Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Srpski arheolozi

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Srpski arheolozi    Uto 19 Nov - 13:55


DRAGOMIR OBRADOVIĆ




BIBLIJOM OTKRIVAO ARHEOLOŠKA NALAZIŠTA

Biblija je trajna inspiracija ljudskog roda: za hrišćane je sveta i kanonska, za istoričare izvor podataka, za slikare i filozofe nadahnuće mnogih epoha i škola, a za arheologe putokaz za iskopavanja

“Razgovaramo sa profesorom Dragomirom Obradovićem arheologom koji se trenutno nalazi u Torontu povodom predavanja: "Čudesna arheološka otkrića u bilijskim zemljama" koja će se održavati vikendom od 19. do 28. oktobra u dvorani "Neilson Creative Centre".

Vaša je specijalnost Biblijska arheologija. Kada ste se i kako zainteresovali za ovo područje arheologije?

Mene su još od malih nogu zanimale starine, stari predmeti, afinitet je dakle, prema arheologiji u meni postojao praktično oduvek. Kao srednjoškolac upoznao sam se sa Svetim pismom i odmah osetio privlačnost prema tim biblijskim zapisima. Tako su se dve ljubavi stopile u jednu i javila se jaka volja i želja da upravo to i studiram. Tokom studija u Engleskoj došao sam do dubokih saznanja o povezanosti arheologije Bliskog istoka sa Biblijom, što je i bila tema mog postdiplomskog istraživanja i same specijalizacije.

Koliko je zapravo stara ova grana arheologije?

Opšte govoreći, arheologija Bliskog istoka rođena je pre 200 godina.

Maja meseca 1798. godne Napoleon je u svom pohodu na Egipat, pored hiljade vojnika poveo sa sobom i oko dvestotine naučnika raznih profila. Smestio ih je u Kairu gde je osnovan i istraživački institut. Vojnicima je izgovorio poznate reči: "Četiri hiljade godina gledaju na vas." Vojnici su dobili nalog da sve što nađu na površini i u dubini zemlje pošalju u institut u Kairu. Tako je započela Egiptologija. Sledeće godine, mali inženjerski odred francuske vojske, u području zapadne delte reke Nila u mestu Rozeta nai-šo je na veliku bazaltnu ploču, kasnije poznatu kao "Rozetski kamen", sa natpisima u tri stupca. Pomislivši odmah kako taj kamen mora imati veliku vrednost, vojnici su ga preko zapovedništva poslali institutu u Kairo.

Već prva istraživanja kamena izazvala su veliko uzbuđenje među Egiptolozima, svesni da su došli do otkrića neizmerne vrednosti. Natpis koji je sadržavala kamena ploča bio je dvojezičan. Prva dva stupca bila su na egipatskom (jedan od njih ispisan hijeroglifima), dok je treći bio na Grčkom jeziku koji je sa lakoćom bio pročitan. Utvrdilo se da je reč o svečanom dekretu egipatskih sveštenika iz Memfisa upućeno 196 god. pre Hrista, na dan krunisanja faraona Ptolomeja V Epifana, cara celog Egipta. Jedan poznati arheolog je sa pravom rekao da je ta crna Bazaltna ploča "dragocenija od faraonskih dijamanata".

Nakon dvadeset godina upoređivanja pojedinih reči i fonetskih znakova jednog i drugog teksta, Žan Fransoa Šampolion je dešifrovao tajnu hijeroglifa i tako omogućio naučnicima da čitaju i tumače egipatske hijeroglifske spomenike. Tajna hijeroglifa bila je otkrivena. Naučnici su pohrlili u Egipat da prepisuju natpise i proučavaju starine.

U Vašim istraživačkom radu boravili ste na iskopavanjima u Egiptu, i tom prilikom izbliza upoznali sa čudesnim neuništivim piramidama. Možete li nam nešto više reći o Egiptu posebno o tajnama građenja piramida?

Postoji kod određenog broja ljudi danas razumavanje da su ljudi koji su živeli pre četri hiljade godina bili znatno manje razvijeni i manje sposobni nego današnja generacija. Ja bih rekao da su to bili ljudi u mnogome slični nama, gradili su, putovali, hranili se baš kao i mi danas. Kao što vidimo građevine koje su u Egiptu podignute u ta davna vremena i danas stoje. Znači već u ta vremena bila je razvijena arhitektura, umešnost tadašnjih graditelja i arhitekata vidi se iz same činjenice da su tadašnje građevine odolele zubu vremena. Posmatrajući piramide, rekao bih da su na neki način bili i snalažljiviji, budući da su monumentalna zdanja dizali bez pomoći nekog specijalnog graditeljskog alata, dizalica itd. Teški kameni blokovi, od kojih su bile građene piramide, sečeni su testerama koje nisu prelazile veličinu današnjeg noža za hleb.

Bio je najpre napravljen rez na kamenom bloku, potom je bio zagrevan, pa polivan vodom i tako se dolazilo do željenog oblika i veličine. Preciznost kojom su ovi blokovi spajani vidi se iz činjenice što između njih nije moguće proturiti žilet, čak ni list papira.

Što se tiče monumentalnosti ogromnih dimenzija piramida, koje dosežu i do 150 metara u visinu, kao i njihovog specifično zašiljenog oblika, iza toga se krije religijski motiv. Naime, bilo je verovanje Egipćana da će se telo faraona, posle smrti, sjediniti sa Suncem, koje je predstavljalo najvažnije božanstvo staroga Egipta.

Sama izgradnja piramida odvijala se otprilike ovim tokom. Iz nedalekog kamenoloma, Asuana, brodovima su dopremani kameni blokovi, koji bi se preko valjaka napravljenih od krupnih stabala, transportovali do podnožja piramida. Kada je bio gotov jedan sloj, nabacivao bi se pesak i tako stvarala jedna vrsta "nasipa", kojim bi se blokovi dopremali na više visine. To se obavljalo pomoću drvenih "sanki" i naravno uz učešće velikog broja robova, koji bi dovlačili blokove. Kada bi sam vrh piramide bio dovršen, jednostavno bi se ti peščani nasipi oko nje uklonili.

Da li nam možete pojasniti razlog zašto je riznica faraona Tutankamona jedno od najzanimljivijih egipatskih nalazišta?

U kratkoj, ali vrlo uzbudljivoj istoriji Biblijske arheologije, mnogi su nalazi uzbudili svet. U javnosti je zasigurno najviše zanimanja izazvalo otkriće grobnice mladog egipatskog faraona Tutankamona.

