Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Srpsko vajarstvo

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Srpsko vajarstvo   Sub 3 Avg - 12:15



Spomenik Filip Višnjić
Sreten Stojanović (1898-1960)

U odnosu na slikarstvo, srpsko vajarstvo ima drukčiju sudbinu: do polovine 19. veka takoreći nije ni postojalo. Pre toga živelo je u vidu crkvene ornamentalne i narodne plastike, zatim folklora, ali ne i skulpture u užem smislu. Uzrok je njegovom kasnom javljanju u činjenici da je pravoslavna crkva — za razliku od katoličke — bila prema njemu netrpeljiva. Zato se i pojavljuje naporedo s porastom upliva svetovne, građanske vlasti na umetnost. I dok početkom 20. veka srpsko slikarstvo ima svoju istoriju i svoju tradiciju, svoje uspone i svoje padove, istorija srpskog vajarstva tek počinje — u podneblju akademizma, odnosno neoklasicizma, romantizma, realizma, verizma i simbolizma — i prvih znakova novog u smislu impresionističkog, rodenovskog ili secesionističkog shvatanja.

Prva i druga decenija donose, dakle, samo relativne novine. Treća, međutim, donosi bitne promene — "konstruktivno", "sintetično" poimanje, na mahove i avangardizam, četvrta — povratak intimnom, realnom i socijalnom: primenjeni "konstruktivni", "sintetični", intimizam, realizam i socijalnu umetnost, peta — umetnost u ratu i obnovi zemlje — socijalistički "angažovani realizam". Posle 1950. nastaje novo doba, konceptualni prelom.

Može se reći da je u 19. veku srpsko vajarstvo imalo samo jedno značajnije ime, Petra Ubavkića (1852—1910), koji mu u vremenski i poetički i pripada: klasicizam dodirnut romantizmom koji teži naturalizmu i verizmu (Ciganka 1885, Kraljica Natalija, 1887, Vuk Karadžić, 1889). Ali, treba prilično smelosti da se i druga dvojica za naše prilike značajnih vajara ozbiljno uzmu u obzir pri razmatranju njegove geneze: Đorđe Jovanović (1861—1953) i Simeon Roksandić (1874—1943). Prvi je sav u podneblju 19. stoleća: naturalizam zbratimljen s literaturom, akademizam Minhena s akademizmom Pariza. Drugi je topliji, bliži. Upliv utvrđenih, akademskih shema na njegovo stvaranje manji je i njegovo osećanje života i forme je prisnije i življe. Njihov naturalizam finije je vrste. U dva-tri portreta i u figurama dece, u poznatom Ribaru, postignut je sklad između plastičnih i emotivnih vrednosti.

Akademizam s početka 20. veka ima dve osnovne međusobno uslovljene odlike: relativnu stabilnost, čak nepromenjivost jezika, načina oblikovanja, i mimezis kao opštu filozofiju umetnosti. To potvrđuju i dela Jana Konjareka (1878—1952), Dragomira Arambašića (1881—1945), Paška Vučetića (1871—1925), Živojina Lukića (1889—1934) i drugih, navodeći nas na zaključak da akademizam od 1870. do 1920. traje u Srbiji dosta intenzivno (a kasnije kao subistorijska pojava, oslabljeno, sve do 1950) u različitim vidovima. Iako teži atemporalnoj umetnosti, kodifikacija "večnih", "nepromenljivih" normi, obuhvata, u stvari, repertoar oblika od neoklasicizma preko barokizovanog romantizma do verizma, naturalizma ili secesije i simbolizma. Zasnovan na dvojstvu značenja, na pokušaju da se materijalno prevaziđe i uputi transcendentalnom, koji se na mahove pojavi u delima Tome Rosandića (1878—1959) — na primer Bolesna (1906), svojim teatralnim sentimentalizmom podseća na Blaženu Lodoviku Albertoniju Lorenca Berninija, zatim u delima Jana Konjareka, Poslednji dah (1906), Portret S. Pandurovića (1907). Zadržavajući donekle dualizam privida i suštine, simbolizam nastoji da ga smanji ili čak i ukine: njegovo biće nije skriveno već otkriveno. Simbol je više tražen u prividu, u slikama stvarnosti čije tajne neposredno izazivaju naša pitanja i našu zebnju, ne u prirodi plastičnog sklopa. I akademizam, dakle, ima svoje kretanje i svoju morfologiju.

Posle toga, u drugom periodu, srpsko vajarstvo evoluira. Transpozicija stiže do stilizacije čuvajući karakter modela: Toma Rosandić već s ornatom i dijapazonom starog majstora, umnogome sličan Meštroviću i umnogome različit od njega; Sreten Stojanović (1898—1960), Burdelov đak, snažan portretist, minuciozan analitičar i rustično elementaran u isto vreme; Stevan Bodnarov (1905—1993). Posebnu ulogu imaju Živojin Lukić (1889—1934), Petar Palavičini (1887—1958) i Risto Stijović (1894—1974), mediteranski sabrani, majstori figurine i pesnici ženskog tela, i docnije Dušan Jovanović Đukin (1891—1945). Sva četvorica svedoče o presudnom rezu koji se u trećoj deceniji dogodio. Prvi put se pojavljuje skulptura kao zatvoreni monolit na koji prostor naleže. U njoj je odnos prostor — oblik jednoobrazan, bez međusobnog prožimanja, bez ritma punog i praznog. Frontalna, statična, ona kao da je zagnjurena u prostor kome se odupire svojom pravilnom uglačanom punoćom, neprobojnom gustinom i onom energijom koja polazi iznutra, iz središta oblika. U četvrtoj se, međutim, dogodio zanimljiv obrt: protagonisti te "sintetične", "konstruktivne" poetike (Palavičini: Don Kihot, Portret Rastka Petrovića itd.) "izneveravaju" taj prototip operativnom "intimističkom" primenom i promenom opšteg stava, funkcionalnim preobražajem istog obrasca iščezavanjem geometrizma koje su diktirala sociološka svojstva srpske sredine. Uopšte, raspon srpskog vajarstva ovoga perioda počinje minijaturom a završava se javnim spomenikom. Zbog svoje naglašene praktične svrhe (spomenik, bista) ono se i menjalo nešto sporije od slikarstva.

