Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Umberto Eco

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
katarina

MODERATOR
MODERATOR

katarina

Ženski
Poruka : 74960

Učlanjen : 06.06.2011


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 9 Jan - 12:53

Talijanski književnik, književni kritičar, teoretičar kulture i semiotičar, koji je svjetsku slavu postigao romanom Il nome della rosa (Ime ruže, 1980). Kao semiotičar, Eco je poznat po svojem doprinosu u istraživanju teorije simbola/znakova, a mnoge njegove studije, uključujući Sveopći traktat semiotike ( Trattato di semiotica general, 1976) predstavljaju značajan doprinos metodologiji komunikacije.

Umberto Eco  Eko

Umberto Eco rodio se u Alessandriji u Pijemontu. Njegov otac Giulio Eco, bio je računovođa i veteran triju ratova. Ime mu je dao djed pretpostavlja se po skraćenici od ex caelis oblatus, u prijevodu “ponuđen s neba”. Umberto se sjeća svoje bake, i kao Borghes i García Márquez, tvrdi da je ona svojim posebnim smislom za humor u njemu potakla oduševljenje apsurdnim.

Godine 1954. na Sveučilištu u Torinu doktorirao je filozofiju radnjom o pojmu estetskog u srednjem vijeku. Nakon toga ulazi u svijet novinarstva gdje od 1954. do 1959. radi kao urednik kulture na RAI-u, što mu je pružilo priliku da ispita svijet moderne kulture iz prve ruke. Godine 1956. objavljuje svoje prvo djelo Estetički problem u Tome Akvinskog, a 1959. djelo Sviluppo dell'estetica madioevele, studiju o razvoju srednjovjekovne estetike koja je potvrdila njegov značaj kao jednog od najznačajnijih mislitelja srednjovjekovlja.

Od 1961-64. predaje estetiku na Sveučilištu u Torinu, a od 1966-69. vizualne komunikacije na Sveučilištu u Firenci, 1969-71. profesor je semiotike na Politehničkom Sveučilištu u Milanu, a od 1975. na Sveučilištu u Bologni. Gostujući je profesor i počasni doktor mnogih europskih i američkih sveučilišta. Od 1959. do 1975. godine radi kao urednik u izdavačkoj kući Casa Editrice Bompiani u Milanu, a od 1979-83 je jedan od vodećih članova IASS/AIS, Međunarodnog udruženja za semiotičke studije. Osnovao je i uređuje časopis za semiotiku, VS-Semiotic Studies.

Književnu karijeru započeo je kasnih pedesetih kao kolumnist u časopisu Il Verri, pišući kolumnu pod nazivom Diario minimo (1959-61). Ti i ostali tekstovi objavljivani u mnogim časopisima i dnevnim novinama, a objavljeni su i knjigama Diarion Minimo (1963), Il costume di casa (1973), Dalla periferia dell' impero (1977) i Il secondo diario minimo ( Kako putovati s lososom i drugi korisni savjeti, 1992). U ovim djelima Eco razigrano i oštoumno pretresa čitavu raznolikost tema, kao što su militarizam, «vesterni», hrana u zrakoplovima, knjižničari, loša kava, ekspresna pošta, faks mašine, porno filmovi, nogometni fanovi...

Ecova najvažnija djela iz područja estetike, teorije književnosti, komunikacija i semiotike jesu Otvoreno djelo (1962) i Sveopći traktat semiotike ( Trattato di semiotica general, 1976), Semiotica e filosofia del linguaggio (1984) i Limiti dell'interpretation (1990).

Širokoj čitateljskoj publici Eco je najpoznatiji po svojim romanima Ime ruže i Foucaultovo njihalo (1988).

Umberto Eco  4193782074e299baf1b114022480013_orig

Ime ruže, roman koji je nazvan semiotičkom sumom, pripovjeda o dramatičnom raskolu između čovjeka i pretpostavljene biti njegove sudbine, o utjehi nezaustavljivog povijesnog bujanja testova i smislova koji posreduju između čovjeka i svijeta, o opasnostima njihove zlouporabe i okamenjivanja lažnih smislova, a ponajviše o sudbinskoj potrebi aktivnog i kritičkog, nikad posve zadovoljnog tumačenja. Iako je nakon objavljivanja Foucaultovog njihala, Eco tvrdio kako nema planova za novi roman, nekoliko godina kasnije objavio je Otok prethodnog dana (1995) a pet godina kasnije roman Baudolino (2000) i U što tko ne vjeruje (2000), prepisku s kardinalom Carlom Maria Martinijem.

Danas Eco živi sa svojom suprugom Renate Remge provodeći ljeta na imanju u Riminiju i zime u svome domu u Milanu. Na Sveučilištu u Bolonji predaje komunikacijske znanosti, te redovito ispisuje svoju kolumnu u tjedniku L'Espresso poznatu pod nazivom La bustina di Minerva. ***** i po nekoliko kutija cigareta dnevno, radi do kasno noću te se zabavlja istražujući nepoznata predgrađa i igrajući se magnetofonom.

Dobitnik je mnogih književnih nagrada i odlikovanja između kojih i Premio Strega (1981), Premio Il Libro dell'anno (1981), Premio Anghiari (1981), Prix Medicis Etranger (1982), Marshall MacLuhan Award (1985).

Romani

* Ime ruže (Il nome della rosa, 1980)
* Foucaultovo njihalo (Il pendolo di Foucault, 1988)
* Otok prethodnog dana (L'isola del giorno prima, 1994)
* Baudolino (Baudolino, 2000)
* Tajanstveni plamen kraljice Loane (La misteriosa fiamma della regina Loana, 2004)

Esejistika

* Estetički problem u Tome Akvinskoga (Il problema estetico in San Tommaso, 1. izd. 1956)
* Napomene uz 'Ime ruže' (Postille al 'Nome della rosa' , 1983)
* Kako putovati s lososom i drugi korisni savjeti (Izbor iz: Il secondo diario minimo, 1992)
* U potrazi za savršenim jezikom (La ricerca della lingua perfetta, 1993)
* Šest šetnji pripovjednim šumama (Six Walks in the Fictional Woods, 1994)
* Između laži i ironije (Tra menzogna e ironia, 1998)
* Otprilike isto (Dire quasi la stessa cosa, 2003)



moderna-vremena.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Umberto Eco  2294901356
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

katarina

Ženski
Poruka : 74960

Učlanjen : 06.06.2011


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 9 Jan - 12:54

Umberto Eko " Tajanstveni plamen kraljice Loane "


Doći će dan, to znam i sada,
kad će ova krvca vrela
iznenada prestati da kola,
kad će moje pero od bola
zaškripati ko slomljena strela
... i umreću tada.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Umberto Eco  2294901356
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

katarina

Ženski
Poruka : 74960

Učlanjen : 06.06.2011


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 9 Jan - 12:54

Umberto Eko " Tajanstveni plamen kraljice Loane "


Brodovi pramcima okrznu tu rajsku obalu:
međ cvetovima neznanim palme visoke strše,
mirisi obavijaju prašumu božansku i ustreptalu,
plače kardamom, kaplju smole, grane krše...

Mirisom se javlja, ko bludnica neka,
ostrvo nenađeno... A čim ka njemu se rine
namah iščili kao da je senka,
zaodene se plavetnilom daljine.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Umberto Eco  2294901356
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

katarina

Ženski
Poruka : 74960

Učlanjen : 06.06.2011


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 9 Jan - 12:56

Umberto Eco  Tumblr_mapk65qrZO1rb5jezo1_400








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Umberto Eco  2294901356
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

katarina

Ženski
Poruka : 74960

Učlanjen : 06.06.2011


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 9 Jan - 13:21

I objasni mi da su čitavog života slušali od propovednika kako su Jevreji neprijatelji hrišćanstva i da zgrću dobra koja su njima uskraćena. Zapitah ga nije li, međutim, tačno da dobra zgrću gospoda i biskupi, uzimajući svoje desetke, što onda znači da se čobančići nisu borili protiv svojih pravih neprijatelja. Odgovori mi da onda kada su pravi neprijatelji suviše jaki, valja pronaći kakvog slabijeg neprijatelja. Pomislih da zato ove ljude nazivaju prostima. Samo moćnici oduvek veoma jasno znaju ko su im pravi neprijatelji. Gospoda nisu htela da čobančići ugroze njihova dobra i za njih je bila velika sreća što su čobančićima njihove vođe prišapnule da Jevreji imaju mnogo blaga.

Upitah ko je svetini podmetnuo ideju da treba napasti Jevreje. Salvatore se toga nije sećao. Verujem da kada se okupi toliko mnoštvo, idući za nekim obećanjem i tražeći da odmah nešto dobije, nikada nije izvesno ko od njih govori. Razmišljao sam kako su njihove vođe obrazovane u manastirima i školama pri biskupiji, i kako su govorili jezikom gospode, iako su ga prevodili u reči koje čobani razumeju. A čobani nisu znali gde je papa, ali su znali gde su Jevreji.


Ime Ruže








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Umberto Eco  2294901356
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

katarina

Ženski
Poruka : 74960

Učlanjen : 06.06.2011


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 9 Jan - 13:28

Kasnije sam shvatio da se prava ljubav smešta u trikliniju srca i tamo nalazi mir, obraćajući pažnju na svoje najplemenitije tajne i retko se vraća u komore uobrazilje. Zbog toga ne uspeva da ponovo prizove telesnu formu odsutnog ljubavnika. Samo bludna ljubav, koja ne ulazi nikada u najskrovitije kutke srca, može da proizvede te slike... Pravi ljubavnici prilikom prvog ljubavnog razgovora, preblede, uzdrhte i zaneme. To je zbog toga što ljubav gospodari i carstvom prirode i carstvom duha, privlači sebi svu njihovu snagu čim se pojavi. Zato, kada pravi ljubavnici dođu na tajni sastanak, ljubav remeti i gotovo umrtvljuje sve funkcije tela, kako fizičke tako i duhovne: stoga jezik odbija da govori, oči da vide, uši da čuju, svaki deo otkazuje poslušnost.


Baudolino
odlomak


Zbog toga, kada se ljubav usadi duboko u srce, telo, lišeno snage, kopni. Ali u jednom određenom trenutku srce, zbog nestrpljivosti žara koji oseća, skoro izbacuje strast iz sebe, omogućujući telu da ponovo preuzme svoje funkcije. I onda ljubavnik progovara.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Umberto Eco  2294901356
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

katarina

Ženski
Poruka : 74960

Učlanjen : 06.06.2011


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 9 Jan - 13:33

Umberto Eko, Fukoovo klatno


Autor ove knjige morao bi da se priseti da Pjaci Smit otkriva ezotericne i svete razmere piramida tokom 1864. godine. Dozvolite mi da navedem samo cele brojeve, u mojim godinama pamcenje pocinje da otkazuje ljubav...Jedinstveno je to da njihova osnova predstavlja kvadrat cija stranica meri 232 metra.Prvobitna visina bila je 148 metara. Ako to preracunamo u egipatske svete arsine dobijamo osnovu od 366 arsina a to nije nista drgo do broj dana jedne prestupne godine. Za Pjaci Smita visina umnozena sa deset na deveti daje rastojanje Zemlja-Sunce: 148 miliona kilometara.Odlicna aproksimacija za ono doba, buduci da danas izracunavato rastojanje iznosi 149 i po miliona kilometara, a ko kaze da su moderni upravu. Osnova podeljena duzinom jednog kamena daje 365. Obim osnove iznosi 931 metar. Podeljen sa dvostrukom visinom daje 3.14, tak broj. Sjajno zar ne?
....