Tako se 6. novembra 1922. godine britanski arheolog Hovard Karter (Honjard Carter) našao pred ulazom u nepoznatu grobnicu. Kako se kasnije pokazalo - bilo je to poslednje počivalište egipatskog faraona Tutankamona, u kojoj je pronađeno basnoslovno blago mladog faraona. Predmeti iz Tutankamonove grobnice se nalaze danas u Egipatskom muzeju u Kairu. Ovi predmeti dokazuju da se u vreme Tutankamona, u 14. veku pre Hrista, gvožđe koristilo u razne svrhe. Biblijski izveštaji govore da su Izrailjci a i njihove komšije imali "gvozdena kola". Kritičari Biblije dugo su tvrdili da spominjanje "gvož-đa" u pojedinim Biblijiskim knjigama dokazuje kako su ove knjige nastale kasnije, jer su smatrali da pre 12. veka pre Hrista gvožđe uopšte nije bilo u upotrebi. Međutim, predmeti iz Tutankamenove grobnice, koji su se upotrebljavali baš u to doba, dokazuju da kritičari Biblije nisu bili upravu.

I nedavna arheološka otkrića u biblijskim zemljama takođe se snažno protive mišljenjima kritičara Biblije, jer su pojedini pronađeni predmeti načinjeni od gvožđa - i datiraju iz istog razdoblja.

Koja bi još pored navedenih otkrića po vama bila značajna arheološka senzacija?

Ove godine je šezdesetogodišnjica najuzbudljivijeg arheološkog otkrića, slobodno možemo reći svih vremena.

Reč je o rukopisima pronađenim 1947. godine u pećinama pored Mrtvog mora blizu Kumrana. U tom području nekad su živeli Eseni, pripadnici poznate jevrejske verske zajednice.

U proteklih šezdeset godina o tom otkriću napisano je preko 20.000 doktorskih i magistarskih radova, i veliki broj knjiga i stručnih članaka objavljenih u časopisima ši-rom sveta. Turistički vodiči iz čitavog sveta s oduševljenjem govore o rukopisnim svicima, pokazujući pećine u kojima su otkriveni ovi vredni dokumenti. Prilikom posete tim pećinama, setio sam se reči iz Biblije da će verodostojnost i istinitost "... istina će niknuti iz zemlje". (Psalam 85,11)

U martu 1947. godine petnaestogodišnji Beduin Muhamad ad-Dib iz plemena Taamir pronašao je rukopise. Jedna od njegovih koza ušla je u jednu od pećina. Da bi je vratio, Muhamad je za njom bacio kamen. Zvuk koji je poticao od lomljenja grnčarije pobudio je dečakovu radoznalost. Pozvao je prijatelja i obojica su se uvukli u usku pećinu.

Ostali su zadivljeni: svuda po pećini ležali su zemljani ćupovi puni starih rukopisa ispisanih neobičnim pismom, na pergamentu umotanom u raspadnuto laneno platno. Muhamad je s prijateljima te rukopise odneo muslimanskom šeiku u Vitlejem. Videvši da rukopisi nisu pisani arapskim pismom i pretpostavljajući da su možda sirijski, šeik ih je uputio u Jerusalim, gde se nastavlja potraga za budućim vlasnikom dragocenih rukopisa.

Prve rukopise kupio je profesor Sukenik, načelnik Odseka za arheologiju Jevrejskog univerziteta u Jerusalimu. Atanasius J. Samuel, mitropolit Sirijske pravoslavne crkve, takođe kupuje od beduina veći broj rukopisa, i početkom 1949. godine prenosi ih u Ameriku. Kasnije je Sukenikov sin Jigel Jadin, 1954. godine - našavši oglas u The Njall Street Journal - otkupio je ove rukopise za 250.000 dolara.

Dosadašnjim izučavanjem ovih rukopisa utvrđeno je da najstariji datiraju iz drugog veka pre Hrista, i da su u proseku oko hiljadu godina stariji od najranijih rukopisa jevrejske Biblije, poznatih do vremena otkrivanja rukopisa kod Mrtvog mora. Tako nas ovaj pronalazak znatno približava izvornim spisima knjiga Staroga zaveta, kojima su se služili Isus Hristos i apostoli.

Objektivno proučavanje ovih svitaka dokazuje da su prepisivači biblijskih tekstova verno prenosili Božju Reč iz naraštaja u naraštaj.

Može li arheologija, a i ostale nauke, osim pojedinih izraza potvrditi celokupnu Bibliju, Stari i Novi zavet odnosno njeno ukorenjeno tumačenje?

Sve ono što je do sada pronađeno, a odnosi se na Bibliju, slaže se s biblijskim izveštajima kada uzmemo da Biblija nije naučna knjiga. Pisci Biblije izražavali su se jezikom naroda, tako da su neke stvari oni rekli na narodni način.

Uzmimo, na primer u knjizi proroka Isaije, koja je jedna od najdragocenijih knjiga Starog zaveta, nalazimo tekst koji govori o Bogu koji sedi nad "krugom zemaljskim". Tu dobijamo podatak da je Zemlja okruglog oblika, a naučnici su tek preko deset vekova kasnije došli do tog saznanja. Nameće se zaključak, da su naučnici čitali Bibliju ranije bi došli do tog saznanja.

Utiče li na Biblijsku arheologiju činjenica da se biblijski izveštaji delimično razilaze kao naprimer u slučaju Jevanđelja, a posebno činjenica da je današnja Bilija skup zapisa, od kojih neki imaju više poznatih verzija?

Razlike koje se javljaju između Jevanđelja posledica su različitih pristupa prilikama Isusovog vremena, a oni su uslovljeni razlikama između samih pisaca Jevanđelja.

Na primer, jevanđelist Luka je bio lekar i stavlja akcenat u svom jevanđelju više na socijalne prilike i Isusov interes za siromašne. Te razlike i ovima slične za arheologiju nisu toliko značajne.

Što se tiče sadržaja Biblije, reći ću da kroz istoriju nije menjan, već je ostao u prvobitnom oliku. A takozvane verzije koje se pronalaze, za nauku nemaju neko bitno značenje.

Arheološka otkrića potvrđuju Biblijski zapis. Arheolozi već dva veka istražuju po Bliskom istoku, kolevci starih civilizacija i strpljivo iskopavaju i dalje. Možda je sam Isus mislio na ta iskopavanja kada je rekao: "Kažem vam, ako oni ućute, kamenje će povikati." (Luka 19:40.)

Profesor magistar Dragomir Obradović, arheolog, poznati i iskusni stručnjak za biblijsku arheologiju rođen je u Mladenovcu, studirao u Engleskoj a postdoplomske studije završava u Americi.

Svoje veliko znanje i bogato istraživačko iskustvo uspešno prenosi svojim studentima kao profesor arheologije iz Svetog pisma Starog zaveta na Teološkom fakultetu u Beogradu.

Redovni je član arheoloških ekspedicija koje istražuju na lokalitetima zemalja Bliskog istoka. Više puta je obišao i snimio zaboravljene gradove drevnih civilizacija kao što su: Damask, Ebla, Palmira, Biblos, Balbek, Tir, Sidon, Petra, Kumran, Masada, Memfis, Megido, Sinaj, Patmos, Efes, Pergam i mnoge druge lokacije.

Svojim predavanjima oduševljava slušatelje svih društvenih slojeva na svim kontinentima.

