Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Аndrej Mitrović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46506

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Аndrej Mitrović   Uto 3 Sep - 20:24

Андреј Митровић


[You must be registered and logged in to see this image.]


Андреј Митровић (Крагујевац, 17. април 1937 — Београд, 25. август 2013) био је српски историчар и дописни члан Српске академије наука и уметности.


Биографија

Основну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу а историју је дипломирао на Филозофском факултету у Београду. Магистрирао је 1964. са темом Априлски преговори о јадранском питању на конференцији мира 1919. и докторирао је 1967. са тезом Делегација Срба, Хрвата и Словенаца на Конференцији мира 1919-1920 (објављена као књига Југославија на конференцији мира
1919 — 1920). Асистент на факултету постао је 1961, доцент 1967, ванредни професор 1974. и редовни 1980. године. Боравио је на специјализацији у Риму 1967. и у Немачкој 1967. и 1971/72.
За дописног члана САНУ изабран је 1988. године.

Изучава Балкански простор у европској политици између два светска рата са посебним освртом на место Југославије у европској политици између два светска рата. Такође је писао и о историји Србије у Првом светском рату и бројним аспектима европске историје између два светска рата. За књигу Време нетрпељивих добио је Октобарску награду града Београда. Књига Време нетрпељивих даје преглед европске политичке историје између два 
светска рата са посебним нагласком на сукобу идеологија који је, према Митровићевом мишљењу, обележио овај историјски период. Такође се бави проблематиком интелектуалног стваралаштва у специфичној идеолошкој и политичкој ситуацији у Европи између два светска рата. С тим у вези писао је огледе о стваралаштву и о историјском у делу немачког књижевника Томаса Мана.

Био је члан је Удружења књижевника Србије по позиву.
Био је ожењен Љубинком Трговчевић.
Умро је у ноћи између 25. и 26. августа 2013. у Беоргаду.


wikipedija

Čovek razgovora u vremenu netrpeljivih


Ta vrsta beskrajne i lucidne erudicije i mudre tolerancije kao da više ne postoje u našem društvu. Andrej Mitrović pokazuje kako je istorijsko pamćenje nezamislivo bez dela kulture.



Svako ko je to hteo mogao je da mnogo nauči od profesora Andreja Mitrovića (1937-2013) i iz njegovih knjiga. Ta vrsta beskrajne i lucidne erudicije i mudre tolerancije kao da više ne postoje u našem društvu.
Govoreći o vremenu ugrožene humanosti, profesor Mitrović postavlja osnovno pitanje svoje studije O božjoj državi i zlom spasenju:
„Hoće li se u novu istorijsku epohu ući sa osnovnim
čovečnim dostignućima ili bez njih?“


Ali to nije samo pitanje koje odjekuje ovom knjigom, to je možda osnovno pitanje koje je ovaj čovek tihog i promišljenog glasa postavljao u svojim knjigama i u razgovorima sa savremenicima iz kojih se moglo naučiti skoro koliko i iz njegovih knjiga. Danas, kada su razgovori
iščezli i kao žanr i kao dobar običaj, dijaloška otvorenost profesora Mitrovića, taj njegov stalni poziv na dijalog jeste još jedno od njegovih velikih zaveštanja.

Četiri velika toka određuju istoriografski opus Andreja Mitrovića. Jedno je njegova slika evropske istorije XX veka izložena u knjigama kakve su Vreme netrpeljivih (1974). Drugo je slika srpske istorije XIX i XX veka predstavljena u njenom širem, evropskom kontekstu u knjigama Prodor
na Balkan, Srbija u planovima Austrougarske i Nemačke 1908-1918. (1981), Srbija u Prvom svetskom ratu (1984; dopunjeno izdanje 2004), Ustaničke borbe u Srbiji 1915-1918. (1987) ili Strane banke u Srbiji 1878-1914. (2004).
Treći tok Mitrovićevih interesovanja obeležava njegovo postojano ispitivanje istorije kao nauke i izazova s kojima se ona suočava u modernom vremenu: Raspravljanja sa Klio (1991), Ćudljiva muza (1992) i Propitivanje Klio (1996). To nisu samo rasprave o metodologiji i teoriji
istorije već promišljanje o istoriji kao sastavnom činiocu svakodnevice i o potrebi da se razume istorija kako bi se osmislio sam život. Četvrti tok, po mnogim svojim osobinama najređi, možemo ga pratiti u knjigama u kojima se istorija iščitava iz umetničkih dela najviše snage.