Pretpostavljam da vas autor drzi da visina piramide Keopsa iznosi koliko kvadratni koren datog broja povrsine svake strane. Prirodno mere su date u stopama, daleko blizim staro-egipatskim i hebrejskim arsinima, a ne metrima, jer metar je jedna krajnja apstraktna mera smisljena u nase vreme. Egipatski arsin u stopama iznosi 1.728. Ukoliko onda ne dobijemo tacnu visinu mozemo tu ponovo da napravimo onaj piramidon, a sto je bila malena piramida postavljena na vrhu one velike kako bi se dobio siljak. Bio je od zlata ili drugog metala koji je sijao na suncu. Sada uzmite visinu piramidona, pomnozite je sa visinom cele piramide, pomnozite sve sa deset na peti i dobijemo duzinu odnosno obim ekvatora. I ne samo to, ukoliko uzmete obim osnove i pomnozite ga sa dvadeset i cetiri na treci podeljeno sa dva, imate srednji poluprecnik zemlje. Sta vise povrsina prekrivena osnovom piramide pomnozena sa 96 sa deset na osmi daje 196 miliona 810 kvadratnih milja sto odgovara povrsini zemlje. Nije li tako?








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Umberto Eco  2294901356
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

katarina

Ženski
Poruka : 74960

Učlanjen : 06.06.2011


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 9 Jan - 13:40

Umberto Eco  Fog_by_Flugcojt

Malo pre magle:

Mi zivimo u tri trenutka, a to su trenutak iscekivanja, trnutak pozora i trenutak secanja. Nijedan od njih ne moze da se lisi druga dva. Ti ne mozes da tezis ka buducnosti zato sto si izgubio svoju proslost. A to sto znas sta je uradio Julije Cezar ne moze da ti pomogne da znas sta ces ti da uradis.


Maglaa i Dante:

Magla stenje, oluja se dize liscem sustavim puni jaruge ledene crvendac svom zaklonu stize zivice jedne. Pod maglom zvuci titravi liju trscakom plamene jeze odjekuje vika nad maglom ponosno se viju obrisi zvonika.

Milanske magle Vitorija Serenija:

Vrata su uzalud odskrinuta u vecernjoj magli niko ni da udje ni da izadje osim mirisa smoga, glas ulicnog prodavca - paradoksalan- milansko Vreme pomoc i alibi u magli tajanstvene stvari pokrivene hodaju ka meni od mene odstupa proslost kao istorija proslost kao secanje: dvadeset trinaest trideset tri godine poput brojeva tramvaja


Da li sam ikada ranije bio u Brizu? Gde magla leluja medj tornjevima poput snenog tamjana? Sivi grad, tuzan kao grob post hrizantemama na kome se maglustina poput cilima preliva preko fasada... Moja dusa je brisala stakla u tranvaju da bi se utopila u pokretnu maglu farova. Magla, moja neokaljana sestra, Gusta, neprozirna magla koja obavija zvuke i pomaze bezoblicnim duhovima da se rode... Na kraju sam stigao do dubokog ponora i ugledao izuzetno visoku figuru umotanu u plast. Lice joj se belelo poput snega. Zovem se Artur Gordon Pim. Zvakao sam maglu. Duhovi su prolazili, dodirivali me i izcezavali. U daljini su se videle svetiljke koje su svetlele poput varljivog ognja na groblju. Neko koraca pored mene al ne cujem nikakve zvuke, kao da je bosonog, hoda bez cipela, bez sandala, bez potpetica, pramen magle dodiruje mi obraz a tamo dole , na pristanistu, cuju se urlici razularenih pijanica. Pristanistu? To ne tvrdima ja, vec cujem glasove.
Magla se prikrada sitnim macijim sapama. Magla je bila takva da je izgledalo kao da je svet iscezao.

Umberto Eko, Tajanstveni plamen kraljice Loane








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Umberto Eco  2294901356
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

katarina

Ženski
Poruka : 74960

Učlanjen : 06.06.2011


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 9 Jan - 13:41

...Ti si tako beskrajno mocan da sebi mozes da dozvolis luksuz da budes dobar.

Ja sam Bog, ista samoca, ista oholost, isto ocajanje sto nisam jedno od bica koje sam stvorio, bas kao svi. Svi koji zive u mojoj svetlosti i nasuprot ja koji zivim u nepodnosljivom svetlucanju svoje tame.

Budalastine su najuocljivije u meri u kojoj su neobjasnjive, kao po pravilu uklapaju se sa zagonetkama....sada pak mislim da je svet jedna dobrodusna zagonetka, koju uzasnom pravi nasa ludost jer pretenduje da intrepretira prema sopstvenoj istini.

Za svakog ko razmislja o cetiri stvari bolje bi bilo da se nije ni rodio: o onome sto je iznad, onome sto je ispod, onome sto je pre i onome sto je posle.

Talmud


Kukavica mre toliko puta i pre svoje smrti. Hrabar covek okusi smrt jednom i nikad vise.
Sekspir, Julije Cezar



Umberto Eko, Fukoovo klatno








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Umberto Eco  2294901356
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

katarina

Ženski
Poruka : 74960

Učlanjen : 06.06.2011


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 9 Jan - 13:44

Puf, ne postoje arhitipovi, postoji telo. U stomaku je lepo, jer u njemu raste dete, meskolji se tvoj ptic sav veseo i hrana tek dobija svoj ukus, i zbog toga su lepi i vazni pecina, klanac, podzemna galerija, sve drugo pod zemljom, pa cak i lavirint koji je nacinjen kao i nasa dobra i sveta crevca, i kad neko treba nesto da izmisli to izvlaci odavde, jer si i ti dosao odavde onog dana kada si se rodio, a plodnost je uvek u nekoj rupi, gde prvo nesto trune a zatim eto ga tu, jedan kinescic, jedna urma, jedan baobab. No visoko je bolje od niskog, jer ako si sa glavom nadole krv ti udari u glavu, jer noge smrde a kosa daleko manje, jer je bolje popeti se na drvo i brati voce nego zavrsiti pod zemljom kao hrana za crve, jer retko ti pozli kada dosegnes visoko (morao bi bas glavom u plafon) a obicno ti pozli dok propadas dole, i eto zbog cega je u visokom andjeosko a u niskom demonsko. Ali posto je istina i ona sto sam malo pre rekla o svome stomaku, istine su obe ove stvari, lepo je i ono nisko i ono unutra, u izvesnom smislu, a u sasvim drugom lepo je ono visoko i ono spolja, i nema nikakve veze duh Manucija sa univerzalnom kontradikcijom. Vatra drzi toplotu a hladnoca ti izaziva upalu pluca, narucito ako si neki mudrac od pre cetiri hiljade godina, pa dakle vatra ima tajanstvene moci, konacno i zato sto ti skuva pile. Ako hladnoca cuva isto pile i ako ga se vatra dohvati ima tako da se nadujes, dakle ako mislis na jednu stvar koja se cuva hiljadama godina, kao sto je mudrost, moras da je pomislis sa neke planine, sa visine (a videli smo dobro), ali u nekoj pecini (koja je isto tako dobra) i po vecnoj hladnoci tibetanskog snega (sto je jako dobro). I ako posle zelis da saznas zbog cega mudrost dolazi sa istoka a ne sa svajcarskih Alpa, to je zato jer je s jutrom telo tvojih predaka, dok se jos drzalo mraka, gledalo ka istoku ocekujuci da se rodi sunce a ne da padne kisa, bando nijedna.



Umberto Eko, Fukoovo klatno








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Umberto Eco  2294901356
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Uto 3 Feb - 9:00

Umberto Eco  69d9039319e06bff3168c75d837b0dba
Umberto Eco zna više o lepoti i ženama i od Klikovog ekspertnog tima!

Jedini koji se usudi tvrditi da je lepota Monice Bellucci relativna
Tek što je u 'Istoriji lepote' na 400 stranica izneo šta misli, već je postao izbirljiv. Mona Lisa mu smrdi na transvestita, Rembrandtove žene mu imaju brkove, a Venera Milska mu je nekako pregolema. Je li Uta iz Naumburga naša sledeća Klik cura? -

Gospodine Eco, pre nekoliko godina sam bio u vašoj kući u Milanu; holandski nogometaš Ruud Gullit još uvek stanuje iznad vas. Čini se da je to prirodni zakon da se bogati i lepi brzo nađu.

ECO -Raduje me da mislite da sam lep. No Gullita sam slabo viđao, ponekad bih ga sreo s tim njegovim rasta pletenicama u liftu. Stanujemo ovdje već 14 godina i obožavam pogled na gradsku utvrdu Sforza. I jako mi se sviđa ovako, biti okružen svim tim knjigama.

Navodno ih ima više od 30.000?

ECO. Da i zato sam upravo tražio stan s dugačkim hodnicima. Doduše, na policama vlada sređeni nered. Nemam nikakve kartice ni kartoteke za knjige, no uvek tAčno znam gde su mi najvažnije. Moja biblioteka mi je tako uzbudljiva kao nekima Pirellijev kalendar.
Može li biblioteka biti uzbudljivija od Pirellijevog kalendara? Salvador Dali je našao kompromis!

Koja je po vama najlepša knjiga?ECO: Ovoga trena Joyceov "Uliks", prvo izdanje. To mi je zadnji šoping. Dugo sam ga tražio, budući da postoji još samo 1000 primeraka. Prelepo mi je to kada držim knjigu u rukama. Nikakav film, nikakva fotografija ne može doseći tu radost, to bogatstvo koje osećam kada prelazim prstima po njenim stranicama. Sam taj tihi čin čitanja ima u sebi nešto uzvišeno, intimno što bih mogao usporediti sa seksualnošću. Sedim tako fino u ovom naslonjaču i jako mi se sviđa kako mi je uređen stan, tako svetao i...



Na zidu imate jedan vrlo čudan umetnički primerak: nebrojeni kistovi na zidu.


ECO : I štA je tu čudno? Volim to. Isto kao i ovu Praksitelovu skulpturu. Zašto se smejete?

Zato što nije originalna!
ECO: Naravno da nije original, pa? Nije iz 4. veka pre Hrista. Ona je vic, jeftina reprodukcija. Ponekad pogledam njeno lice i mislim da je jako lepo. Ima to umirujuće delovanje.

Što zapravo znači 'lepo'?
ECO : Dođite na moj seminar, dajte mi pola godine. Mislim da je Sokratova bista, iako prikazuje užasno ružnog čoveka, čudesno lepa. Ne mogu na ovo pitanje odgovoriti dok kažete keks.
Upravo ste napisali podeblju knjigu o istoriji lepote. Morate mi to moći reći!