Pored učestalih nastupa na medijima, autor je mnogobrojnih stručnih članaka iz područja biblijske arheologije, kao i knjige pod naslovom: "Arheologija potvrđuje Bibliju" koja u detaljima iznosi dokaze o istinitosti biblijskih zapisa.

izvor:novine.ca








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpski arheolozi    Uto 19 Nov - 13:57

Petar Petrović




Petar Petrović (14. мај 1938 — 9. avgust 1997) bio je srpski arheolog, klasični filolog i od 1994. direktor Arheološkog instituta u Beogradu.

Biografski podaci

Petar Petrović je rođen 1938. godine u Beogradu. Školovao se u Kraljevu, Nišu i Beogradu, gde je diplomirao na Odeljenju za klasičnu filologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu 1960. godine. Magistrirao je sa temom »Istorija Niša od osnivanja do 441. godine«. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu 1971. godine, sa tezom »Paleografija rimskih natpisa u Gornjoj Meziji«. Od 1962. godine radio je u Narodnom muzeju u Nišu, da bi 1971. prešao u Arheološki institut u Beogradu. Na osnovu svog rada na Filozofskom fakultetu u Prištini i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, dobio je 1989. godine zvanje redovnog profesora Univerziteta.

Naučni rad i objavljene knjige

Petar Petrović je rukovodio nizom projekata, među kojima su najznačajniji »Antički Nais« i »Timacum Minus - Ravna«. Vodio je Odeljenje za arheologiju Centra za naučna istraživanja SANU u Nišu i Centra za dokumentaciju u Nišu (Medijana) i Knjaževcu (Timacum Minus).

Postao je član Institutum archaeologicum germanicum Nemačkog arheološkog instituta u Berlinu 1996. godine. Učestvovao je u nizu međunarodnih projekata posvećenih antičkoj arheologiji, kao što su Tabula Imperii Romani i Corpus Signorum Imperii Romani. Bio je i dugogodišnji član Centra za antičku epigrafiku i numizmatiku Filozofskog fakulteta u Beogradu i Međunarodne komisije za proučavanje indoevropeizacije i trakološke studije Instituta za trakološke studije u Bukureštu.

Bio je predsednik Srpskog arheološkog društva i urednik Glasnika Srpskog arheološkog društva. Sistematski je istraživao Istočnu Srbiju i Ponišavlje.

Objavio je knjige:
Niš u antičko doba (1976.)
Medijana - rezidencija rimskih careva (1994.)
Naissus - Remesiana - Horreum Margi (kritička obrada natpisa na nadgrobnim spomenicima, 1979.)
Timacum Minus - Romuliana (1995.)

Bio je urednik i autor Zbornika radova međunarodnog simpozijuma „Rimski limes na srednjem i donjem Dunavu“, (Kladovo,1994.)








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpski arheolozi    Uto 19 Nov - 13:59

Dragoslav Srejović
(Kragujevac, 8. oktobar 1931 — Beograd, 29. novembar 1996)



Dragoslav Srejović je bio srpski arheolog. Rođen je 8. oktobra 1931. godine u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na arheološkoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu diplomirao je 1954. godine, a za asistenta izabran je 1958. godine. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa tezom Neolistska i eneolitska antropomorfna plastikka u Jugoslaviji 1964. Za docenta za predmet praistorijska arheologija postavavljen je 1965. godine, za vanrednog profesora 1970. i redovnog 1976. godine. Rukovodio je arheološkim iskopavanjima 67 praistorijskih i antičkih lokaliteta u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori. Objavio je više od 200 radova u zemlji i inostranstvu. Za knjigu Lepenski Vir dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1970. Za dopisnog člana SANU izabran je 1974, a za redovnog 1983. godine. Bio je direktor galerije SANU od 1989, a potpredsednik SANU od 1994.

Kada se jednog dana bude pisala istorija arheologije u Srbiji, jedna od centralnih ličnosti biće svakako profesor Dragoslav Srejović. Govorio je da nema bitnih razlika između paleolitskog homo sapiensa i čoveka današnjice, i da je arheologija zapravo nauka o čoveku. Arheologija po njemu nije samo priča o izgubljenim stvarima, nego je pre svega priča o duhovnim vrednostima čoveka, kao što su umetnost i religija, na osnovu kojih čovek savlađuje praiskonski strah od smrti svakog pojedinca i kulture u celini.



Profesor Srejović je bio neobično savestan i marljiv naučni radnik, koji je napisao oko 200 naučnih radova, 20 monografija i posebnih publikacija i desetak manjih i većih kataloga i vodiča. Šira naučna i kulturna javnost ga pamti najpre po sledećim monografijama, i to: Lepenski vir; Nova praistorijska kultura u Podunavlju (Beograd, SKZ 1969); Europe First Monumental Sculpture. New Discoveries at Lepenski Vir (London 1972); Umetnost Lepenskog vira (Beograd 1983), koautor Lj. Babović; Rečnik grčke i rimske mitologije (Beograd 1979), koautor A. Cermanović-Kuzmanović; Leksikon religija i mitova drevne Evrope (Beograd 1992), koautor A. Cermanović-Kuzmanović; Carski mauzoleji i konsekrativni spomenici u Feliks Romuliani (Beograd 1994), koautor Č. Vasić.

Poslednjih godina veliki deo svog vremena posvetio je radu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu, čiji je dopisni član postao 1974.godine, a redovni 1983.godine. Bio je uspešan upravnik Odeljenja društveno-istorijskih nauka SANU; odličan upravnik Galerije SANU i na kraju i jedan od potpredsednika ove ugledne ustanove. Veoma je doprineo stvaranju novog imidža Galerije, savremenom koncipiranju galerijskog prostora i izdavanju izuzetno atraktivnih, često raskošno oblikovanih kataloga koji su pratili izložbe. Svojim nadahnutim istupima u javnosti, poslednji put povodom novog otkrića carskog mauzoleja u Šarkamenu kod Negotina, veoma je doprineo afirmaciji arheološke nauke u našoj zemlji.

Dobitnik je najviših jugoslovenskih priznanja Sedmojulske i Vukove nagrade, a bio je dopisni član Deutsches Archaeologisches Institutes u Berlinu. Profesor Srejović je punih četrdeset godina proveo na Filozofskom fakultetu, prolazeći kroz sva predviđena zvanja od daleke 1955.godine, kada je dodeljen na rad fakultetu kao profesor srednje škole, a zatim je postavljen kao asistent 1958, docent 1965, vanredni profesor 1970, i redovni profesor 1976.godine. Osnivanjem Odeljenja za arheologiju 1962.godine dolazi na Katedru za Praistorijsku arheologiju, kojom do 1982.godine rukovodi profesor Branko Gavela, i ostaje kao predavač i upravnik ove Katedre sve do svoje smrti.

