Priče o Svecima

НЕКИ ОД НАЈПОЗНАТИЈИХ СРПСКИХ СВЕТИТЕЉА:


Јован Владимир, свети – краљ зетски

Прохор Пчињски, преподобни

Гаврило Лесновски, преподобни

Симеон Мироточиви, свети –Стефан Немања

Анастасија, преподобна –Ана, мати Светог Саве

Сава, светитељ – први архиепископ српски

Петар Коришки, свети

Стефан Владислав I, свети – краљ

Стефан Милутин, свети – краљ

Стефан Дечански, свети – Стефан Урош III, краљ

Лазар, свети великомученик – кнез

Стефан Лазаревић, свети – деспот

Синаити, преподобни:

Ромил Раванички, Роман, Нестор, Мартирије,

Сисој, Зосим Тумански, Григорије Млчалник, Јов

Јоаникије Девички, преподобни

Ангелина, преподобна – деспотица

Максим, светитељ – архиепископ – Ђорђе Бранковић, деспот

Ђорђе Кратовац, свети новомученик

Рафаило Банатски Хиландарац, преподобни

Василије Острошки Чудотворац, светитељ

Стефан Пиперски, преподобни

Петар Цетињски Чудотворац, светитељ

Авакум, преподобни – ђакон

Вукашин из Клепаца, свети мученик

Владика Николај српски, свети

Sveta Janja

Sveti Marko

Свети апостол и евангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму. Он беше човек имућан и по занимању цариник. Једном, у време боравка Свог у Капернауму, Господ Христос пође к мору, праћен народом. Пролазећи он виде Матеја где седи на царини и рече му: "Хајде за мном!"

Чувши ове речи не само телесним ушима него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све пође за Христом. У радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ благи не одби позив и уђе у дом Матејев. Дођоше к Матеју и многи суседи његови, и пријатељи, и познаници, - све сами цариници и грешници -, и сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом. А беху тамо и неки од књижевника и фарисеја. Видевши да се Господ не гнуша цариника и грешника, Hero седи заједно с њима за трпезом, они роптаху и говораху ученицима Његовим: Зашто учитељ ваш с цариницима и грешницима једе и пије? - А Господ чувши такве речи њихове рече им: He требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање.
Од тога времена Матеј остави све и сва, пође за Господом Христом, и као верни ученик више се не одвајаше од Њега. Уcкоро затим он се удостоји да буде увршћен у Дванаесторицу апостола. Заједно са другим ученицима Матеј праћаше Господа на Његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса, a понекад и учествујући у њима. Наоружан од Господа чудотворном божанском силом, он са осталим апостолима хођаше к изгубљеним овцама дома Израиљева, проповедајући им Еванђеље Царства Божјег, исцељујући болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве, васкрсавајући мртве. Он беше очевидац и сведок: и Спаситељевог живота, и Спаситељеве крсне смрти, и Спаситељевог васкрсења, и Спаситељевог вазнесења на небо.

После силаска Светога Духа на апостоле, свети Матеј спочетка остаде у Палестини, заједно са другим апостолима проповедајући Еванђеље у Јерусалиму и његовој околини. Али наступи време када се апостолима ваљало разићи из Јерусалима по разним народима, ради обраћења њиховог вери Христовој. Пред одлазак светог Матеја из Јерусалима, јерусалимски хришћани из Јевреја молише га да им остави писмено изложена дела и учење Господа Христа. Овој молби се придружише и остали апостоли који се у то време налажаху у Јерусалиму. И свети Матеј, одазивајући се овој општој жељи, написа Еванђеље осам година по Вазнесењу Христовом.
Отпутовавши из Јерусалима, свети апостол Матеј проповедаше Еванђеље у многим земљама. Благовестећи Христа он пропутова Македонију, Сирију, Персију, Парћију и Мидију, и сву Етиопију с краја - накрај, на коју му паде коцка, и просвети је светлошћу познања светог Еванђеља. Вођен Духом Светим он напослетку дође у земљу људождера, к народу црнокожном и звероподобном, и уђе у њихов град, зван Мирмени. Ту он, обративши неколико душа ка Господу, постави им за епископа свога сапутника Платона, и сагради им малу цркву. Сам пак узиђе на тамошњу оближњу гору, и борављаше на њој у посту, молећи се усрдно Богу да Господ обрати тај незнабожни народ. И јави My се Господ у облику прекрасног младића са жезлом у десној руци, назва му Бога, и дајући му тај жезал нареди му да сиђе са горе и пободе жезал близу врата цркве коју је он саградио. Притом му Господ говораше: Овај жезал ће мојом силом пустити корење, израсти у високо дрво, и то дрво ће донети изобилан род, који ће величином и сладошћу превазилазити свеколико друго воће а из корена његова избиће извор воде чисте. Који год се од људождера измије у тој води, добиће лепоту лица; и који год окуси од тог плода, одбациће зверску нарав и постаће добар и кротак човек.
Примивши жезал из руке Господње, Матеј сиђе са горе, и пође у град да изврши што му би наређено. Кнез пак тога града Фулвијан имађаше жену и сина који обоје беху ђавоимани. Сусревши апостола на путу, они викаху на њега дивљим и покварењачким гласовима, да би га уплашили. И говораху: Ко те посла овамо са тим жезлом на погибао нашу? - Апостол запрети дусима нечистим и изагна их; а исцељени се поклонише апостолу и кротко иђаху за њим. Сазнавши за његов долазак, епископ Платон га срете са клиром, и ушавши у град, и приближивши се к цркви, учини како му би наређено: пободе у земљу жезал дат му од Господа, - и тог часа, на очиглед свију, жезал постаде велико дрво, пусти из себе гране пуне лишћа, и појави се на њему прекрасан род, крупан и сладак, и изби из корена извор воде. Сви који то гледаху дивљаху се; сав град се слеже на такво чудо, и јеђаху слатки род са тога дрвета, и пијаху чисту воду. А свети апостол Матеј, стојећи на узвишици, проповедаше скупљеним људима реч Божју на њиховом језику; и одмах сви повероваше у Господа, и крсти их свети апостол у чудотворном извору оном. Најпре он крсти исцељену од духа злог кнежеву жену са сином њеним, па онда сав народ који верова у Христа. И сви крстивши се људождери, по речи Господњој, излажаху из воде прекрасни лицем и бели. И добијаху они не само телесну но и душевну белину и красоту, скидајући старог човека и облачећи се у новог човека - Христа.
Дознавши шта се догодило, кнез се најпре обрадова исцељењу своје супруге и сина. Али затим, хушкан од ђавола, он се разгњеви на апостола зато што сав народ хрли к њему остављајући богове своје, и намисли да га погуби. Међутим, апостолу се те ноћи јави Спаситељ налажући му да буде неустрашив и обећавајући да ће бити с њим у невољи која наилази. Када свану и апостол у цркви са вернима појаше хвалу Богу, кнез посла четири човека да га ухвате. Но када војници дођоше до храма Господњег, њих тог часа обави тама, и ови једва успеше да се врате натраг. Упитани, зашто не доведоше Матеја, они одговорише: Ми га чусмо где говори, али га не могосмо видети и ухватити. - To још више разјари кнеза Фулвијана и он посла велики број војника са оружјем, наредивши им да силом доведу Матеја; а ако се ко буде успротивио и штитио Матеја, таквога убити. Али, и ови се војници вратише без ичега. Јер када се приближише храму, небеска светлост обасја апостола, и војници, не будући. у стању гледати на њега, страховито се уплашише, побацаше оружје, па побегоше и испричаше кнезу шта им се догоди. Ужасно разјарен и бесан, кнез пође са свеколиким мноштвом слугу својих, желећи да сам ухвати апостола. Но кад се приближи апостолу он изненада ослепи, и искаше да га ко води. И тада поче он молити апостола да му опрости грех и да му просвети ослепљене очи. Апостол, сатворивши крсни знак на кнежеве очи, дарова му прогледање. Кнез прогледа, но само телесним очима а не и душевним, јер га злоћа беше ослепила, и тако велико чудо он приписиваше не Божјој сили већ враџбинама. И он, узевши апостола за руку, поведе га к своме дворцу, као да хоће да му укаже поштовање, a y срцу свом већ беше одлучио да апостола Господња спали у огњу као мађионичара. Но апостол, провидећи тајне срца његова и злу намеру његову, изобличи кнеза, говорећи: Мучитељу умиљати, зашто не приводиш крају оно што си намислио о мени? Чини што ти Сатана метну у срце, а ја сам, као што видиш, готов да све претрпим за Бога мог.

