.
“Nemoj to da nam radiš”, reče.
Sve sam umeo osim da to ne umem.
“Ne brini, umreću od prevelike ljubavi,
a ti ćeš od nje živeti večno”, obećah,
ni sam ne znajući da li ću u tome uspeti.
I evo mene na odru, eno nje na tronu,
želja mi je ispunjena – voleo sam najviše,
bila je najviše voljena.
Eto, bar je meni srce na mestu.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 21 Maj - 18:12

Ne ostavljaj me nikad samog dok sviram

Ne ostavljaj me nikad samog dok sviram,
do jutra bih se mogao navići na
sto godina pritajenu samoću,
spremnu da me prvim taktovima tuge prepolovi
tako da me ni rođena ti ne prepoznaš,
kad, zabrinuta zbog preduge tišine,
proviriš kroz moje trepavice,
pa zaplačeš, jer ništa ne zatekneš,
a znala si da me ne smeš ostaviti dok sviram,
jer dok se vratiš može biti kasno
da ne bude za nas kasno.
Ne ostavljaj me nikad samog,
svirao – ne svirao.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Ned 25 Maj - 0:23

Kletva (odlomak iz romana „Kletva“, Gorana Tadića)

“Je l’ se ovde predaju Kletve?” začuh pitanje, dok sam, pognute glave, sedeo u hodniku zgrade suda i čekao da “vredna” administracija okonča pauzu za doručak. Mada je pitanje izgovoreno glasno, razgovetno i mada je sasvim sigurno upućeno meni, jer sam bio jedini, koji je dremao u tamnoj hladovini sudskog hodnika, pomislih najpre da sanjam, zatim da nisam dobro razumeo, ili da se neko šali, a kada sam ugledao ozbiljan izraz meni nepoznatog lica, dilema je nestala, jer jednostavno nisam znao šta da mislim. Izgledom ozbiljan čovek, rekao bih pedesotogodišnjak, prelistavao je hrpu papira i delovao zadovoljno, jer očigledno ništa nije nedostajalo. Pogledao me upitno, ne govoreći ništa, jasno dajući do znanja da očekuje odgovor na postavljeno pitanje. I dalje verujući da pridošlica ima osoben smisao za humor, rekoh: “Bogami, bilo bi dobro da postoji takvo mesto, ali sumnjam da bi bilo ovako pusto. U svakom slučaju, imao bih i ja pogolemu dokumentaciju.” “Ozbiljan sam.” reče čovek, a ja mu, ne znam zašto, poverovah.

Sa par rečenica razrešismo dilemu – bila nam je potrebna ista služba, pisarnica, njemu da preda Kletvu, meni da predam Žalbu. Nakon moje prvobitne zbunjenosti, neobično brzo i lako sam prihvatio činjenicu da je čovek došao u sud da preda najobičniju – Kletvu. Ne molbu, ne tužbu, ne žalbu... Njegova ozbiljnost i odlučnost naveli su me da prihvatim da se u suštini radi o jednako uobičajenoj stvari. Ipak, Kletva je, čini mi se, nešto drugo.

Kada su nemoćni, ljudi tuže one koji su im krivi (što ne znači da su krivci krivi, niti da će biti kažnjeni), mole one, koji mogu da im pomognu, da im pomognu (što ne znači da će im oni, koji mogu da im pomognu, pomoći) žale se na one koji su im krivi (koji su i drugima krivi, ali oni znaju da ne vredi da se žale, pa ćute)... Sudu uz dokaz o plaćenim taksama, Bogu gratis. Ishod je, naravno, jednako neizvestan. U prvom slučaju, sve je u rukama advokata, u drugom, naravno, sve je u Božjim rukama. Ipak, kletva mi je nekako više u domenu ovih besplatnih usluga. Šta ako je kletva opravdana? Valja je realizovati, a toliku odgovornost niko na sebe, osim Boga, ne bi mogao preuzeti. Koliko se razumem u te poslove, On to samoinicijativno već obavlja, ali ilegalno, na svoju ruku. Skrenuh pažnju mom sagovorniku na to da bi možda trebao iskoristiti “prednost početnog udarca” i pre nego što postane žrtva kletve onog protiv koga podnosi Kletvu, da se obrati nebeskoj, umesto zemaljskoj pravdi. “Ovo nije šala”, reče čovek, a ja se postideh. Zaista, koliko čovek mora biti ogorčen da bi nekog prokleo? Nije njemu lako.