ECO : Ne. Lepota je uvek pitanje vremena, epoha. Tizian ne bi znao što bi s Picassovom slikom, sigurno bi je smatrao strašno ružnom. Neki ljudi kupuju kič i žive sretno usred tog kiča koji je smatram nepodnošljivim. Što se kaže, svaki lonac nađe svoj poklopac.
Jedna druga američka poslovica kaže: ne postoje ružni muškarci, samo siromašni.
U isto vreme istinito i profano. Naravno da bogati ljudi imaju priliku definiSati lepotu. Mogu sebi priuštiti stvari koje su retke, tražene, upravo u modi, žene koje odgovaraju trenutnim idealima lepote. U ljudskoj istoriji jaki i moćni su uvek uzimali ono što su želeli. No to još ne znači da estetski užitak odmah prelazi u seksualnu požudu. Najverojatnije nećete ovog trena poželeti otići s mojom ženom u krevet ako se ona sada pojavi na vratima.

No kada se pojavi Pirellijev kalendar, muškarcima odmah cure sline...

ECO : Može biti, kao što je moguće da će se moji unuci za nekoliko godina držati za trbuh i umirati od smeha pri pogledu na taj kalendar i te čudne poze devojaka. Još uvek se sećam kako sam nakon rata listao neki magazin za koji sam mislio da je strašno uzbuđujući i mašta mi je radila ko luda. Nedavno sam još jednom bacio pogled na njega i nisam mogao shvatiti što su mi te slike nekada radile: bio je tako krotak, tako katolički čist. Tu i tamo bih vidEo koji nožni list, početak dojke i to bi bilo to. Dosadno.

Zar nije lagano pokriveno uzbudljivije od stopostotne golotinje?

ECO: Verojatno. Ranije ste od žena mogli videti samo lice; a noge i ruke su bile pokrivene. Mislim da danas te stalne provokacije savršenim telima na televiziji i reklamama izazivaju u ljudima psihičke krize: depresije, frustracije, nemir koji izaziva hajka na nedostižnu savršenost. Šta vas je zapravo nateralo na to da napišete tu istoriju lepote, valcer od 400 stranica?

ECO : Lepota me zanima, fascinira. Pa diplomirao sam na estetici Tome Akvinskog.
Tako debeli svećenik. Posve svejedno predavao on u Parizu, Orvietu, Rimu, uvek je morao raditi široki polukrug oko katedre da bi mogao početi s predavanjima.
Da, vrlo časni docent. Dakle, u šezdesetima sam počeo raditi na temi ljpote. Uglavnom sam skupljao slike, radio bEleške - no od projekta nije bilo ništa.

I mi to godinama radimo u Kliku - skupljamo slike, a jednog dana će pasti i beleškeNije da niste imali ništa od tog projekta ljepote! Pa ipak ste se zaljubili u jednu jako lijepu suradnicu.

ECO : Da, ali i ja sam bio prilično zgodan momak pa su me prijatelji pitali: Zar te nije strah oženiti Nemicu? A kada sam poželio kupiti nemački auto, mislili su da sam preterao! Nemački auto, pa nemačka žena! Na kraju sam kupio Citroën.

Citroën DS je nekada opevao i filozof Roland Barthes koji ga je nazvao božicom. Nešto kao da je auto posta moderni pandan gotičkim katedralama
.ECO : To mi je malo prezanesenjački. Za futuristu Marinettija brzina je bila savršena lepota, lepša i od božice pobede Nike sa Samotrake. Za mene je auto jednostavno predmet koji me emocionalno ne dira. Lepota je uvek relativna.

A što je s Monicom Bellucci, Marilyn Monroe, Mona Lisom, koje slove kao apsolutno lepe?

ECO : To nije istina. To je samo zapadnjački pogled. A gde su japanski pisci koji slave tanke okserice Azijatkinja? To je prava erotika! Postoje i kulture koje vole napuhane i prevrnute usnice, produljene vratove, a neke od njih idu tako daleko da se ne libe ni zarezati i osakatiti i onda reći: lepo!Sledeća Klik cura - Uta iz Naumburga!
Drugačije rečeno: s kime biste najradite otišli na večeru - s Mona Lisom, Rembrandtovom ženom ili Venerom Milskom?

ECO: Ni sA jednom od njih. Lepota je uvek više od površine. Nisam baš siguran bih li s tim damama imao dovoljno tema za razgovor. Osim toga, Mona Lisa mi je malo sumnjiva, mogla bi biti i transvestit. Rembrandtovim ženama se mogu samo nasmejati, nekako mi imaju previše brkova. A što se one Venere tiče, ona mi je malo prejaka. Ako bih baš morao izići s nekom od tih žena iz istorije umetnosti, onda bi to bilo s Utom iz Naumburga.


Zašto baš s njom?

ECO : Zato što imam osećaj da mi se ta ranogotička skulptura s naumburške katedrale koju je stvorio neki nepoznati umetnik oko 1250. nekako obraća! Hm, zašto? Ta gracioznost kojom odiše, taj oval njenog lica, pa njen pogled koji ide u daljinu. Volim to. Inače sve na njoj deluje nekako harmonično - prava lepota.

Najviše je nesreća na svetu skrivila lepota, kaže aforističar Lichtenberg.

ECO: Naravno da lepota ima i svoju tamniju stranu, da ne kažemo razarajuću kvalitetu. Villon tako peva "La belle dame sans merci". Ta užasna lepota je u stanju naterati čoveka na neveroVatne akcije!

Kao recimo Helena koja je kriva za desetogodišnji rat u Troji?

ECO: Helena je tada BILA utelovljenje nečeg što danas Bush utelovljuje naftom - eksplozivnu mešavinu. U toj borbi se, dakle, nije radilo o lepoti, već o moći i uticaju. No kada je Menelaj hte da oubije svoju nevernu Helenu, nije uspeo. Nekako su joj grudi bile preleepe i kada bi je čovek pogledao, morao je spustiti ruku.

ECO : Otkuda vam to?! Pa to je jedna priča koju je ispričao Homer. Homer je bio nadareni pripovjdač koji je očito jako dobro znao kako postići efekt - a ta je epizoda tako savšreno ispričana da se urezala u memoriju nebrojenih generacija, samo zato što je tako lepa.

Ime kao da su mu smišljali u reklamnoj agenciji! Eco - Ex coelis oblatus - pao s neba
A što je s vama, gospodine Eco? I vi ste sodabrali jako lepo ime, gotovo kao da ste angažovali neku reklamnu agneciju.

ECO - to je pre svega jedno praktično ime, budući da moram na svojoj turneji potpisati na hiljade knjiga. Možete zamisliti kako bi bilo mučno da se, recimo, zovem Montescalferi? No zato je stvoreno moje ime. Eco - Ex Coelis oblatus - pao s neba. Tako je jedan službenik nazvao mog dedu budući da je bio bezimeno siroče.

Postoji li, kada čovek baci neki istorijski sveobuhvatni pogled, neka epoha koja je proizvela toliko ružnih stvari kao naša?

ECO : Kako to mislite? Mislite na ove betonske mostove koji režu pejzaž? Višekatnice bez karaktera? Morate znati da niti ranije život u gradovima s kanalizacijom nije bio čisti užitak. Možda će za nekoliko stotina godine ljudi reći: super su ti betonski mostovi! Veličanstveni!
Mislite li ozbiljno? Danas tako neki umetnik nabaca stare delove automobila u neku sobu na Documenti u Kasselu, a posetitelji kažu: "Zanimljivo." No jedan Tizian zasigurno ne bi došao na ideju da nabaca okvire prozora na hrpu i kaže: leepa umetnost.

ECO : Može biti da je lepota malčice nestala iz umetnosti i da trenutno dominira estetika provokacije. No prisetite se samo s koliko je muke u srednjem veku crtano i slikano zlo i užasi. Npr. ružna čudovišta Hieronymusa Boscha.

U vašem novom romanu 'Tajanstveni plamen kraljice Loane' vaš junak i u ružnim stvarima vidi lepotu. Konkretnije rečeno, nakon što se olakša, promatra svoj proizvod i kaže: 'Lepa puževa arhitektura. Još se pari. Borromini.'

ECO : Pa Borromini je bio barokni čovek i u 17. veku je stvorio predivne kupole za crkve, a moj se protagonist oseća blaženo malo zahvaljujući i njemu. Lepota je uvek zavisna o konkretnim situacijama. Npr. žedan čovek u pustinji će se baciti na izvor vode i on tada neće imati oko za lepotu.

Možda su ljudi primetili da lepota sve više nestaje iz umetnosti pa su se bacili na svoja tela koja žele oblikovati?

ECO : Oduvek su se ljudi mučili na najluđe načine zbog nekih ideala lepote. Može biti da je danas kult savršenog tela malo porastao iz razloga što je sve u našoj okolini tako funkcionalno oblikovano. Tako da se na telo ne gleda više kao na dar prirode već kao na masu koja se može oblikovati.
Frajeri iz Burme obožavaju duge vratove, a u Etiopiji čavle u donjoj usnici

Kao npr. tetovažama koje su danas i više nego moderne?

ECO: Da, pogotovo leti čovjek može videti jako puno mladih žena koje na svojim grudima nose tetoviranog tigra. Poštujem to iživljavanje fantazija i moda. Ja lično to mogu estetski odbiti, no činjenica je da istorijski gledano u dekadentnim vremenima preokupacija vlastitim telom raste. Ne bih hteo leći u krevet sa ženom koja je nalepše na svom telu nagrdila. Osim toga, stalno se pitam - zašto te žene ne misle na svoju budućnost? Sada je taj tigar još napet, no za nekoliko godina će biti nekako truo. Ne bih hteo ljubiti ženu s piercingom na jeziku.
Berlusconi je tako nedavno zategnuo lice.

ECO : Malo je nategnuo podočnjake, tako da deluje više 'tough', a ne plačljivo. No puno fatalnije nego taj sjaj površine je njegova faktička Moć: moć nad televizijom, ja to zovem De-facto-cenzura-režim. On je užasno moćan, dakle mora dobro izgledati. Vitalno. Fit.

Možda su upravo Schwarzenegger i Berlusconi čista avangarda nove političke kulture: trijumf i vlast ljepoteI John F. Kennedy je 1960. dobio izbore protiv Nixona jer je izgledao bolje i bio mlađi.

ECO : Da, tada je počelo biti važno jesi li ili nisi telegen. Ovog trenutka se razvija jedan demokratski model koji preti reprezentativnoj demokraciji. U Americi dve stranke koje kontrolišu privredu nude dva kandidata, a oni se jedino razlikuju u lepoti, gestama, brzini gestikulacije i inscenaciji, a ne i u programima. To što je jedan glumac tipa Schwarzenegger mogao postati guverner i to samo zato jer izgleda užasno sposobno na filmu, to je već jako sumnjivo. Možda su upravo Schwarzenegger i Berlusconi čista avangarda nove političke kulture: trijumf i vlast lepote. Pa to je skandal da lepši kandidat ima veće izglede, no s druge strane to je jako prirodno.