Тада кнез нареди војницима да светог Матеја дохвате и распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. Када то би учињено, слуге онда, по мучитељевом наређењу, накупише много сувог грања и прућа, донеше смоле и сумпора, па све то метнуше на светог Матеја и запалише. Но кад се огањ разгоре у велику ватру, и сви мишљаху да је апостол Христов већ изгорео, огањ се изненада охлади и пламен се у росу претвори, и свети Матеј се појави жив и неповређен славећи Бога. Видевши то, сав се народ препаде од толиког чуда и узнесе хвалу апостоловом Богу. Међутим кнез се још више разјари. He хотећи да призна да је Божија сила Христовог проповедника сачувала живот и неповређеног од огња, он безаконички оптуживаше праведника називајући га врачаром. И говораше: Матеј враџбинама угаси огањ и остаде у њему жив.

Затим кнез нареди да се донесе још више дрва, грања и прућа, наслаже на Матеја, запали и одозго залива смолом. А нареди он те донеше и дванаест златних богова његових, поређа их око огња, и призиваше их у помоћ да они силом својом учине да се Матеј не избави од пламена него да се претвори у пепео. Међутим апостол се и у пламену мољаше Господу, да покаже непобедиву силу Своју, обелодани немоћ богова незнабожачких, и посрами оне који се уздају у њих. И изненада се пламен огњени са страховитом тутњавом устреми на златне идоле, и они се истопише од огња као восак, и многи неверни који стајаху унаоколо бише опаљени; а из растопљених идола изиђе пламен у облику змије и стаде вијати кнеза тако да он не Moraine побећи и опасност избећи док са смиреном молбом не завапи ка апостолу да га избави од погибије. Апостол запрети огњу, и пламен се одмах угаси и обличје огњене змије ишчезе. И кнез хтеде да с чешћу изведе из огња светог апостола, али он, сатворивши молитву, предаде свету душу своју у руке Господу. Тада кнез нареди да се донесе златан одар и на њему положи чесно апостолово тело неповређено од огња, и обукавши га у скупоцене одежде, узе на рамена са својим велможама и унесе у свој дворац. Но он још не имађаше савршену веру, зато и нареди да се изради железни сандук, у њега положи тело светог апостола, сандук са свих страна потпуно залеми оловом, па баци у море, Притом рече својим великашима: Ако Онај који је Матеја сачувао у огњу читавим, сачува њега и у води непотонљивим, онда је Он ваистину Једини Бог, и ми ћемо се клањати Њему, оставивши све богове наше који не узмогоше избавити себе од сагорења у огњу.

Пошто железни сандук са чесним моштима би бачен у Mope, свети апостол се ноћу јави епископу Платону, говорећи: "Сутра отиди на морску обалу с источне стране кнежевог дворца, и тамо узми моје мошти које су изнесене на копно".

Када свану, епископ праћен мноштвом верних отиде на указано место и нађе железни сандук са моштима светог апостола Матеја, као што му би у виђењу речено. А кнез, сазнавши за то, оде тамо и сам са својим великашима, и овога пута истински поверова у Господа нашег Исуса Христа, и громогласно исповеди да је Он Једини Истинити Бог, који слугу Свога Матеја сачува неповређеним како за живота у огњу тако и у води после смрти. И припадајући к сандуку са моштима светог апостола, мољаше од светог апостола опроштај за грехе своје које учини према њему, и свесрдно жељаше да се крсти. Епископ Платон, видећи кнежеву веру и усрдно мољење, огласи га, и научивши га светој вери, крсти га. Но када му при крштењу метну руку своју на главу и хтеде му наденути име, дође глас с неба који говораше: "Надени му име не Фулвијан већ Матеј".

Добивши на тај начин при крштењу апостолово име, кнез се потруди да буде подражавалац и апостолових дела: он убрзо своју кнежевску власт предаде другоме, одрече се сујете света, предаде се молитви у цркви Божјој, и би удостојен презвитерског чина од стране епископа Платона. А кад након три године епископ умре, јави се презвитеру Матеју, бившем кнезу, свети апостол Матеј и усаветова га да прими епископски престо после блаженога Платона. Примивши епископство, Матеј се изврсно потруди у проповедању Благовести Христове, и одвративши многе од идолопоклонства приведе их к Богу. Затим, после дугог богоугодног живота, он и сам отиде к Богу, и предстојећи са светим евангелистом Матејем престолу Божју, моли за нас Господа, да и ми будемо наследници вечног Царства Божијег. Амин.

Slavimo Časne verige: Sveti Petar će vam čuvati kuću i porodicu, ako ispoštujete ovaj običaj!
U srpskom narodu postoji običaj da se na današnji dan lancima veže kućni prag i tako dom zaštiti od nečastivih ljudi i sila
Časne verige, dan kada je Sveti Petar okovan i mučen.

Naime, odmah posle smrti Isusa Hrista i vaznesenja počinje proganjanje hrišćana koje je trajalo više od 300 godina. Carev namesnik Irod, upravnik Galileje, pogubio je Jakova, brata Jovanovog i, na podsticanje Jevreja, zapovedi da uhvate Petra i bace ga u tamnicu.
Foto: Profimedia
Foto: Profimedia
Petar je u tamnici spavao okovan između dva vojnika, i noć pred izvođenje na sud, zasvetle se cela tamnica i anđeo kucnu Petru po rebrima, probudi ga pa mu reče:

Moć časnog krsta: Ovo se dešava u našem telu kada se prekrstimo!

"Ustani, obuj se i opaši se, pa hajde sa mnom".

Petar ustade, a okovi mu spadoše s nogu, pa pođe s anđelom. Vojnici su spavali kao mrtvi, pa anđeo provede Petra pored straže, a kad su došli do gvozdene gradske kapije, ona se sama otvori i tako se Petar oslobodi zatvora, i verovatne smrti.

Verige koje su spale sa Petra hrišćani su sačuvali koliko zbog uspomena na svetog Petra, toliko zbog njihove isceliteljske moći. Priča se, da su se mnogi bolesnici izlečili samo dodirnuvši verige (kao i ubrus apostola Pavla kojim su ga brisali dok je bio mučen).