U našoj kulturnoj i naučnoj javnosti već je stvorena identifikacija profesora Srejovića sa Lepenskim virem i Gamzigradom, koji su, zahvaljujući njegovim istraživanjima i tumačenjima, postali pravi biseri srpske i evropske kulturne baštine. Manje je poznato da je neposredno bio inicijator i rukovodilac nekoliko većih arheoloških projekata u Srbiji i Crnoj Gori, unutar kojih je samostalno, ili sa brojnim saradnicima, istraživao blizu 70 nalazišta. Većem broju saradnika na ovim projektima odškrinuo je ili širom otvorio vrata nauke, u zavisnosti od njihovih ličnih ambicija. Prve arheološke korake i sticanje terenskog znanja proveo je na Kosovu, istražujući praistorijsko višeslojno naselje i nekropolu pod tumulima u Karagaču kod Žitkovca i nekropolu spaljenih pokojnika u Donjoj Brnjici kod Prištine. Zatim se posebno bavio pitanjem etnogeneze Dardanaca na Kosovu, izdvajajući ovaj starobalkanski narod u posebno Dako-Mizijsku skupinu, odvojenu i od Ilira i od Tračana.

Nije se plaši da etnički atribuira neki značajniji arheološki nalaz i tako je u bogatom grobu iz rimskog doba u blizini Ulpijane kod Gračanice (Čerkesko polje) prepoznao uglednu Tračanku visokog roda. Poslednje godine svog života ponovo se vraća Kosovu i inicira veliku izložbu Arheološkog blaga Kosova, koja se uveliko priprema i treba uskoro da se otvori u Galeriji SANU. Jaka ličnost i ogromna energija koja je često više kočila nego što je bila stimulativna za njegove mlađe saradnike, uticala je da je profesor Srejović vremenom postao gotovo institucija za sebe. Kao veliki individualista, teško se uklapa u priču o postojanju Beogradske arheološke škole, mada je odnegovao generacije dobrih arheologa, koji se zbog njegovog uticaja pretežno bave praistorijskim periodima. U studiji "Feliks Romulijana-Galerijev ideološki testament" koju je Srejović objavio u zborniku Rimski carski gradovi i palate, naš veliki arheolog je na temelju svojih istraživanja opovrgao brojne zablude u vezi sa tumačenjem funkcije ovog velikog nalazišta: palatu i celi kompleks je objasnio kao sakralnu celinu, mesto počinka imperatora Galerija, mesto gde je obavljena apoteoza njegove majke Romule. Projekat arheoloških istraživanja Gamzigrada i Srejovićevih interesovanja za razdoblje tetrarhije krunisani su izložbom priređenom u galeriji SANU 1993. godine.

Dragoslav Srejović bio je, slažu se istraživači njegovog dela, istovremeno i arheolog, istoričar umetnosti, pisac eseja. Svoja početna arheološka iskustva Dragoslav Srejović je sticao na praistorijskim nalazištima, ali je prvo samostalno iskopavanje vodio na antičkom lokalitetu - Duklja, naselju koje je živelo od prvog stoleća do srednjeg veka. U Srejovićevom radu dalje se izdvajaju iskopavanja rimske nekropole kod sela Sasa blizu Srebrenice, višeslojna iskopavanja rimske nekropole u selu Komini kod Pljevalja, iskopavanje nekropole kod Kolovrata…



Dragoslav Srejović bio je glavni rukovodilac lokaliteta Lepenski vir, gde su prve arheološke iskopine urađene 1965. godine. Najznačajnije iskopine urađene su 1967. kada su pronađene mezolitske skulpture. Sa iskopavanjem je završeno 1971. godine kada je nalazište preneseno 29.7 metara više da bi se izbeglo potopljavanje lokaliteta. U jednom intervjuu iz 1968. godine Srejović je rekao: "Moja struka opredeljuje me za likovne umetnosti, prvenstveno za skulpturu. To, međutim, samo znači da likovne umetnosti najbolje poznajem i razumem. Upravo ovo stručno prilaženje skulpturi, slikarstvu i arhitekturi čini da me likovne umetnosti manje uzbuđuju od muzike i literature. Svaka umetnička forma koju uspevam sebi do kraja da objasnim pruža mi samo radost u procesu tog osmišljavanja, a trajno sam vezan jedino za oblike koji sadrže neku za mene neprevodivu poruku. … Mogu vam nabrojati nekoliko dela koja su mi posebno draga, ali nisam siguran da ću moći da objasnim i zašto sam za njih izuzetno vezan. U slikarstvu me najviše uzbuđuju Rembrantovi autoportreti, pre svega oči na njima, taj pogled koji mi se čini čas prekoran, čas ispunjen prezrenjem spojenim sa nežnošću, a čas tragičnim saznanjem da čovek u životu nikada ne može da se do kraja iskaže.

Da uvek preostaje veliki deo ljubavi, dobrote i najlepših reči koje nepovratno nestaju zajedno sa njim." Srejović je bio alhemičar drevne prošlosti čije je izgubljeno vreme čitavog života tražio, delom našao, ali nije povratio. Tražeći materijalizovano vreme u vidu oruđa, oružja, kultnih i magijskih predmeta, antropomorfnih i zoomorfpih figurina, skulptura, arhitektonskih ukrasa, mozaika, zlatnog i drugog novca, on je ipak "uhvatio" izgubljeno vreme. Međutim, izgubljenu lepotu, odnosno jedan značajan njen deo uspeo je i da nađe i da povrati. Stoga bi se ceo Srejovićev stvaralački opus mogao nazvati po njegovoj najomiljenijoj knjizi koju je nebrojeno puta čitao skoro čitavog života "U traganju za izgubljenim vremenom" (Marsel Prust). Po jedna ulica u Beogradu i u Novom Sadu nosi njegovo ime. Preminuo je 29. novembra 1996. godine u Beogradu, a sahranjen je 3. decembra u Kragujevcu.








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpski arheolozi    Uto 19 Nov - 14:02

Miloje Vasić
(Veliko Gradište, 3. septembar 1869 — Beograd, 4. novembar 1956)



Miloje Vasić je jedan od najvećih srpskih arheologa. Rođen je 3. septembra 1869. u Velikom Gradištu, od oca Milojka i majke Perse. Otac mu je bio terzija, a majka domaćica. Odrastao je okružen roditeljskom brigom, u nevelikoj porodici, jer je od jedanaestoro dece samo troje - sin Miloje i dve kćerke - preživelo godine ranog detinjstva. Sinu jedincu bila je posvećena osobita pažnja. Dobio je sve što je mogla da pruži jedna imućnija srpska građanska porodica sredinom XIX veka: roditeljsku ljubav, ali ne razneženu, već povezanu sa najstrožim patrijarhalnim vaspitanjem, i najviše obrazovanje u prestonici.

Vasić je studirao klasičnu filologiju i istoriju na Velikoj Školi u Beogradu osamdesetih godina XIX veka, u vreme kad su u Srbiji romantičarski ideali, narodnjaštvo i folklorizam ustupali mesto kosmopolitizmu, pozitivističko-scijentističkim idejnim strujanjima i individualnoj kritičkoj svesti. Za ta nova strujanja Vasić se tada odlučno opredelio i trajno ih vezao za ono najbolje i najplemenitije što je baštinio od roditelja i sredine u kojoj je ponikao, za nacionalnu samosvest, ljubav prema najvrednijim manifestacijama nacionalnog bića, čist i razgranat jezik, borbenost, snagu i istrajnost. Njegove vrline i sposobnost svi su brzo zapažali.