U knjigama Istorijsko u Čarobnom bregu (1977), Angažovano i lepo (1983), O božjoj državi i zlom spasenju (2007) i Kultura i istorija (2008) književnost, slikarstvo ili film postaju prvorazredni istorijski izvori na osnovu kojih Andrej Mitrović ispituje neka od najuzbudljivijih pitanja srpske i evropske istorije XX veka.

Takav je, recimo, esej „Milan Rakić: Na Kapitolu“. Neprevaziđen po jezičkoj snazi i stilu kojima je ispisan, ovaj esej polazi od slavne Rakićeve pesme da bi, odjednom, kao u kakvoj magijskoj interpretativnoj radnji, oživela i Rakićeva biografija, i Rim iz Rakićevih poslaničkih vremena,
i nastanak italijanske verzije fašizma. Sve su to prepoznate okolnosti koje su stvorile „uslove da u Rakiću ponovo progovori već zamukli pesnik“ izgovarajući jezivo saznanje da je „sve klonulo, svako biće, svaka zgrada“.

Poznat kao istoričar vremena netrpeljivih, Andrej Mitrović je dao izuzetan doprinos razumevanju odnosa između kulture i istorije, umetnosti i ideologije, angažovanog i lepog, istorije i svakodnevice, istorijske stvarnosti i istorijskih predstava. Njegove knjige pokazuju da se vrlo često epohe netrpeljivosti najsnažnije raskrivaju velikim umetničkim predstavama nastalim u doba istorijskih lomova.

Tim pitanjima u celini su posvećene dve njegove knjige objavljene u izdanju Arhipelaga:
O božjoj državi i zlom spasenju i Kultura i istorija.
Pokazujući kako se evropska istorija u razdoblju svetskih ratova prelama u umetnosti toga vremena, Andrej Mitrović pokazuje kako je istorijsko pamćenje nezamislivo bez dela kulture. A čitav njegov život i delo pokazuju gospodstvenost i istrajnost, lucidnost i posvećenost.

I volju da se smisao pronađe i odbrani uprkos svakoj netrpeljivosti.


Gojko Bozovic
arhipelag.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46506

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Аndrej Mitrović   Uto 3 Sep - 20:29



.....................


U SANU je bio član Odbora za sakupljanje građe o genocidu protiv srpskog naroda
i drugih naroda Jugoslavije u 20. veku; Međuakademskog odbora za proučavanje
položaja srpske nacionalne manjine u susednim zemljama, a od 1989. vodio je
individualni projekt: Rat u Srbiji 1915-1918. Bio je priređivač više knjiga u izdanjima
Univerziteta u Beogradu, SANU, Srpske književne zadruge i drugih izdavača.

Za člana Crnogorske akademije nauka i umetnosti izabran je 2006. godine.
Bio je član Udruženje književnika Srbije, Srpskog PEN kluba, Naučnog društva za
istoriju zdravstvene kulture Srbije. Bio je glavni i odgovorni urednik Istorijskog
glasnika, glavni i odgovorni urednik Biblioteke "Istorija" u izdavačkom preduzeću Nolit,
1975-1988. Andrej Mitrović je bio jedan od osnivača Udruženja za društvenu istoriju.
Andrej Mitrović je magistrirao je 1964. sa temom Aprilski pregovori o jadranskom
pitanju na konferenciji mira 1919, a doktorirao je 1967. sa tezom Delegacija Srba,
Hrvata i Slovenaca na Konferenciji mira 1919-1920 (objavljena kao knjiga Jugoslavija
na konferenciji mira 1919-1920).
Oblast njegovog rada je savremena istorija Srbije i Jugoslavije.
Izučavao je balkanski prostor u evropskoj politici između dva svetska rata sa
posebnim osvrtom na mesto tadasnje Jugoslavije u evropskoj politici između
ova dva rata. Takođe je pisao i o istoriji Srbije u Prvom svetskom ratu u brojnim
aspektimaevropske istorije između dva svetska rata. Za knjigu Vreme netrpeljivih
dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda.
Andrej Mitrović je dobio značajne međunarodne nagrade:
Herderovu nagradu (2001) i Medalju Konstantin Jireček (2004).