Kasnije je Patrijarh Jerusalimski, sveti Juvenal, dao te verige na dar carici Evdokiji, prognanoj ženi cara Teodosija Mlađeg. Carica ih je prepolovila, pa jednu polovinu poslala Crkvi Svetih apostola u Carigrad, a drugu polovinu dala svojoj kćeri Evdoksiji, ženi Valentinovoj u Rim. Evdoksija je sazidala crkvu Sv. Petra i položila u nju ove verige, zajedno sa onim u koje je sveti Petar, pred svoju smrt, bio okovan od opakog cara Nerona.

Kako isterati zlo iz kuće: Mudra priča o Svetom Petru Cetinjskom i dve čobanice!
Narodna verovanja

Po narodnom verovanju od Verižnica („Časnih Veriga“) nastaje blaže vreme, jer Bog usijanim verigama počinje da zagrejava zemlju. U mnogim mestima, Verige se smatraju za veliki praznik.

Kosovsko stanovništvo praznuje Verižnjake zbog kuge, a stočari ih praznuju zbog stoke.

Ko nosi odelo koje je šiveno na Časne Verige, veruje se da će poginuti od groma.

Te verige čuvali su hrišćani zbog uspomene na velikog apostola, kao i zbog njihove lekovite moći, jer postoje svedočenja da su se mnogi bolesnici izlečili dodirom o njih (kao i o ubrus apostola Pavla, Dap 19, 12).

U srpskom narodu postoji običaj da se na današnji dan verigama, odnosno lancima, veže kućni prag i tako dom zaštiti od nečastivih ljudi i sila.

U stara vremena verovalo se i da bi, u slučaju da danas odete na put, dom mogao da udari grom, da se zapali letina, stoku da zakolju vukovi…

Pošto praznik Časne verige nije obeležen crvenim slovom, danas ne postoje posebne zabrane u pogledu kućnih poslova (peglanje, usisavanje…). Čak je i poželjno da se kuća sredi da blista, pošto se Sveti Petar inače smatra zaštitnikom doma i porodice.

Danas je Sveti Lav, episkop Katanski


Pod vulkanskom planinom Etnom, u gradu Katani, bi Lav sveti dobrim pastirom i milosrdnim nastavnikom ljudi. Veliko popečenje imaše oko bolnih i sirotnih. I revnost njegova za veru bi onako isto velika kao i milosrđe njegovo prema nevoljnim. Pojavi se u tom gradu neki mađioničar Iliodor, koji opsenjivaše narod raznim maštarijama, i veoma razvraćaše mladež. Jednom za vreme Božje službe uđe u hram Božji i poče svoje opsenarije. Sveti Lav priđe k njemu, veza ga jednim krajem omofora i odvede na tržište gradsko. Tu naredi da se naloži velika vatra, i kad se vatra razgori, on stade posred ognja i uvuče u nj i Iliodora. Iliodor sav izgori, a Lav osta živ i netaknut. Postideše se od toga svi oni koji behu zaluđeni Iliodorom i koji gledahu u njemu neko božanstvo. A milosrdni i revnosni Lav proču se po celome carstvu kao veliki čudotvorac, koji svojim svetlim čudesima pomaže ljudima. Kada skonča svoj tok, preseli se dušom ka Gospodu, a iz njegovih mošti poteče celebno miro. Skončao u VIII veku.

Tropar (glas 4):

Istina stvari objavi te stadu tvome kao pravilo vere, obrazac krotosti i učitelja uzdržanja. Zbog toga si smirenjem stekao visoke počasti, a siromaštvom bogatstva: Oče Lave, moli Hrista Boga da spase duše naše.

Sveti sveštenomučenik Sadok

Bi episkop u Persiji posle svetog Simeona. Jednom u snu javi mu se sveti Simeon i reče mu- "Juče ja, danas ti!” Ove reči Sadok protumači pastvi svojoj kao da znače- lane ja postradah, ove godine ćeš ti. I zaista te godine uhvati ga car Bi episkop u Persiji posle svetog Simeona. Jednom u snu javi mu se sveti Simeon i reče mu: "Juče ja, danas ti!” Ove reči Sadok protumači pastvi svojoj kao da znače: lane ja postradah, ove godine ćeš ti. I zaista te godine uhvati ga car Sapor sa mnogim klirom i narodom i izvede na sud. Prvo im naredi, da se poklone ognju i suncu kao božanstvu. Odgovori Sadok: "Mi smo gotovi usrdno umreti za Boga našeg, ali suncu i ognju nećemo se pokloniti”. Potom biše mučeni i osuđeni na posečenje mačem. Pred posečenje uzdiže Sadok molitvu Bogu: "Operi nas, Gospode, u krvi našoj od grehova naših!” I slavno predade Sadok sa svojim sveštenicima i vernima tela smrti a duše Bogu besmrtnome. Postradaše 342. ili 344. godine.

Šta je sunce? oko što ne vidi.
Šta je oganj? sluga bez pameti.
Car Sapore Sadoku govori:
Pokloni se suncu i plamenu,
Bogovima što vladaju svetom,
Po nauci mudrog Zoroastra. -
Sadok caru blago odgovara:
- Zdravlje tebi, care, i veselje,
No gde umni klanja se bezumnom?
Gde slovesni slavi - beslovesnog?
Sunce - krasno kako tvar Božija,
Plamen - divan kako sluga ljudi;
No tvar može l' Tvorca zameniti?
Može l' mrtvac mesto živog biti?
J e li slika bolja od slikara?
Je li ralo skuplje od orača?
Jedan Bog je, care, na nebesi,
Uman, krasan, dobar i svemoćan,
Tvorac sveta vidnog i nevidnog,
Promislitelj svakoga stvorenja,
Darodavac svih dobrih darova,
Svedržitelj i čovekoljubac,
Njega javi Sin jedinorodni.
On nas spase persijske zablude,
Nauči nas stati vrh prirode,
I licem se Tvorcu ustremiti,
Celom dušom k nebu uzvisiti,
Tamo gde je naša domovina,
Domovina angela i ljudi -
Sadok reče - Sapor ga poseče.

RASUĐIVANjE

Finija je voda od zemlje; finiji oganj od vode; finiji vazduh od ognja; finija elektrina od vazduha. Pa ipak je vazduh debela stihija prema duhovnom svetu; i elektrina je debela stihija prema duhovnom svetu.
Vrlo je fina elektrika, no glas je finiji od elektrike, misao je finija od glasa, duh je finiji od misli.
Fini je vazduh, i sprovodi glas na veliku daljinu. Fina je elektrina, i sprovodi svetlost na veliku daljinu. Kako li tek svako delo i svaka reč i svaka misao tvoja biva sprovođena do svih krajeva duhovnoga carstva. O kako je strašno učiniti grešno delo, i reći grešnu reč, i pomisliti bezumnu misao! Do kako neizmerne daljine nabiraju se od toga talasi na moru duhovnom! No ne idi u daleke pojedinosti sveta nepoznatoga. Glavno je da znaš i da meriš kako svako tvoje delo, reč ili pomisao, neizbežno čini utisak na četiri strane: na Boga i svet duhovni, na prirodu, na ljude i na tvoju dušu. Ako se izvežbaš u ovom saznanju, dostići ćeš viši stupanj spasonosne opreznosti.