I posle 1945, a naročito posle 1950, tu činjenicu potvrđuje delo Petra Palavičinija, Rista Stijovića i Sretena Stojanovića. Dok su slikari njihove generacije učinili napor da vlastite časovnike izravnavaju s istorijskim časovnikom, oni su uglavnom nastavili svoju predratnu poetiku: P. Palavičini je stvarao nežne ženske aktove u kamenu i bronzi, R. Stijović, rustičniji, u drvetu, aktove i životinje, a S. Stojanović, pored psihološkog portreta — čiji je osnivač — i monumentalnu plastiku. Mnogi mlađi vajari obogatili su, međutim, tradicionalni figurativni koncept ličnim osećanjem i stilom (Nikola Janković, 1926, itd.). Drugi su ga radikalnije preobrazili dramatičnom ekspresijom (Mira Jurišić, 1928, Matija Vuković, 1925—1985, Jovan Soldatović, 1920, Nandor Glid, 1924, Vida Jocić, 1921) ili većom i mirnijom autonomijom oblika (Boris Nastasijević, 1926, Miša Popović, 1925, Aleksandar Zarin, 1923, Momčilo Krković, 1929, Nebojša Mitrić, 1931—1989, itd.).

Ozbiljnije promene i nove poetike u srpsko posleratno vajarstvo unose skulptori koji se kreću od asocijativnog antropomorfizma ka njegovom napuštanju, organskim ili geometrijskim smerom. Olga Jevrić (1922) posle sigurno uprošćenih portreta u smislu egipatski čvrstog, zbijenog volumena, okrenula se novom konceptu: amorfne oblike kao date u prirodi povezuje u dinamičan odnos arabeskom prvih gvozdenih šipki, koje isijavaju dvojaku vrednost, konstruktivnu i ekspresivnu. Olga Jančić (1929), čije delo ima pak, ma koliko transponovano i svedeno, prizvuk klasičnog: isključivo upotrebljava kamen i bronzu, i sećanje — do juče zaokupljena ljudskim telom, težište pomera ka organskim oblicima iz prirode. Bliska joj je Ana Bešlić (1912), ali i različita po upotrebi novog materijala i polihromije. Treba istaći Ota Loga (1931), njegovu skulpturu-simbol, Jovana Kratohvila (1924), Lidiju Mišić (1932), Kostu Bogdanovića (1930), Tomislava Kauzlarića (1934), Velizara Mihića (1933), Miloša Sarića (1927) i nekoliko izuzetnih vajara najmlađe "postmoderne" generacije (Srđan Bojić).

Dugi niz umetnika preobrazio je i stvorio moderno srpsko vajarstvo u rasponu od novog antropomorfizma do njegovog napuštanja u pravcu organske asocijativne ili apstraktne forme ili u pravcu geometričnog purizma, odnosno današnjeg postmodernizma, koji, ponekad, svojom memorijom nastavlja "večito kruženje istog", ponekad ga, međutim, napušta tražeći novu definiciju dela, vajarstva i same umetnosti, najčešće brisanje granica između medija. Uopšte, u razdoblju posle 1950. izrazio je današnje njegove bitne težnje koje su angažovale sve materijale, kako klasične tako i one koje je stvorila tehnološka civilizacija, i sve moći čoveka — afektivne, ideološke i graditeljske. Pri tome primetan je i proces mutacije samog medija — pojava boje znak je njegove povremene težnje ka slikarstvu, odnosno, tačnije - slikarstva ka reljefu i masi. Iluzionistička predstava jedne mrtve prirode, ili prizora, preobražava se ponekad u stvarni i u stvarnom prostoru postojeći predmet, ili "događaj". Tako se vajarstvo na mahove pojavljuje i kao posledica slikarstva koje je, stremeći ka vizuelno-taktilnoj upečatljivosti i stvarnom prostoru, promenilo svoj ontološki status.

Miodrag B. Protić | Rastko



Djordje Djoka Jovanović
Nimfa








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sub 3 Avg - 12:21

Petаr Ubаvkić, rođen 12.4. 1852. godine,  bio je srpski vаjаr i slikаr, rodonаčelnik srpskog vаjаrstvа.



Rođen je 1852. u Beogrаdu. Već posle četvrtog rаzredа gimnаzije dobijа držаvnu stipendiju zаhvаljujući kjoj 1866. počinje dа uči ikonopisаnje kod itаlijаnskog putujućeg umetnikа u Beogrаdu. Učenje nаstаvljа u Pаnčevu, а mаrtа 1873. putuje u Beč gde se opredeljuje zа skulpturu. Zbog slаbog zdrаvljа vrаtio se u Beogrаd. Ponovo je dobio držаvnu stipendiju i nаstаvio studije 1874. u Minhenu (Kunstgewerbeschule), а nаredne godine nа njihovoj Akаdemiji. Studije prekidа 1876. po izbijаnju srpsko-turskog rаtа, kаdа je pozvаn dа se vrаti u zemlju. Po zаvršetku rаtа postаvljen je zа privremenog učiteljа kаlupovаnjа u beogrаdskoj Reаlci. Sа novom stipendijom od krаjа1878. produžаvа studije vаjаrstvа u Rimu nа Regio Istituto di Belle Arti S. Luca koje zаvršаvа 1882.

U Rimu je ostаo sve do 1889. kаdа se vrаćа zа Beogrаd gde postаje učitelj II klаse kаlupovаnjа u Reаlci, а zаtim i učitelj crtаnjа i lepog pisаnjа u Višoj ženskoj školi i nа krаju viši učitelj veštinа u Trećoj beogrаdskoj gimnаziji. Zа člаnа Srpskog učenog društvа izаbrаn je 30. jаnuаrа 1883. njegovim stаpаnjem sа SANU postаo je njen počаsni člаn 1892. godine. Izlаgаo je nа velikoj međunаrodnoj izložbi u Pаrizu (1889. i 1900.) zаjedno sа Đorđem Jovаnovićem i Urošem Predićem.



Smаtrа se zаčetnikom аkаdemske skulptorske umetnosti u novijoj srpskoj istoriji. Urаdio je veliki broj jаvnih spomenikа. Među njegovim delimа nаjpoznаtiji su poprsje Vukа Kаrаdžićа, knezа Milošа i Đure Dаničićа.

Jedаn je od osnivаčа Društvа srpskih umetnikа „Lаdа“. Društvo je osnovаno 4. septembrа 1904. uoči Prve jugoslovenske umetničke izložbe u Beogrаdu, to je nаjstаrije društvo umetnikа u Srbiji, а premа nekim procenаmа i u Evropi. Osnivаči društvа, koje je nаzvаno po slovenskoj boginji prolećа, jesu Petаr Ubаvkić, Uroš Predić, Đokа Jovаnović, Mаrko Murаt, Betа Vukаnović, Ristа Vukаnović, Simeon Roksаndić, а kаo osnivаč se pominje i Nаdeždа Petrović kojа je dve godine nаkon osnivаnjа istupilа iz ovog udruženjа.
Petаr Ubаvkić je umro 28. junа 1910. u Beogrаdu i sаhrаnjen nа Novom groblju.