Posle završenih studija kratko vreme je bio nastavnik gimnazije u Velikom Gradištu i Negotinu, a već 1895. godine Valtrović ga je izabrao za svog saradnika u Narodnom muzeju u Beogradu i izdejstvovao mu za naredne godine stipendiju za studije arheologije u Berlinu. Pojedinosti o Vasićevim studijama u inostranstvu nisu poznate. Zna se jedino da je 1898. godine napustio Berlin i prešao u Minhen, gde je 1899. godine kod A. Furtwdnglera odbranio svoju doktorsku tezu Die Fackel in Kultus und Kunst der Griechen. U zemlju se vratio iste godine kao samopouzdan čovek koji je, kako to pokazuje jedna Vasićeva fotografija iz tog vremena, plenio plemenitom pojavom i blagim, umnim pogledom. Takvog saradnika imao je pokraj sebe Valtrović verovatno sve do smrti 1915. godine.

Već na fotografijama iz ranih dvadesetih godina Vasićev lik se menja, ali sigurno ne samo zbog starenja već i zbog unutrašnjih preživljavanja koja su učinila da sa njegovog lica otpočne da zrači nervozna, pojačana energičnost i pritajena tuga. Na sačuvanim Vasićevim snimcima iz tridesetih godina ova energičnost ustupa mesto gotovo despotskoj strogosti, a tuga - prodornom i hladnom pogledu, tako da je pred nama već lik koji su dobro upamtile poslednje generacije njegovih učenika i koji se nije bitnije izmenio do njegove smrti 1956. godine. Ove promene Vasićevog izgleda podudaraju se, gotovo do tančina, sa promenama koje se zapažaju u njegovom stvaralaštvu, a delom i sa redosledom istorijskih događaja, sudbonosnih za Srbiju, čiji je učesnik i svedok bio. Razdoblje od 1894. do 1914. godine, kad su "malom Srbijom koračali veliki ljudi", označava apogej Vasićevog stvaralaštva. Tada on sve stiže: energično i uspešno nastavlja Valtrovićevo delo i na Univerzitetu, i u Narodnom muzeju i u Srpskom arheološkom društvu (urednik Starinara 1908-1911), bavi se likovnom kritikom, organizuje Prvu jugoslovensku umetničku izložbu (1904), a istovremeno objavljuje jednu za drugom arheološke studije i monografije, velike i po formatu i po sadržaju - o Pinkumu, Viminacijumu, Jablanici, Čaršiji, Malom Drumu, Gracu, Vinči i Žutom Brdu.



On nema takmaca među arheolozima u ostalim balkanskim zemljama i njemu širom otvaraju vrata vodeći svetski arheološki časopisi: jahreshefte des cesterreichischen Archäologischen Instituts, Römische mitteilungen, Archiv für Anthropologie, Révue archéologique, Annual of British School at Athens, Prähistorische Zeitschrift i Jahrbuch des deutschen Archäologischen Insituts. Ne samo u odnosu na kratke, mahom deskriptivne Valtrovićeve članke iz praistorijske, antičke i sredovekovne arheologije, već i na publikacije u tada vodećim centrima arheološke nauke - u Beču, Berlinu, Parizu i Londonu, Vasićevi radovi iz ovog razdoblja prednjače i korišćenom metodologijom, i tačnošću opservacije i smelošću zaključivanja. S druge strane, njegova terenska istraživanja, posebno sistematska iskopavanja Vinče, predstavljaju u metodološkom smislu uzore koje je i danas teško prevazići.

Pri objavljivanju rezultata terenskih istraživanja, Vasić se nije zadovoljavao samo opisom i sistematizacijom prikupljene arheološke građe već je uvek tu građu uključivao u kontekst kulturnih kretanja u jugoistočnoj Evropi i na Balkanskom istoku. Pojedini Vasićevi radovi iz tog razdoblja - na primer "Prilozi ka rešavanju trojanskih problema" iz 1906. godine - još su aktuelni; njima su ne samo postavljeni temelji moderne arheološke nauke u Srbiji već oni sadrže pretpostavke - kao one o autonomiji neolitske kulture u Dunavskoj dolini - koje se tek u naše dane pokazuju kao naučne istine. U ovom razdoblju Vasić je, počev od 1904. godine predavao arheologiju na Univerzitetu, a 1906. primio je od Valtrovića i dužnost "čuvara" Narodnog muzeja.

Predmet Vasićevih predavanja na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu označen je kao klasična arheologija. Iz nekoliko sačuvanih dokumenata jasno se, međutim, vidi da je Vasić u svojim predavanjima obuhvatio, u stvari, ceo praistorijski i klasični period egejskog sveta i unutrašnjosti Balkanskog poluostrva, smatrajući pri tom, kao i njegovi učitelji, Valtrović i Furtvengler, da klasična arheologija čini osnovu svih arheoloških proučavanja. U 1908. godini otpočinje Vasić i svoje životno delo - sistematsko iskopavanje i proučavanje praistorijskog naselja u Vinči. Te iste godine Narodni muzej je dobio stratigrafski sređenu zbirku predmeta sa ovog izuzetno bogatog i značajnog lokaliteta, jedinstvenu u Evropi. "U neobaveštenoj, skoro neprijateljskoj našoj sredini", prisećao se Vasić, "bilo je tada teško otpočeti skupa arheološka ispitivanja u Srbiji". Ali on narednih godina otpočinje borbu za "nenadmašnu Vinču" i "posle kritičnih momenata između najlepših i najcrnjih sumnji" uspeva da pridobije za saradnju Ruski arheološki institut, tako da je u 1911. godini dobio znatna sredstva, i to ne samo za dalja istraživanja Vinče već i za objavljivanje postignutih rezultata. Po rečima samog Vasića "zamah tih istraživanja bio je snažan, a uspeh ogroman i od nedoglednih posledica za arheologiju u dolini Dunava".

Ratovi 1912. i 1913. nisu ometali arheološke radove u Vinči, a ni proučavanje nađenih predmeta, tako da su početkom 1914. godine bili pripremljeni za publikovanje svi crteži, fotosi i opširan tekst na srpskom i nemačkom jeziku. Taj tekst nije nikada objavljen, ali je Vasić u međuvremenu objavio tri kapitalne studije o Vinči u Annual of british School at Athens (1907-1908) i Prdhistorische Zeitschrift (1910, 1911) u kojima je prvi put temeljito obrazložena teza o zavisnosti neolitske kulture u Podunavlju od kultura bronzanog doba Egeje, odnosno o datovanju starije faze vinčanske kulture u III milenijumu pre nove ere, u vreme Troje II.