SOZERCANjE

Da sozercavam Gospoda Isusa u razgovoru sa Nikodimom (Jov. 3) i to:
1. kako Nikodim, iako učitelj u Izrailju, savršeno ne shvataše duhovne stvari,
2. kako Gospod namerno otpočinje razgovor pitanjem duhovnog rođenja - pitanjem najnepristupnijim umu Nikodimovu - da bi time priveo Nikodima smernosti, a potom dalje ga obdelavao kao dobru zemlju,
3. kako je Nikodim u početku sa snebivanjem i stidom prilazio Hristu (kao i danas što mnogi iz učenih čine), a posle sve odvažnije.

BESEDA

o sudu i osudi
Koji Njega (Hrista) vjeruje, ne sudi mu se,
a koji ne vjeruje, već je osuđen (Jov. 3, 18)
Ne sudi se onome ko veruje Hrista Gospoda, jer on sam sebe sudi i ispravlja stope svoje prema svetlosti koja ide pred njim. Kao čovek u dubokoj tami što podešava korake svoje prema sveći u ruci, tako i onaj ko veruje Hrista, to jest ko se uputio za Hristom kao za svetlošću u tami života.
A onaj ko ne veruje - već je osuđen. To jest, onaj ko nema putovođe na nepoznatom putu, tek što je koračio prvi korak, izgubio je put i zalutao. Ko ne veruje u Hrista, osuđen je na neznanje, na nemoć, na gnev, na teturanje po krivim i izukrštanim putevima, na porok, na očajanje, a možda i na samoubistvo. Osuđen je u dva sveta: u ovome svetu na besmislenu, telesnu i varljivu egzistenciju, a u onom na večnu propast. O kako je taman put dece neverovanja, i kako dubok bezdan između svakog njihovog prvog i trećeg koraka!
Gospode svemilosni, zaista nemamo ni u koga i ni u šta verovati van Tebe. Ti si naš Spasitelj od tame, greha i smrti. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Sveti Vasilije Ostroški: Iceljujuća moć sveca i sva čuda vezana za manastir

Roden je kao Stojan Jovanović u Popovom polju kod Trebinja, a vec u 12. godini poslat je u manastir Zavala, gde je njegov stric Serafim bio iguman
Rođen je kao Stojan Jovanović u Popovom polju kod Trebinja, a vec u 12. godini poslat je u manastir Zavala, gde je njegov stric Serafim bio iguman. Nakon što je završio manastirsku školu, dobio je sveštenički čin i postao paroh Popovog polja.

Službovao je u mnogim gradovima, od Mostara, preko Herceg Novog i Pljevalja, Morače, do Ogonošta i Bjelopavlića. Preminuo je 1671. godine, a njegove mošti i grob čuvaju se u manastiru Ostrog u Crnoj Gori, za koji se vezuju brojne legende. U njegovu moć isceljenja veruju pripadnici kako hrišćanske, tako i muslimanske vere. Zašto?
Postoje brojna pismena svedočenja ljudi da su molitve upućene Svetom Vasiliju Ostroškom uslišene - svako kome je ovaj svetac pomogao, prilikom sledeće posete manastiru Ostrog zapisuje na papir čitavu priču i ostavlja u Gornjem manastiru, a monasi ih sakupljaju, čuvaju i pretvaraju u knjigu.

Neke od starih legendi koje svedoče o milosti, dobroti i moći Svetog Vasilija između ostalog jeste i priča da je sa vrha Gornjeg manastira jednom davno ispala beba iz kolevke. Budući da je se Gornji manastir nalazi u stenama planine Ostroška greda, maltene uz samu liticu, na čak 900 metara nadmorske visine, majka se prestrašila i verovala da je izgubila dete. Međutim, beba je pronađena živa i zdrava na zemlji u podnožju planine, veselo se smeškajući.

Oni koji ne veruju u priče poput ove, ipak se zamisle kada čuju istinitu činjenicu - požar koji je izbio na planini Ostroška greda poštedeo je oba manastira i obližnje kapele. Takođe, činjenica je da je za vreme Drugog svetskog rata iznad Gornjeg manastira Ostrog pala bomba, ali nikada nije eksplodirala.

Ljudi koji su ikada spavali pod okriljem ove svete građevine, govore da je to bila najmirnija noć koju su prespavali. Zbog toga što se osećaju veoma sigurno, mnogi posetioci hrama biraju da spavaju napolju - u konačištu pored manastira postoje kreveti, ali i pokrivači koji su svakom posetiocu na raspolaganju i dozvoljeno ih je iznositi napolje.

Jedino što nije dozvoljeno jeste fotografisanje unutar i u porti Gornjeg manastira. Ako se ikada zaputite na ovo sveto mesto, običaj je da se ponese flaša ulja, koju monasi pri službama osveštavaju i poklanjaju vernicima u malim flašicama, a koje se koriste radi lečenja. Treba poneti i vrećicu šećera, koja ostaje u manastiru i kojim se svi mogu poslužiti.
Međutim, najvažnije je da ponesete jedan par crnih, muških čarapa - priča se da su čarape Svetog Vasilija uvek pocepane jer noću ustaje i hoda, pa ih monasi svakoga dana menjaju.

Žene ne smeju ulaziti u kratkim suknjama, čak ni u pantalonama - obavezna nošnja je suknja bar do kolena, kao i pokrivena ramena i grudi, a treba staviti i maramu na glavu.

Određenim danima, ruka Svetog Vasilija je otkrivena da bi je vernici celivali tokom obilaska manastira, a svi koji su imali priliku da je vide otkrivenu, govore da ta ruka izgleda veoma živo, a ne kao deo tela nekog ko je preminuo pre skoro 400 godina.Takođe, u manastiru ćete imati prilike da čujete i da je nekim grešnicima svetac izmakao ruku, ne dozvolivši da je celivaju, a nemojte se usuditi ni da slažete monahe, jer se šuška da su vidoviti.

Svi koji žele da se krste na ovom posebnom mestu, mogu to učiniti u crkvi Svetog mučenika Stanka, smeštenoj na platou pored Donjeg manastira, posvećenu dečaku kome su, prema verovanju, odsekli prste jer nije želeo da otkrije neprijateljima gde se nalazi Sveti Vasilije.

U manastiru Ostrog ništa se ne naplaćuje - potrebno je samo da kažete monahu koji drži službu da pročita molitvu za onog kome je pomoć Svetog Vasilija potrebna, a čak je i obred krštenja potpuno besplatan.

Slavimo Đurđic: Ko ovo uradi na veliki praznik, teraće ga maler i sledeće godine!

Iako Đurđic nije crveno slovo, veoma je važan i poštovan praznik, pa sve teže poslove treba izbegavati
Pravoslavna crkva i njeni vernici 16. novembra proslavljaju veliki praznik - Đurđic.

Ovaj praznik posvećen je prenosu moštiju Svetog velikomučenika Georgija iz Nikomidije u palestinsku Lidu, domovinu njegove majke, i to po njegovoj želji koju je pred smrt saopštio jednom slugi.

Sveti Georgije stradao je 303. godine, jer je kao Hristov vojnik odbio poslušnost caru Dioklecijanu, velikom progonitelju hrišćana.

Izjavio je da se ne plaši da umre za svoju veru, propovedao je Novi zavet, a čak je i carevu ženu Aleksandru uspeo da preobrati u hrišćanstvo. Tada su oboje osuđeni na smrt odsecanjem glave.