Ciganka








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sub 3 Avg - 12:29



Живојин Лукић, Госпођа Злоковић, Збирка југословенске скулптуре

Живојин Лукић (Београд, 10. фебруар 1889 — Београд, 8. фебруар 1934) је био српски вајар.
Похађао је Уметничко-занатску школу у Београду. Студирао вајарство на Академији Зодчества у Москви 1909 — 1913. године код проф. Н. А. Андрејева. Боравио у Италији 1918 — 1922. Живео је у Цавтату 1922 — 1924. када се враћа у Београд. Излаже од 1908. године. Излагао је са уметничким удружењем 'Лада'.

У српско вајарство треће деценије прошлог века Лукић доноси модерна схватања, пре свега у портетској уметности којој је највише био склон. Благо ослоњен на неокубистичке стилске обрасце он се служио језиком једноставних облика којима је градио своје дело. Служио се чистим линијама које су јасно дефинисале пластичке карактеристике у портретима које је радио. Најпознатија дела му се налазе у Музеју савремене уметности у Београду: „Портрет др Радинке Хађић“, (1923), „Портрет г-ђе Злоковић“, (1926), „Мали бата“, (1928).



Аутори монументалног споменика величине 18,5 метара и тежине 2.780 килограма били су руски архитекта и вајар Роман Верховској и вајар Живојин Лукић. Камено постоље споменика изграђено је 1929, а на њега је 1931. постављена скулптура српског војника-победника и срушеног орла симбола пораженог непријатеља. Индентична скулптура војника-победника, чији је аутор Живојин Лукић постављена је 1932. године на Споменик српском војнику у Краљеву.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sub 3 Avg - 12:36

SIMEON ROKSANDIĆ
(Majske Poljane, 14.05.1874 — Beograd, 12.01.1943)



Autoportret

Simeon Roksandić, vajar, pripada najstarijoj generaciji srpskih vajara. On je predstavnik srpskog akademizma, vezanim za prve početke razvoja srpske skulpture.

Rođen je 1874. u Majskoj Poljani, a umro 1943. u Beogradu. Završio je klesarski zanat na Obrtnoj školi u Zagrebu, potom Umetničko-zanatsku školu u Budimpešti. Studirao je u Minhenu, boravio u Rimu. Predavao je u Užicu, potom na Umetničkoj akademiji u Beogradu. Osnivač je prvoj jugoslovenskog udruženja umetnika "Lada", zajedno sa Đorđem Jovanovićem i Petrom Ubavkićem.

Simeon Roksandić je sa svojim skulpturama mnogo topliji i bliži, nego što su to dela Petra Ubavkića i Đorđa Jovanovića. Na njegovim skulpturama nije u toj meri prisutna utvrđena — akademska šema, pa je samim tim i njegovo osećanje života i forme mnogo prisnije i življe. Njegov naturalizam, kao i naturalizam Đorđa Jovanovića, za razliku od Petra Ubavkića je finije vrste. U dva-tri portreta i u figurama dece, kao i na dve njegove najpoznatije skulpture — "Ribar" (Fontana na Kalemegdanu, Beograd) i "Dečak sa razbijenim krčagom" (Čukur česma, Dobračina ulica, Beograd) postignut je sklad između plastičnih i emotivnih vrednosti.



Dečak koji vadi trn

Među najznačajnija dela spadaju ženske figure na grobu Sime Matavulja iz 1910. godine, a od kasnijih radova spomenici dr Lazi Paču i Živojinu Mišiću. Simeon Roksandić je autor čuvene skulpture "Dečak sa razbijenim krčagom" na Čukur ćesmi i vodoskoka "Borba", na Kalemegdanu.



Fontana Borba - Kalemegdan



Dečak sa krčagom - Čukur česma

SEĆANJE NA SAVU PETKOVIĆA

Skulptura "Dečak sa krčagom" podignuta je u spomen na događaj koji se kod Čukur česme odigrao 15. juna 1862. Tada je dečaka Savu Petkovića ubio, po drugim izvorima udario po glavi, turski vojnik, što je izazvalo sukobe širom Beograda. Pojedina tumačenja navode da je ovaj događaj izazvao poslednji tursko-srpski rat i konačno oslobađanje Srbije od Osmanlija.

Jedan od ondašnjih sugrađana, zaslužnih za obeležavanje mesta na kojem se desio incident, bio je poznati duvandžija Vanđel Toma, koji je zaveštao određenu sumu novca za podizanje spomenika. Projekat za skulpturu od bronze na mermernom postamentu uradio je 1927. godine Simeon Roksandić, a model za figuru dečaka bio je trinaestogodišnji Vlastimir Petković.

D. Bukvić, Politika, 14.04.2011








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sub 3 Avg - 12:41

TOMA ROSANDIĆ
(Split, 22.01.1878 — Split, 01.03.1958)



Toma Rosandić je rođen u Splitu 1878. godine. Prve pouke o vajarstvu stiče u radionici Bilinića u Splitu gde sreće Artura Ferarija, mladog modelara iz Italije pod čijim uticajem odlazi u Italiju 1904. godine. U Italiji radi u kamenorezačkim radionicama i uči vajarstvo, a 1906. godine prvi put šalje svoju skulpturu Akt mladog čoveka na izložbu u Milano. Vrativši se u Split Rosandić se sprijateljio sa Meštrovićem i on ga poziva da dođe u Beč gde se vredno i studiozno uči.

Iako je Meštrovićev rad ostavio dubokog i vidljivog traga na Rosandićevom delu pre svega u izboru tema i posebno naglašeno patetičnom gestu i stavu, Toma Rosandić je istovremeno bio i umnogome različit od velikog uzora, pre svega u skulptorskom jeziku i izrazu. Rosandićev umetnički put bio je prožet pre svega istrajnim i stalnim traženjem lepog i skladnog i neprestanim upornim radom na usavršavanju veštine vladanja vajarskom tehnikom u kojoj je bio neprikosnoven.    

Nakon Beča Toma Rosandić 1912. godine dolazi u Srbiju ali njegovu stvaralačku delatnost u Srbiji prekinuo je Prvi svetski rat. Tokom okupacije izlagao je u Engleskoj i u Parizu a po završetku rata nastanjuje se u Beogradu gde živi i stvara do duboko u starost kada se vraća u rodni Split gde je i umro 1958. godine. Toma Rosandić se intezivno bavio i pedagoškim radom. On je jedan od osnivača Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, a 1937. godine bio je izabran za prvog rektora Akademije. Izlagao je veoma mnogo kako samostalno tako i na zajedničkim izložbama a poseban uspeh imale su njegove samostalne izložbe u Roterdamu 1931. godine i u Amsterdamu i Briselu 1933. godine.

Izuzetan uspon tehnički zrelog i koncepcisjki savremenog vajarstva u međuratnom Beogradu  pripisuje se u velikoj meri upravo Tomi Rosandiću koji je uticao na formiranje posleratne generacije beogradskih vajara.