Njegova knjiga Vreme netrpeljivih daje pregled evropske političke istorije između
dva svetska rata sa posebnim naglaskom na sukobu ideologija(poput nacizma
i fasizma) koji je, prema Mitrovićevom mišljenju, obeležio ovaj istorijski period.
Takođe se bavi problematikom intelektualnog stvaralaštva u specifičnoj ideološkoj
i političkoj situaciji u Evropi između dva svetska rata. S tim u vezi pisao je oglede
o stvaralaštvu i o istorijskom u delu književnika Tomasa Mana.
Pored više rasprava i studija iz opšte istorije XX veka i istorije međunarodne
politike Jugoslavie objavio je i studiju "Nacizam i fašizam" u kojoj je ukazao na
politikče,društvene ali i ideološke uticaje koji su doprineli stvaranju dva potpuno
totalitarna desničarska režima, odnosno dve ekstremo desne ideologije. Ukazuje
na njihovu moć koja prožima najpre srednji ili nizisloj stanovništva, a onda i sve
ostale pore društvene strukture, ali sa druge strane irazarajuću moć koju ovakve
ideologije sa sobom nose. Istorijske studije XX veka zaokružio je studijama koje
ulaze u sferu ekonomije:
Strane banke u Srbiji 1878-1914, i Narodna banka 1884-2004...


vreme.com





Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46506

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Аndrej Mitrović   Sre 4 Sep - 14:15




Intervju: Andrej Mitrović- Nedeljnik "Vreme " ( br. 429, 9. januar 1999. )

Javna, tajna i porodična istorija

Priče o Jugoslaviji kao istorijskom promašaju na koji su Srbija i Srbi protraćili ceo dvadeseti vek raširile su se nekako baš pred raspad pomenute države. I još traju

Dvadeseti vek istoričari već nazivaju kratkim: počeo je 1914, a završio početkom devedesetih godina. Svetu, ne i Srbima. Jedan deo u svakom smislu nenadoknadivog stoleća potonji su potrošili na pravljenje zajedničke države Južnih Slovena, a ostatak na rasturanje te - sad ispade: od svih omražene - "tamnice naroda". U poslednjih desetak godina mnoštvo ovdašnjih doktora istorijskih nauka, akademika, pjesnika i nacionalnih inteligenata potrošilo je više novinskog papira i prostora no što bi ikada ispunili rezultatima istraživanja iole ozbiljnijim od pisama čitalaca, konjunkturne publicistike i već čuvene rubrike "Odjeci i reagovanja". Tako su prva i druga Jugoslavija otišle u prošlost, ispraćene sa jedva nekoliko knjiga istorije, ali zato tovarima pisanija koja objašnjavaju kako, u stvari, nikada nisu ni postojale.

Tu vrstu zasluga istoričarima će, kao i svima, na kraju odmeriti neki kolega po profesiji. No, odgovor na pitanje o tome ko stvara problem "komponovanja" i "prekomponovanja" istorije sagovornik "Vremena" Andrej Mitrović, istoričar i profesor Beogradskog univerziteta, počinje konstatacijom da "političari stvaraju klimu ili postavljaju direktne zahteve, odnosno zabrane (ili prednosti) za određena tumačenja. Istoričari od struke u to - voljno ili nevoljno, inteligentno ili glupo - uleću".

"VREME": Kako dolazi do promena istorijske slike?

ANDREJ MITROVIĆ: "Stručno, samo ako su nagomilana istraživanja koja donose pouzdana znanja u konfliktu sa postojećom slikom istorije. Drugi razlog je pronalaženje kapitalne građe koja menja dotadašanju sliku."

Šta bi bio primer za to?