Za razliku od Đurđevdana, koji je takođe posvećen Svetom Georgiju, odnosno njegovom rođenju, Đurđic nije crveno slovo.

Običaji na Đurđic

U selima po Zapadnoj Srbiji postoji običaj klanja crnog petla ili pileta, a u Hercegovini crnog jareta. Oba običaja obavljaju se u strogoj tišini, kako bi se domaćini zaštitili od napada vukova.
Običaji su nastali zbog toga što se od Đurđica pa do praznika Svetog Mrate 24. novembra nazivaju Vučji dani (Mratinci), a Sveti Mrata je zaštitnik vukova.

Iako Đurđic nije crveno slovo, veoma je važan i poštovan praznik među vernicima, pa se tako na ovaj dan ne rade teški poslovi i ručni radovi.

Takođe, strogo je zabranjeno loviti vukove, jer će lovce u suprotnom zadesiti velika nesreća i maler koji će ih pratiti i cele sledeće godine.

(Stil.kurir.rs)

Prepodobni Jovan Vethopešternik

Podvizavao se u t. zv. Vethoj Peščeri ili Lavri Haritona Velikog u Palestini. Zavolevši Hrista Gospoda svim srcem, svom dušom i svim umom svojim, on je od mladosti počeo putovati po svetim mestima i slušati pouke i savete svetih ljudi. Najzad se nastanio u Haritonovoj pećini, gde se predao tvrdom podvigu provodeći dane i godine u postu, molitvi i bdenju, neprestano pomišljajući na smrt i učeći se smirenju. Kao dobro uzreli plod ubran bi smrću i preseljen u Raj. Požive i upokoji se u VIII stoleću.

Tropar (glas Cool:
U tebi se, oče, sigurno spase bogolikost, jer si primivši Krst, sledio Hrista. Delima si učio prezirati telo, želeći više za dušu stvari besmrtne, zato i sa Anđelima, Sveti Jovane, raduje se duh tvoj.

Sveti mučenici Hristofor, Teona i Antonin

Ova trojica behu mladi oficiri u cara Dioklecijana. Kada sv. Đorđe velikomučenik beše mučen, oni gledahu muke njegove, kao i čudesa koja se tom prilikom dogodiše. Videvši sve to oni izađoše pred cara, odbaciše oružje, skidoše sa sebe pojaseve vojničke, i hrabro ispovediše ime Gospoda Isusa. Zato behu stavljeni na velike muke, i najzad vrgnuti u oganj, gde im tela sagoreše, dok im duše odoše ka Gospodu u večitu radost. Česno postradaše u Nikomidiji 303. god.

Sveti Trifun patrijarh Carigradski

U cara Romana, a taj car vladaše Vizantijom početkom H veka, beše sin Teofilakt od 16 godina kada umre patrijarh Stefan. Car htede toga svoga sina uzvesti za patrijarha, jer ga beše zavetovao duhovnom zvanju još od malena, ali zbog maloletstva postide se to učiniti. Presto patrijaršiski zauze Trifun, prost ali čist i blagočestiv starac. I osta Trifun na prestolu tri godine. Kada sin carev uđe u dvadesetu godinu, namisli car pošto poto ukloniti Trifuna i svoga sina staviti za patrijarha. Svetitelj Božji Trifun ne htede se dobrovoljno ukloniti s prestola ne zbog čega drugog nego jedino zbog toga što smatraše za veliku sablazan, da se tako mlad čovek uzdiže na tako odgovoran i težak položaj kao što je patrijaršiski. Tada spletkom nekoga zloga episkopa izmamljen bi potpis nezlobivog Trifuna na čistoj hartiji, pa posle iznad tog potpisa bi napisana u carskom dvoru tobožnja ostavka patrijarhova, koju car objavi. Nasta zbog toga velika smutnja u crkvi, jer narod i sveštenstvo stajahu uz Božjeg čoveka Trifuna. Onda car silom ukloni starog patrijarha i posla u manastir; a sina svoga Teofilakta uzdiže za patrijarha. Sv. Trifun požive u manastiru kao podvižnik 2 godine i 5 meseci, i prestavi se Gospodu, 933 god.

Prepodobni mučenik Agatangel

Iz Trakije. Svetsko mu ime beše Atanasije. Služeći u Turaka, Turci ga nasilno poturče u Smirni. Kao pokajnik zamonašen u Sv. Gori, u man. Esfigmenu. Mučen savešću on poželi da krvlju svojom opere svoj greh. Ode u Smirnu, gde Turcima pokaže krst i ikonu Vaskrsenja Hristova. Posečen 19 aprila 1819 god. u 19 godini svojoj. Po smrti javio se živ duhovniku svome Germanu.

Prepodobni Simeon Bosi

Podvizavao se u Sv. Gori i bio kratko vreme iguman Filotejskog manastira. Utvrđivao hrišćane u veri u mnogim stranama balkanskim, i proslavio se čudotvorstvom. Hodio je bos, zbog čega je i prozvat Bosi. Prestavio se u Carigradu.

Nezlobivi Trifun, pastir osedeli,
Nezlobnošću venac stjaža neuveli.
Car hoćaše krivo rad sujete prazne
Ne bojeć' se Boga ni Božije kazne.
Patrijarhom biti čast je pred ljudima
No breme pred Bogom i pred angelima;
Dečko može stado čuvat beslovesno
Al' gde mu je mudrost za stado slovesno?
Nezlobivi Trifun pravdu Božju štiti
- To ne može, care, reče, nikad biti!
Daj čoveka zrelog, mudrijeg od mene,
Koj' će Božjom Lađom krmanit' kroz stene,
A ne dete jedno, ma i sin tvoj bio,
Koj' bi Lađu Božju o stene razbio! -
Car Roman učini kako sam poželi,
Te sveca Trifuna i narod ucveli.
A Božije oko po svetu se šeta
Gledajuć' gde treba venac gde osveta.
RASUĐIVANjE

Starac duhovnik reče: "ustajući izjutra, govori samome sebi: telo, radi, da bi se ishranilo; dušo, budi trezvena, da bi se spasla i Carstvo nasledila!" - Ovo nije samo gola reč, nego je ovo bio ustav mnogih hiljada monaha kroz vekove i vekove, svakodnevni ustav života. Radom su se hranili, a molitvom trezvili. Zašto samo monaha? Zar to ne može biti ustav svakoga sledbenika Hristova? Nije li nam sam Hristos dao jasan primer u tome, t. j. primer u trudu telesnom i u trezvenju neprestanom molitvom?

SOZERCANjE

Da sozercavam vaskrslog Gospoda Isusa, i to:
1. kako je On u proslavljenom telu Svome blizu Svojih učenika; blizu onih koji Ga traže (Marija Magdalena u vrtu); blizu onih koji su u strahu (učenici u zatvorenoj odaji); blizu onih koji su gladni (na obali jezera);
2. kako je On i sada blizu svakog onog od nas ko Ga traži, ko je u strahu, i ko je gladan.