Bista nepoznate devojke, mermer
Visina: 45cm


Bista devojke umetničko je delo Tome Rosandića, proslavljenog vajara prve polovine dvadesetog veka. Ovo poprsje mlade lepe devojke krasi glavni apartman prvog sprata Kraljevskog Dvora. Podaci o akviziciji ove skulpture nisu poznati ali je vrlo verovatno da se opus Tome Rosandića na Dvoru vezuje za njegovo blisko poznanstvo sa Ivanom Meštrovićem koji je bio u izuzetno dobrim odnosima sa Kraljevskom porodicom Karađorđević.

Bista devojke izvedena je u belom mermeru i predstavlja poprsje mlade nepoznate devojke duge kose začešljane u urednu visoku punđu. Otklon glave u levu stranu stvara izuzetno atraktivnu kontinuiranu siluetu. Sofisticiranim  i mekim širokim modelovanjem postignuta je poetična kompozicija uzdržane senzualnosti. Bista odiše gotovo alabasternom prozračnošću, neprobojnom gustinom i uglačanom punoćom koje su postignute majstorskom obradom mermera.



Jedno od najpoznatijih dela Tome Rosandića je skulptura, dve kompozicije, "Igrali se konji vrani", izrađena od bronze. Godine 1939. je postavljena ispred tadašnje Skupštine (današnji Dom narodne Skupštine), u Beogradu.


"... Dve dinamične kompozicije sa nazivom Igrali se konji vrani, koje supostavljene ispred zgrade 1938. godine, direktno su naručene od Tome Rosandića, koji je svojim stvaralačkim i pedagoškim radom ostavio dubok trag u srpskoj i jugoslovenskoj skulpturi."




TOMA ROSANDIĆ — Umorni borac








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sub 3 Avg - 12:45

Srpsko slikarstvo ima razvojni kontinuitet od osam vekova (XII — XX). Kroz istoriju i trajanje ima uspone i padove, ima svoju veliku srednjovekovnu tradiciju, kojom, u XIII, doseže do samoga vrha evropskog slikarstva (slikarstvo Studenice, Mileševe, Sopoćana).

Srpsko vajarstvo ima drukčiju istoriju i sudbinu. Kao samostalna likovna disciplina počinje da se afirmiše tek krajem XIX i početkom XX veka, pojavom naših učenih skulptora, koji su se školovali na evropskim likovnim akademijama (Beč, Minhen, Pariz).

Prvi srpski skulptor, Petar Ubavkić, neguje klasicističku formu sa naglašenom težnjom ka naturalizmu i verizmu (biste Vuka Karadžića i Kraljice Natalije u Narodnom muzeju u Beogradu).

Skulpture Đorđa Jovanovića rađene su u maniru akademizma Minhena i Pariza, sa elementima romantizma i naturalizma. Uradio je brojne portret-biste, javne spomenike, plakete, medalje. Sa P. Ubavkićem jedan je od najstarijih srpskih vajara i imao je značajnu ulogu u razvoju srpske skulpture (Spomenik Kosovskim junacima u Kruševcu, Knez Miloš u Požarevcu, Vuk Karadžić u Beogradu).

Simeon Roksandić neguje skulptorski izraz u duhu akademizma sa naglašenim osećanjem za pokret, dinamiku i životnost forme, koje nisu lišene izvesnog naturalizma (Ribar — fontana na Kalimegdanu, Dečak koji se podbio, Narodni muzej, Beograd).

Toma Rosandić je vajar izuzetnog profila i izraza i snažio je obeležio srpsku skulpturu u prvoj polovini XX veka. Izražavao se u svim oblicima skulptorskog umeća: u figurama, bistama, reljefima, monumentalnim kompozicijama profanog i religioznog karaktera, sitnoj dekorativnoj plastici, radeći u svim tehnikama i materijalima (bronza, kamen, drvo, bakar, srebro). Njegove skulpture deluju snažno i impresivno, sa naglašenom dinamikom, jasnim pokretom i blagom stilizacijom forme. Igrali se vrani konji, monumentalna kompozicija ispred Narodne skupštine u Beogradu, Glava Hrista i Ecce Homo spadaju u najviši domet njegovog stvaralaštva.

Sreten Stojanović, vajar posebnog senzibiliteta i izvandredne osećajnosti za formu i pokret, ali i za monumentalnost sa rudimentarnim oblicima. Ističu se Spomenik izginulim borcima na Fruškoj gori, Njegoš i Karađorđe u Podgorici i Beogradu. Radio je plakete i medalje malog formata, portrete i burdelovski koncipirane aktove (u bronzi, granitu, mermeru, orahovini). Navešćemo neke njegove radove: Moj otac, Moja žena, Autoportret; portreti Ive Andrića, Milana Rakića, Milutina Milankovića.

Risto Stijović, vajar izuzetnih likovnih kvaliteta i skulptorskog senzibiliteta. Njegove preokupacije su ženski likovi i figure rađeni u plemenitom drvetu — abonosu, palisandru, ruži, sa mističnim osmehom njegovih devica (Indijska igračica, Karijatida, Kupačica itd.). Stijović radi ptice i druge životinje u kamenu, bronzi i drvetu u prefinjenoj stilizaciji i ljupkom volumenu (Orlić, Sova, Kakadu, Zečić, Mečka s mečićima).

Petar Palavičina stvara nežne ženske aktove u kamenu i bronzi kao i stilizovane likove, npr. portret Rastka Petrovića, Don Kihota i dr.

Stevan Bodnarov radi biste i figure za spomenike poznatih ličnosti u izrazu ruetično naglašenih formi.

U drugoj polovini XX veka radi plejada mlađih vajara, koji su obogatili nasleđeni tradicionalni figuralni koncept svojim individualističkim izrazom i stilom. Nikola Janković, Mira Jurišić, Matija Vuković, Jovan Soldatović, Nandor Glid, Vida Jocić, Miša Popović, Aleksandar Zarin, Momčilo Krković, Nebojša Mitrić, kao i grupa koja istražuje nove tendencije u skulpturi, sa naglašenim ličnim izrazom: Olga Jevrić, Olga Jančić, Ana Bešlić, Oto Logo, Jovan Kratohvil, Kosta Bogdanović i dr.

Najmlađi svojim novim senzibilitetom i poetikom kreću se u velikom rasponu od realističke stilizacije forme do opstrukcije i od opstrukcije do iluzionističke predstave prirode ili prizora; koriste boju i zvuk i brojne materijale koje nosi tehnološka civilizacija. Sve je u pokretu i istraživanju.