Zvučite malo pesimistično.

ECO : Ne. Pa i u atenskoj demokraciji su vođe morale ostaviti fizički dojam. Već su tada visili na trgu i rugali se Sokratovoj ružnoći. Jedan filozof tipa Sartrea sme biti ružan, no ne i političar.

A što je sa Schröderom? Nije baš da puca od lepote?

ECO : Mogao bih reći da se trudi. Danas vam se sve svodi samo na sjaj i upravo doživljavamo seksualizaciju politike. Lepota je danas postala važnija od reči.
No i reči mogu očarati. Mislite na komunizam?

ECO : Sve su se evropske sile urotile u svetu bitku. Papa i car, francuski radikali i nemački policajci. Bubububumm. Zbilja žestoko. Kao Beethovenova Peta. Veličanstveni ritam, veličanstveni Marxov tekst, apokaliptični ton pomešan s ironijom. Nažalost, lepe reči ne mogu spasiti svet.
Nisu loše ni one riječ s početka vašeg novog romana: 'Kako se zovete? Čekajte! Na vrhu mi je jezika!'
ECO : To mi je prilično brzo palo na pamet. Sviđa mi se. Junak je doživeo nesreću i izgubio je pamćenje.

Sada ćete sto posto zaurlati: Ne! Ovaj roman nije autobiografija!

ECO : Neću! Naravno da spominjem stvari koje sam lično doživeo. No nikada ne bih pisao o sebi. Čovek u autobiografiji nikada nije iskren.

No knjiga se čita kao da deda priča priče svojim unucima. A onda sam došao ja!

ECO : U neku ruku ste u pravu. Vraćam se svojim iskustvima, obrađujem čak i sećanja svojih prijatelja. Počnem pisati, a onda me prošlost pretekne - muzika, stripovi moje mladosti. Kada sam završio, pomislio sam: Ovo je knjiga za moju generaciju. Inače to neće nikoga zanimati.

Čini se da je to bio prilično veliki zalogaj - ta političko-kulturna istorija Italije u tridesetim i četrdesetim godinama 20. veka.

ECO : Da, no knjiga se prodaje sasvim dobro. Mislim da ljudi žele nešto saznati o svojoj istoriji. Hteo sam reći - ja sam vam naime jedan profesor i to onaj koji nedeljom piše romane - što se sve događalo između ratova. Hoću reći, Joyce je pisao o Dublinu svoje mladosti, Thomas Mann o svojoj obitelji iz Lübecka - i uvek bi se našlo publike. Čini se da volite prošlost?

ECO : Rado živim s prošlošću. Sve sam sačuvao: svaku školsku zadaću, iskaznicu Balille, to vam je bila dečja fašistička organizacija, stripove koje sam tada čitao.

Nije li to ipak neka vrsta autobiografije napisana sa slutnjom skore smrti.

ECO : Ma dajte! Ono što svaki dan potiskujemo je to da nas smrt može svakog trena susresti. Već za pet minuta mogu umreti. Spreman sam za smrt.
Umberto Eco (72), koji se 1980. proslavio 'Imenom ruže', pozira s jeftinom kopijom Praksitelove skulpture. Pa šta? Glavno da ga njegova glava smiruje kad se posvađa sa ženom!
Dve želje, piše u vašem romanu, ima svaki čovek - doživeti vlastiti sprovod i moći leteti.
Pa tako vam je to. Ako vidite vlastiti pogreb, onda znate da ste mrtvi. Još kao učenik sam se pripremio na smrt i napravio egzorcizme. Starenja se ne bojim, sve dok mi ova glava gore ne počne bulazniti. Čovjek postaje opušteniji.
Da?
Da! Samo me jedna stvar čini nemirnim. Ako ćemo raditi fotke, htio bih skinuti kravatu. To mi je, naime, naredila žena. Navodno ove prugice na kravati ne pašu uz košulju i sako.

Izvor: ivano85.blogspot.com
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Sre 13 Maj - 18:59

Umberto Eko – Fukoovo klatno (odlomak)
Ponudili smo mapu ljudima koji su se trudili da prevladaju svoje mračno razočaranje. A koje? Belbo je to pomenuo u svom poslednjem fajlu: Ne bi bilo propasti kad bi stvarno postojao neki Plan. Poražen si, a nisi kriv. Nije sramota ako uzmakneš pred kosmičkom zaverom. Nisi kukavica, nego žrtva. Ne žališ se što si smrtan, što si plen hiljadu mikroorganizama koje ne možeš da savladaš, nisi odgovoran što ti stopala ne služe za hvatanje, što nemaš više rep, što ti kosa opada, a zubi ispadaju i ne izrastaju ponovo, što, onako usput, gubiš nervne ćelije, što ti se vene zakrečavaju. To je delo Zavidljivih Anđela.
To važi i za svakodnevni život. Na primer kad dođe do kraha berze. To se događa zato što neko načini pogrešan potez, a svi pogrešni potezi odjednom stvaraju paniku. Tada se oni koji nemaju čelične živce pitaju: ko je skovao zaveru, ko će se okoristiti? I teško tebi ako ne pronađeš nekakvog neprijatelja koji je sve to zamesio, okrivićeš samog sebe. Ili, pošto osećaš krivicu, izmislićeš neku zaveru, štaviše, mnoštvo zavera. A da bi ih porazio, moraćeš da skuješ vlastitu zaveru.
I što više izmišljaš tuđe zavere, da bi opravdao svoje nerazumevanje, to ti one postaju draže i vlastitu zaveru kuješ po ugledu na njih.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 18 Jun - 8:39

Galerija najboljih užasa, Umberto Eko

Razgovarajući o lepom i ružnom s Umbertom Ekom sigurno ćete biti silno zabavljeni, ali i silno zbunjeni, i to ne samo zato što profesor ima običaj da malo “propita” sagovornike, povremeno ih gledajući na način koji ne obećava prolaznu ocenu: “Nije problem u novinaru, već u samom intervjuu”, kaže Eko. “Još se sećam upozorenja Žaka le Gofa pre jednog intervjua za Nouvel Observateur: ’Umberto’, rekao mi je, ’moram ti postaviti i par kretenskih pitanja, inače mi neće objaviti tekst’.”

Ružnoća je, po Eku, jedna od onih tema koje bismo preteranom direktnošću mogli uništiti; da bismo to izbegli moramo se suočiti sa njenim protivrečnostima i poštovati njene tajne. “Nekada sam više voleo gradsku lepotu, tako prljavu i zastrašujuću. Sada radije boravim u prirodi. To dolazi sa starenjem.”

Da li smatrate da danas u italijanskim gradovima preovladava ružnoća?

- Mislim da je to tačno, urbani pejzaž postaje sve ružniji. S jedne se strane preteruje u poštovanju pejzaža, da bi se zatim bez promišljanja i na brzinu izgradilo mnogo novih objekata koji na kraju izgledaju nakaradno u svemu tome. Gradovi više spadaju u domen prirodno lepog, a ne umetnički lepog koje je takvo kakvo jeste: ne možete ga promeniti, ne možete uzeti Mikelanđelovu Pjetu (Piet?) i na nju staviti karabinjersku kapu.”
Nastavlja: “Mislim da danas niko ne bi poveo rat zbog lepe Helene, naravno, uz pretpostavku da je i onaj prvi poveden zbog nje, a ne zbog Parisove i Menelajeve požude. Oni se u stvari i ne razlikuju mnogo od Brijatorea (italijanski biznismen, direktor Renoovog tima Formule 1, prim. prev.) koji se oženio Elizabetom Gregorači (manekenka, prim. prev.) samo da bi je mogao pokazivati okolo”.

Kad sam pomislio da su time sve moje dileme razrešene, Eko je započeo predavanje: “Postoji razlika između prirodno ružnog i umetnički ružnog, pri čemu je kod ovog poslednjeg ružno oslobođeno svoje predstave jer je predstavljeno na lep način. Znači, postoje tri fenomena: ružno samo po sebi, formalno ružno i umetnička predstava pomenuta dva fenomena”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 18 Jun - 8:40

Pomislio sam u tom trenutku kako i za novinare i za profesore važi ista stvar: u obe grupe postoje ljudi koji su u stanju da vam na najjednostavniji mogući način objasne Hajdegera, i oni drugi koji uspeju da naprave papazjaniju i od Erazma Roterdamskog. Nisam najsigurniji da li je Eko u ovom slučaju više Hajdeger ili Erazmo. U osnovi njegovog relativizma postoje, na primer, i apsolutno ružno i apsolutno zlo: “Uprkos optimizmu nekih metafizičara, na ovom svetu postoje stvari koje su užasno, neopisivo zle.”

Da li nas taj koncept upućuje na Boga?

- Ne nužno.

A da li ste vi vernik?

- Ars longa vita brevis. Za sada, predostrožnosti radi, nisam.
Eko se ne smeje svojim šalama. Kako bilo, čini se da postoje dva Eka – dok jedan govori, drugi sluša i kontroliše: “TV program ocenjujem po broju policajaca i žrtava. Sinoć sam odgledao jednu odličnu seriju o policajcima koji rešavaju zločine analizirajući kosti. Sviđa mi se i Eredit? sa Karlom Kontijem” (poznati italijanski kviz, prim. prev). U tom trenutku reaguje drugi Eko (lep ili ružan?): “Da se razumemo, volim da gledam i emisije koje se bave istorijom. Dešava se i da na Raisat naiđem na neku zanimljivu emisiju. Pre neko veče sam odgledao jednu odličnu o velinama (igračice, pomoćnice voditelja na televiziji, prim. prev.) koja bi bila autodestruktivna u nekoj drugoj produkciji”. Nakon toga reč ponovo uzima neozbiljni Eko, jedan od goliarda (vesele studentske družine; pokret je osnovao Pjetro Abelardo oko 1000. godine. Pokret još uvek postoji u Italiji i drugim evropskim zemljama, prim. prev.): “Ne mogu da odolim Fricijevoj emisiji, onoj o pogađanju profesija. Dosadna mi je, ali ne mogu da joj odolim. Jednostavno moram da saznam da li je tajanstvena ličnost mesar ili odgajivač pilića. Ja imam sasvim prosečan ukus: ako televizija već postoji – neka onda bude prava televizija. Ne ideš u javnu kuću ako želiš da upoznaš vojvotkinju.”

Da li je tačno da ste napisali Panelinu biografiju? (italijansk i pesnik i autor recitala, prim. prev.)

- Počeo sam da je pišem 60-ih godina zajedno s njim. Sretali smo se u Rimu, Panela se napijao i pričao zanimljive priče. Kada sam sve to sredio, pitao sam ga: “Sad nam treba samo završno poglavlje... mogao bi, recimo, obrazložiti svoja politička uverenja.” Nije mi rekao ništa. A znate li zašto? Jer ih jednostavno nema.