BESEDA

o opreznosti prema svemu što nije po Hristu
Braćo, čuvajte se da vas ko ne zarobi
filosofijom i praznom prijevarom,
po kazivanju čovečijemu, po nauci
svijeta, a ne po Hristu (Kološ. 2, Cool.
Braćo neka nas ne zarobi filosofija, koja nagađajući govori, da nema života večnoga niti vaskrsenja iz mrtvih. Jer mi ne dolazimo do Istine nagađanjem ljudskim nego Božjim otkrovenjem. I ono što znamo o Istini, znamo od same Istine, koja se otkrila u Gospodu Isusu Hristu i nama saopštila kroz verne i mudre svedoke Istine, apostole i svetitelje. Ako li, zbog grehova naših, odbacimo ova svedočanstva i primimo nagađanja ljudska, pašćemo u mračno i ljuto ropstvo prirode, tela, greha i smrti. Braćo, neka nas ne prevare prazna kazivanja čovečja, od čoveka i po čoveku, kao tobož da nema onoga sveta, ili i ako ga ima da mi tobož ništa o tome ne znamo. Gle, mi znamo pouzdano da ima onoga sveta. I ovo znamo ne od nagađača i obmanjivača nego od samoga Gospoda Isusa, koji se na Tavoru javio učenicima sa davno otšedšim iz ovoga sveta Mojsejem i Ilijom, i koji se sam javio mnogim sledbenicima Svojim posle smrti Svoje. I još mi ovo znamo od apostola, svetitelja i mnogobrojnih tajnovidaca, kojima Bog otkri, zbog njihove čistote i svetosti, pravu istinu o onome svetu. Ako li, zbog grehova naših, ne verujemo ovim svetim i istinitim svedocima, mi ćemo onda verovati nesvetim i lažnim ljudima, i bićemo robovi mraka, greha i smrti. Braćo, neka nas ne zavede nauka svetska, koja ispituje životinje, bilje i kamenje, i veli, da ona nigde nije našla Boga među ovim tvarima, te otuda drsko tvrdi, kao da Boga i nema. Jer gle, mi znamo, da Tvorac i ne može biti kao tvar među tvarima, nego je On iznad svih tvari, i različit od svih tvari. A mi to znamo kako po duhovnom razumu i savesti tako i po jasnom otkrovenju samoga Gospoda Isusa, koji se pokazao i u telu čovečjem kao Gospodar svih stvorenih tvari, a tako i po svedočanstvu apostola i mnogih drugih svetih i vidovitih ljudi.
Nego proslavimo Gospoda Isusa, vaskrsloga iz mrtvih. Gospode vaskrsli, Tebi slava i hvala vavek. Amin.

O našim neznanim svecima
Svaka obitelj se sastoji od živih i mrtvih. Oni koji su bili s nama nikad to zapravo ne prestaju biti. I kad ne govorimo o njima, i kad ne mislimo na njih, čak i ništa ne znamo o njima, oni su prisutni.
Pojasnit ću ovo zadnje. Engleski filozof i matematičar Bertrand Russell ostao je siroče u najranijem djetinjstvu, a odgojen je u djedovoj kući. Kad je kao odrastao čovjek našao i pročitao očev dnevnik, s događajima iz očeve mladosti, zapanjio se. Naime, neke životne okolnosti i odluke sin je ponovio, uopće ne znajući da se sve to već dogodilo njegovu ocu.

Russell je bio vrlo racionalan čovjek i nije u tome vidio ništa mistično ili nadnaravno. Objašnjenje je vrlo jednostavno i prirodno: u svakoj obitelji stvari se rade na određen način, drukčije se misli, govori, ponaša nego u ostalim obiteljima. Kretnje, izraze, svjetonazor, sve to upijamo od najranijega djetinjstva, od baka i djedova, od stričeva, ujaka i tetki, od roditelja. I nije nikakvo čudo da djeca ponavljaju, barem u nekim djelićima, živote svojih roditelja, djedova i pradjedova – čak i ako ih nisu zapamtili iz djetinjstva ili ih čak nisu niti upoznali.

Svaka je obitelj kao neki mali svemir sa svojim vlastitim fizikalnim i kemijskim zakonima, s vlastitim zemljopisom i poviješću, s vlastitim rječnikom. Veze članova jednostavno su neraskidive. I kad se bliski rođaci udalje, ohlade ili zavade, i dalje pripadaju istom svijetu, i dalje govore, misle i ponašaju se slično.

Smrt tu ne predstavlja veliku razliku.

Nisam imao više od pet godina kada sam s ocem prvi put otišao na novi grob na Mirogoju. Taj je dio groblja izgledao poput nekoga tadašnjeg novozagrebačkog naselja – široke staze od svježega betona, a posvuda nizovi tek izlivenih betonskih komora, bez ijednoga imena, bliješte u suncu.

Danas je slika sasvim drukčija. Staza je već davno postala grbava i puna rupa, grobovi su puni i prepuni. Vlasnici su im mijenjali ploče, dodavali i uklanjali križeve i vaze, jeftin prljavosivi kulir zamjenjivali skupim uglačanim crnim mramorom – tako da od nekadašnje urednosti, čistoće i uniformnosti nije ostalo ništa. U pola stoljeća drveće se znatno razraslo tako da natkriva i zakriva grobove, a njegovo korijenje podriva staze.

Prema tom grobu u međuvremenu su se zaputili, redom, djed, baka, otac i majka. I uvijek bi preostali članovi obitelji stajali oko groba pa potom nosili cvijeće i svijeće, meli ga i brisali, pa bi se opet okupljali na sprovodu i onda opet poslije održavajući sjećanje na umrle. Iako nema nikakva razloga ići na groblje, jer mrtvi nisu tamo, i nisu uopće mrtvi, grob tako kroz godine i desetljeća postaje dio životnoga prostora obitelji. I, kao što dobro znaju svi koji na groblje dolaze s malom djecom, grob uopće ne mora biti mjesto tuge, nego može biti i oaza cike i veselja na inače turobnom mjestu.

Mrtvi ne samo da su s nama nego su i u nama. Moj glas na trenutke može postati toliko sličan glasu moga oca da se djeca smetu, pomisle da čuju djeda. Ili, u zadnje vrijeme nekoliko sam puta u šetnji prekrižio ruke na leđima, baš kako je i moj otac činio – a činio je i moj djed, čega se ja ne sjećam, ali zapamtila je moja sestra. Budući da u pravilu poznajemo samo djedove i bake i da nam oni mogu pričati najdalje o svojim djedovima i bakama, naše obiteljsko pamćenje ne proteže se daleko u prošlost. To, međutim, ne znači da nismo nasljedovatelji mnogo dalje obiteljske povijesti.

Francuzi su istraživali povezanost obiteljskih modela i političkih svjetonazora i došli do neočekivanih zaključaka. Na sjeverozapadu Francuske, gdje su ljudi keltskoga podrijetla, a obitelji patrijarhalne, glasači su tradicionalno konzervativni; na jugozapadu, gdje ima mnogo Baska, a obitelji su manje hijerarhizirane, glasa se za socijaldemokrate; a na istoku, gdje prevladavaju građani germanskoga podrijetla i gdje su obiteljski odnosi sasvim rahli, na izborima pobjeđuju liberali. Je li moguće da su naše političke preferencije uvjetovane obiteljskom okolinom, a ona pak dalekim, pradavnim i zaboravljenim podrijetlom?

Pa ako smo tako sudbinski povezani s precima, kako ne bismo bili povezani sa svetima.

Sveta djevojčica

Velika je tajna svetost. To su žene i muškarci koji su savršeno ispunili Božju volju, koji su toliko voljeli Boga da su na neki način nestali. I taman kad su savršeno nestali, Bog nam ih je vratio da učimo od njih, da ih nasljedujemo, da nam pokažu kako da i mi postanemo sveti.