“Priznajem, mrzim”, reče čovek, sedajući pored mene, “Nikada nisam nekoga mrzeo. Mrzeo sam neke pojave, ideje, ljudske osobine, nikada osobu. Čini mi se da sam ponekad, kao dete, kada bih primetio nepravdu i pakost, osetio iznenada vrelinu u grudima, koja je delovala toliko snažno da sam mislio da ću eksplodirati ako dopustim da me savlada osećanje koje proizvodi tu vrelinu. Kako sam, tako malen, prepoznao nagoveštaj mržnje u sebi? Kako sam znao da je ne želim u sebi, čak i kada je inicirana tuđom mržnjom? Zašto je nisam želeo u sebi, kad je već tada bilo jasno da mržnja nije kažnjiva? Mržnja je greh. Neki su otišli predaleko, pa ne sme čovek pred njima reći ni da mrzi kišu, odmah potežu parole iz Biblije, kojih se dosledno, tako bezgrešni, pridržavaju, kako bi te, tako grešnog, postideli. Jebote, MRZIŠ kišu?!

Nije greh ono što knjige kažu, ni ono što ljudi misle da je greh. Bolje znaju šta je greh žrtve greha nego grešnici. Greh je strašan dok ga čovek ne počini, posle je lakše, jer se valja pravdati i braniti, a nekom i to ide od ruke, pa se lako opravda i državi i Bogu i ljudima, a neko digne ruku na sebe, jer osim svog, ne priznaje ničiji sud. I kletva je greh. Neka je. Moja Kletva je moja poslednja kazna.”








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Ned 25 Maj - 0:24

Kumulonimbusi, ili altostratusi (svejedno je)

Što ne volim invaziju kumulonimbusa,
muvaju se po čestitom nebu,
tek da nerviraju čestit svet,
koji i bez njih ima dosta svoje muke.
Bar da ‘oće kiša, da se čovek nervira
što nikud ne može iz kuće,
il’ ako ga pljusak zatekne napolju,
da psuje što nije poneo kišobran,
a zašto bi ga poneo kad su rekli
da neće do večeras padati...
Ma, ovo su, zapravo, podmukli altostratusi,
deluje kao da će se svakog časa razići,
a neće, znam ih ja,
ostaće da izazivaju tahikardiju
i nervnu napetost
kod osoba sa srcem i nervima,
a ja sam jedno nežno i senzibilno biće,
iskoči mi alergija po čitavom srcu,
a ne smem da češem, da se ne upali,
pišu mi se pesme, a ne umem,
ljubi mi se nešto slatko,
a nema ništa slatko u kući...
Baš bi mogla da se vratiš
i doneseš nešto slatko.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 94843

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Ned 25 Maj - 0:24

Branim sebi da mi budeš to što si mi

Izmislim istinu koja mi odgovara,
ne bih li se lakše pomirio sa njom.
Ona prava, koju ne želim da znam,
tera me da vređam sebe, naivnu budalu,
tera me da zamišljam kako nekom drugom
šapućeš imena vaše buduće dece,
tera me da na pravi način tumačim nežnost,
koja to ni u nagoveštaju nije bila,
tera me da odgovorim sebi na pitanje
šta to u meni i na meni ne valja,
pa branim sebi da mi budeš to što si mi,
jer zaslužuješ da lažeš boljeg od mene,
jer zaslužuješ da te bolji od mene ne voli,
jer zaslužuješ da bude kako želiš,
jer ne zaslužujem da me lažeš,
jer ne zaslužujem da te volim.








love
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   

Nazad na vrh Ići dole
 
Goran Tadić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Goran Tadić
» IVAN GORAN KOVAČIĆ " JAMA "
» Goran Petrovic
» Goran Bregović
» Goran Karan
Strana 6 od 15Idi na stranu : Prethodni  1 ... 5, 6, 7 ... 10 ... 15  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-