Taj slučaj je karakterističan - nije ga čak trebalo ni pronaći - pitanje koje je dugo zabavljalo svetsku i, naročito, nemačku istoriografiju: kako je došlo do Prvog svetskog rata? To je bilo naučno pitanje, ali pitanje "ko je kriv" za rat je stalno emotizovalo situaciju. U periodu međusobnog približavanja Francuske i Nemačke posle Drugog svetskog rata, nemački i francuski istoričari diskutovali su o problemima, svesni važnosti koju istorijske predstave igraju u politici njihovih zemalja. Na kraju su potpisali izjavu da su pitanja Prvog svetskog rata u istorijskoj nauci rešena. Početkom šezdesetih godina, međutim, Fric Fišer, jedan tada malo poznati profesor istorije u Hamburgu, objavio je svoje istraživanje nemačkih arhiva o vodećim ratnim ciljevima Nemačke prema Poljskoj u Prvom svetskom ratu. Pokazao je da su to bili apsolutno osvajački ciljevi, ničim izazvani sa druge (ruske) strane. Na to su se protiv njegovih otkrića digli nacionalni istoričari, često sa boljim političkim pedigreom nego što ga je on imao. Kao odgovor, sad već slavni Fišer objavljuje kompletno istraživanje u obliku prekretničke knjige ("Posezanje za svetskom moći", 1961) koja je pokazala da je Nemačka htela rat, da je izazvala rat i da je u ratu sledila svoje osvajačke ciljeve. Kada se zadrmala zemlja ispod njega - u napad je skočila čitava ekipa konzervativnih istoričara - Fišer je objavio "Rat iluzija", u kom argumentuje tezu da ni Hitler nije slučajan, da čini deo kontinuiteta nemačke istorije... I tako je to pitanje skinuto sa dnevnog reda: pokazalo se da jedna država, jedno društvo - kao Nemci u ovom slučaju - ne gubi prestiž priznavanjem istorijske istine o sebi.

Reći ili prećutati zlo postaje veliko pitanje, koje pojedini ljudi zaoštravaju smatrajući da slika o nama mora biti ulepša(va)na. Naučni duh i razum na to odgovaraju: priznajmo, jer niko na svetu nikada nije bio potpuno čistih ruku.

Ako je u proleće 1914. po Fon Moltkeu već bilo jasno da se mora ići u rat, "ali nam treba zgodna parola", kakva je bila i kakva je danas parola "Jugoslavija"?

Današnji trenutak može da politizira, ali može i da usmeri ka naučnom rešavanju pitanja, proširi sliku i popravi nas u razmišljanju. Jugoslovenska država stvarana je kroz rešavanje sistema konfliktnih stanja i odnosa unutar jugoslovenskog pokreta, ali je oba puta - jednom stvorena, potom obnovljena - konačni istorijski rezultat bio Jugoslavija. Ta činjenica zasnovala je kriterijume za praćenje procesa nastanka, ne zapostavljajući ni ono što ga je ometalo. Ovo drugo dobilo je manji značaj, jer je rezultat bio država koja postoji. Kada se jugoslovenska država srušila - na tako strašan način, sa toliko krvi, laži i loših emocija, u čemu su Srbi, Hrvati i Slovenci prednjačili, a "mlađa braća" se našla u čudu - otvoreno je pitanje novog viđenja Jugoslavije i ponovnog osvetljavanja konfliktne situacije u njenoj istoriji. Pogrešno je, međutim, ono što neki od mojih kolega čine, pokušavajući da igraju ulogu velikog političara - unazad. Na opskurnim TV kanalima, u medijima, na nekim naučnim skupovima - naročito ako nema onoga ko bi im protivrečio - priča se kako je to bila greška, da nije trebalo ići u Jugoslaviju... Naknadna pamet je jedna stvar, a potreba za istraživanjem da li je to bila greška od početka ili je savremena situacija stvorila okolnosti koje su tu Jugoslaviju konačno dovele u pitanje - sasvim je druga stvar. Svodeći to na opšti teorijski stav, mogli bi reći: finalno rešenje u istoriji - za koje se kasnije pokaže da nije finalno rešenje - dozvoljava nam da preispitamo rešenja i promenimo sliku, ali dok je neko rešenje pred nama, dok postoje Sjedinjene Američke Države, besmisleno je govoriti kako nije trebalo da nastanu...

Šta bi se iz toga moglo izvući kao "istoriografska greška"? U opusu jednog dela autora teze da je Jugoslavija bila greška mogu se naći ranija dela koja ne osporavaju Jugoslaviju, kakvu god. Ljudi imaju pravo na promenu mišljenja, pa makar i zbog činjenica...


Ljudi mogu, ali stručnjak ne može. Tačnije, može samo na osnovu pravila struke. U tom smislu čini mi se da imamo krah ili, blaže rečeno, pokazatelje loše situacije u kojoj se struka sada nalazi. Za pitanje Jugoslavije vrlo je značajno što ona istorijski nije dovoljno istražena. To ne znači kako nema pažnje vrednih istraživanja, ali se u tom kontekstu mogu razmatrati i dva spoljašnja pokazatelja. Koliko imamo istorija jugoslovenske države? Dve-tri, uglavnom nastale osamdesetih godina, pred kraj raspad. U svetskoj istoriografiji, svaka država ima na desetine svojih istorija, "malih" i "velikih", knjižica i višetomnih izdanja... U jednoj diskusiji sa kolegama koji su pisali istoriju Jugoslavije i kojima sam pomagao da ona bude objavljena, rekao sam: "Vi ste staroj Jugoslaviji dali peticu. Sad će doći generacija koja će joj dati desetku. Ta država je, ja mislim, zaslužila jednu solidnu sedmicu." Tada je to bilo bogohulno, ali insistiram: ako uporedimo tu državu koja se zbog dogmi nije mogla i nije dovoljno ispitivana, sa situacijom u Grčkoj - a tada se govorilo "propao kao Grčka", "dužan kao Grčka"; ili pitanje Italije i Musolinija, Nemačke sa Hitlerom i danas... - ispada da je diktatura kralja Aleksandra bila dečji vrtić. Kada to uzmete u obzir, jasno se vidi se da tu državu nismo ispitivali, ni Kraljevinu Jugoslaviju, ni socijalističku. Tako sad imamo sliku koja se zasniva na političkim predrasudama, svejedno da li vladajućim ili opozicionim, ali međusobno suprotstavljenim predrasudama. I prva i druga Jugoslavija su funkcionisale - tu tezu sam spreman da branim - na srpsko-slovenačkoj slozi. U trenutku kada su "Srbi" rekli da Slovenci "mogu da idu", doveli su u pitanje Jugoslaviju, makar zbog toga što je Jugoslavija nastala kao zajednica Srba, Hrvata i Slovenaca.


.........................


Poslednji izmenio malalila dana Sre 4 Sep - 14:19, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46506

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Аndrej Mitrović   Sre 4 Sep - 14:17



......................

Čime je ovaj deo Balkana zaslužio takvu istorijsku sudbinu?

Neke kolege, jedan deo poreklom iz "komitetske inteligencije", traže "krivicu" u XIX veku. Istorijska logika i pravila struke, međutim, zahtevaju da se pažnja najpre usmeri na neposredno prošlo vreme. Titovo vreme je dugo trajalo, a da nije rešilo čitav niz problema. Osnovno je pitanje zajedničke privrede, koja kao jedan privredni sistem nije funkcionisala ni u Kraljevini, da bi u drugoj Jugoslaviji međusobne razlike delova zemlje bile još i povećane. Uzrok se može tražiti u birokratskom društvu. Socijalizam je slomio građanina-preduzimača, onog koji je - često nasuprot obrazovanom ali konzervativnom građaninu evropskog XIX veka - izborio demokratske države sveta, onog preduzimača koji je lično, sopstvenim kapitalom gradio - a ne manipulisao opštim bogatstvom države, kako to čini birokratija, naročito ideološki disciplinovana birokratija. Na kraju je i vojska postala zavisna od regionalne birokratije pa - kad je došlo do stani-pani situacije - državu jednostavno nije imao ko da brani. Umesto ideologije budućnosti - kakvu ima razvijeni svet u obliku ideje o, na primer, ujedinjenoj Evropi - "dobili" smo nacionalizam, i to onaj koji na pitanje o demokratiji odgovara klasičnom greškom, anahronizmom nacionalne države bez preduzetnika.

Da li bi to znači da se ni stvari u ovoj Jugoslaviji neće završiti dok se ne raspadne do poslednjeg "nacionalnog" atoma?

Ja ne "otkrivam" istinu niti je znam. Ta vrsta napetosti je, očigledno, još uvek prisutna.

Ima li upotrebljivih analogija u razvoju srpske istoriografije sa današnjom situacijom?

Postoji diskontinuitet u realizmu, racionalizmu i - u krajnjoj liniji - stručnosti naše istoriografije. Nacionalna ideologija i istorijska svest ispunjeni su "velikim vremenima" prošlosti. Imamo jednu nacionalno obojenu fazu bez dovoljno naučne kontrole, mada imamo i Jovana Rajića u XVIII veku i - moje mlađe kolege su u pravu kad ističu i tog, "ozloglašenog" - Panteliju Srećkovića. U XIX veku pojavljuje se Vuk sa zdravorazumskom naučnošću, Karadžić koji, mada naknadno, priznaje nasilje ustanika nad muslimanskim stanovništvom, kršenje zadate reči... Oslobađanje Beograda u Prvom srpskom ustanku pratio je veliki pokolj stanovništva; kada su vezir i Turci izašli iz grada, ustanici su ih napali i pobili. Leopoldu Rankeu je Vuk Karadžić prećutao Sjenicu, pričajući mu da je Karađorđe uzeo na juriš. Kasnije, Vuk priznaje: "Na moju sramotu i na sramotu mojega naroda ja gospodinu Rankeu nisam rekao da je Karađorđe Turcima obećao slobodan izlaz..." Reći ili prećutati zlo postaje veliko pitanje, koje pojedini ljudi zaoštravaju smatrajući da slika o nama mora biti ulepša(va)na. Naučni duh i razum na to odgovaraju: priznajmo, jer niko na svetu nikada nije bio potpuno čistih ruku. Priznanjem se prolazi kroz, upotrebiću tu reč, kolektivnu katarzu, ali - što je važnije - njime se stvara racionalna situacija. Znamo ko smo, ne lažemo ni sebe ni druge i sa tom svešću pokušavamo da idemo u budućnost.

Da li bi se moglo reći da smo bez katarze priznanja osuđeni na kolektivnu frustraciju?


Jesmo u depresiji. Otud smo skloni da sve vidimo mutno, pa i u prošlosti. Sad više ne verujemo u "lepšu prošlost", a 1989. godine se strašno verovalo u "lepote srednjeg veka". Stojan Novaković, veliki istoričar - za koga neke moje kolege danas netačno tvrde kako nije bio jugoslovenski orijentisan, mada je napisao utopiju o Beogradu u XXI veku kao srećnoj prestonici srećne Jugoslavije - govori o našoj prošlosti kao istoriji loših primera i da na nju, ako želimo da se okrenemo budućnosti, samo tako treba gledati. U ovoj depresiji, skloni smo da prihvatamo svašta, teorije mentaliteta, "večita" određenja, "srpsku dušu" kao nebesku ili kao savršen izraz podaništva... To su posledice depresivnog vremena, u kom realnost ne pruža uporište optimizmu. Komunizam je, uvođenjem neobrazovanih slojeva u prvi plan i teorijom avangarde, proglasio vreme koje dolazi za veličanstveno doba, vreme herojstva i neobičnih ljudi. Tom slikom sam je sebi pomogao da propadne: ona ne odgovara stvarnosti. Tu se komunizam sreo sa hrišćanstvom, i to onim ranim, koje je propagiralo mučeništvo, velike podvige i herojstva koja daju legitimitet ne samo idejama, nego i stvarnosti. Vraćajući se onom pitanju o fazama naše istoriografije, možemo govoriti o nacionalnom romantizmu, potom razdoblju jačanja stručnosti i naučnosti saglasno civilizacionim tekovinama evropskih vekova racionalizma i nauke i, ponovo, o idealizaciji - sad komunističkog epa o herojima koji su nam doneli najbolje i obećavaju najbolje.

Jugoslavija je srpski uspeh. Srbi su sa Jugoslavijom ušli u jednu veliku zajednicu, zajednicu koja je stare civilizacione razlike pokušala da premosti.


.......................


Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Аndrej Mitrović   

Nazad na vrh Ići dole
 
Аndrej Mitrović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-