Umberto Eko napunio je 75 godina, ali je i dalje čio poput mladića, spava osam sati dnevno, jede sve, uživa u belom vinu, ali i viskiju i martiniju – o kojima takođe ima teoriju – ostavio je cigarete, ali uvek ima ugašenu cigaru u rukama i ne izgleda ni dan starije od 60 godina. Sve to, naravno, nije postigao zahvaljujući pomadama i zdravom životu. Nikada nije pomišljao na operaciju nosa ili neki drugi korektivni zahvat: “Nema sumnje da je lepota veoma unosan biznis. Sve se, u suštini, svodi na biznis: i religija, i filozofija, i bolest čak i patnja – pogledajte, na primer, prodavnice sa SM rekvizitima”.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 18 Jun - 8:41

Eko izgleda sasvim ležerno, oblači, kako se čini, prvo što mu dođe pod ruku (danas recimo ima jarkocrvene čarape i tanjušni kaiš). Možda je i to odraz njegovog veselog studentskog duha. Eko je jednom na Univerzitetu u Urbinu održao predavanje o članku koji je napisao za Espresso. Kao i prilikom tog predavanja, i sada rado koristi sinteze, analogije i paradokse. “Poslednju fotografiju napravio sam 1960. Tada sam, prilikom razgledanja nekih gotičkih katedrala, shvatio da sam slikajući naokolo zaboravio da gledam. Od tada, sve fotografišem ovom tikvom”, govori kuckajući se po glavi.

Njegova nova knjiga, koja će biti prevedena na 27 jezika, naslovljena je “Istorija ružnoće”. Reč je o istoriji umetnosti, sjajnoj antologiji sastavljenoj od slika umetničkih dela i interesantnih komentara. Tačno je da je svaka knjiga sastavljena od drugih knjiga, svaki red je referenca za sebe. Pa ipak, ova je knjiga drugačija. Ona je pravi dinjan, što na arapskom znači antologija, na kome možete videti prave šeike i ostale predstavnike više klase; divan rezervisan za najbolje.

Tako u ovoj galeriji najboljih užasa možete videti sve – od Rubensove Meduze do zvonara crkve Notrdam, od Grinvaldovog Raspeća (Matthias Grünenjald) do Isusa kako ga je predstavio Mel Gibson, od kripte s mumificiranim ostacima monaha iz Palerma, do Bošovog Đavola (Bosch), od Prijapa iz Pompeje do Perikolijevog Ajnštajna (Tullio Pericoli), od Dišanove Monalize s brkovima, od Boafarovog palca (Jacljues André Boiffard) do Katelanove dece na vešalima (Maurizio Cattelan).

Dok lutajući uličicama Monte Čerinjonea pratimo fotografa, shvatam da Eko ovde predstavlja neku vrstu zaštitnog znaka, iako je mali broj meštana pročitao njegove knjige i iako ne shvataju da jednog profesora ne čini vrednim broj objavljenih knjiga već broj studenata koje je obrazovao. A Eko je obrazovao mnoge i oni su svuda – na univerzitetima, u izdavačkim kućama, po novinskim redakcijama. Ukratko, mislim da niko od meštana nema predstavu o tome da je Eko obrazovao čitavu jednu generaciju, čitavu jednu političku misao, koja je još uvek dominantna u Italiji – sećam se eseja Apocalittici e integrati (esej u kome Eko preispituje pozitivne i negativne strane književnosti za mase, objavljen 1964, prim. prev.) ili onoga o Majku Bonđornu (Mike Bongiorno, poznati italijanski TV voditelj, prim. prev.). “Nedavno sam ga sreo u milanskoj prefekturi. Prišao mi je i zahvalio se što sam napisao knjigu o njemu. Iskreno govoreći – rekoh mu – u pitanju su tri stranice. Pozvao me je nekoliko dana kasnije da gostujem u njegovoj emisiji.” Eko ne komentariše moju konstataciju da bi ga mnogi rado videli kao doživotnog senatora (zvanje koje predsednik Republike dodeljuje najzaslužnijim eksponentima naučnog, umetničkog, književnog i društvenog života zemlje, prim. prev.), ali iz njegovog pogleda vidim da mu se to ne bi svidelo.
U ulici Bateli, na stepeništu, ispred banke i u bašti kafića prati nas neprestani šapat: “Dolazi Eko... eko... eko.”

Eko ovde živi sam – bez supruge i dvoje dece, bez unuka Manuela i bez p rijatelja “koji stalno vise ovde i nikako ne mogu da ih se otarasim”. Najkomplikovaniji posetioci su rođaci njegove supruge, Nemice: “Istina, zovemo ljude u goste, ali se zna da je to reda radi. Obećavamo da ćemo se čuti telefonom, ali na kraju niko nikad ne zove. Ali Nemci to shvataju bukvalno.”(...)

Prelazimo na razgovor o drugoj posebnoj vrsti lepote (i ružnoće): nije reč o nečemu što se vidi, već o onome što se radi. “Zamislite ruku koja prelazi preko svile. Borhes, koji je bio slep, jednom je prilikom rekao da je kod Šekspira naišao na izraz ‘gluv za boj’, zatim je citirao Oskara Vajlda koji se čoveku koji je stalno stavljao pogrešne kravate obratio rečima: ‘Vi mora da ste gluvi?’ Šta je lepo jednom slepcu? Poznata je legenda o Stiviju Vonderu i Reju Čarlsu: susrevši se jednom prilikom obojica su prokomentarisala – ’Vidiš da nismo baš toliki baksuzi – zamisli da smo rođeni kao crnci!’”

Najzanimljiviji delovi njegove knjige o ružnoći u stvari su kratki, često zaboravljeni tekstovi koji i predstavljaju âme de papier: oni ne otkrivaju samo intelektualnu stranu ličnosti, već i onu emotivnu, i nije toliko važno ko je napisao te tekstove, već ko ih je sakupio. Među njima je, na primer, i Bertinelijev esej naslovljen Koliko je ružna Božanstvena komedija, pa zatim Prustova Čar lošeg ukusa, Papinijeva izjava ljubavi ratu, Gogoljev nos, oda ružnoj ženi, itd. Tu možemo naći i preterivanje u preterivanju oličeno u pesmi koju je Lorenco Steketi posvetio ženi koja ga je odbila: /Dok zaboravljena budeš ležala pod prljavom zemljom/ s božjim krstom zabijenim nad kovčegom tvojim/ dok ti obrazi budu trulili oko rasklimanih zuba/ i kroz prazne očne duplje budu gmizali crvi.../
Da li je ružno sudbina lepog? Pogledao sam Eka i pitao ga da li je to pitanje suviše glupo. “Pa dobro, da je pametno, vi biste bili profesor semiotike u Bolonji”, odgovorio je. “Ali ne brinite, i sam ponekad postavim isto pitanje vodoinstalateru.” Šaša je jednom prilikom izjavio da je budala sudbina inteligentne osobe.

Il V enerdi della Repubblica
Intervjuisao Frančesko Melo
Priredila i prevela sa italijanskog Milana Babić
Umberto Eco  Empty Umberto Eco  Empty
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Uto 13 Sep - 10:05

     //  „I počni da premećeš to ime, odnosno IHVH sam od početka, da ispituješ sve moguće kombinacije, da ga vrtiš i  okrećeš kao točak...“  Abulafia //


Umberto Eco  Ra%253Bunar

Božje ime... Pa da. Setio sam se prvog Belbovog i Diotalevijevog razgovora onoga dana kad su priključili Abulafiju u Belbovoj kancelariji.
            Diotalevi je stajao na vratima svoje sobe i odisao nametljivom blagonaklonošću. Diotalevijeva naklonost uvek je bila uvredljiva, ali činilo se da je i Belbo blagonaklono prihvata.
            „Čemu će ti služiti? Nećeš valjda tu da unosiš rukopise koje ne čitaš?“
            „Poslužiće mi za razvrstavanje, sređivanje spiskova, obnavljanje kartoteke. Mogao bih i da zabeležim neki svoj tekst umesto tuđih.“
            „Ali zakleo si se da nećeš nikada ništa sam da napišeš.“
            „Zakleo sam se da neću da mučim ovaj svet nekim novim rukopisom. Rekao sam, pošto sam otkrio da nisam stvoren za glavnog junaka...“
            „...onda ćeš da budeš pametan posmatrač. Znam. Pa šta?“
            „Pa i pametan posmatrač, kad se vraća s nekog koncerta, pevuši drugi stav. To nikako ne znači da ima nameru da diriguje u Karnegi holu...“
            „Znači da ćeš probati da otpevušiš neko pisanije da bi otkrio da ne smeš da pišeš.“
            „To bi bila poštena odluka.“
            „Kad vi kažete.“
I Diotalevi i Belbo su poreklom iz Pijemonta i često su mudrovali o toj sposobnosti otmenih Pijemonteza da te ljubazno saslušaju, da te gledaju pravo u oči i onda ti kažu to „Kad vi kažete“, naizgled učtivo i sa zanimanjem, a u stvari osećaš da si predmet dubokog negodovanja. Meni su govorili da sam neotesan i da nikad neću moći da primetim tako prefinjene nijanse.
„Ja  neotesan?“, bunio sam se. „Rodio sam se u Milanu, ali moja porodica je iz Valdaoste...“
„Gluposti“, odgovarali su oni, „odmah se vidi kad je neko iz Pijemonta, po njegovoj sumnjičavosti.“
„I ja sam sumnjičav.“
„Niste. Vi ste samo nepoverljivi, to nije isto.“
Znao sam zašto je Diotalevi sumnjičav prema Abulafiji. Čuo je da pomoću njega može da se menja redosled slova, tako da bi neki tekst mogao da stvori sopstvenu suprotnost i da se preobrazi u mračna proročanstva. Belbo je pokušao da mu objasni. „To ti je igrarija s permutacijama“, govorio je, „zar se to ne zove Temura? Zar tako ne postupa i pobožni rabin da bi se uzdigao do dveri Večnog Sjaja?“
„Prijatelju moj“, odgovarao je Diotalevi, „nikad nećeš ništa razumeti. Tačno je da je Tora, mislim na vidljivu Toru, samo jedna od mogućih permutacija slova večne Tore, one koju je Bog stvorio i predao Adamu. Ako premećemo slova ove knjige vekovima, moglo bi da se dogodi da pronađemo izvornu Toru. Ali ishod nije bitan. Bitan je sam postupak, predanost sa kojom ćeš beskonačno dugo okretati vodenični točak molitve i svetih spisa i postupno otkrivati istinu. Kada bi ti ova mašina odmah pokazala istinu, ne bi je prepoznao, jer ti srce ne bi bilo pročišćeno dugim preispitivanjem. Osim toga, zar u kancelariji?! Svetu Knjigu moraš da mrmljaš u nekoj tesnoj izbi, u getu, gde iz dana u dan učiš da se povijaš i da ti ruke budu pripijene uz bokove i kad ih pomeraš, pa gotovo da nema razmaka između ruke u kojoj držiš Knjigu i ruke kojom okrećeš listove, a kad hoćeš da ovlažiš prste  prinosiš ih pravo usnama, kao da žvaćeš beskvasni hleb i paziš da ti ne promakne nijedna mrvica. Reč moraš da prežvakavaš vrlo sporo, možeš da je razložiš  i prespojiš samo ako je valjano otopiš jezikom i vodi računa da ti ne iscuri s pljuvačkom na kaftan, jer ako neko slovo ispari, prekinuće se nit koja treba da te spoji s višnjim sefirotima. Tome je Avram Abulafija posvetio život, dok se naš sveti Toma upinjao da pronađe Boga pomoću svojih pet puteljaka. Abulafijina Kokhmath ha-Zeruf bila je u isti mah i nauka o kombinovanju slova i nauka o pročišćenju srca. Mistična logika, svet slova i njihovog  beskonačnog kovitlanja i premetanja jeste svet blaženstva, nauka o kombinovanju je muzika misli, ali moraš da paziš i da napreduješ polako i oprezno, jer bi ta tvoja mašina mogla da te odvede u bunilo, a ne u zanos. Mnogi Abulafijini učenici nisu umeli da zastanu na tananoj granici koja razmišljanje o Božjem imenu deli od bavljenja magijom, od zloupotrebe imena da bi od njih načinili amajliju, oruđe za gospodarenje prirodom. A nisu znali, kao što ne znate ni ti ni tvoja mašina, da je svako slovo povezano s nekim delom tela, pa ako izmeniš neki suglasnik, a ne poznaješ njegovu moć, neki od tvojih udova može da promeni položaj ili svojstvo i ostaćeš  spolja doživotno a iznutra zauvek životinjski nakazan.