Mr Milovan Arsić i Mihailo Trifunović



Душан Јовановић Ђукин, Играчица, Збирка југословенске скулптуре



Живојин Лукић, Др Радинка Хаџић, 1923, Збирка југословенске скулптуре








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Uto 20 Avg - 11:04



„Sejač” Božidara Jovovića








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Uto 27 Avg - 22:01

Božidar  Jovović je završio Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, vajarski odsek. Od 1953. godine živeo je i radio u Pančevu kao likovni pedagog.



Dečak i lane

Autor je više spomenika i skulptura u našem gradu, poput spomenika detetu borcu za slobodu “Dečak i lane”, “Sejača”, spomenika vešanim i streljanim rodoljubima, “Vodeni cvet” na fontani u centru, spomenik Uroša Predića u Gimnaziji.



Vodeni cvet



Pripadao je čuvenoj likovnoj grupi „Pančevo pet“, među kojima su još bili pokojni Stojan Trumić, Jovan Vitomirov, Ksenija Ilijević i Dobivoje Vojnović, koji je jedini ostao živ.

Znate li ko je bio Boža Jovović?

Počeo sam ovim provokativnom pitanjem jer na njegovom nedavnom ukopu nije bilo nikog od pančevačkih likovnih umetnika, novinara (ne računajući dvojicu veterana), političara... Boža Jovović je otišao tiho, neprimetno, kao što je proveo poslednju deceniju svog života. To ne znači da se pre toga gurao da bude u središtu pančevačke kulturne scene, naprotiv, radio je u tišini svog ateljea, a dela koja su u njemu rođena i danas predstavljaju lepše lice ovoga grada.

U Pančevu je Božidar Jovović (da ga nazovem punim imenom i prezimenom) proveo ceo život, izuzimajući onih nekoliko ratnih godina u redovima Četvrte crnogorske brigade i pet godina na studijama na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na koji je stigao u engleskom šinjelu i zaplenjenim nemačkim cokulama. Predavao je likovno u mnogim školama, a opštinski fond za stvaralaštvo omogućio mu je da se ceo posveti svojoj velikoj ljubavi – vajarstvu.



Sejač

Bio je verovatno prvi skulptor u zajedničkoj Jugoslaviji koji je borce u ratu predstavljao kao ljudska bića, a ne kao neke nestvarne junake poput Mirka i Slavka, okićene ručnim bombama i šaržerima „šmajsera” na grudima. „Kurir Jović”, s lanetom, koji godinama stoji na trgu ispred nekadašnje Privredne banke, samo je jedan dokaz tog Božinog viđenja naše revolucije. Drugi je spomenik streljanim Banaćanima kraj nasipa na Beogradskom putu...



„Devojka s cvetom”, ukras fontane u Gradskom parku i bista osnivača „Pančevca” Jovana Pavlovića (čija se replika nalazi na Cetinju jer je Pavlović bio prvi crnogorski ministar prosvete) na ulazu u Narodnu baštu samo su neka od brojnih Jovovićevih dela s kojima se Pančevci svakog dana sreću, a doskora je njegov „Sejač” krasio plato na početku Masarikove ulice.

Iz ovih nekoliko redova naši sugrađani mogu da saznaju nešto o čoveku koji je umetnost podario svom gradu, ne mareći preterano za pohvale i priznanja što je dobijao, računajući i Oktobarsku nagradu Pančeva.

M. M.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48528

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Čet 24 Okt - 21:05

 


Svetomir Arsic Basara ( 1828. - )




Svetomir Arsić Basara rođen je u šarplaninskom selu Sevcu na Kosovu. Nakon završene Škole za primenjene umetnosti u Nišu, upisuje vajarstvo na Akedemiji primenjenih umetnosti u Beogradu, koju završava 1958. godine. Godine 1959. prelazi u Prištinu gde radi u Učiteljskoj školi, zatim Višoj pedagoškoj školi, a 1973. počinje da predaje vajarstvo na prištinskoj Akademiji umetnosti, gde je 1975. godine izabran za dekana. Boravio je na studijskim putovanjima u Italiji, Francuskoj, Albaniji. Autor je brojnih monumentalnih spomenika. Održao je niz samostalnih izložbi i učestvovao na brojnim grupnim izložbama kod nas i u svetu. Dobitnik je brojnih uglednih nagrada i priznanja. Godine 1994. izabran je za Redovnog člana Srpske Akademije nauka i umetnosti. U Galeriji SANU u Beogradu 1998. godine pripredio je reprezentativu retrospektivu. Od 1999. godine živi u Beogradu.









Ranjenik II


Poslednji izmenio malalila dana Čet 24 Okt - 21:09, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48528

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Čet 24 Okt - 21:07

Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48528

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Čet 24 Okt - 21:07

Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48528

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Čet 24 Okt - 21:10

Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48528

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Čet 24 Okt - 21:12

Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48528

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Čet 24 Okt - 21:14



 Rosandic, ПОЗЛЕДИО НОГУ, 1911.
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48528

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Čet 24 Okt - 21:16




Ђорђе Јовановић , МИРИС РУЖА, 1914.
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sre 7 Maj - 16:36

Vuka Velimirović



Vukosava Vuka Velimirović( (1888-1965) je bila ćerka poznatog Prote Miloša Velimirovića i prva srpska vajarka.

1911. godine upisuje se na Umetničko-zanatsku školu u Beogradu, gde je ugledni vajar i profesor Đorđe Jovanović zapazio njen talenat i interesovanje za skulpturu.

Bila je poznati umetnik i vajar, prva žena iz Srbije koja je živela i radila u Parizu. Radila je portete, alegorijske figure, fasadne i reljefne skulpture.

Prijatelj Vuke Velimirović je bio naš čuveni slikar Uroš Predić, koji ju je zvao "delija-devojka".

Živela je u Turskoj, Španiji, Italiji, Beogradu, ali najviše u Parizu.

Beograđani, prolazeći pored sadašnje zgrade ambasade Turske i danas mimoilaze pet alegorijskih plastika, koje je svojevremeno Vuka Velimirović uradila za tadašnju Vračarsku banku.

Umrla je 12. decembra 1965. godine, a iza nje je ostalo 150 skulptura, slike, crteži, pesme...








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sre 7 Maj - 16:40

Našu Vuku još pamti Evropa

Istoričar umetnosti Gordana Krstić Faj u Parizu otkrila živo sećanje na prvu srpsku vajarku: Vukosava Velimirović uvrštena u značajne francuske i britanske biografske rečnike



IME prve srpske vajarke, Vukosave Vuke Velimirović, učenice slavnog Burdela, u Francuskoj, ali i drugim zapadnim zemljama, sačuvano je od zaborava i danas je dostupno stručnoj javnosti. Ovo za „Novosti“ otkriva istoričar umetnosti Gordana Krstić Faj, koja živi u Parizu, odakle su u periodu između dva svetska rata, na adresu našeg slavnog realističkog slikara Uroša Predića, stizala duga, prijateljska pisma.

