Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Rimska filozofija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16513

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Rimska filozofija   Ned 3 Nov - 13:09

Antička filozofija

Rimska filozofija, kao uostalom i umetnost i književnost, razvijala se po uglednu na grčku. Rimljani su od filozofije tražili moralnu pouku, uputstvo za postizanje sreće i teorijsku pripremu za javni život. To su im pružale filozofske škole helenističke epohe, koje su se stoga brzo proširile na tlu rimske države. Teorijske filozofske discipline, kakve su ontologija ili gnoseologija, Rimljani nisu unapredili. Njihova filozofija imala je strogo praktično, odnosno etičko obeležje, i to još u većoj meri nego grčka filozofija helenističkog perioda.

Najznačajniji pristalica Epikurova učenja u Rimu bio je Tit Lukrecije Kar (Titus Lucretius Carus, 97–55. st. e.), čiji didaktičko-filozofski spev O prirodi stvari (De rerum natura) predstavlja jedno od najvećih dela rimske filozofije i poezije. U njemu je Lukrecije Demokritovo i Epikurovo atomističko shvatanje sveta izložio izvranrednom poetskom snagom. Kao dosledan materijalista on je poveo borbu protiv religije: bogovi ne postoje, njih je stvorio čovekov strah od prirodnih pojava i strah od smrti. Saznanjem atomske strukture kosmosa i opšte prirodne zakonitosti čovek se može osloboditi tog straha i postići cilj života: sreću nepomućenog duševnog uživanja.

Ciceron, najznamenitiji rimski filozof i tvorac latinske filozofske terminologije.
Marko Tulije Ciceron (Marcus Tullius Cicero, 106–43. st. e.) ubraja se među najpoznatije rimske filozofe i pisce. Stekao je visoko filozofsko obrazovanje u školama Helade. Kao advokat i državnik Ciceron je postigao veliki uspeh u Rimskoj republici. I pored obimne javne i državničke delatnosti, on je napisao i veći broj knjiga s političkom i filozofskom tematikom. Ciceron je bio sjajan govornik i nadahnut pisac, ali ne i originalan mislilac. Njegova je zasluga pre svega u tome što je sistematisao i razradio mnoge ideje svojih prethodnika, izložio ih snažnim i otmenim stilom i tako učinio popularnim, te što je izgradio filozofsku terminologiju na latinskom jeziku, koja će biti u upotrebi do duboko u novi vek. Kao eklektičar Ciceron je povezao učenja akademičara, stoičara i skeptika.

Najveću popularnost u rimskom društvu postiglo je stoičko učenje. Svojim zahtevima za povlačenjem u sebe i moralnim samousavršavanjem stoicizam je velikom broju ljudi pružao oslonac u životnoj borbi i utehu za pretrpljene poraze. Osnovna načela stoičke etike odgovarala su i višim i nižim slojevima rimskog društva: prvima su davala čvrstinu da podnose sve uspehe i neuspehe u borbi za prevlast, a drugima moralnu snagu da podnose svoje nevolje s verom u neizbežnost sudbinskog proviđenja. Samo se tako može objasniti na prvi pogled paradoksalna činjenica da su stoičko učenje zastupali i robovi (Epiktet) i carevi (Marko Aurelije).

Za rimske stoičare karakteristično je da gotovo potpuno odustaju od teorijskog proučavanja prirode i saznanja: oni se ograničavaju samo na etičke probleme i pritom se postepeno približavaju shvatanjima koja su bliska hrišćanskom učenju. Prvi veliki stoičar carske epohe bio je Lucije Anej Seneka (Lucius Annaeus Seneca, 3. st. e.–65. n. e.). Kod njega filozofija ima praktičan etički značaj: da vaspitava, organizuje život i pribavlja spokojstvo. Svet je večna dinamička celina, potčinjena opštem kružnom toku kretanja. Ljudska duša je besmrtna. Svim stvarima i pojavama u prirodi upravlja neizmenljiva nužnost ili, u Senekinoj terminologiji, sudbina, odnosno božansko proviđenje. Stoga čovek treba da živi u skladu s tom prirodnom nužnošću i božanskim proviđenjem, jer samo tako može postići sreću. "Živeti srećno isto je što i živeti u skladu s prirodom", kaže Seneka. Pošto je slab i ne može da menja tok događaja, čovek treba mirno ("stoički") da podnosi sve udarce neumitne sudbine. Seneka je propovednik opšteljudske ljubavi i milosrđa i nade u bolji život nakon smrti. Po tome će uticati na formiranje ranog hrišćanskog učenja na Zapadu.

 Na rano hrišćanstvo uticao je i drugi veliki rimski stoičar, Epiktet (Επίκτητος, 50–138. n. e.), koji je kao rob iz rodne Trakije bio doveden u Rim. Kasnije je oslobođen, pa je osnovao filozofsku školu, koja je bila nadaleko poznata. Epiktet nije ništa pisao, već je svoja učenja širio samo usmeno, i to jednostavnim narodnim jezikom. Usvojio je Senekina shvatanja, naglašavajući pritom posebno etičko-religijska obeležja. Čovek treba da teži za duhovnom slobodom da bi i na nesreću mogao da gleda kao na sreću. Epiktetova etika, dakle, propoveda pasivan otpor – neprotivljenje zlu.