Razume se da Mašina postoji , ali ne proizvodi se u tvojoj silikonskoj dolini, to je sveta Kabala, odnosno Tradicija, a rabini već vekovima čine ono što nijedna mašina nikada neće moći, a nadajmo se da nikada neće ni učiniti. Jer, kad bi se kombinovanje okončalo, rezultat bi morao da ostane tajna, a univerzum bi i onako okončao svoj ciklus, pa bismo svi mi sagoreli u slavi velikog Metatrona.

Umberto Eco  Abulafia




„Abu“ je svakako bio Belbov lični odgovor svima koji su ga kritikovali, urnebesna zabava koja dolikuje novajliji, ali je jasno svedočio s kakvom je strašću  za kombinovanjem prišao računaru. Mada je oduvek tvrdio, sa svojim jedva primetnimosmehom, da je otkrio da ne može da igra ulogu glavnog junaka, pa je stoga odlučio da bude pametan posmatrač. Govorio je da pisanje bez ozbiljnog razloga nema smisla, da je onda bolje da iznova piše tuđe knjige, a to i jeste posao dobrog urednika u izdavačkoj kući. Za tog i takvog Belba ova mašina je bila kao halucinogena droga, počeo je da prebira prstima po tastaturi, kao da na starom kućnom klaviru izvodi varijacije na temu Petit Montanard, bez bojazni da ga iko sluša i procenjuje. Nije ni smatrao da je to neko stvaralaštvo, njega je pisanje užasavalo, znao je da to nije nikakvo delo, već samo dokaz delotvornosti elektronike, gimnastička vežba. Ali je zaboravljao na utvare koje su ga obično progonile i u tom poigravanju pronašao je način da se vrati u ranu mladost, što je san svakog pedesetogodišnjaka. Kako bilo, njegov urođeni pesimizam i nemoć da se obračuna s prošlošću na izvestan način su se ublažavali u dodiru sa tim neživim, nepristrasnim, podatnim, neodgovornim, tranzistorskim pamćenjem, koje je ljudski nehumano do te mere da je on prestajao da oseća tegobnost življenja.

Ovo je bolje od pravog pamćenja, jer ono, čak i napornim vežbanjem, može da nauči samo da pamti, ali ne i da zaboravlja. Diotalevi je poput Sefarda lud za zgradama sa velikim stepeništem i kipom ratnika koji vrši strašno zlodelo nad nedužnom ženom, a potom slede dugi hodnici sa stotinama soba, u svakoj se prikazuje po neko čudo, utvare koje iznenada iskrsavaju, užasni događaji, mumije koje oživljavaju, a ti za svaki takav upečatljiv prizor vezuješ određenu misao, kategoriju, komad kosmičkog nameštaja, možda baš neki silogizam, ogroman sorites, nizove apoftegmi, zbirke hiperbatona, ruže zeugmi, poigravanje histerona, proterona, apofantički logos, stoihejske hijerarhije, povorke ekvinocija, paralakse, herbarijume, genealogije gimnozofista – i tako u beskraj. O Ramone, o Kamilo, bilo je dovoljno da se vaš um drži sopstvenih vizija pa da odmah izgradite dugi lanac bića, in love and joy , jer sve što se u vaseljeni pokazuje u vašem umu već postoji kao jedinstvena knjiga, a Prust bi vam izmamio samo osmeh. Ali kad smo onomad Diotalevi i ja naumili da izgradimo ars oblivionalis , nismo uspeli da pronađemo pravila za zaborav. Ne vredi, možeš da kreneš u potragu za izgubljenim vremenom i da slediš varljive tragove kao Palčić po šumi, ali nikako ne možeš namerno da zaboraviš pronađeno vreme. Palčić se uvek vraća, kao fiks-ideja. Ne postoji tehnika zaboravljanja, još uvek smo osuđeni na slučajne prirodne procese – povrede mozga, amneziju, ili na uobičajene improvizacije, šta ja znam, putovanje, alkohol, san kao lek, samoubistvo.
            A kad imaš Abua, možeš sebi da priuštiš i mala delimična samoubistva, privremene amnezije, možeš bezbolno da izgubiš moć govora.

Gde si bila sinoć, L?
Eto vidiš, nametljivi čitaoče, ti to nećeš nikad saznati, ali ovaj prekinuti gornji red koji zjapi u praznini, bio je u stvari početak duge rečenice koju sam i napisao, ali onda sam poželeo da je nisam napisao (a ni smislio), jer sam poželeo da se to što sam zapisao nije ni dogodilo. Bilo je dovoljno da pritisnem određeni taster, neka beličasta sluz se raširila po kobnom nepoželjnom tekstu, onda sam pritisnuo „delete“ i puf, sve je nestalo...
            I to nije sve. Tragedija samoubice je u tome što čim skoči s prozora, negde između sedmog i šestog sprata se predomisli: „Samo kad bih mogao da se vratim!“ Ništa. Nemoguće. Pljas. A Abu je milostiv, dozvoljava ti da se pokaješ, mogao bih da povratim svoj izbrisani tekst ako bih na vreme odlučio da pritisnem taster „undo“. Kakvo olakšanje. Dovoljno je da znam da bih mogao da se setim kad bih hteo, pa da odmah zaboravim.
            Nikad više neću ići po kafićima da uništavam vanzemaljske svemirske brodove svojim svetlećim hicima sve dok čudovište ne uništi mene. Ovde je lepše, uništavam misli. To je čitava galaksija sa hiljadama i hiljadama asteroida, svi u nizu, beli ili zeleni i sam ih stvaraš. Fiat Lux, Big Bang, sedam dana, sedam minuta, sedam sekundi i pred tvojim očima rađa se univerzum koji se neprestano raspada, u njemu ni obrisi nebeskih tela nisu tačno određeni, nema ni vremenskih spona, ma kakav numerus Clausius, tu i vreme teče unazad, slova niču, pomaljaju se, nehajno izranjaju ni iz čega i pokorno iščezavaju, a kad ih ponovo pozoveš, povežeš, izbrišeš, istope se kao ektoplazma i nađu svoje prirodno mesto. To je simfonija na dnu mora mekih spajanja i razdvajanja, pihtijasti ples kometa koje proždiru same sebe, kao štuka u Žutoj podmornici, pritisneš prstom i ono što je nepopravljivo počinje da klizi unatrag prema nekoj proždrljivoj reči i nestaje u njenim čeljustima, a ona ga usisa, srrrk, mrak, ako se ne zaustaviš, poješće samu sebe i ugojiće se od svog ništavila, crna rupa iz Češira.

            A ako napišeš nešto zbog čega te je sram, snimiš sve na disketu, daš neku šifru za tu disketu i to više niko ne može da pročita, kao stvoreno za tajne agente, napišeš poruku, zapamtiš, zatvoriš, i možeš u šetnju, ni Torkvemada nikad ne bi saznao šta si napisao, znate samo ti i onaj drugi (Onaj Gore?). Da zamislimo i da te stave na muke, pretvaraš se da ćeš da priznaš, ali umesto da otkucaš šifru, pritisneš neki tajni taster i poruke više nema.
            Oh, nešto sam napisao, zakačio palcem, sve je nestalo. Šta je to bilo? Ne sećam se. Znam samo da nisam otkrio nikakvu Poruku. Ali ko zna, možda u budućnosti. 

Umberto Eco  Umberto-eco

Fukoovo platno - lazni vs pravi Abulafija
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Uto 27 Sep - 12:00

UMBERTO EKO, "FUKOOVO KLATNO" (odlomak)

(...)

Belbo nije izbegavao tu opštu prisnost, ali bilo je očito da je osuđuje i prezire. Obraćao se sa ti da bi pokazao da na prostakluk uzvraća prostaklukom, ali da između drske nametljivosti i prave prisnosti postoji nepremostivi jaz. Vrlo retko sam čuo da nekom kaže ti sa ljubavlju ili strašću, a tako se obraćao malobrojnim osobama, Diotaleviju, ponekoj ženi. Ako je nekog poštovao, a nije ga dugo poznavao, obraćao bi mu se sa vi. Tako je bilo i sa mnom, sve vreme dok smo radili zajedno, i ja sam cenio tu privilegiju.
„A šta vi radite?“, zapitao me je , sada znam da je tako, sa simpatijom.
„U životu ili u pozorištu?“, rekao sam, misleći na pozornicu kod Pilada.
„U životu.“
„Studiram.“
„Idete na fakultet ili studirate?“
„Nećete verovati, ali te dve stvari nisu u suprotnosti. Završavam diplomski rad o Templarima.“
„Uh, to je baš gadno“, reče. „Zar to nije samo za zaluđenike?“
„Ja se bavim pravim Templarima. Proučavam dokumente sa suđenja. A šta vi znate o Templarima?“
„Ja radim u izdavačkoj kući, a u svaku izdavačku kuću dolaze i mudraci i ludaci. Zadatak urednika je da na prvi pogled prepozna ludake. Kad neko potegne Templare, gotovo uvek je reč o ludaku.“
„Ne morate to ni da mi kažete. Ima ih ko pleve. Ali neće biti da baš svi ludaci pričaju o Templarima. Kako prepoznajete ostale?“
„To mi je posao. Sad ću da vam objasnim, pošto ste mladi. Kad smo već kod toga, kako se zovete?“
„Kazobon.“
„Zar to nije lik iz romana Middlemarch?“
„Ne znam. U svakom slučaju tako se zvao i neki renesansni filolog, čini mi se. Ali nismo u srodstvu.“
„O tome ćemo drugi put. Hoćete li još nešto da popijete? Još dva, Pilade, hvala. Elem. Na svetu postoje kreteni, budale, glupaci i ludaci.“
„Ko preostaje?“
„Vi i ja, na primer. Ili, bez uvrede, bar ja. Ali sve u svemu, kad bolje razmislim, svako od nas spada u neku od ovih kategorija. Svako od nas je ponekad kreten, budala, glupak ili ludak. Da kažemo da je normalan onaj čovek kod koga su srazmerno pomešani svi ovi sastavni činioci, odnosno idealni tipovi.“
„Idealtypen.“
„Čestitam. Znate i nemački?“
„Natucam, koliko mi treba za bibliografije.“
„U moje vreme, ko je znao nemački nije morao ni da diplomira. Ceo život bi proveo kao neko ko zna nemački. Mislim da je danas tako s kineskim.“
„Ja ne znam dovoljno nemački, zato ću da diplomiram. Ali da se vratimo na vašu tipologiju ljudi. Šta je genije, Ajnštajn, na primer?“
„Genije je onaj kod koga jedan činilac vrtoglavo raste hraneći se ostalima.“ Otpio je gutljaj i rekao: „Dobro veče, lepotice. Jesi li ponovo pokušala da se ubiješ?“
„Nisam“, odgovori ona u prolazu, „sad sam u kolektivu.“
„Svaka čast“, reče Belbo, a onda se ponovo obrati meni: „Moguće je izvršiti i kolektivno samoubistvo, zar ne?“
„A šta je s ludacima?“
„Nadam se da niste suviše ozbiljno shvatili moju teoriju. Nije mi namera da preuređujem svet. Objašnjavam ko se u izdavačkoj kući smatra za ludaka. To je ad hoc teorija, u redu?“
„U redu. Sad ja častim.“
„U redu, Pilade, molim te, manje leda. Inače, piće ide pravo u krvotok. Elem. Kreten ne govori, on bali, guši se. Ne ume da jede sladoled nego ga lepi na čelo, toliko nema koordinaciju. Prolazi naopako kroz okretna vrata.“
„Kako uspeva?“
„Njemu to polazi za rukom. Zbog toga i jeste kreten. On nas ne zanima, lako se prepoznaje i ne dolazi u izdavačke kuće. Da ga zanemarimo.“
„Zanemarimo ga.“
„Budala je već složenija. To je društveno ponašanje. Budala uvek priča izvan čaše.“
„U kom smislu?“
„Ovako.“ Pokazao je kažiprstom na šank, tik pored svoje čaše. „On želi da priča o onome što je u čaši, ali obrni okreni, priča o nečem izvan nje. Ili, što se kaže, to je onaj koji se uvek blamira, čoveka kojeg je žena upravo ostavila upitaće kako je vaša lepa gospođa. Je li vam jasno?“
„Jeste. Poznajem takve.“
„Budala je vrlo tražena osoba, naročito u otmenom društvu. Jeste da sve dovodi u nepriliku, ali daje povod za ogovaranje. U pozitivnom vidu postaje diplomata. Priča izvan čaše i kad se neko drugi izblamira, pa tako skreće razgovor na druge teme. Ali nas ne zanima, nikad nije stvaralac, uvek prenosi tuđe misli, tako da ne donosi rukopise izdavačima. Budala ne kaže da mačka laje, nego priča o mački kad drugi pričaju o psu. On greši u pravilima za vođenje razgovora, a kad debelo pogreši, onda je to vrhunski. Mislim da spada u ugroženu vrstu, budući da je nosilac prevashodno građanskih vrlina. Njemu je potreban salon gospođe Verdiran, ili čak dom Germantovih. Je l’ vi studenti još uvek čitate te stvari?“
„Ja čitam.“
„Budala je bio Žoašen Mira koji je vršio smotru svojih oficira i ugledao jednog sa Martinika koji je bio sav iskićen odlikovanjima i upitao ga: „Vous etes negre?“ Oficir odvrati: „Oui mon general.“ A Mira će: „Bravo, bravo, continuez!“ I produži dalje. Razumete? Izvinite, ali večeras proslavljam istorijsku odluku u svom životu. Prestao sam da pijem. Jeste li za još jedno piće? Nemojte da odgovorite, inače ću se osećati krivim. Pilade!“
„A glupak?“
„A da. Glupak se ne ponaša pogrešno. On pogrešno razmišlja. To je onaj ko kaže da su svi psi domaće životinje, da svi psi laju, ali da su i mačke domaće životinje, što znači da i one laju. Ili da su svi Atinjani smrtni i da su svi žitelji Pireja smrtni, što znači da su svi žitelji Pireja Atinjani.“
„Što je i tačno.“
„Jeste, ali slučajno. Glupak može da kaže i nešto što je ispravno, ali iz pogrešnih razloga.“
„Može da se kaže i nešto što je pogrešno, samo da su razlozi ispravni.“
„Pa naravno. Zašto bismo se inače toliko mučili da budemo razumna bića?“
„Svi veliki čovekoliki majmuni potiču od nižih oblika života, ljudi potiču od nižih oblika života, dakle svi ljudi su veliki čovekoliki majmuni.“
„Nije loše. Već ste na pragu da posumnjate da nešto nije u redu, ali potrebno je još truda da dokažete šta i zašto. Glupak je krajnje podmukao. Budalu ćeš odmah prepoznati (o kretenu da i ne govorimo), dok glupak razmišlja gotovo kao ti, postoji samo sitna, skoro neprimetna razlika. On je majstor za paralogizme. Izdavačkom uredniku nema spasa, morao bi da izgubi čitavu večnost. Objavljujemo knjige mnogih glupaka, jer nam u prvi mah deluju ubedljivo. Izdavački urednik ne mora da prepozna glupaka. To ni akademiji nauka ne polazi za rukom, zašto bi moralo izdavačima?“
„To ni filozofiji ne polazi za rukom. Ontološko učenje svetog Anselma je glupo. Bog nužno postoji kao biće sa svim savršenstvima, uključujući i postojanje. Brka postojanje u mišljenju sa postojanjem u stvarnosti.“
„Da, ali je i Gonilonovo pobijanje podjednako glupo. Ja mogu da zamislim ostrvo u moru i kada to ostrvo ne postoji. Brka pojam slučajnosti i pojam nužnosti.“
„Sukob dvojice glupaka.“
„Svakako, a Bog se ludo zabavlja. Odabrao je da bude nezamisliv samo da bi pokazao da su Anselm i Gonilon glupaci. Kakav uzvišeni cilj stvaranja, šta više, samog čina kojim Bog biva po svojoj volji. Sve u cilju razotkrivanja kosmičke gluposti.“
„Glupaci su svuda oko nas.“
„Nema nam spasa. Svi su glupi, osim vas i mene, ili bez uvrede, bar osim mene.“
„Čini mi se da to ima veze s Gedelovim dokazom.“
„Ne znam, ja sam kreten. Pilade!“
„Ali ovu rundu ja častim.“
„Posle ćemo podeliti. Epimenid Krićanin kaže da svi Krićani lažu. Kad to kaže on koji je i sam sa Krita, pa dobro poznaje Krićane, onda je to istina.“
„To je glupo.“
„Sveti apostol Pavle. Poslanica Titu. Čujte sad ovo: svi oni koji misle da Epimenid laže moraju da veruju Krićanima, ali Krićani ne veruju Krićanima, stoga nijedan Krićanin ne misli da Epimenid laže.“
„Da li je to glupo ili nije?“
„Odlučite sami. Rekao sam vam da se glupak teško prepoznaje. Glupak može čak i da dobije Nobelovu nagradu.“
„Čekajte da razmislim... Neki od onih koji ne veruju da je Bog stvorio svet za sedam dana nisu fundamentalisti, ali neki fundamentalisti veruju da je bog stvorio svet za sedam dana, stoga niko ko ne veruje da je Bog stvorio svet za sedam dana nije fundamentalista. Da li je to glupo, ili nije?“
„Bože dragi, moram da priznam... Ne bih znao. Šta vi kažete?“
„Glupo je u svakom slučaju, čak i da je tačno. Krši jedno od pravila silogizma. Ne možemo da izvodimo opšte zaključke iz dve pojedinačne premise.“
„A šta ako ste vi glupak?“
„Bio bih u dobrom i vekovnom društvu.“
„E pa da, okruženi smo glupošću. A njihov logički sistem je drugačiji od našeg, pa je možda zbog toga naša glupost njihova mudrost. Celokupna istorija logike sastoji se u pronalaženju prihvatljive definicije pojma gluposti. To je nesagledivo polje. Svaki veliki mislilac je glupak za nekog drugog mislioca.“
„Duboka misao. Sad je dva po ponoći, Pilade uskoro zatvara, a još nismo stigli do ludaka.“
„Evo, upravo sam došao do njih. Ludak se odmah prepoznaje. To je u stvari glupak, koji ne zna smicalice. Glupak pokušava da dokaže svoju tezu, njegova logika jeste nesuvisla, ali ipak postoji. Ludak se ni ne trudi da bude logičan, njega protivrečnosti ne zaustavljaju. Po njemu sve može da bude dokaz za sve.. Ludak ima neku fiks-ideju i sve na šta naiđe može da bude potvrda za nju. Ludak se prepoznaje po tome kako nehajno shvata obavezu da nešto dokaže, kako je podložan otkrovenjima.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 28 Mar - 13:10

Došao sam do uverenja da je ceo svet jedna zagonetka, u osnovi bezopasna, koju smo umrsili svojim glupim pokušajima da je razrešimo pretpostavljajući da je zasnovana na nekoj velikoj istini.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 28 Mar - 13:15

Umberto Eko – Ljudi su umorni od jednostavnih stvari

Približava mi se Božji sud – kaže Umberto Eko, filozof, semiotičar, romanopisac, bibliofil i jedan od najvećih svetskih umova koji je protekle tri nedelje proveo na 20 strana sveta – bukvalno, u 20 različitih gradova – promovišući svoju novu knjigu „Praško groblje”. Priznaje da povremeno ne može ni da se seti u kojem je gradu.
Eko će u januaru napuniti 80 godina , ali i dalje je živahan i krepak i ne izgleda kao neko ko se sprema za Svetog Petra. Ostavio je cigarete pre osam godina, ali i dalje voli da žvaće duvan kako bi dobio dnevnu dozu nikotina. U ekskluzivnom intervjuu za „Gardijan” Umberto Eco: \’People are tired of simple things. They want to be challenged\’ on pobija tvrdnju da se ovom knjigom vraća u formu, tvrdeći da iz nje nikada nije ni izašao.
Radnja romana „Praško groblje” smeštena je u drugu polovinu 19. veka i prati život i priključenija krijumčara, falsifikatora i, generalno rečeno, zloće Simonea Simoninija, koji uspeva nekako da se utka u većinu velikih događaja tog doba – od ujedinjenja Italije, preko Pariske komune do rata Francuske i Pruske. I čak iako odbija da prizna da se vraća u formu, Eko ne može da pobegne od činjenice da se vraća omiljenoj temi – zaverama.
Simonini je u ovoj knjizi predstavljen kao tvorac „Protokola sionskih mudraca”, lažnog spisa s početka 20. veka koji prikazuje navodnu zaveru Jevreja da preuzmu čitav svet. Otkako su se „Protokoli” pojavili u Rusiji 1903. postali su veoma popularni i veoma „verodostojni” – teško je danas, recimo, naći „upućenog” desničara u Srbiji koji nije ubeđen da je sve što tamo piše sušta istina, mada je istorijski dokazano da je omiljena Hitlerova referenca nastala u umu nekog pametnjakovića. Što se Eka tiče, njemu je bila dovoljna činjenica da oko „Protokola” kolaju glasine da ih stavi u centar romana, i da „otkrije” da je baš taj amoralni Italijan iz Pariza Simonini kriv za sve.
„Protokoli” se, setiće se i oni koji sebe ne bi uvrstili u armiju najvećih fanova Umberta Eka, pojavljuju i u njegovom drugom romanu, impozantnom – mada ne toliko lako čitljivom „Fukoovom klatnu”. Zašto je Umberto Eko toliko fasciniran ovim tekstom?
– Kao učenjak veoma sam zainteresovan za filozofiju jezika, a jedna od glavnih odlika jezika je mogućnost da se laže. Pas ne laže. Kada pas laje, to znači da je neko napolju. Ljudi lažu. Od laži do falsifikata nije dalek put, a ja sam svojevremeno napisao jedan esej o logici falsifikovanja i njegovom uticaju na svetsku istoriju. Jedan od najpoznatijih i najstrašnijih falsifikata u istoriji upravo su „Protokoli sionskih mudraca” – kaže Eko.