Teze koju je o Vinči i neolitskoj kulturi jugoistočne Evrope izložio Vladimir Milojčić 1949. godine, a koja je u arheološkoj nauci gotovo jednodušno prihvaćena i dalje razvijana do naših dana, u stvari je samo aktuelizirana Vasićeva teza iz 1908. i 1911. godine. To se isto može reći i za dugo podržavane i slavljene difuzionističke teorije Gordona Čajlda i Frica Šahermejera, kao i većinu još i danas aktuelnih teorija o migracionom poreklu vinčanske kulture. Početak Prvog svetskog rata i žalosni događaji 1915. godine bitno su uticali na shvatanja i stvaralaštvo Miloja Vasića. U njegovoj zaostavštini nalaze se tri rukopisa koja umnogome objašnjavaju osetne promene u Vasićevom radu i liku posle 1918. godine. Prvi, pisan u Aleksincu avgusta 1914. godine, pokazuje da je Vasić bio uveren da je neprijatelj prve topovske metke usmerio na Univerzitet i Narodni muzej s namerom da uništi najznačajnije ustanove i najveće vrednosti srpskog naroda. U druga dva rukopisa, naslovljena "Nove slovenske armije" i "Slovenska zajednica", napisana verovatno 1915. ili 1916. godine, Vasić se zalaže za oslobađanje Slovena u najširem smislu te reči i za budući kulturni preporod slovenskih naroda. "Slovenstvo mora stvoriti nove kulturne centre - piše on - koliko radi opšteg toliko i radi specijalnog slovenskog interesa", i nastavlja: "Danas postoje lokalno modificirane oblasne kulture među slovenskim narodima koje su manje ili više samo po imenu slovenske.

Slovenski narodi su bili prinuđeni da prihvate strane kulture ili su im prema svome nahođenju dobrovoljno gravitirali. Srpski i poljski narod bili su u najgorim prilikama u pogledu na svoj nacionalni kulturni život. Oni su tipski predstavnici dosadašnje zle sudbine Slovenstva". Kako se morao osećati i šta je mogao da čini čovek sa takvim stavovima i nadama u prilikama koje su nastale u Jugoslaviji i svetu posle 1918. godine, nije teško pretpostaviti. Vasić je tokom rata emotivno konačno prekinuo sve svoje veze sa "germanskim svetom", odnosno austrijskom i nemačkom arheologijom, a događaji u 1917. odvojili su ga od Rusije i srušile sve njegove nade o "slovenskoj zajednici" i preporodu slovenske kulture. S druge strane, teške ekonomske prilike u zemlji onemogućavale su bilo kakvu pomisao o nastavku istraživanja u Vinči. Sve je to izazvalo regresiju u Vasićevim shvatanjima i interesovanjima, pa se on od 1918. do 1930. godine vraća Valtrovićevim idealima i potpuno se posvećuje radu na proučavanju nacionalne prošlosti. Rezultati tog rada su dve značajne knjige: "Arhitektura i skulptura u Dalmaciji" i "Žiča i Lazarica". pri njihovom pisanju Vasić je sebi postavljao visoke zahteve jer je smatrao da se srednjovekovni spomenici ne mogu razumeti bez znanja "iz arhitekture i filologije, iz istorije i istorije književnosti, iz istorije crkve i istorije umetnosti".

Zato je i napisao da je "Žiča i Lazarica" rezultanta svih dotadašnjih komplementarnih sila koje su radile na polju srpskih nacionalnih nauka. U 1924. godini Vasić je ponovo u Vinči, da bi nastavio proučavanje kulture koju je tu otkrio, on 1929. godine opet prihvata pomoć sa strane, ovog puta od Čarlsa Hajda (Charles Hyde), mecene iz Birmingema. Već posle tri godine pojavio se prvi tom njegovog monumentalnog dela "Preistorijska Vinča", u čijem se zaključku nalazi sledeća tvrdnja: "Kultura u Egeji je osnovica na kojoj se ima sazidati zgrada celokupne praistorije u Dunavskoj dolini od njena početka, pa do njena prestanka". Ova Vasićeva teza i tumačenja Vinče kao egejske kolonije ne nailaze na odziv u pomodnoj arheologiji tridesetih godina, svoj zaokupljenoj teorijama o velikim migracijama i etnogenezom Ilira i Arijevaca. Otpori su veliki, a oštre kritike pišu čak i autodidakti u praistoriji, kako ih je Vasić s pravom nazivao, ili arheolozi koji su se slepo držali opšteprihvaćenih školskih teorija.

Vasić ubrzo otkriva da i kolege iz Engleske očekuju od njega da rezultate svojih istraživanja stavi u službu aprioristički postavljenih teorija vodećih engleskih arheologa. Pošto je razotkrio ovaj kolonijalistički sindrom kod svojih engleskih kolega, Vasić je i njima okrenuo leđa i zatražio podršku u prijateljskoj Francuskoj u kojoj je, u to vreme, na žalost, cvetala samo klasična arheologija. U svom samotništvu Vasić do krajnjih konsekvenci sprovodi svoju osnovnu tezu o zavisnosti kultura u Dunavskoj dolini od onih u Egeji i 1936. godine objavljuje naredna tri toma o Vinči u kojima se ovo praistorijsko naselje objašnjava kao grčka, jonska kolonija iz VI veka stare ere.

Ostatak svog stvaralačkog veka Vasić je posvetio daljem razrađivanju i dokazivanju ove teze, koristeći se pri tom svojom sjajnom erudicijom. U stručnim krugovima i danas vlada mišljenje da je takav Vasićev postupak naneo velike štete srpskoj arheologiji. Dopisni član SANU postao je 18. marta 1948, a redovni 27. maja 1952. Miloje Vasić je ubrojen u 100 najznamenitijih Srba u istoimenoj knjizi iz 1993. godine. Umro je 4. novembra 1956. godine u Beogradu. Dana 20. aprila 2007. u Velikom Gradištu,rodnom mestu poznatog profesora, postavljena je spomen bista, ispred Velikogradištanske gimnazije.








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpski arheolozi    Uto 19 Nov - 14:05

Mihailo Valtrović
(Beograd, 17/29. septembar 1839 — Beograd, 9/22. septembar 1915)



Mihailo Valtrović je prvi profesor arheologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i utemeljivač srpske arheologije. Rođen je u Beogradu 29. septembra 1839. godine. Mihailo Valtrović je u Beogradu završio prirodnjački odsek Liceja.

Posle kratkog službovanjau Glavnoj upravi građevina odlazo kao državni pitomac u Karlsrue, gde izučava arhitekturu. Po povratku 1866. je u grđevinskoj struci, a zatim postaje profesor realke za tehničke predmete. Od 1875. je profesor Velike škole, a od 1881 dobija katedru arheologije.

Bio je jedan od šesnaest prvih članova Kraljevske akademije nauka koju je osnovao kralj Milan Obrenović; sa Matijom Banom, Ljubomirom Nenadovićem i Davorinom Jenkom predstavljao je prvo jezgro Umetničkog odeljenja Akademije. Najdublji trag Valtrović je, ipak, ostavio kao upravnik Narodnog muzeja, najstarije takve ustanove u Srbiji (koju je osnovao Jovan Sterija Popović 1844. godine).

Po njegovoj ideji došlo je do razdvajanja zbirki i kasnijeg osnivanja Etnografskog muzeja. Uveo je novine u primenjenu umetnost, posebno kada je reč o dekorativnoj plastici, o čemu rečito svedoči ikonostas u crkvi u Čurugu. Dizajnirao je Orden kneza Lazara, veoma visoko državno odličje koje je dodeljivano samo okrunjenim glavama.

Sa Milojem Vasićem, prvim našim školovanim arheologom, kome je on, lično, izdejstvovao stipendiju za studije u Nemačkoj, osnovao je Arheološko društvo Srbije i sa njim poneo najveće zasluge za prva arheološka istraživanja na području Kostolca, odnosno na lokalitetu Viminacijuma. Bio je i jedan od osnivača Društva za pomoć napuštenoj deci i deci bez roditelja, ali i njegov član i najveći dobrotvor. Bio je član, a zatim predsednik Umetničkog odbora Srpskog učenog društva, a od 1887. redovan član SANU-a.

Njegovi obimni naučni radovi imaju za predmet proučavanja srpsko umetničko nasleđe. Mnoga od svojih naučnih istraživanja i snimanja srednjovekovnih manastira, Valtrović je radio sa arhitektom Dragutinom Milutinovićem.



Preminuo je 22. septembra 1915. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji velikana, onoj staroj, na beogradskom Novom groblju. Nagradu „Mihailo Valtrović“ dodeljuje Muzejsko društvo Srbije. 2005. je dodeljena dvema izložbama Muzeja Vojvodine.








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpski arheolozi    Uto 19 Nov - 14:09

Милош С.Милојевић




Милош С. Милојевић је био истраживач, говорио је чак 17 језика , историчар, хроничар, путописац и ратник, који је живео у деветнаестом веку, и који је оставио на хиљаде страница рукописа о историји Срба, којима се изгубио траг.

Готово да нема књиге оних аутора који се баве пореклом Словена, односно Срба, заговорника да Словени нису дошљаци на Балкан, а да се бар на једном месту не помене име Милоша С. Милојевића. Слично је и са саговорницима на ту тему, присталицама такозване аутохтонистичке школе.

Иза овог научника који је живео у деветнаестом веку званично је остало мало дела, али присталице његове теорије и поборници његовог рада говоре о сандуцима заоставштине и хиљадама страницама у рукопису. Чињеница је да после смрти његову рукописну заоставштину није прихватила ниједна српска установа.

Остало је забележено да се на тавану Првостепеног суда Округа београдског, после ослобођења 1918. године, налазио пун сандук Милојевићевих рукописа. Они који трагају за његовом заоставштином тврде да је на том тавану било чак седамнаест таквих сандука са рукописима и личним стварима.

У књизи „Срби… народ најстарији“ Олга Луковић-Пјановић на једном месту је написала:

„Због непријатељског гледања страних сила на рад Милоша Милојевића, а и због заведених српских синова, који су послушно следили те туђе мрачне моћи, о овом нашем великом човеку пуном људских и научних врлина никада није била урађена једна ваљана биографија. Тај посао, такође, чека сутрашњу Српску академију знања! Апсолутно је неопходно да се пронађе Милојевићева заоставштина, која се можда чува у београдској Народној библиотеци, јер можда су још, којом срећом, те четири хиљаде страна праве историје Срба у припреми сачуване. Можда се с тим рукописом налази и девет свезака рукописа, такође необјављених, па четврта књига „Српских обичаја“ и повеће дело „Немањице“. Такође је веома важно да се пронађе та његова етнографска и географска мапа Срба и српских земаља у Турској и Аустрији, јер је сасвим поуздано да ће се помоћу ње најбоље установити где је још све било Срба у његово време“.

Ко је био човек око чијих радова се и данас, иако је умро пре више од сто година, међу научницима ломе копља?

Трагајући за његовом заоставштином у званичним установама се углавном наилази на зид ћутања. Или незнања. Тек ту и тамо се појави покоја Милојевићева преписка, фототипско издање књиге, али од грађе због које је гурнут на маргину – ни трага. Ретко се, закључак је, јављају такве супротности у оцени нечијег рада као што је то случај са Милошем С. Милојевићем.

ЖИВОТ

Стефан Милојевић био је свештеник у мачванском селу Црна Бара. У његовом дому 16. октобра 1840. године било је бучно и свечано. Родио му се син Милош. Напредно дете после завршене основне школе у Глоговцу одлази у Београд, где на Београдском лицеју учи правне науке.

Жељан знања, после завршене гимназије стиже у Москву и на Државном универзитету са одличним успехом за три године завршава правне науке. Поред осталих предмета, Милојевић је код тада чувеног професора Ј. Бођанског слушао и упоредну филологију словенских живих и изумрлих племена. Тада се упознао и са завидним достигнућима руске лингвистике, етнологије, археологије и историографије.

Дошао је и до литературе на руском у којој су истраживани древни језици, почевши од санскрита, затим до дела која су се бавила историјом Индије, Русије, Кине, Египта, Кавказа, Балкана, балтичког простора. После свих тих проучених дела Милојевић се дефинитивно сврстао у групу оних научника присталица аутохтонистичке историјске школе која је нудила доказе да су Срби најстарији балкански народ, те да су на овим подручјима живели много пре Римљана и Грка.

У то време на Великој школи и у Српском ученом друштву српски историчари су већ били прихватили такозвану германску историјску школу која је стигла из славистичког центра Бечког универзитета. Према тој школи, која је своју теорију наметнула нама као научну основу, Словени су стигли на Балкан у седмом веку. Главни заговорници ове теорије били су Стојан Новаковић, Милојевићев земљак из Шапца и школски друг, и Иларион Руварац, архимандрит.

По повратку из Москве Милојевић се 1865. запошљава као писар у Окружном суду у Ваљеву. У време српско-турских ратова од 1876. до 1878. године основао је и повео у рат добровољачке јединице Моравско-добричко-добровољачки усташки кор, Добровољачко-усташки рашко-ибарски кор и Дежевско-ибарско-усташки кор. Његови добровољци, пред којима је увек први јуришао, никада се нису повукли са бојног поља, а остало је забележено да су у биткама ослободили чак четири стотине српских села.

Милојевић ратује, путује, предаје у школама и истражује корене Срба. У скромној биографији, између осталог, пише: „Путовао је прерушен. Сад је био мајстор зидар, сад зограф (молер) који је ступао у погодбе за израду црквених живописа, а кадшто се – где и кад треба – јављао и правим именом и смером својим“.

У тој биографији о тим својим путовањима сам је записао „…али нас је сагоревајућа љубав спрам свега оног што је некада било српско приморала да учинимо намишљено. Ми смо се кренули са челичном и надљудском вољом: или скупо и што може скупље дати главу, али видети некадашњу славу и величину српску са њеним светињама и узвишеностима, а садашњу црну и чемерну гробницу једне, непрежалиме, неоцениме и неисплатиме урвине некадашње силе и моћи светих, дивних и непостижних краљева, царева и владалаца српских са старим српским народом“.

Ратовао је Милојевић на неколико фронтова. Године 1881. за часопис „Исток“, како је сам записао, за два дана и ноћ написао је чланак који је касније преточен у књигу „Наши манастири и калуђерство“ са 120 страна.