Nije lako postati svet pred Bogom. Ali nije lako ni prikupiti svjedočanstvo o nečijem svetom životu. Postupak da netko bude proglašen blaženim, pa potom svetim, često je dugotrajan. Nobelovac Gabriel Garcia Marquez ima jednu beskrajno tužnu priču o tome kako je teško postati svetac.

U malom južnoameričkom mjestu zbog nekih su radova selili groblje. I kad su ekshumirali pokojnike, otkrili su da je tijelo jedne djevojčice neraspadnuto – ležala je pod zemljom kao da je živa. Narod se skupio zbog čuda i počelo se govoriti da je sveta. Otac joj je bio živ, a majka je, kao i djevojčica, umrla u nekoj epidemiji, kolere čini mi se – jer, primijetili ste, kad želite naći doma knjigu da biste nešto provjerili, ona se sakrije.

Otac je uzeo njezino tijelo, stavio ga u malen kovčeg i počeo obilaziti najprije svećenike, a potom biskupe. Svi su se složili da je riječ o čudu i da djevojčica zaslužuje biti proglašena svetom, ali nitko nije bio nadležan za to – nego su oca uputili u Vatikan. I tako je on pošao sa svojim kovčežićem, koji nije bio veći od kofera za violinu, i stigao u Rim.

Tamo je, međutim, saznao da ondje postoje tisuće postupaka za proglašenje svetim i da će se on vrlo teško probiti negdje do neznane komisije. I tako priča završava, napuštajući oca izgubljenoga u Vječnom Gradu, kako pokušava ispuniti svoju misiju – sa svojom kćeri koja zrači neobičnim čudom.

Zanemareni blaženik

Nešto je manje tužna priča talijanskoga pisca Dina Buzzatija o blaženiku Ganciliju koji je postao svetac. Obično se misli da ljudi imaju biografiju samo za života i da ona završava smrću. To je možda istina za nas obične ljude, ali sveci imaju i važnu posmrtnu biografiju.

Dakle, taj blaženik provodio je mirno svoju vječnost kod Boga, a za to vrijeme netko je na zemlji pokrenuo postupak da se proglasi svetim. On je bio jednostavan i skroman čovjek o kojemu nitko za života nije mislio kao o svecu. Ali kada je umro, ljudi su nekako osjetili da je bio poseban. Sastavili su o njemu spis sa svjedočanstvima i poslali ga nadležnim crkvenim ustanovama. I u svim uredima u kojima se ocjenjuje njegova svetost primijetili su isto – iz njegova je spisa izlazila neka blaga svjetlost i širila se aureola dobrote. I tako je malo pomalo proglašen svetim.

No trebalo je dva stoljeća da se to obavi.

U njegovu su selu bili veoma ponosni, uredili su mu mali oltar, ali nakon toliko stoljeća više ga se nije nitko sjećao – i nitko mu se nije molio. U tom su selu već imali svojega sveca, svetoga Markolina, kojem su se molili.

I dok su drugi sveci na nebu imali pune ruke posla sa svim molbama koje su dolazile sa zemlje, sveti Gancilije je dane provodio u besposlici. I naš svetac je to gledao i bilo mu je krivo. Nije on bio ljubomoran ili, još gore, zavidan – uostalom, bio je svet. Ali nekako se osjećao beskorisnim i bilo mu je žao da ne može više učiniti... I sam Markolino mu je došao reći da mu je žao da se svi mole njemu, Markolinu, a nitko Ganciliju, iako je možda Gancilije bio puno pobožniji od njega za života…

Kad bolje razmislim, sveti Gancilije mogao bi biti svetac zaštitnik zanemarenih ljudi.

Sveci kraj nas

U ovom trenutku postaje jasno da to nije priča o svecima, nego o našem životu i o tome kako se prave vrijednosti često ne prepoznaju. Na koliko smo divnih mjesta bili koja ljudi uopće ne znaju i nitko ne ide tamo? Koliko smo divnih knjiga pročitali za koje nitko nije čuo, koliko neobične i nepoznate glazbe čuli, koliko smo divnih ljudi upoznali – divnih i zanemarenih, baš poput svetoga Gancilija?

Koliko znamo vrijednih, pametnih, vještih, obrazovanih ljudi koji se nalaze na mjestu na kojemu ne mogu iskoristiti svoju marljivost, pamet, vještinu i obrazovanje? I još gore, njihovo mjesto zauzima neki Markolino koji sve to nema ili ima u manjoj mjeri – ali, eto, svi ga znaju i idu njemu – u modi, rekli bismo.

I na koncu, nismo li taj Gancilije baš mi – često ostavljeni po strani i nekako izvan mode? Željeli bismo nešto napraviti, mogli bismo nešto promijeniti, znali bismo nekome pomoći – ali neki bezvezni Markolino stoji na našem mjestu...

Namjerno neću ispričati kako je završila Buzzatijeva priča o svetom Ganciliju – baš zato što je to priča o svakom od nas. Možda ne možemo baš uvijek zauzeti mjesto koje zaslužujemo, ali možda možemo pomoći drugima. Pogledajmo oko nas zaboravljene, poput svetoga Gancilija i izvucimo ih iz sjene.

Boris Beck, rođen u Zagrebu 1965. Docent na studiju novinarstva na Sveučilištu Sjever u Koprivnici. Dugogodišnji novinar i urednik, autor pet knjiga umjetničke, publicističke i znanstvene proze. Suradnik je Hrvatskog biblijskog društva na novom prijevodu Biblije. Oženjen je i otac četvero djece.

Srpski sveci

Novi zastupnici pred Bogom

U godini proslave dva milenijuma hrišćanstva na red za uvrštenje u srpski svetački imenoslov došli su postradali za vreme Drugog svetskog rata. Za sada ih je ukupno 76

Reči mučenika Vukašina dobro su znane i često se pominju, opevao ih je Matija Bećković i opisivao Vuk Drašković, iako se priča o njegovom stradanju priča danas veoma omraženim vokabularom istorijskog perioda koji bismo najradije predali zaboravu. Vukašina su iz rodnih Klepaca u jasenovački logor odveli na samom početku Drugog svetskog rata. Nakon nekoliko dana zlopaćenih u strašnim mukama, egzekutor pred koga su ga doveli ponudio mu je život ako uzvikne "Živeo poglavnik Ante Pavelić". Vukašin mu je mirno odgovorio: "Samo ti, dete, radi svoj posao". Ustaša mu je odrezao uvo i ponovio zahtev, no Vukašin je opet isto odgovorio. Odrezao mu je i drugo uvo, potom i nos i sasvim unakazio lice, svaki put sa istim zahtevom, ali je Vukašin ostao miran i sa istim rečima na usnama. Zapisano je u "Žitiju Vukašinovom" da ga je potom izbezumljeni ustaša ubio, a odmah zatim i poludeo.