Veliki italijanski pisac, dakle, poručuje da ga ne interesuju zavere, već paranoja koja im omogućava da bujaju.
– Postoji mnogo tih malih zavera, ali paranoja jedne univerzalne zavere je najmoćnija, jer je večna – reći će on. – To je jedno psihološko iskušenje čitave naše vrste. Karl Poper tvrdi da je sve počelo od Homera. Sve što se dogodilo u Troji, kaže Homer, bilo je smišljeno dan ranije na vrhu Olimpa. To je način da se ne osećate odgovornim ni za šta. Zato su diktatori koristili univerzalnu zaveru kao oružje. U prvih desetak godina mog života, u školi su me vaspitavali fašisti, koji su tvrdili da su Britanci, Jevreji i kapitalisti, ma svi, udruženi protiv jadnog italijanskog naroda. I Hitler je radio isto. I Berluskoni je radio isto, u svakoj kampanji je govorio o zaverama sudija ili komunista. Ne postoje više komunisti, ne možete ih naći čak ni kada biste ih fenjerom tražili, ali to ne smeta Berluskoniju da tvrdi da samo što se nisu popeli na vlast…
Eko, to je sasvim jasno, uopšte nije veliki pristalica „odnedavno bivšeg” italijanskog premijera. Ovaj je pisac značajna figura italijanske političke levice i veliki Berluskonijev protivnik još od njegovog ulaska u politiku, početkom devedesetih godina prošlog veka. Zato je veoma srećan što mu je video leđa, mada ne isključuje mogućnost da bi ovaj mogao da se vrati, i to već posle izbora zakazanih za 2013. godinu.
Berluskoni je genije komunikacije. Da nije, nikada ne bi mogao da postane toliko bogat. Već na startu je identifikovao svoju metu: sredovečne ljude koji provode dane, mesece i nedelje buljeći u televizor. Mladi ljudi više ne gledaju TV, oni su na internetu. A oni koji podržavaju Berluskonija su žene od 50 i 60 godina i penzioneri, koji su veoma moćno glasačko telo u sve starijoj državi. One njegove čuvene „greške” mogu da liče na greške vama, meni ili nekome inteligentnom, ali za 60-godišnju ženu iz unutrašnjosti Italije to nisu greške. On dođe i kaže: „Ne morate da plaćate porez”. A kada premijer jedne zemlje kaže da porez ne mora da se plaća, naravno da ćete biti zadovoljni. Kako je, uopšte, došlo do toga da jedna kultura poput italijanske – toliko umetnička i intelektualna u svojoj suštini – može da izabere takvog pajaca da je vodi? Berluskoni je uvek bio najveći protivnik intelektualaca – objašnjava Eko. – To je čovek koji se hvalio time da nije pročitao nijedan roman u poslednjih 20 godina! Ali velika je zabluda da je Italija neka intelektualna zemlja. Kada uđete u metro u Tokiju, svi čitaju knjige. U Italiji ih niko ne čita. Vreme je da prestanemo da razmišljamo o Italiji kao o zemlji koja nam je podarila Rafaela ili Mikelanđela.

Praško groblje” je u toj Italiji već dočekano na nož. Pojedini kritičari zamerili su piscu što opet pominje „Protokole” i što će tako dati novi zamah jednom antisemitskom tekstu, ali Eko kaže da svako može da ih pronađe preko Gugla, te da nije odgovoran za to kako će „slabiji čitaoci” protumačiti – ili pervertirati – njegovu knjigu. Baš kao što su katolički sveštenici branili devojčicama da čitaju „Madam Bovari” da ne bi pošle putem preljube.
Da li Umberta Eka, onda, brine što nijedan od šest romana koje je napisao posle prvenca „Ime ruže”, koji ga je vinuo na liste bestselera, nije dobio mnogo pozitivnih kritika.
– Uvek me šokira mišljenje kritičara – navodi Eko. – Mislim da knjiga mora da se ceni najmanje deset godina po izlasku, nakon što je pročitate nekoliko puta. Nazivali su me prevelikim eruditom, prevelikim filozofom, preteškim piscem. Onda sam napisao roman „Misteriozni plamen kraljice Loane”, koji uopšte nije intelektualan, već napisan najobičnijim mogućim jezikom, i to je moj roman sa najmanjim tiražom! Verovatno pišem za mazohiste. Samo izdavači i neki novinari veruju da ljudi žele jednostavne stvari. A ljudi su, zapravo, umorni od jednostavnih stvari. Oni žele izazove.
Pre nego što je počeo da piše knjige, Eko je na televiziji vodio nekoliko emisija posvećenih kulturi i radio kao urednik. Zašto mu je, onda, palo na pamet da sa „Imenom ruže” u svoj si-vi doda i romane?
Priznaje da je to, delom, bilo slučajno. Prijateljica ga je zamolila da napiše kratku detektivsku priču za novu ediciju koju je pripremala.– Rekao sam – okej, ali mora da bude smeštena u srednji vek i da ima najmanje 500 strana. Odgovorila mi je da je to previše za tu ediciju, ali mi ta ideja nikada nije izašla iz glave, i stvorio sam taj izdavački fenomen. Mada, verovatno bih se odao romanima i bez te prijateljice. Uvek sam imao taj impuls za naracijom. Pisao sam priče i početke romana već kada sam imao 10 ili 12 godina, mada sam kasnije počeo da pišem eseje, pa za romane nije bilo vremena. A sve što sam napisao bilo je, u neku ruku, detektivsko štivo… Jedan profesor mi je rekao da je čak i moja doktorska teza o Tomi Akvinskom imala takvu strukturu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Čet 28 Mar - 13:17

„Ime ruže” je napravilo od Eka veliko ime, ali je trebalo nastaviti tim putem. To nije uvek bilo lako.– Ponekad kažem da mrzim „Ime ruže” – priznaje Umberto. – Možda su ostale knjige bile bolje. Ali to se ne dešava samo meni, već mnogim piscima. Markes je možda napisao 50 knjiga, ali svako će ga se sećati po „Sto godina samoće”. Kad god objavim novi roman, ljudi ponovo počnu da kupuju „Ime ruže”. Zašto? Verovatno kažu „Au, Eko ima novu knjigu. Ali, pre toga moram da pročitam ‘Ime ruže'”.
„Ime ruže” ga nije učinilo samo poznatim, već i bogatim. Ali Umberto Eko nikada nije odustao od akademske karijere na Univerzitetu u Bolonji. Njegova bibliografija je veoma opširna, a iza Eka kao romanopisca stoji Eko kao ozbiljan filozof i još ozbiljniji književni kritičar. On voli da priča i o svom detinjstvu, koje je obeleženo „gutanjem” knjiga u gradiću Alesandrija u severnoj Italiji, sa „sitnoburžoaskim” roditeljima koji nisu marili za književnost i bakom koja ga je uvela u tajnu knjiga. Danas on i njegova supruga Renata Ramge imaju dve velike biblioteke – jednu u Milanu, drugu u Riminiju – sa više od 50.000 naslova, među kojima je oko 1.200 veoma retkih.Knjige su za njega „koridori uma”, ali neće po svaku cenu braniti štampane stvari.
– Umesto da nosim torbu punu knjiga, skinuo sam 30 naslova koji su me zanimali na svoj ajped. Ovo nije kraj knjige, mada će pravi čitaoci uvek želeti „fiziku” u rukama. Pravom čitaocu ne treba bilo koji „Petar Pan”, on želi svog „Petra Pana”.
Neka to prosude ljudi. Pisac ima mnogo duži život u sećanju od akademika, ako ne računate Imanuela Kanta ili Džona Loka. Pogledajte šta se desilo sa velikim misliocima od pre 50 godina. Već su zaboravljeni.

Marko Prelević
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 9210

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Pon 26 Avg - 9:58

Kad dođete u moje godine, javlja se osjećaj da je sve što ste do sada napisali čista glupost. Ali, optimistično gledam na budućnost knjige, jer jednom izmišljen predmet više ne može nestati. Internet širi pismenost, ali niko nije toliko lud da čita Božanstvenu komediju na internetu jer to šteti očima." (za Jutarnji list)
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 9210

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Pon 26 Avg - 9:59

Njegov je najzapaženiji roman U ime ruže preveden na desetke jezika, a prema njemu je snimljen i film sa Seanom Conneryjem u glavnoj ulozi. Posljednjih je godina svog života radio kao profesor na bolonjskom sveučilištu te kao redovni kolumnist u novinama L'Espresso. Unatoč nizu sjajnih romana kojima je zadužio svijet, sebe je smatrao prvenstveno filozofom. Kako bismo ispratili legendarnog Umberta Eca, prisjećamo se nekih od njegovih zapaženih misli...
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 9210

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Pon 26 Avg - 10:00

''Ljudi nikada nisu tako potpuno i entuzijastično zli kao kada djeluju iz svojih vjerskih uvjerenja.''
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 9210

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Pon 26 Avg - 10:00

Odsutnost je za ljubav ono što je vjetar za vatru: gasi maleni plamen, ali raspaljuje veliki.''
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 9210

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610Pon 26 Avg - 10:00

'Što je ljubav? Ne postoji ništa na svijetu, ni čovječje ni đavolje, ni štogod drugo, što smatram većim osumnjičenikom od ljubavi, jer ona prodire u dušu više od ičega. Ne postoji ništa što toliko ispunjava i veže srce kao ljubav. Stoga, ne posjedujete li oružje kojim je možete ukrotiti, duša kroz ljubav uranja u dubok bezdan.''
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Umberto Eco  Empty
PočaljiNaslov: Re: Umberto Eco    Umberto Eco  Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Umberto Eco
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-