У уводу он вели: „Од неког доба непрестано се потрза у нашим новинама, особито такозваним ’преко’, па још и у нашим овде скупштинама, час нарочито, а час опет и као миморед, питање о нашем калуђерству, манастирима, а нарочито манастирским имањима. То је у последњој, одвећ плодотворној, свакојаким и свевазможним закључцима и озакоњењима, скупштини донесен и закључак да се наши манастири смање, сведу на некакве ’историјске манастире’ у самој ствари и заправо униште, а калуђерски ред са свим истраје и иживи у нашој народности“.

Први попис српских белега на Космету сачинио је управо Милош С. Милојевић. У архиви САНУ постоји и писмо које је Милојевић 1870. године послао Српском ученом друштву о првом попису археолошких старина у Западној Србији. У истој установи постоји још једно писмо које је Милојевић послао неком од тадашњих министара где каже „да ће он, иако болестан, ићи на Космет ради неког преговора, јер је у Приштини у по бела дана у центру убијен један поп. Све то има везе са „Албанском лигом“ која се повезује и прелази у руке аустро-маџарске која немирима хоће да изнуди од Европе овлашћење да тај крај поседну“.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА

Покушавајући да докаже да су Срби староседеоци на овим подручјима, Милојевић оставља и овакав запис:

„Да је српска црква старија и од римске и грчке, осим потврде папе Јована II, писане краљу српском Михаилу, којом тврди да је српска црква старија и од грчке и од римске, сведоче толике силне бивше епископије, постојавше до Константина Великог, међу којима само да поменем: Средачку (Софијску), Скопљанску, Нишку, Београдску, Воденску, Морозвиждску, Ремешку итд, сведоче још толики свеци и мученици Срби, који се борише против идолопоклоника и мухамеданаца, јеретика и безбожника Бугара и осталих, као бројни епископи“.
Онима који су мислили другачије од Милојевића, а није их било мало, сигурно су сметале и овакве Милојевићеве белешке.

У једном од записа Милош С. Милојевић пише „да су Срби као робље римско, живећи од искони у свим овим својим садашњим земљама, а тада још и од Италије или Средоземног мора, па до Грчког, и од Јадранског па до Црног, имали и своје храмове и своје свештенство, и уређену своју црквену управу у лицу својих архиепископа, који су најпре, и то од првог века по Христу па све до четвртог, седели у предграђу Сирмијумовом, другој римској престолници, такозваној, и још и данас називајућој се Митровици на Сави, због чега је се од тих српских митрополита, или архијера, то предграђе некадашњег огромног Сирмијума тако и прозвало, па су одавде, навалом Хуна у четвртом веку по Христу, морали измаћи се даље, заједно са државном римском влашћу у Звечан, данашње развалине у дну Косова, и у предграђу истога станив се опет му дали свој назив Митровица, која још и данас постоји, на Косову, у последњем свом ропсцу као варош“.

Када је дошло до судара „прса у прса“ германске и Милојевићеве аутохтонистичке школе, овај наш великан 1881. године пише овако:

„Српском ученом друштву није стало било ни до простора српских земаља, које Порфирогенит у свом делу „De Admin“ наводи, који простор већином обухвата и бивша Пећка српска патријаршија, а у коме и сада живе Срби, већ оно гура српске земље и још сада тамо живећи српски народ у свакојаке туђинце, само да не буду Срби, а у својим школским књигама и историјама доказује докле је плот кнежевине Србије, да су и Срби дотле итд…
Ево само ради бруке и срамоте наше и наших превисоко научених западних питомаца и државника, који знају колико се кромпира у сваком лонцу годишње свој Ђерманији скува, колико се чаша пива, каквог и где, произведе и попије, колико се и каквих котлета поједе, шампањског вина произведе и попије у свој Француској, колико се и каквих, од које породе, говеда, од колико година итд. бифтека направи и поједе у Енглеској, произведе и попије коњака, пунча итд, а не знају и неће да знају да још живе Срби као што и у горњем свом делу Порфирогенит каже, који је најхрђавије писао за Србе и свео их што је могао на најмањи простор“.

И поред евидентних тешкоћа на које је наилазио у својим истраживањима, неколико Милојевићевих дела ипак је угледало светлост дана. Током 1871. године, док се клешта бојкота нису саставила, „Гласник“ Српског ученог друштва објавио му је три дела: „Правила свете Петке Параскеве српске“, „Правила светом Симеуну српском“ и „Општи лист српске патријаршије у Пећи“. Прикупио је, махом по Старој Србији, систематизовао и поделио по врстама и мотивима око седам стотина народних песама, објављених у три свеске 1869, 1870. и 1875. године под насловом „Песме и обичаји укупног народа српског“.

Готово у исто време, такође у три књиге, 1871. 1872. и 1877. године, објавио је „Путопис дела Праве (Старе) Србије“. Најзначајније његово дело „Одломци историје Срба и српских и југословенских земаља у Турској и Аустрији“ изашло је у две књиге 1872. Године 1873. издао је историјско-етнографску географску мапу Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији, а 1881, као додатак овој мапи, „Народописни и земљописни преглед средњег дела Праве (Старе) Србије“ са етнографском мапом српских земаља у кнежевинама: Србији, Црној Гори, Бугарској, Краљевини Румунији, Аустро-Угарској и Турској царевини.

Крајеви који су веровали Милојевићу и његовом раду одуживали су му се још за живота. Тако је постао почасни члан градских општина Прокупља, Врања, Куршумлије, Ниша, почасни члан општина Драгушке, Великопланске и Кончићке у срезу Прокупачком, округа Топличког. За исказану храброст у српско-турским ратовима одликован је Сребрном и Златном медаљом за храброст и Таковским крстом петог, четвртог и трећег степена, добитник је Ратне споменице и још многих других одличја.

ЕПИЛОГ

Милош С. Милојевић је умро изненада 1897. године. Исраживачи његовог живота и рада, додуше они који упорно трагају за његовом заоставштином, помињу као могућност да је Милојевић – отрован.

Било како било, чињеница је да се о његовом раду и данас у неким круговима ћути, а у неким говори шапатом. А један некрологичар овим речима је отпочео извештај о смрти Милоша Милојевића:

„Једна звезда на српском небу утрнула је. Она беше необичног сјаја, те и ако звезда осветљаваше далеку… далеку прошлост народа српскога, осветљаваше тамне кутове простране отаџбине Србинове, и на тој светлости ми познадосмо што нисмо познавали, видесмо браћу нашу, српски народ у свој Србији од изнад Калоче и Мориша, па до Белога мора, и од сињег Јадранског мора, па до реке Алте, Осме и Доње Марице“.








Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Srpski arheolozi    

Nazad na vrh Ići dole
 
Srpski arheolozi
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Najveći Srpski naučnici i pronalazači
» Srpski specijaliteti
» Srpski vladari
» Srpski običaji i verovanja
» Ko su najbesmisleniji srpski selebritiji?
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija :: Arheologija i Antika-