Slučajno pronađen pre tri godine, upravo je deo te korespondencije posvedočio o tradicionalnom srpskom nemaru. Tragajući za, u našoj javnosti zaboravljenom i zanemarenom umetnicom, „Novosti“ su serijom testova uspele da donekle isprave nepravdu i otkriju uzbudljivu biografiju i vredan opus koji je Vuka Velimirović ostavila za sobom.

Ova priča zainteresovala je i Gordanu Krstić Faj, koja je traganje nastavila u Francuskoj.

- Pored toga što je njeno ime ušlo u britanska i američka izdanja „Rečnika zapadnih vajara u bronzi“, britanskog autora Džejmsa Mekeja, Vuka je uvrštena i u „Biografski rečnik vajara 1920-ih i 1930-ih godina“, francuskog autora Tijerija Roša, izdatog 2007. godine na francuskom jeziku - kaže naša sagovornica. - Francuska štampa je donosila osvrte na njen rad, u okviru prikaza izložbi na kojima je učestvovala u Parizu. Posvećen joj je i tekst na nekoliko strana, objavljen 1930. u časopisu „Mercure de Flandre“, koji je izlazio u Lilu, što je za naše umetnike onoga vremena u Francuskoj bilo prilično retko.

Inače, rečnik Džejmsa Mekeja obuhvata listu od 8.430 vajara koji su koristili tehniku livenja u bronzi, od 18. veka do 1960. godine. Ova knjiga na 414 stranica je pravi „klasik“ i merodavan izvor za doprinos skulptora u bronzi zapadnoj kulturi.

U Parizu je Gordana Krstić Faj pronašla i adrese na kojima je Vuka Velimirović stanovala. Reč je o otmenim zgradama, sa viskom najamninama, što indirektno govori i o njenom statusu, uspehu i afirmaciji na francuskoj i evropskoj likovnoj sceni.

Može se pretpostaviti da je njena materijalna situacija tada, u njenim ranim četrdesetim godinama života, bila stabilna i povoljna. Živela je udobno u lepom kvartu grada, a njene skulpture su 1931. koštale i do deset hiljada franaka.

Vukina poslednja pariska adresa je u ulici Olie. Nedaleko, u ulici Vožirar, nalazi se stanica metroa, deo linije broj 12, kojom je Vuka jednostavno i brzo mogla da stigne na Monparnas, najvažniji deo grada za umetnike sa svih meridijana. Otvorena 1910, ova linija je, inače, odigrala važnu ulogu u povezivanju umetnika sa Monmartra i Monparnasa.

Nedaleko se (na kraju ulice Vožirar, pa preko puta) nalazi i Pariski sajam, danas najveći francuski izložbeni prostor, čija izgradnja je početa 1923. godine.

Isprva nije živela na Monparnasu, kome su težili svi umetnici. Kada se tamo naselila, bila je na samo nekoliko minuta hoda od ateljea i nekadašnjeg stana vajara Burdela, njenog prvog pariskog učitelja. Bivstvovanjem na Monparnasu, na simboličan način, „zatvorila je krug“ svog pariskog perioda.



Poslednja izlaganja Vuke Velimirović u Parizu su bila 1939. godine. Na Salonu nezavisnih je predstavila skulpturu Vukosave, žene Miloša Obilića, iz ciklusa srpskih žena vladarki. Iste godine je izlagala i sa svojim jugoslovenskim umetnicima, na izložbi u galeriji Berhajm Žen.

Krajem 1938. i početkom 1939. njeni radovi našli su se i na kolektivnoj postavci umetnika iz zemalja Male Antante, koja je obišla gradove srednje Evrope. U njenoj izlagačkoj delatnosti se u ovom periodu oseća ponovni polet.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sre 7 Maj - 16:41

ČUVENI PORTRET ADVOKATA SIROMAŠNIH



INTERESANTNO je pomenuti da je Vuka u Parizu uradila i bistu Mora Đaferija, slavnog pariskog advokata i političara. Bistu je prvi put izložila 1926. u galeriji Žorž Pti, sa još sedam svojih radova, među kojima su bile i biste Miroslava Spalajkovića, jugoslovenskog ministra u Parizu, i Đorđa Vajferta, beogradskog industrijalca. Đaferijevu bistu je Vuka u Parizu izlagala još nekoliko puta, tokom njenog pariskog boravka.

Moro Đaferi je bio markantna ličnost, jedan od najznačajnijih francuskih advokata između dva svetska rata. Angažovan i čovekoljubiv, bio je slavan u svoje vreme. Kolikog je traga ostavio govori i činjenica da jedan od pariskih trgova u Četrnaestom arondismanu nosi njegovo ime. Bio je izuzetan govornik. U sudnicama su se tiskali mnogobrojni građani i novinari da slušaju njegove odbrane, koje su nekada trajale i više časova. Pored toga, Moro Đaferi je postao poznat i kao branilac siromašnih. Podjednakim žarom je branio sve svoje klijente, bez obzira na njihov socijalni status. Bio je jedan od prvih koji su se protivili smrtnoj kazni. Antinacista od prvog momenta, otvoreno i odlučno je stao u odbranu Georgi Dimitrova, kada ga je Gering optužio za paljenje Rajhstaga 1933. Pošto mu nacisti nisu dozvolili da ode u Nemačku, Moro Đaferi je u Parizu organizovao javnu odbranu i tom prilikom Geringa javno verbalno osudio kao glavnog krivca za ovu aferu. Zbog toga je bio jedna od prvih francuskih ličnosti koje su nacisti tražili od 1940. godine.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sre 7 Maj - 16:43

UČITELj




KADA je stigla u „grad svetlosti i umetnosti“ posle Prvog svetskog rata, učila je kod Burdela, koji je o njenom talentu zapisao vrlo lepe i pohvalne reči. Pohađala je potom Akademiju „de la Grand Šomijer“ na Monparnasu, gde je Burdel takođe predavao. Usavršavala se na pariskoj Akademiji likovnih umetnosti, jednoj od najprestižnijih u svetu, kao i u Italiji.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sre 7 Maj - 16:53

GROFICA

AKO se sagleda ukupna pariska „avantura“ Vukosave Velimirović, može se zaključiti da je period od 1928-1932. bio najintenzivniji, kada je u pitanju njena izlagačka aktivnost. Izlagala je svake godine zaredom, a ponekad je imala i nekoliko izložbi godišnje. Da li je to period bračne sreće, kada je pominjana kao grofica de la Martinijer?



novosti.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sub 8 Nov - 0:40



ĐORĐE JOVANOVIĆ, VAJAR


Pažljivi prolaznici beogradskim Terazijama posle Prvog svetskog rata, pa i više godina posle Drugog, mogli su često da zapaze jednog starijeg Beograđanina, koji se kretao ne kao stari šetač, već kao užurbani poslovni čovek. Visok, prav, tankog stasa, bujne bele, malo razbarušene kose i isto tako sedih brkova, marcijalnog izgleda — ostavljao je utisak krepkog starijeg čoveka, očuvanih fizičkih i duhovnih snaga, čija profesija nije banalna, obična, intelektualna. Samo ako niste znali ko je to, teško biste pogodili da je ta upadljiva ličnost Đorđe Jovanović, odavno priznat i čuven srpski vajar. Stručne kritike se rađaju i u našoj publicistici kao i u inostranoj, i svi mu priznaju dar i vrhunski domet u umetnosti. Stil i postupak stvaranja koje je Jovanović prihvatio i ostao im veran do kraja svog života su akademski, klasičan, veran prirodan. Pošto ovo nije stručan prikaz, već istoriski osvrt na život i rad uopšte moga dede, to će biti navedeni još neki podaci o njemu kao umetniku.

Kad se 1892. godine morao vratiti u Srbiju da se primi za nastavnika u srednje škole, dobio je mesto predavača u Beogradskoj realci. Očekivano je da će mu biti povereno mesto da predaje crtanje, kao predmet najbliži njegovoj struci, ali se razočarao kad je dobio da drži nastavu matematike. No, i ovo je nekako svario i počeo da predaje povereni mu predmet. Ali kad posle nekog vremena direktor dodeli mu da drži časove iz ''moralnih nauka'' Đorđu je bilo svega dosta, napustio je službu i otišao je za Pariz.

Kasnije se naravno vraća u zemlju. 1904. godine učestvuje na prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi, kad bere nove pohvale za svoja uspela ostvarenja. Pored drugih, Bogdan Popović, u to vreme vrhunski arbitar, piše najbolju ocenu o Jovanovićevim delima i objavljuje u ''Srpskom književnom glasniku'', što je takođe bila čast i žudnja svakog našeg književnika i umetnika iz toga, pa dugo još i posle toga vremena.

1905. godine dobija dozvolu i otvara u Beogradu Umetničko-zanatsku školu, čiji direktor postaje i ostaje sve do 1921-ve godine. Njigovi prvi saradnici u ovom poslu su, pored drugih, Marko Murat i Rista Vukanović, Betin muž. Od 1921-ve godine pa do 1926-te god. kad je penzionisan, Jovanović je na službi u Ministarstvu građevina kao savetnik i vrhunski stručnjak za estetsko podizanje zgrada i ulepšavanje gradova.

Od njegovih radova pomenimo makar neke, monumentalnije i karakterističnije: spomenike J. Pančića (1891) nalazi se u parku preko puta Univerziteta u Beogradu; kneza Miloša (1898) u Požarevcu; Kosovskih junaka (1910) u Kruševcu; Crnogorca na straži (1903) u Pariskoj opštini; Branka Radićevića (1899) u Sremskim Karlovcima; vojvode Mišića (1921); Vuka Karadžića (1929); vojvode Stepe Stepanovića (1930); Jov. Žujevića (1922)... itd.

SKAN je izdala ''Zbirku umetničkih radova akademskog vajara Đorđa Jovanovića'' 1933. godine. Predgovor je napisao Uroš Predić. Ista ustanova ga je izabrala za svog člana 16. 11. 1920. god. Tom prilikom predsednik Akademije obrazlažući zašto je Jovanović izabran kazao je i ovo: ''Ja ću završiti spomenom jedne male intimne vizije g. Jovanovića koja me je više no i jedno njegovo delo tronula kad sam je prvi put ugledao, koja mi se u jednom trenutku prikazuje i budi u meni jedno setno osećanje. To je onaj njegov ''Poginuli na polju časti'' (Inače ovaj rad je poznat pod nazivom ''Za Otadžbinu). Kao što je naš veliki umetnik Meštrović po mome merodavnom mišljenju, samog sebe nadmašio kad je sebe pravog otkrio u kipu svoje ''Majke'', tako je, po mom osećanju, naš današnji drug Jovanović sebe najbolje izradio u liku večnog sanka svoga sina poginulog zaista na polju časti u Francuskoj, za nju, za Srbiju, za čovečanstvo''.

Jovanović je imao mogućnost da više puta svoje radove izlaže u Pariskom salonu, gde je nekoliko puta nagrađivan medaljama od bronze, od srebra, od zlata. Neki od tih radova zadržaće mu lepu uspomenu u analima umetničkog života Francuske. Modelišući glavu mladog jumaka, on je dletu poverio ceo svoj roditeljski bol za izgubljenim sinom.

Ovde treba napomenuti da mu je jedan sin odrastao i školovan u Francuskoj do prvog svetskog rata, stupio u francusku armiju i u njoj se hrabro borio i 1916.godine poginuo oko Verdena, gde su izgubili živote i više od 300 000 Francuza. A kako su se u to vreme Srbija i Francuska borile za istu stvar, to se mladi Jovanović na ovaj način odužio i svojoj zemlji, baš kao što su se u drugom svetskom ratu neki naši ljudi borili u redovima francuskog pokreta otpora. 1941. godine Đorđe Jovanović je navršio 80 godina. I taj njegov jubilej je javno objavljen i obeležen. Jedan novinar ga je tada posetio i razgovarao sa njim. Iz tog intervjua citiram neke pasuse: ''U njegovom ateljeu u Skerlićevoj ulici, zatekli smo čika Đoku u belom vajarskom mantilu. U ruci je držao alatku za modeliranje kojom je doterivao bistu Milana Rakića. Do juče je tu stajala nova bista Josifa Pančića, koju je sam umetnik izvajao za SKAN, čiji je prvi predsednik bio Pančić. Bistu su baš juče odneli da izliju u bronzi.

— Otkud vi, deco? — dočekao nas je čika Đoka, iznenađen našom neočekivanom posetom, a onaj njegov topli osmeh kao da je govorio:''Baš ne date da sakrijem koliko mi je godina''.

Stari akademik, onako okružen bistama vladara, državnika, statuama lepote i tuge, figurama života, plaketama i fotografijama stotina svojih radova, stotina ogledala svoje velike duše, tople, kojom je oživljavao bronzu i kamen, iznenadio nas je svojom svežinom.

— Ipak, ostarelo se — govorio je Jovanović. Pančićevu bistu radio sam ceo decembar i ceo januar... Svega sat i po dnevno... Dva meseca dok sam je završio... Pred kraj, da bih stigao na vreme, radio sam sat ipo pre i sat ipo po podne, i dovršio sam je...