Treći veliki rimski stoičar bio je car Marko Aurelije (Marcus Aurelius, 121–180. n. e.), koji je napisao u obliku aforizama u 12 knjiga na grčkom jeziku delo pod naslovom Razmišljanja sa samim sobom (Τὰ εἰς ἑαυτόν), u kojem poput Epikteta iznosi misao o pokoravanju sudbini, odricanju od sveta i okretanju ka ličnom usavršavanju.









Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Rimska filozofija   Pet 14 Avg - 18:05

Pre pojave filozofije, ljudi su takođe verovali u neke priče u koje su smestili svoja verovanja i znanja. Te priče su bili mitovi. Mit je narodna priča koja se bavi poreklom poznatog sveta, bogovima i davnom prošlošću naroda. Karakteristike mitova su: prenošenje sa “kolena na koleno”, u suštini, u istom obliku, anonimnost autora i dominacija mašte u odnosu na racionalnost. Kada se dovede u pitanje i forma i sadržaj mitova, nastaje filozofija. Sa njom se pojavljuju prvi filozofi (“mudraci”), ljudi sa imenom i prezimenom koji iznose svoja mišljenja vezana za neka od pitanja na koja je odgovarao i mit. Iako su upotrebili sve svoje moći da dođu do svojih učenja, oni su svesni da su ona delo ljudskog razuma, te mogućnosti da će biti kritikovana i proveravana i da će možda biti odbačena u korist boljih. Filozofija je, dakle, kritičko mišljenje kome bi trebalo da je stran svaki dogmatizam. Ona je, takođe, rezultat razloga, argumenata, u čemu se ogleda njena racionalnost.
Nastala u Staroj Grčkoj oko 7 veka p.n.e. filozofija je prošla kroz barem četiri velika razdoblja:
1) Antička filozofija spaja filozofiju Grčke i Rima. Poslednja grčka filozofska škola ukinuta je dekretom rimskog cara Justinijana 529. godine n.e., ali je Plotin, poslednji značajniji mislilac na koga nije uticalo hrišćanstvo, umro oko 270. god.n.e.
Deli se na četiri perioda:
Kosmološki period, u koji spada većina tzv. pretsokratovaca, a koji traje do pojave prvih sofista u 5. veku p.n.e. U ovom periodu filozofije preovlađuju pitanja vezana za prirodu kosmosa.
Antropološki period, (5. vek p.n.e.) u koji spadaju sofisti i Sokrat. U njemu preovlađuju pitanja vezana za čoveka. Koliko čovek može znati ili kako uspostaviti slaganje i prevladati razlike među ljudima, neka su od tih pitanja.
Period velikih sistema, (4. vek p.n.e.) se odnosi na dela Platona i Aristotela, filozofe koji su se bavili svim oblastima filozofskog istraživanja, povezujući ih jednom teorijom. Ova dvojica filozofa su prvi filozofi čije knjige su sačuvane u celosti, a ne samo u fragmentima.
Helenističko-rimski period, obuhvata vreme od smrti Aleksandra Makedonskog 323. g.p.n.e. do kraja 3. veka n.e., u kome ponovo dominiraju etička pitanja kojima se bave dve velike škole – epikurejska i stoička.
2) Srednjovekovna filozofija, (od 4-og veka n.e. do pojave renesanse u 14. veku) je period u kome su glavni problemi vezani za odnos filozofije i religije, odnosno razuma i vere. U toku srednjeg veka hrišćanstvo postaje dominantna religija u Evropi. Kulturni život odvija se mahom u okviru crkve. Mnogi sveštenici, iako prvenstveno teolozi, bave se i filozofskim problemima naslanjajući se na mislioce antičke filozofije, najviše na Platona i Aristotela.
3) Moderna filozofija, (počinje u periodu renesanse od 14. do 16. veka, a dobija zamah u 17. veku) u kojoj su glavna pitanja vezana za brzu promenu društva do koje dolazi zahvaljujući napretku u naukama. 17. vek se naziva i “doba razuma”, jer se svi moderni filozofi prvenstveno bave prirodom našeg razuma pokušavajući da formulišu pravila za njegovu upotrebu koja bi vodila otkrivanju tajni prirode. Oni razum istovremeno shvataju kao moć koja može da proizvede i opravda principe oko kojih bi se ljudi mogli složiti, što bi trebalo da omogući da u društvu bude manje svađa i neprijateljstava. Period moderne filozofije završava se sa klasičnom nemačkom filozofijom u kojoj se ističu čuveni filozofi Kant i Hegel .
4) Savremena filozofija je zajedničko ime za mnoštvo pravaca i pojedinaca koji se javljaju u 19. i 20. veku. Pomenućemo sada nekoliko: marksizam, pozitivizam, egzistencijalizam i fenomenologija.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
 
Rimska filozofija
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Šta je filozofija?
» Rimska mitologija
» Filozofija - zanimljivosti
» Filozofija novca
» Filozofija
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija-