Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zuko Džumhur

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Zuko Džumhur   Čet 15 Avg - 11:47

Zuko Džumuh


[You must be registered and logged in to see this image.]

Portret Zuke Džumhura, rad Mome Kapora


Nepoznato iz života Zuke Džumhura:
Pisac koji je zaslužio predgovor Ive Andrića


pise Danilo Vujadinovic

Jedan trebinjski beg, uži zemljak pisca ove knjige, priznao je, pre 100 godina jednom
Austrijancu da nikad u svom dugom veku nije bio ni do Dubrovnika, od koga ga deli
svega dvadesetak kilometara druma. Kad se Austrijanac tome začudio, beg mu je
rekao: „Nema veće planine od kućnoga praga, gospodine!”

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zulfikar-Zuko Džumhur (1921-1989), novinar, karikaturista, pisac, slikar i TV voditelj


Ovim rečima počinje uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednog čaršiji”,
jedini predgovor koji je ikada napisao nobelovac Ivo Andrić.

„Nekrolog jednoj čaršiji“, koji je davne 1958. izdala sarajevska „Svjetlost”, do danas je
ostala najslavnija Džumhurova knjiga za koju književnik Miljenko Jergović kaže da nije
samo putopis, već i „zakasneli oproštaj s imperijom koja je četiri stoleća vladala Bosnom
i Hercegovinom i koja je iza sebe ostavila brojne tragove na toj zemlji i na ljudima, te sa
onom drugom carevinom, koja je vladala deset puta kraće, ali su njeni tragovi svežiji”.


„Za vreme u kom je napisan, taj je bosanski i maloazijski putni amarkord morao delovati
prilično reakcionarno, ako ga je iko ozbiljno pročitao, i ako su ga, uopšte, i bili u stanju
čitati mimo predrasude o vicmaheru Zuki i njegovom lahkom bivanju u našoj samoupravnoj
zajednici”, kaže Jergović, dodajući da je predgovor za knjigu napisao drugi veliki turkofil,
Ivo Andrić.

Samo tada, i nikada više, Andrić je nekome pisao predgovor, čuvajući se mudro da se
savremenicima ne zameri, hvaleći ih. A Zuki se nije mogao zameriti, jer je Zuko, kaže
Jergović, bio i gospodin i pametan pisac, pa mu se Andrić nije u očima smanjivao kada
ga je u predgovoru hvalio.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Te 1958, u šezdeset šestoj godini, venčavši se sa svojom dugogodišnjom ljubavlju
Milicom Babić, kostimografkinjom Narodnog pozorišta iz Beograda, Andrić se seli u
svoj prvi stan u Ulici proleterskih brigada 2a u Beogradu i tu, u predgovoru za
Džumhurovu knjigu, piše: „…sva je ova knjiga u službi čoveka, bilo da ga prikazuje
u složenim prilikama sadašnjice, bilo u prošlosti, i zato - bliska ljudima. Čitajući je,
putovaćete po ćudljivom redu vožnje, ali zanimljivim putevima, a za vođu i nenametljivog
tumača imaćete jednog umetnika živa duha i bogatog srca.“

[You must be registered and logged in to see this image.]
Pohvale od nobelovca Ive Andrica

Zulfikar - Zuko Džumhur, putopisac, slikar i karikaturista, rođen je u Konjicu 24. septembra
1920. u uglednoj porodici verskih službenika.
Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Beogradu,
gde mu je otac Abdulselam radio kao imam, a višu gimnaziju u Sarajevu 1939. Počeo je
studije prava, ali je prešao na likovnu akademiju i završio je u klasi Petra Dobrovića.

Prvi crteži štampani su mu u „Narodnoj armiji“ 1947, a od tada je objavio oko 10.000
karikatura i ilustracija u „Ježu“, „Borbi“, „Vetrenjači“, „Politici”, „Oslobođenju”, NIN-u.
Osim „Nekrologa jednoj čaršiji“, autor je i putopisa „Pisma iz Azije“, TV serijala
„Hodoljublja“ u režiji Mirze Idrizovića i scenarija za filmove „Horoskop“ i „Miris dunja“.


[You must be registered and logged in to see this image.]



„S jedne strane, sve je u njemu bilo starovremeno: musliman po stambolskome i bečkom
kalupu, koji se pisanju učio preko sentenca i mudrosti istočnoga sveta, među koje bi
udevao anegdote za koje čitalac nikada nije mogao biti siguran jesu li to stvarni događaji
ili ih je Zuko Džumhur izmislio kao neku paralelnu stvarnost.  S druge strane, bio je
Beograđanin, jedan od onih koji su u pedesetima stvarali atmosferu toga grada, njegovu
liberalnu auru i mangupsku naraciju“, piše o Zuku Miljenko Jergović.

I zaista u Beogradu je Džumhur bio jedan od živih gradskih simbola, naročito zaslužan za
ponovno oživljavanje legendarne Skadarlije. Pisac i slikar Momo Kapor je često isticao
njegovu neuobičajenu ležernost i originalnu umetnost življenja.


[You must be registered and logged in to see this image.]


„Čega god se dotakao, postajalo je umetnost. Nacrtana na salveti, na platnu, na papiru
ili ono što je napisao ili doživeo, propagirajući svoj privatni stil života, na koji su se svi
lepili kao mušice”, govorio je Kapor.
A Mirko Kovač je u romanu „Kristalne rešetke“ o Zuki zapisao: „Kad god sam sreo Džumhura,
nešto sam naučio.”

Retko se u jednom čoveku susretnu tako svestran umetnik i tako istančan hedonist kakav
je bio Zuko Džumhur sa čijom je pojavom ovdašnja putopisna književnost dobila i dan-danas
neprevaziđenog autora.

„Umrijet ću, a neću znati da l ‘je ljepši Istanbul il’ Lisabon”, govorio je konjički šeret, jedini
kome je predgovor napisao veliki Andrić. Za taj nesvakidašnji „detalj” zaslužan je Herceg
Novi, grad u kome je Zuko proveo dobar deo svog života i u kome je i umro.
O njegovoj zaljubljenosti u Herceg Novi, najbolje svedoči kafana „Hercegovina“ u kojoj stari
Novljani još uvek pamte „Zukovu stolicu”.

Igrom slučaja u tom istom gradu, u Njegoševoj 65, na Toploj, deo života je proveo i naš jedini
nobelovac. Koliko je Andrić bio poštovan, svima je znano. A koliko je bio poštovan Zuko
Džumhur, potvrđuje ponuda Novljana da, nakon Andrićevog odlaska za Beograd, baš on živi
u njegovoj kući. Ponuda koju je Zuko, bez razmišljanja, odbio rečima: „Ko sam ja da živim
u Andrićevoj vili?”

Umro je 27. novembra dan 1989. u Herceg Novom, a sahranjen je dva dana kasnije u rodnom
Konjicu, na tadašnji Dan Republike, poslednji koji je obeležen u svim jugoslovenskim državama.


blic.rs
27.11.2011.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Portret Zuke Dzuhura, rad Mome Kapora


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Čet 15 Avg - 11:55

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ko voli putopise, ovo je nesto izuzetno...happy 









"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Čet 15 Avg - 12:06





Miljenko Jergovic

Hoda, piše i govori Zuko Džumhur

Malo je pisaca koji su preko svog ljudskog vijeka živjeli tisuću prethodnih godina,
i koji su osim vlastitoga imali bezbroj zavičaja.
Da mu se život nije prebrzo potrošio, Zuko Džumhur danas bi bio devedesetogodišnjak. Ili obrnemo li: da nije na vrijeme umro, Zuko Džumhur bio bi devedesetogodišnjak. A što jest jest, umro je u zadnji čas, 27. studenog 1989. u Herceg Novom. Da je živio još samo koji mjesec, ili ne daj Bože godinu, morao bi se opredjeljivati, makar i pred samim sobom ako ne i pred cijelim svijetom, oko svoga identiteta i morao bi odlučivati kojeg će sebe amputirati, sahraniti i zaboraviti, da bi onaj drugi Zuko, sakat i uskraćen, mogao živjeti u svijetu koji je upravo nastajao. Naime, Zuko se rodio u Konjicu, kao Zulfikar (a zulfikar je sablja koju je poslanik Muhamed darovao Aliji, sablja junaštva u ime vjere), u uglednoj i staroj porodici vjerskih službenika i učenjaka. Djetinjstvo je provodio u Beogradu, gdje mu je otac Abdulselam službovao kao imam, a gimnaziju je završio u Sarajevu. Beogradsku Likovnu akademiju pohađao je u klasi Petra Dobrovića, onoga velikog Krležinog prijatelja, o kojemu je ovaj napisao najbolnije stranice svoje ratne diaristike, uzdignuvši svoj i Dobrovićev slučaj do metafore hrvatsko-srpske prijateljske intime. Od 1947. Zuko objavljuje karikature i crteže, a ubrzo zatim ulazi u novinarstvo, u kojemu će, na svoj specifični način, ostati cijeloga života.

S jedne strane, sve je u njemu bilo starovremeno: musliman po stambolskome i bečkom kalupu, koji se pisanju učio preko sentenca i mudrosti istočnoga svijeta, među koje bi udijevao anegdote za koje čitatelj nikada nije mogao biti siguran jesu li to stvarni događaji ili ih je Zuko izmislio kao neku paralelnu stvarnost. S druge strane, bio je Beograđanin, jedan od onih koji su u pedesetima stvarali atmosferu toga grada, njegovu liberalnu auru i mangupsku naraciju. U Politici je, recimo, u vrijeme razlaza sa Staljinom, ali prije nego što je postignut općenarodni konsenzus o tome da je Staljin neprijatelj, objavio onu slavnu karikaturu Marxa, koji sjedi za radnim stolom, a iznad glave mu uokvireni Visarjonovičev portret. Taj će ga crtež proslaviti, postat će jedan od amblematskih znakova jugoslavenskoga političkog identiteta, koji će uminuti nekoliko mjeseci nakon Zukine smrti. I još će po koječemu Zuko biti Beograđanin, jedan od najvažnijih u svome vremenu, pa strašnim biva pitanje kojeg bi se sebe odrekao da je, ne daj Bože, nadživio svoje vrijeme. Da li bi se odrekao svoje bosansko-muslimanske ili svoje srpsko-beogradske osobe? I čega god bi se odricao, što bi od njega nakon odricanja ostalo? Jer su i identiteti urasli jedan u drugi, pa čovjeku i nije dano da se odriče, a da ne ostaje sakat u glavu.


[You must be registered and logged in to see this image.]

..........................

jutarnjilist.hr








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Čet 15 Avg - 12:07

[You must be registered and logged in to see this image.]





Poslednji izmenio malalila dana Sub 30 Nov - 17:22, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Čet 15 Avg - 12:10




[You must be registered and logged in to see this link.]

Nadjite vremena, pogledajte ovaj dokumentarac...


love 









"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Čet 15 Avg - 19:35

Ja sam veliki protivnik teškog rada


[You must be registered and logged in to see this image.]


Imati vremena za čitanje. Eto ključne karakteristike lijepog i dobrog života. Jer imati vremena za čitanje istovremeno znači imati vremena za sve, za sve drugo što čovjeka interesuje. Ta blagodet, da imaš vremena, to je najljepša stvar u priči o lijepom i ugodnom životu

„Dobar čovjek je vještačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom. Kada bi ta sumnjiva pojava, koju nazivate dobrim čovjekom, bar odškrinula pendžere svog unutrašnjeg svijeta, vidjeli biste da je unutar svih nas manje ili više isti kal, sazdan od sličnih nekvaliteta. Zato bih radije, umjesto o dobrom, govorio o pametnom čovjeku. Budi pametan da ne bi bio loš“, reći će veliki putopisac, slikar, karikaturist, scenograf i kostimograf Zulfikar Zuko Džumhur u davnom intervjuu koji je sasvim slučajno pronađen u zaostavštini jednog hercegovačkog pjesnika i novinara.

Pretpostavlja se kako je razgovor vođen krajem sedamdesetih godina prošlog stoljeća i da je pronađen samo jedan njegov dio, a njega je u proljeće ove godine objavio Ozren Kebo u bosanskohercegovačkoj Graciji …

*Za vas svi kažu da ste dobar čovjek.


– Nije tačno. Apsolutno nije tačno. U meni ima zla makar koliko i u drugim ljudima. Ono gdje bih sam sebi odao izvjesno priznanje, to je rigorozna odluka, odnosno sposobnost da kontrolišem sebe i sopstveno zlo. U meni kuljaju ljubomora, zavist, podlost, poriv za osvetom, proplamsaji ljute mržnje. Da ih ne kontrolišem, imali biste posla s jednim od najlošijih ljudi koje ste ikada upoznali. Kontrola, to je ključna riječ.

*Pa zar to nije glavna odlika dobrog čovjeka, da nadzire i kontroliše svoje zlo?

– Možda i jeste, ali ako već pričamo o meni, to ne mogu reći ja, samo neko drugi. Ja u sebi nosim neke druge ideje. Dobar čovjek ne postoji, to je zabluda loših ljudi. Dobar čovjek je vještačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom. Kada bi ta sumnjiva pojava, koju nazivate dobrim čovjekom, bar odškrinula pendžere svog unutrašnjeg svijeta, vidjeli biste da je unutar svih nas manje ili više isti kal, sazdan od sličnih nekvaliteta. Zato bih radije, umjesto o dobrom, govorio o pametnom čovjeku. Budi pametan da ne bi bio loš. Pametan čovjek povazdan bišće po sebi, odstranjuje svoje lošosti, i u jednom trenutku shvati da nikada nije dosta tog biskanja, da je loš karakter naš duševni korov, ti ga pljeviš a on se otima, raste li raste. Ne date se ni ti ni on u toj pljevidbi bez kraja. Nikada ne možeš odstraniti svoje mane, ali nikada ne smiješ ni prestati da ih tamaniš. A ako si uporan, ako se ne predaješ, onda ti se poslije decenija savjesnog rada može desiti i to da u ogledalu ugledaš nekog nasmijanog i smirenog sebe. I tu ti je možda ključ. Ako potamaniš dovoljno svojih zala, ako ih nekako turiš pod kontrolu, onda ispod njih izbije vedrina. Pojavi se osmijeh. Najljepši prizor na nekom čovjeku je njegov osmijeh. Razvučeš ove svoje žvalje od uha do uha i kažeš sebi: “Pa, ****** mu miša, možda baš i nisam ispao tako loše...”


*A rad, da li on pomaže da čovjek postane bolji?

– Ja bih prvo odvojio dvije stvari: rad i težak rad. Ja sam veliki protivnik teškog rada. Niko ne bi trebao da radi teško. Pravedno društvo ljudima treba olakšati rad, pa će im automatski olakšati i život. Ko god kaže da nas težak rad obogaćuje i oplemenjuje, laže. Težak rad samo iscrpljuje. Možda nam puni bisage, zbog toga i radimo, ali nam prazni vijuge, i cijelo tijelo, ispija i krv i vedrinu i živost i sve ono dobro čega ima u nama. Težak rad zapravo je kazna, a ne nagrada. Rad bi trebao da je lagan, lijep, pun zadovoljstva i bez briga. A to čovjek može lakše obezbijediti sam nego s drugima. Zato su nekako najbezbrižniji umjetnici, oni ne zavise od šefova i preduzeća. Poslije teškog rada možeš se samo napiti, a alkohol je za većinu ljudi isto što i teški rad – tegoba koja ih uništava. Drugo smo mi meraklije. Uništava i nas, ali to smo izabrali. Samo jedan lijek postoji i pali protiv teškog rada. Lijek je bijeg. Ja cijeli život bježim, u putovanja, u putopise, u slikarstvo i čitanje. A bježim i u alkohol, ne krijem to. Ja sam ti čuveni bježač. Bježim i slavim bijeg i bježanje. Zato smo i izmislili umjetost, da se imamo gdje skloniti od teška života i još težeg rada.

*Znači, ipak postoji izlaz?

– A kad prođe to dirinčenje bez smisla i cilja, sačeka nas lijep život. Zašto da ovaj hudi čovjek malo i ne uživa? I to – evo odmah ispravke prethodne rečenice – ne malo i škrto, nego obilno i trajno.


*I kako to izgleda?

– Možda se iza svega krije ovo: imati vremena za čitanje. Eto ključne karakteristike lijepog i dobrog života. Jer imati vremena za čitanje istovremeno znači imati vremena za sve, za sve drugo što čovjeka interesuje. Ta blagodet, da imaš vremena, to je najljepša stvar u priči o lijepom i ugodnom životu. Zato sam ja u početku bio malo raspet. Volim knjige, ali volim i rakiju. Pa da se ne bi sudarali, da mi rakija ne bi udarila i na život i na knjige, davno sam shvatio da je njoj vrijeme u akšam. Preko dana radiš, a kad sunce počne padati, onda se opustiš. Kad prođe dnevnik, tek onda uzmeš komad sira, malo dobrog hljeba i rakiju. Ako ne očekuješ puno od života, dobićeš sve što ti treba, pa i preko toga...

* Tekst preuzet sa portala Lupiga

e- novine.com








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sub 17 Avg - 10:01



[You must be registered and logged in to see this image.]








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sub 17 Avg - 10:02




[You must be registered and logged in to see this image.]








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sub 17 Avg - 10:02




[You must be registered and logged in to see this image.]








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sub 17 Avg - 10:02

[You must be registered and logged in to see this image.]








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sub 17 Avg - 10:03



[You must be registered and logged in to see this image.]








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sub 17 Avg - 10:03



[You must be registered and logged in to see this image.]








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sub 17 Avg - 10:04




[You must be registered and logged in to see this image.]








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sub 17 Avg - 10:04



[You must be registered and logged in to see this image.]








"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Ned 25 Avg - 17:03




[You must be registered and logged in to see this image.]

Moma Kapor, Zuko Dzumhur









"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sub 30 Nov - 17:23

[You must be registered and logged in to see this link.]










"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sub 30 Nov - 17:44




Zuko Džumhur o Pierre Lotiu i Zlatnom rogu:

Pjer Loti volio je Istanbul, Zlatni rog, Ejub i ovu kafanicu na brijegu.



[You must be registered and logged in to see this image.]



Nekada je iz duga vremena proučavao budizam i kao Lamartin putovao u Svetu zemlju
na hadžiluk. Ovdje je povjerovao u lijepu Hatidžu i postao turkofil. Jednom je i sam htio
da izmisli neku novu vjeru – ovdje je zaboravio i staru.

Na dugim plovidbama, od Polinezije do Boke kotorske, nije shvatio narode ni upoznao
civilizaciju. Nije razumio ni Indiju, ni Egipat, a još manje Grčku i Italiju. Sve filozofije
i religije zamijenili su na kraju stambolska bula i orijentalni život....Šetnja po Zlatnom
rogu je završena. Na izlazu treba predati kartu.

Neko će reći da je Zlatni rog lijep samo u proljeće. Drugi, opet, ujesen. Treći zimi.
U stvari, on je ružan i ljeti, i zimi, i ujesen, i u proljeće. Ali je u isto vrijeme i uvijek
lijep, ali samo predveče...Samo pred sunčev zalazak ovo je zlatan mač na crvenoj vatri.
Samo nekoliko trenutaka svakog dana ovo je Zlatni rog.

Kažu da je Loti u ovoj kafanici na Ejubu sjedio mjesecima i pisao "Azijadu". Dokazi su
u svim bedekerima, na svim jezicima, i jedna fotografija na modrom kafanskom zidu....


furaj.ba










"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sub 30 Nov - 17:45

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zuko i Ivo Andric










"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75036

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sre 5 Avg - 9:40

U Ulici Zulfikara Džumhura
muharem bazdulj

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pre nekoliko dana objavljena je vest da će na predlog Skupštine grada jedna ulica u užem centru Beograda poneti ime Zulfikara Zuke Džumhura. Mada je rođen u Konjicu, a umro u Herceg-Novom, ključni grad u Džumhurovom životu bio je Beograd, u koji su ga doneli kad je imao samo dva meseca, kad je njegov otac Abduselam postao imam Bajrakli džamije. Nakon Drugog svetskog rata Zuko je postao jedan od simbola grada koji je upravo postajao svetska metropola, grada u kome će četvrt veka nakon smrti dobiti svoju ulicu

U zbirkama citata Oskara Vajlda redovno se navodi njegova rečenica: "Svu svoju genijalnost uložio sam u život, u djelo sam uložio samo talenat." Ako u našoj književnosti postoji pisac na koga bi se ta rečenica dala primijeniti, to je Zuko Džumhur. Onome što je imao u sebi, Zuko se divio i kod drugih ljudi. Prelijep je onaj završni odlomak njegovog putopisa što govori o hodočašću na grob pjesnika Hafiza: "Stojeći skrušeno pred ovim časnim grobom koji je više ličio na cvijećem ukrašenu, bogatu svadbenu trpezu, nego na vječno prebivalište jednog velikog pjesnika, sjetih se Sremske Kamenice, Dunava, lađa koje vuku šlepove i čika-Jove Zmaja. Sjetih se čika-Jovinih stihova posvećenih Hafizu. Tu Zmajevu pjesmu naučio sam napamet još u gimnaziji. Bilo mi je pravo zadovoljstvo da ih ovdje na Hafizovom grobu napišem na jednom komadiću hartije:

Nakuc’o se čaša, napev’o pesama,
Napio se raja sa mednih usana,
Gde je naš’o slasti, tu joj nije prašt’o,
Sad gori l’ mu duša – barem znade zašto.

Stihovima sam dodao Zmajev naslov pjesme: ‘Na grobu Hafizovom’. Ubrao sam jednu veliku žutu ružu u vrtu, uvio je u papir na kome sam napisao stihove i položio veliki žuti cvijet na grob pjesnika kome se Zmaj toliko divio. Učinio sam to u Zmajevo ime."
iz fotodokumentacije »borbe«

[You must be registered and logged in to see this image.]

DAN REPUBLIKE: Položiti žutu ružu uvijenu u papir sa ispisanim stihovima na Zukin mezar u Konjicu – to bi bio lijep gest, skoro citatni. Da, Zuko Džumhur je sahranjen u Konjicu, svom rodnom gradu (rođen je 1920. godine), mada nije tamo umro. Umro je u Herceg-Novom 27. novembra 1989, a sahranjen je dva dana kasnije – na Dan Republike. Bio je to valjda posljednji pravi Dan Republike u živoj i cijeloj Jugoslaviji. Dvije godine ranije, grupa Zabranjeno ********* objavila je u izdanju Diskotona album Pozdrav iz zemlje Safari. Posljednja pjesma na A strani zvala se Dan Republike. U njoj su se očevi-partizani, uz Lepu Brenu na TV ekranu, još uvijek sjećali ratnih dana. Dvije godine kasnije, dok je ilovača padala po Džumhurovom tabutu, već su se naslućivale trube novog rata. Umro je Zuko Džumhur mjesec dana nakon pada Berlinskog zida, zajedno sa svijetom i zemljom čiji je identitet počivao i na njemu.

Ako je pozicija Jugoslavije u hladnoratovskom svijetu bila zakovana raskidom sa Staljinom 1948. godine, onda je vizuelni simbol tog raskida nacrtao Zuko Džumhur. Mislim, naravno, na onu antologijsku karikaturu iz "Politike" na kojoj Karl Marks sjedi za stolom, a iza njegovih leđa na zidu stoji Staljinov portret. U Ocu na službenom putu, Emir Kusturica genijalno varira motiv iz Kunderine Šale. Njen protagonist stradava zbog vlastite šale, dok otac iz Kusturičinog filma stradava zbog komentara Zukine karikature, zbog tvrdnje da je pretjerana. Izgleda da je i Tito bio svjestan da je Zukin crtež važniji za kontekstualizaciju raskida sa Informbiroom od svih celomudrenih papazjanija partijskih teoretičara. Kažu da je Tito volio Zuku, a Enes Čengić bilježi sljedeću anegdotu: Sa suprugom Vezirom bio je Džumhur jednom prilikom na večeri s Titom i Jovankom Broz. "Znate li Vi, druže Tito, šta je rekla moja majka Vasvija kad ste se Vi oženili?", pitao je Zuko Tita. Tito je, naravno, kazao da ne zna. "Neka u ovoj državi ima neko stariji i od Tita!", rekao je Zuko, a Maršal se glasno nasmijao.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75036

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sre 5 Avg - 9:41

ISLAM U BEOGRADU: I makar se rodio u Konjicu, a umro u Herceg-Novom, najvažniji grad u životu Zuke Džumhura bio je Beograd. Imao je samo dva mjeseca kad se sa ocem Abduselamom i majkom Vasvijom preselio u Beograd. Živjeli su u Vasinoj ulici. Zukin otac je, naime, bio vjerski službenik, hodža, koji je u prve dvije svoje beogradske godine najprije bio imam Bajrakli džamije, da bi ga 1923. kralj Aleksandar postavio za glavnog imama u Vojsci Kraljevine Jugoslavije. Živio je Abduselam Džumhur skoro stotinu godina, pa je umro samo šest godina prije svoga sina. Evo šta piše na njegovom nišanu: "Ovde počiva rob božji Hafiz Abduselam Džumhur sin hafiz Zulfikara, vojni muftija, rođen 1885. umro 1983. godine, koji je svoj život posvetio za dobro naroda i otadžbine. Neka svemogući podari njegovoj plemenitoj duši mir i rajsko naselje."

U Beogradu je Zuko završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Tu je i apsolvirao na Pravnom fakultetu prije nego je prešao na Likovnu akademiju koju je završio u klasi Petra Dobrovića. U islamskoj tradiciji, hafizom se naziva onaj koji Kur’an zna napamet. Čovjek kojem su i djed i otac bili hafizi, postao je slikar, onaj, dakle, koji krši jednu od temeljnih zabrana svoje vjere. A uz to se i propio. A ipak, nije da ovaj čovjek što je nosio ime najpoznatije Prorokove sablje, sablje sa srebrenim rukohvatom i štitnikom, nije bio musliman, ne samo zato jer je tražio da bude sahranjen po muslimanskom običaju. Bio je musliman kao što je to bio i pominjani pjesnik kojem je na grob spustio žutu ružu uvijenu u papir sa Zmajevim stihovima, po kulturi i identitetu. U tom smislu, Zuko Džumhur je i jedan od simbola muslimanske komponente u identitetu modernog Beograda. Ne mislim ovdje na tursku i arapsku etimologiju brojnih beogradskih toponima, na vijekove osmanske vladavine, na jezičke, arhitektonske i mentalitetske tragove orijenta, nego na sve ono čime se u Beograd u posljednjih stotinjak godina zadužili njegovi građani muslimanskog porijekla.

BEG OD TEŠKOG RADA: Živeći u Beogradu poslije Drugog svjetskog rata, Zuko Džumhur je bio jedan od simbola grada, kako bi Miljenko Jergović kazao, "jedan od onih koji su u pedesetima stvarali atmosferu toga grada, njegovu liberalnu auru i mangupsku naraciju". Dio te atmosfere sjajno je uhvatio Mirko Kovač u Kristalnim rešetkama, svom najbeogradskijem romanu. Ima u tom romanu divna epizoda kad narator na Kalemegdanu kratko razgovora sa Zukom Džumhurom. Epizoda završava rečenicom: "Kad god sam sreo Džumhura nešto sam naučio."

[You must be registered and logged in to see this image.]

Često se ističu i Zukine zasluga za oživljavanje Skadarlije. Momo Kapor je znao da potencira Zukinu neuobičajenu ležernost i originalnu umetnost življenja, a na jednom je mjestu o Džumhuru zapisao i ovo: "Čega god se dotakao, postajalo je umetnost. Nacrtana na salveti, na platnu, na papiru ili ono što je napisao ili doživeo, propagirajući svoj privatni stil života, na koji su se svi lepili kao mušice."

Ovako je u jednom intervju sam Džumhur opisao svoj privatni stil života: "Ja bih prvo odvojio dvije stvari: rad i težak rad. Ja sam veliki protivnik teškog rada. Niko ne bi trebao da radi teško. Pravedno društvo ljudima treba olakšati rad, pa će im automatski olakšati i život. Ko god kaže da nas težak rad obogaćuje i oplemenjuje, laže. Težak rad samo iscrpljuje. Možda nam puni bisage, zbog toga i radimo, ali nam prazni vijuge, i cijelo tijelo, ispija i krv i vedrinu i živost i sve ono dobro čega ima u nama. Težak rad zapravo je kazna, a ne nagrada. Rad bi trebao da je lagan, lijep, pun zadovoljstva i bez briga. A to čovjek može lakše obezbijediti sam nego s drugima. Zato su nekako najbezbrižniji umjetnici, oni ne zavise od šefova i preduzeća. Poslije teškog rada možeš se samo napiti, a alkohol je za većinu ljudi isto što i teški rad – tegoba koja ih uništava. Drugo smo mi meraklije. Uništava i nas, ali to smo izabrali. Samo jedan lijek postoji i pali protiv teškog rada. Lijek je bijeg. Ja cijeli život bježim, u putovanja, u putopise, u slikarstvo i čitanje. A bježim i u alkohol, ne krijem to. Ja sam ti čuveni bježač. Bježim i slavim bijeg i bježanje. Zato smo i izmislili umjetnost, da se imamo gdje skloniti od teška života i još težeg rada."

Iz zadnje rečenice ovog fragmenta pomalja se Niče i ona njegova čuvena fraza da imamo umjetnost kako ne bismo umrli od istine.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75036

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sre 5 Avg - 9:42

ŽIV DUH I BOGATO SRCE:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bježeći od teškog rada, Džumhur je cijelog života – radio. Još i prije nego je objavio svoju prvu knjigu (Nekrolog jednoj čaršiji, Svjetlost, Sarajevo 1958) Zuko već se proslavio kao slikar, karikaturista i novinar. Kasnije se u životu njegova umjetnička svestranost, dotakla i još nekih medija. Bio je scenograf i kostimograf, zatim televizijski autor, likovni kritičar, a možda je najvažnije izdvojiti Džumhurov scenaristički rad. On je bio koscenarista dva važna igrana filma: Horoskopa režisera Bore Draškovića iz 1969. te Mirisa Dunja Mirze Idrizovića iz 1982. Pisac predgovora za Nekrolog jednoj čaršiji bio je Ivo Andrić. Ovaj tekst je i u Andrićevoj bibliografiji značajan, jer Andrić u pravilu nije uopšte pisao predgovore. Ovako kaže Andrić: "Prva pomisao koja se javlja pred ovom prozom jeste: da će autorov stil morati da ima nešto od njegove crtačke veštine. I ta pomisao ne vara. I ovde linija, gola i tvrda, polazi sa neočekivane tačke, ide pravo i kruto, čini vam se da će tako i u tom pravcu ići do unedogled, ali se odjednom negde lomi i neočekivano zakreće kud nikad pomisao ne bi. (…) Ova proza je zaista epigramatična i bleskovita kao karikatura ili skica iz slikarevog putničkog bloka. (…) Uzmite je i vi u ruke i čitajte je! Ona to zaslužuje. Čitajući je, putovaćete po ćudljivom redu vožnje, ali zanimljivim putevima, a za vođu i nenametljivog tumača imaćete jednog umetnika živog duha i bogatog srca."

Da, živ duh i bogato srce, kako je to zabilježio Andrić, ključne su riječi Džumhurovog umjetničkog svijeta, a to važi i za buduće Džumhurove knjige, za Pisma iz Azije te Hodoljublja, kao uostalom i za njegove televizijske putopise. O ključnoj zajedničkoj niti koja spaja Džumhurove knjige i tekstove s njegovim televizijskim zapisima lijepo je pisao Ivan Lovrenović: "Zuko Džumhur je prije svega bio biće komunikacije; neutažive žeđi za komunikacijom, ali i čudesne darovitosti za nju. Pa i kada ga gledate na mrtvome filmskom platnu, vi osjećate kako vam taj čovjek izlazi u susret, kako govori upravo vama, kako upravo s vama hoće da podijeli svoje oduševljenje, kako želi da gotovo fizički izađe iz platna do vas, jer ste vi ta osoba koju on u tom trenutku hoće za svoga sugovornika, onoga kome prenosi svoje znanje."

SLIKE I REČI: Nekrolog jednoj čaršiji ponajbolja je Džumhurova knjiga. Ona se otvara tekstom Grad zelene brade, tekstom o Počitelju što je, uz Andrićev Na kamenu, u Počitelju najljepša posveta tom gradu mrkom i dotrajalom. Džumhurov tekst zapravo je niz skica i misaonih bljesaka, kratka autentično džumhurovska bilješka o magičnom gradu na mrtvoj straži mrtvih carevina. Kombinujući čudesno bogatu erudiciju i stil koji kao da je nastao stapanjem slikarskog talenta i golemog dara usmenog kazivača Džumhur docnije piše, recimo, o Juksek-Kaldrmi, strmom istanbulskom sokaku i posljednjoj mahali Evrope. Putopis čiji je naslov ponijela cijela knjiga govori o Istanbulu, a Džumhur neće zaobići ni Jedrene i Jerusalim.

Zuko jest bio čarobnjak riječi, no dio posebnosti Nekrologa jednog čaršiji krije se i u njegovim crtežima. Andrić je u svom predgovoru zapisao da Džumhurova poređenja zadivljuju i ljepotom i tačnošću te je naveo primjer kad Džumhur uspoređuje starog kaluđera sa ogromnim crnim slovom ispalim iz Biblije. Slikovitost Džumhurovog pera i vještina njegovog kista napajaju se sa istog izvora. Sam je uostalom kazao: "Samo se slike dugo pamte, a riječi već sutradan promijene svoj red." Mijenjale ili ne mijenjale svoj red, Džumhurove riječi nam, međutim, posreduju istu sliku, sliku umjetnika i čovjeka koji je obilježio silne svjetske ulice kojima je prolazio, a kojem su prvi pojam ulice, ono što je Andriću bila njegova čuvena višegradska staza, stvorile beogradske ulice, sliku dostojnu ulice koja će da nosi njegovo ime.


vreme 979








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52135

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Sub 6 Feb - 22:34

Ходољубље кроз живот Зуке Џумхура


„Знате ли ви друже Тито шта је рекла моја мајка Васвија кад сте
 се ви оженили?” Не знам, рече Тито, а Зуко ће: „Нека у овој држави
 има неко старији и од Тита!”

[You must be registered and logged in to see this image.]

Чувена Зукина карикатура објављена у "Политици"

И сада га видим како у омиљеном ђубретарцу Тргом републике одмиче ка рафинирано намештеном стану у Васиној. Некако необично поскакује. Журио је – споро. Животна енергија проткана радозналошћу ерудите убрзавала је Зулфикара карикатуристу. Оријентални ген и севдах су успоравали Зука сликара и путописца.
Био је ретко свој господин. Нештедимице је рабио ум, таленат и тело стичући завидну репутацију једног од највећих боема свог времена и истанчаног хедонисте који је ценио рад, али се противио „тешком раду који само исцрпљује”.
Пун каприца, али неодољиво шармантан. Каткад циничан, али никада увредљив. Све је то, по сопственим речима, остварио самоконтролом свестан да у њему „има зла макар колико и у другим људима”:

„У мени куљају љубомора, завист, подлост, порив за осветом, пропламсаји љуте мржње. Да их не контролишем, имали бисте посла с једним од најлошијих људи које сте икада упознали. Контрола, то је кључна ријеч”.
Волео је да своја знања и искуства – а тога је током живота накупио за богату ризницу – подели посебно са млађима од себе. Често сам долазио код њега кући. Дружељубиви индивидуалац, који је ћерки смислио име Донизада да га нико други не би имао, пигмалионовским стрпљењем ме је, као младог новинара „Политике”, уводио у живот наше инфективне професије.

Несебично би ме повео у кафану представљајући ми Београд који је за мене дотле био тајна. Код Зуке сам упознао и Мому Капора који је у чашама дружења просто упијао мисли, поступке и досетке свог духовног, ликовног па и књиженог оца.
Од његове супруге Везире, ћерке угледне и богате истанбулске породице која и данас тамо има сопствену џамију, упознао сам само – руку. Куцнула би, и кроз једва отворена врата Зуки на тацни протурила шта је тражио. Најчешће кахву. Трудио се да ракију остави за акшам, када сунце почне да пада. Притом се пажљиво чувао да му у том тренутку негде с лустера на рамена не атерира његово омиљено мајмунче Чарли.

Везиру је једном ипак повео на вечеру код Јованке и Тита, који га је заволео због антологијске карикатуре на којој, док се још нису разбуктала информбировска времена, иза Марксових леђа на зиду стоји Стаљинов портрет. Зуко је онако спонтан какав је био, упитао маршала:
„Знате ли ви друже Тито шта је рекла моја мајка Васвија кад сте се ви оженили?” Не знам, рече Тито, а Зуко ће: „Нека у овој држави има неко старији и од Тита!”
Зуко је основну школу и нижу гимназију завршио у Београду, где му је отац радио као имам, а вишу гимназију у Сарајеву 1939. Почео је студије права, али је прешао на ликовну академију и завршио је у класи Петра Добровића.
Професија карикатуристе убацила га је у вирове политике, али је увек бежао на периферију обичних кафана са олајисаним подовима и црвено-белим чаршафима. Обожавао је Аду Циганлију из оних „нецивилизованих”, аласких времена. Толико, да је у „Политици” објавио текст у коме је о Ади написао – све најгоре. „Да не би почели да масовно долазе и упропасте овај рај”, поверио се пријатељима.
Потом се отиснуо на „Ходољубља”, тумарања Блиским истоком и Азијом са којих је „Политици” слао незаборавне репортаже. Када су „Ходољубља” касније преточена у књигу, предговор је, први и једини у свом животу, написао Иво Андрић. „Читајући је, путоваћете по ћудљивом реду вожње, али занимљивим путевима, а за вођу и ненаметљивог тумача имаћете једног уметника жива духа и богатог срца.”
Отворен, увек спреман да о себи каже оно што већина прећуткује, једном приликом је себе објаснио: „Ја цијели живот бјежим, у путовања, у путописе, у сликарство и читање. А бјежим и у алкохол, не кријем то. Ја сам ти чувени бјежач. Бјежим и славим бијег и бјежање. Зато смо и измислили умјетност, да се имамо гдје склонити од тешка живота и још тежег рада”.
Зуко је био посебан, редак оријентални зачин Београда који је истовремено давао укус грађанских слобода и шеретске опуштености асфалта. Али, град се временом урбанизовао преко мере његовог укуса.
Пошто су са уфлеканих кафанских менија почела да нестају његова омиљена јела која је кусао по ашчиницама Истанбула, када је вињак подно његовог мурала на дрвету у „Грмечу” потиснуо ракију, повукао се у мирисни спокој Херцег Новог да би под мимозама, уз домаћу лозу, на „Зукиној столици” гладио све бељу пажљиво тримовану браду и друговао са сликаром Војом Станићем.
После најмање 10.000 карикатура, сценарија за кратке и три играна филма, позоришних сценографија, „Ходољубља” је у последњој деценији живота преселио на сарајевску телевизију.
Вероватно ни сам није знао колико ће обиласци старих џамија и коначења по медресама и хановима од Андалузије до Блиског истока утицати да у себи открије стамболске, турске, муслиманске корене наслеђене из угледне породице улеме из Коњица, у којој је рођен 1920. Тада се у њему пробудила носталгија за минулим временима Босне и Херцеговине, коју је скривао у некој ниши своје душе. Тада се учврстио у уверењу да је у исламу нашао позно уточиште све до смрти 1989. и ђеназе у родном месту на последњи Дан републике који је славила читава Југославија.
Умро је на време, да рахметли себе не би морао да дели, али је доживео да му се остваре речи које је за вакта говорио. „Никада не можеш одстранити своје мане, али никада не смијеш ни престати да их таманиш. А ако си упоран, ако се не предајеш, онда ти се послије деценија савјесног рада може десити и то да у огледалу угледаш неког насмијаног и смиреног себе”.

Bosko Jksic

politika.rs
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Čet 8 Feb - 13:19

Nekrolog jednoj čaršiji

“Nekrolog jednoj čaršiji” najpoznatije je djelo bosanskog pisca Zuke Džumhura. Prvi put objavljeno je 1958. godine. Ovo je ujedno i prva knjiga putopisa koju je Zuko Džumhur objavio. Predgovor ove knjige napisao je nobelovac Ivo Andrić, a sam Džumhura osobno je za ovu knjigu ilustrirao crteže, budući da je sam radio i kao slikar.

Knjiga predstavlja zbirku kratkih reportaža ili priča, a svaka od njih predstavlja jednu cjelinu. Istovremeno, priče su na neki način i povezane. U knjizi ima ukupno četrnaest kratkih priča. Pisac u njima vrlo slikovito i maštovito opisuje svoje putovanje. Sve priče imaju neobične završetke.

Zuko je ovom knjigom pomaknuo granice bosanskog putopisa i postavio nove standarde pisanja. U uvodnoj i završnoj priči piše o bosanskim prostorima. Djelo je postalo prepoznatljivo po rečenici: “Samo se slike dugo pamte, a riječi već sutradan promijene svoj red”. Ta rečenica upotrijebljena je u priči “Osveta mrtvih sultana”.

Način na koji je Džumhura napisao ovu knjigu posve je originalan. Nitko prije njega nije tako slikovito opisivao svoje putovanje. Čitajući ovaj putopis, čitatelji mogu da razumiju točno kako se pisac osjećao u određenim trenucima svog putovanja; njegovim očima mogu vidjeti kako je izgledalo određeno mjesto. Autor opisuje različita mjesta, situacije i ljude, s tim da likovi u njegovom djelu ne razgovaraju, pa tamo uopće nema dijaloga.

Pisac isprepliće povijest i sadašnjost opisujući mjesto u kojem se trenutno nalazi, povezujući ga s likovima koji su nekada na njemu živjeli i tamo ostavili svoj trag. Nekada su to likovi iz svakodnevnog života, a nekada vrlo utjecajne osobe. Najveći dojam na pisca ostavljaju mjesta povezana raznim religijama. Iako je Džumhura bio pripadnik islama, u knjizi nije pridavao ništa manje značaja ni ostalim religijama. Naprotiv, gotovo svi vjerski objekti na njega su ostavili mnogo traga. Bio je fasciniran poviješću i nastankom tih objekata. Uživao je otkrivati svijet koji je njemu do tada bio nepoznanica, mada je najveće i najsnažnije osjećaje vezao za putovanje njegovom rodnom domovinom, Bosnom i Hercegovinom.

U ovoj knjizi posebno su upečatljivi detalji s putovanja. Stoga je ovaj pisac i nazvan majstorom detalja. Ti detalji opisani u Džumhurovim putopisima vezani su za ljude, odnose među ljudima, objekte i prostor u kojem se nalazi. Upravo se zato putopis nakon ove knjige više nije mogao gledati istim očima. Prije Džumhura putopisi su izgledali kao putovanja koja opisuje neki znatiželjni putnik, a Džumhur nije bio znatiželjan, on je u svoja djela unosio najraznovrsnije osjećaje; proširio je pravila kako jedan putopis treba izgledati i pokazao kako se putopis može vrhunski dočarati prekrasnim slikama.

Vrsta djela: putopis

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Čet 8 Feb - 13:19

Mjesto radnje: Istanbul, Sarajevo, Fanarski brijeg, Juksek-kaldrma, Getsemanski vrt

Vrijeme radnje: 1950-te godine

Kratak sadržaj

Grad zelene brade

Pisac počinje priču o životu generala Filipovića. General je rođen bezimen, nepoturčen i nekršten. Prvi put su ga spomenuli u Počitelju – tvrdom gradu na rijeci Neretvi, 1444. godine, na dnu stare povelje. Generala je čuvala mađarska posada, jedna kula i ugarsko-hrvatski kralj. General je mijenjao posade, zastave i molitve na svojim kulama. Vodio je vojske, dizao hareme, štitio se topovima i mnogim drugim oružjem, ali njegov život nije imao slavan kraj.

Pred kraj života doživio je propast svoje slave. Koliko god da je bio slavan za vrijeme života, toliko je postao jadan pred njegov kraj. Nikada se nije skrasio, a život je provodio s lakim ženama. Ostao je gladan i bez nekih udova. Umro je kao da nikada nije ni postojao – gladan, bez odjeće, u siromaštvu i zaboravljen od stare slave.

Juksek- kaldrma

Juksek- kaldrma posljednja je glavna gradska četvrt Europe i strma istanbulska trgovačka četvrt. Izvire iz odaja napuštene medrese, mjesta za podučavanja vjernika islamske vjeroispovijesti. Na tom mjestu anadolski derviši stoljećima su gladovali i ratovali. Kaldrma se proteže kroz dvije stotine stepenica i još toliko kućnih brojeva.

U toj kaldrmi nedjelja kao dan nije postojala, sve dok nedjelju nije uvela policija s civilnim zakonodavstvom. Promijenilo se puno toga. Nekada su se muslimani klanjali petkom, subotom bi se molili Jevreji, a nedjeljom kršćani. Danas više nije bilo pravila. Ljudi više ne pridaju toliko važnosti molitvi, ma koje vjere bili.

Nekada je kaldrma bila veliki grad, a danas je samo veliki prizor. Pisac kaže da su ljudi postali čudovišta, a mjesta u kojima žive su ljudski logore jer smo postali žrtve vlastitog života – života kojeg sami kreiramo, u kojem nema molitve ni vjere, već samo jurnjave za novcem. Svi su ljudi postali isti. Postali su otuđeni i nedruštveni, pa se ni praznicima više ne viđaju niti se druže. Samo žure i gledaju u svoje cipele i izloge, pa je čak i ljudski razgovor iščeznuo.

Kasaba na granici

Pisac je Jedren prvi put vidio prije dvadeset godina i to samo na zemljopisnoj karti. Ličio je na crvene krugove. Iz Jedrena je porijeklom bio i Fan Noli, pravoslavni svećenik i albanski državnik koji je dugo poslovao s radikalima i slao telegrame Vilsonu i Lenjinu. Kasnije je u Draču obrijao bradu i pobjegao od kralja Zogua u Ameriku, kako bi tamo pisao sonete i predavao glazbu na nekom prestižnom sveučilištu.

Pisac je vidio Jedrene i na starinskoj fotografiji u kompletima “Malog žurnala”. Jedren je bila najsjevernija kasaba Turske Republike i imala je stanicu bez putnika. Samo su tragovi života ostali u toj kasabi. Nalazila se na granici gdje se dodiruju Istok i Zapad. Pisac je posjetio kasabu na europsko-azijskoj granici. Nije izgledala onako kako ju je zamišljao i o kakvoj je učio. Uvjerio se da je iz kasabe život iscurio kao voda iz neke napukle posude.

April na Sirkedžiju

April često posjećuje tijesne trgovačke četvrti Sirkedžije, kao neki pijanica koji nosi pune kofere. April često dugo putuje na karoserijama automobila do Sirkedžija. April je ostao na prašnjavim tavanima po Sirkedžiju. Nikada nije otišao. Običavao je dugo šetati glavnim ulicama grada. Posjećivao je trgovine, čevabdžinice, davao je besplatne predstave za djecu. Igrao bi dugo po dimnjacima, krovovima, antenama ili u dvorištima džamija. Bio je poput neke ulične lude. Popodne bi već bio vidno umoran, poprimio bi žutu boju na licu i vremenom bi mršavio. Ulicama bi jurili anadolski strijelci sa zelenim turbanima. Oni su čistili put njegovom veličanstvu sultanu. April je umoran. Uvečer bi umirao tiho, u ogledalima berbera i vlažnim smeđim olucima. Osjećao se kao zadnji potrošen materijal, ugašen od iznemoglosti.

Osveta mrtvih sultana

U djetinjstvu pisca postojala je jedna ulica. U toj ulici bila je knjižara, a u knjižari slika panorame Sarajeva pred austrijskom okupacijom. Pisac je znao da se slike bolje pamte od riječi. Uramljena priznanja mnogobrojnih položenih ispita i potpisanih uvjerenja nalazila su se u džamiji.

1891. godine, u mjesecu svibnju, srpski kraljevski poslanik Novaković posjetio je Bursu. Bio je uvaženi državnik i srpski pisac. Družio se s Ahmed Vefik-pašom koji je u prošlosti predvodio Molijera. Čitao bi pisma o kršćanima i opisivao nastanak Burse od Plinija Mlađeg te povijest Burse do ulaska Orhana, jednog od Osmanovih sinova.

Na terasama Muradije tražio bi zaboravljene grobove mladih srpskih kneginjica i turskih carica, Mare i Olivere, a naišao bi na uspomenu sultanije Nulufer, Grkinje iz Biledžija, poznate po svojoj ljepoti i velikim vrlinama.

Nekrolog jednoj čaršiji
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   Čet 8 Feb - 13:19

S brijega se vidio Zlatni rog. Brijeg se zvao Fanarski brijeg. Kuće su bile rasute po padini brijega. Izdaleka su izgledale kao vojska posljednjih otomanskih sultana. Do prije nekih stotinu godinu, desna obala bila je bogata i moćna, a sultan se kupao zlatom. Kršćani su bili bogati, lukavi i novcem su sve kupovali. Carigradski patrijarh držao je crkvu, a patrijarha je držao ruski car. Kada bi zapali u krizu, policija bi otimala novac od trgovaca. Danas na ovom brežuljku više nema ni trgovaca, ni patrijarha, ni sultana, ni ruskog cara. Danas na Fanaru živi tek jevrejska sirotinja, a bogati trgovci su na Floridi ili Džihangiru.

Brijeg je okružen turskim grobljem. Da nema naselja na jednoj strani, to bi bio grad mrtvih. Groblje liči na livadu po kojoj su izrasle velike bijele gljive – pečurke od kamena. Na nekadašnjim ulicama nije bilo nezaposlenog svijeta. Najviše je bilo trgovaca i posao je išao dobro. Samo se stanovnici nikada nisu mogli dogovoriti jesu li kršteni ili nisu, jesu li ove ili one vjere.

Pisac opisuje i ulice Istanbula u kojima su se nalazile mnoge trgovine, izlozi, suveniri… Pisac je uspoređivao Istanbul i Sarajevo. Sarajevo je po njemu jako ličilo na Istanbul.

Panađur u porti

U porti su skupilo puno ljudi, sindikalaca i izletnika. Pričali su o legendama. Ispod drevnih zidina nalazile su se manastirske kule, čiji sat je davno prestao da pokazuje doba dana i noći. S njihovih vrhova nestale su straže. Taj manastir osnovao je sveti Jovan Rilski, rođen 876. godine. Od malena je bio siroče i bio je sklon životu vuka samotnjaka, pa je otišao u planinu. U planini se nalazio manastir svetog Dimitrija. Tu je Rilski prve godine svog monaškog života proveo u molitvama i razmišljanju. Postojale su razne legende što je se s njim na kraju dogodilo. Stanovnici su pričali o tim legendama, sve dok se porta nije počela polako prazniti.

Džambaz- tepe

Lamartin je krenuo na Orijent kako bi zaboravio Elviru, a Loti je krenuo pronaći Hatidžu. Loti je želio izmisliti novu vjeru, a Lamartin zaboraviti staru. Lamartin je želio riješiti istočno pitanje, a Loti postati istočnjački princ. Lutali su svijetom sa štapovima u rukama i torbama na leđima.

Lamartin je zavolio bugarski narod; narod koji je bio skroman, blag i imao je puno poštovanja prema svojim svećenicima. Sjedio je na jednom brijegu i razmišljao o Orijentu, koji nije bio plodan za one koji su tamo živjeli, ali je bio bogat za umorne i blijede putnike iz Europe. Uzalud je Lamartin htio smanjiti svoje patnje i zaboraviti ženu koju je i previše volio. Namjeravao je napisati ep od puno stranica, ali zanimljiv poput ljudskog srca, a visok poput neba.

Galija pod ćeramidom

Pisac opisuje Solun. Noću se tamo vide školjke pod mjesečinom. Solun noću izgleda kao divovska splav. Ponaša se kao da se krišom spustio na obale ovog mora. U tom gradu najviše su boravili francuski i srpski generali. Nekada bi u posjet ovom veličanstvenom gradu došao i kralj.

Posjećivali bi i Kit-Kat. To je bio jedan bar u kojem su nastupale djevojke, plesačice. Bile su tu Njemice, Grkinje i žene iz ostalih zemalja Europe. Izvodile bi razne scene s muškarcima, poput zapaljivanja tijela koje nije moglo izgorjeti. Taj bar su posjećivali i ministri. Oni bi gledali program iz posebnih prostorija. Pili bi šampanjac, jeli kikiriki i druga posebna jela. Ostavljali bi mnogo novaca tim djevojkama. Bile su predmet njihove pažnje i odmor od svakodnevice, pune politike, sukoba i nesuglasica. Tek duboko u noć počeli bi se razilaziti, a djevojke, vidno umorne, skupile bi novac kojeg su zaradile. Jer već ujutru bi počele pripreme za sljedeću noć, kako bi što bolje izvele svoje predstave.

Putovanje po besmislu

Pisac je dalje putovao, ali većinom po asfaltiranim putevima. Vozili su se pored granitnih stijena, po brdima i pored pećina. U ozačevoj kabini su s njima sjedile i dvije žene. Na sjeveru se nalazila i velika pustinja, El Bahar. Na jugu je bio ocean s crvenim pijeskom. Bila je tu i strašna zemlja Hadramaut. Pustinje su bile pune oaza. Bilo je tamo i puno malih, smeđih šatora.

Na jugu se nalazila zemlja Hadramaut. Nekada su na tom mjestu bili stari trgovački putevi Istoka. U to vrijeme, mudri car Solomon bi slao svoje bogate karavane u zemlju Orif. Na jugu je vladala lijepa Belkis Makeda, kraljica od Sabe. Tadašnje carstvo Pamira ujedinilo je Arape u borbi protiv Rima, a nomade je vodila ljepotica Zejnab.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zuko Džumhur   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zuko Džumhur
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Zuko Džumhur
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Ostala umetnost-