— Za trenutak čika Đoka ostavlja Rakićevu bistu i govori nam o sebi. Govori kao nekad kada je proslavljao četrdesetogodišnjicu svog umetničkog rada, skromno, nepretenziozno, kao da priča životnu priču o čoveku koji je živeo i stvarao da stvori, a ne da bude slavljen... I dok nam je pričao, činilo nam se kao da svojim blagim pogledom miluje one statue i figure oko sebe, koje je nadahnuo životom, dušom, kojim je dao mladost, snagu, zamah i polet, za koji i danas živi... U sećanju, svežem do najsitnijih pojedinosti stari akademik prelazi na svoje srećnije dane. Na uzbudljiv događaj kad mu, još kao učeniku Umetničke akademije u Parizu, njegov ''Guslar'' otvara vrata Pariskog salona, kada stiče pravo da izlaže svoje radove bez žirija...

Prelazi u sećanju 25 godina izlaganja svojih skulptura u najvećem salonu svetske umetnosti, da se zatim vrati na uspone iz prošlosti svoje zemlje... Na svoje značajno delo: spomenik kosovskim junacima u Kruševcu... U uglu ateljea stoji glineni model: ''Umetnik i tuga''; umetnik je izradio sebe. U desnoj ruci mu je dleto skulptorsko, a levom je zagrlio tugu, pod prozračnim velom.

— To je moj nadgrobni spomenik... Izradio sam ga u kamenu i postavio nad svojom grobnicom... A kad su ga novinari zapitali koji mu je rad najdraži, prema kome danas u svojoj osamdesetoj godini ima najviše ljubavi, on se malo zamislio, pa je ovako odgoovorio: Kako da vam kažem... Dragi su mi svi: Proleće, Odmor, Tuga, Siroče, Dunav, Sava... Sve te statuice... I moj sin (''Za Otadžbinu'')...

Kao da je veo sete u tom trenutku prešao pred očima sedog umetnika. Sećanja na sina, koji je u ratu poginuo kao vojnik za Otadžbinu, zbrisalo je u tome trenutku njegovu vedrinu...

Umetnik-otac izvajao je tada mrtvu glavu svoga sina. Zaspalu, naslonjenu na kamen... Umetnik-otac završavajući tu skulpturu, kraj glave poginulog sina položio je lovorovu grančicu (naravno od kamena). Tu bistu, znamo, radio je srcem i dušom, suzama... Nju je vajao i umetnik i roditelj.

Čika Đoka ne misli da ostavi svoj atelje. Još uvek on ima posla i još radi. Posle Pančićeve biste uzeo je da dovrši nekoliko plaketa... Danas kad osvane u svojoj osamdeset i prvoj godini, čika Đoka će stići u svoj atelje, među svoje bronze, svoj kamen, svoj gips... Navući će svoj beli ogrtač i prići će masivnom skulptorskom postolju, za kojim je proveo na nogama toliko decenija. I kao što je na tom postolju poniklo stotinu umetničkih dela, javiće se i sutra još jedna statua ili bista... Osamdeset prohujalih godina još nisu, eto, zamorile ruku starog umetnika, nisu zamorile ni oko, kao što nisu mogle da zamore njegovu umetnički vedru dušu, tako toplu i prisnu...''

Da je Jovanović zaista imao dobru, osetljivu, plemenitu dušu, to dokazuje njegove umetničke tvorevine, kao i njegov odnos prema ljudima, naročito deci, u svakodnevnom životu i opštenju.

Jedan detalj samo. Kako je stanovao u Skerlićevoj ulici, to je , odlazeći od kuće ili dolazeći u nju morao da prođe kroz ''Karađorđev park'', ili bar pored njega. A u tom parku je uvek bilo dece. I ona su dobro poznavala starog umetnika. On nije prošao pored njih, da ih nije zapitao šta rade, da ih nije pomilovao, po neko i poljubio i svima podelio bombone. A ona, deca, bi pitala:

— Čika-Đoko, zašto je tvoja kosa tako bela?

Posle svoje osamdesetogodišnjice živeo je još dvanaest godina i umro u dubokoj starosti 1953. god. u 93-ćoj godini života.

Forum Jagodina Ćuprija Paraćin

ĐORĐE JOVANOVIĆ — Spomenik kosovskim junacima


Spomenik kosovskim junacima predstavlja simbol Kruševca i najmonumentalnije delo nacionalne skulpture s početka XX veka. Rad je znamenitog srpskog vajara Đorđa Jovanovića. Otkriven je na Vidovdan 1904. godine, u okviru proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, u prisustvu kralja Petra I Karađorđevića. Na Svetskoj izložbi u Parizu, gde su skulpturalni elementi spomenika nastali, i izlagani, Jovanović je, 1900. godine, nagrađen Zlatnom medaljom I reda. Izvedena u duhu francuskog akademizma, piramidalno rešena kompozicija sa dominantnom kompozicijom Boška Jugovića i vile na vrhu i figurama narodnog pesnika — guslara i devojke — personifikacije Srbije, u podnožju sa severne, odnosno, južne strane spomenika, inspirisana kosovskim epom, iskazuje osnovnu zamisao autora o vekovnoj borbi srpskog naroda za nacionalnu slobodu.

Na istočnoj i zapadnoj strani, u dva reljefa prikazani su epsko pričešće srpske vojske pred Kosovsku bitku i pogibija sultana Murata. Na severnoj strani spomenika je grb države Nemanjića i 1389 — godina odigravanja bitke na Kosovu; na zapadnoj — grb cara Dušana i godina otkrivanja spomenika — 1904; na istočnoj — grb kneza Lazara i posveta "Srpstvo kosovskim junacima", sa lovorovim vencem i palmovom grančicom u podnožju, dok je, na južnoj strani, grb Kraljevine Srbije iz 1888. i godina proglašenja Srbije kraljevinom — 1882. Motivi na ogradi od livenog gvožđa oko spomenika predstavljaju stilizovane kosovske božure. Kruševac








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sub 8 Nov - 0:42


ĐORĐE JOVANOVIĆ — Spomenik kosovskim junacima, 1900.


SKULPTURA
VAJARA ĐORĐA JOVANOVIĆA

Bista kralja Petra I Karađorđevića








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sub 8 Nov - 0:43


''Kosačica''

SKULPTURA
VAJARA ĐORĐA JOVANOVIĆA








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sub 8 Nov - 0:44

SKULPTURE
VAJARA ĐORĐA JOVANOVIĆA


S leva na desno: "Siroče" (1917), "Gordost" (1897), "Miris ruža" (1914)
arte








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   Sub 8 Nov - 0:44

SKULPTURA
VAJARA ĐORĐA JOVANOVIĆA


"Odmor", oko 1930.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Srpsko vajarstvo   

Nazad na vrh Ići dole
 
Srpsko vajarstvo
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Srpsko vajarstvo
» Vajarstvo
» Vajarstvo-skulpture
» Staro srpsko pesništvo
» Grčko vajarstvo
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Slikarstvo :: Vajarstvo-