Mučenik Vukašin je jedini od devet novokanonizovanih svetih Srba koji je "samo" ispovednik. Ostale čine tri mitropolita – dabrobosanski Petar, crnogorsko-primorski Joanikije i zagrebački Dositej; potom episkopi gornjokarlovački Sava i banjalučki Platon, kao i arhimandrit šišatovački Rafailo i dvojica protojereja, Branko Dobrosavljević i Đorđe Bogić. Žitije svetog Vukašina odavno je dobilo moć narodnog predanja koje su znali i koji nisu čitali knjige. Oni koji su učili škole znaju i za Platona, a i Joanikija. Episkopa banjalučkog Platona ustaše su drale na živo i o tome svedoči fotografija, nazvana "Čas anatomije"; episkopa crnogorsko – primorskog Joanikija ubili su komunisti, zajedno sa njegovih 70 sveštenika, uhvativši ih kod Zidanog Mosta dok su pokušavali da izađu iz zemlje, sklanjajući se od progona sveštenstva u zavetrini Drugog svetskog rata.

PROCEDURA: To što ih se verujući narod još živo seća i što ih pominje jedan je od "uslova" za kanonizaciju u svece, koji u hrišćanskoj veri predstavljaju molitvene zastupnike pred Bogom. U našem imenoslovu ima 76 svetih, od toga šest žena.

Crkva izražava poštovanje velikih narodnih mučenika "u hvali i slavi njihovih dela na zemlji, u prizivanju posredništva njihova kod Boga da se mole za ljude, u svakdašnjem svetkovanju njihove uspomene, u podizanju Crkava njima u čast", piše u "Crkvenom pravu". U početku se bez ikakvih formalnosti odavalo molitveno poštovanje mučenicima, prvo u Crkvama onih oblasti u kojima su se proslavili svojim delima, pa se vremenom to poštovanje šire rasprostiralo. Kanonizacija svetaca uvedena je u XI veku.

"Srpska pravoslavna crkva samo potvrđuje i liturgijski uobličava kult određenog svetog koji je zaživeo u živoj Crkvi – u narodu. Za razliku od Zapadne crkve, koja svoje svece praktično administrativnim putem razvija i najavljuje, SPC zapravo samo aminuje kult koji već postoji", govori za "Vreme" Slobodan Mileusnić, upravnik muzeja SPC-a.

Devet novih srpskih svetaca postradalo je u vreme Drugog svetskog rata i, pošto će se mnogi setiti mučenika koje Crkva još nije stavila na ikone, gospodin Mileusnić objašnjava da je bilo pokušaja u prošlosti da se razviju neki kultovi, ali bez uspeha. "Potrebno je stoga da prođe dovoljno vremena, ponekad i nekoliko vekova, da bi došlo i do kanonizacije svetog. Imamo primer mitropolita vršačkog Teodora, koji je 1994. godine kanonizovan nakon četiri veka dugog kulta. U volji Božjoj, vreme je relativna stvar".

Već nekoliko godina na zasedanjima Svetog arhijerejskog Sabora, u diskusijama o novomučenicima, pominju se i vladika Nikolaj Velimirović i otac Justin Popović, bogoslovska loza iz Ćelija, iz koje su potekli i mitropolit Amfilohije i episkop Artemije. Oni se, lokalizovano, slave kao sveti i na ikonama su u valjevskom kraju. Govori se u potaji da se lično patrijarh Pavle protivio ustoličenju vladike Nikolaja, jer je ovaj za života pušio. No, teško da će shvatiti onaj koji nije verujući da u tome nema nikakve pomisli o nedostojnosti, već se radi o sveobuhvatnom poimanju greha. Eto tako mučenička dela prolaze kroz ovozemaljske kanone; za Crkvu primat je zapravo "objava, oglašavanje svetog kroz čuda nad njegovim moštima", pojave kakve Ona pažljivo prati i beleži.

"Zato je naš narod u tegobnim vremenima uvek sa sobom nosio mošti svojih svetih, jer su mu bila molitvena staništa. Prve Crkve, uostalom, bile su u katakombama, na grobovima mučenika, a i danas mnoge Crkve sagrađene su na groblju. Mošti su, sa druge strane, tapije o prošlosti Srba i njihovoj ulozi u hrišćanskoj civilizaciji. Sveti Sava je osnivajući Crkvu obilazio pomesne Crkve i dobijao mošti svetih. To je bio duhovni prestiž i značaj", govori Slobodan Mileusnić. U doba zlatnog svetiteljstva mošti svetitelja uziđivale su se u časne prestole novih Crkvi. Danas je to redak slučaj, pa je onaj, od Đurđevdana ove godine – kada je delić moštiju Svetog Đorđa iz Rusije prenesen na Ravnu Goru čime je Crkva Svetog velikomučenika Georgija postala manastir – zaista poseban.

Kanonizacija svetitelja pripada isključivo Svetom arhijerejskom Saboru koji ustoličenim normama pristupa sa velikim oprezom i najvećom strogošću.

"Ako se jedno lice odlikovalo u svemu i svagda uzoritom svetinjom života, ako su ga svagda ukrašavale sve hrišćanske vrline i njegova dela bila takva da su pokazivala težnju da se približe idealu svetinje, i svagda služila za uzor ljubavi i pobožnosti, ako su crte proroštva i čudotvorstva kod tog lica bile, ili je njegovo telo posle smrti davalo znake svetiteljstva, jednom rečju, ako je neko lice u životu bilo kakvim može biti samo jedan svetitelj, tada se kod više crkvene vlasti javlja misao da tom licu treba odavati crkveno poštovanje – proglasiti ga za svetitelja i ugodnika Božjeg", zapisao je 1902. godine u "Crkvenom pravu" Nikodim Miloš.

ZNAČAJ: Justin Popović je govorio da je "u novim mučenicima, svetim mučenicima, sila Pravoslavlja". "Gone me i misle da Bogu službu čine. Da li su sva njihova bogosluženja tako bogougodna i Bogu mila? Čovek čoveka goni – moljac moljca goni. Šta je strašno u tome? Ništa, ali je mnogo komično", pisao je otac Justin.

Žitije svetih imaju veliku ulogu u pravoslavnom vaspitavanju i njihovo iščitavanje jedan je od prvih saveta bogotražiteljima; ispisana u "zlatnim legendama", srednjovekovna književnost bila je odlika velike hrišćanske zrelosti.

Na dan kada je upriličena svečana liturgija koju je, u sasluženju svih arhijereja SPC-a iz zemlje i dijaspore i mitropolita Amvrosija iz Jerusalimske patrijaršije, služio patrijarh Pavle – moglo se videti koliki značaj novi sveci imaju za vernike, koji su se u Hram Svetog Save slili iz cele Srbije. Kroz narod koji se tiskao oko čudotvorne jerusalimske ikone Presvete Bogorodice, oko bine i u počasnom špaliru kroz koji su mitropoliti i arhijereji prenosili ikone novomučenika do patrijarha, proletele su i mantije sestrinstva i bratija iz mnogih srpskih manastira. Okupljeni narod pevao je sa svim beogradskim crkvenim horovima, horovima bogoslovija SPC-a i svešteničkim horovima više eparhija u liturgiji koja je trajala skoro pet sati. U velikoj radosti dočekano je, na kraju, pričešće i blagoslov. Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle je u obraćanju povodom proglašenja svetitelja podsetio da su novi srpski sveci postradali za pravoslavnu veru, te da su i njih, kao i naše pretke "majke vaspitavale da je bolje izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu", što je i sadržano u osnovi hrišćanstva. "Zato se mi današnji pravoslavni Srbi molimo našem i njihovom Gospodu da, ako već moramo da stradamo, to bude na putu istine i pravde, a ne radi nepravde i mržnje prema bilo kome", rekao je patrijarh.

Pre samo nedelju dana, na izuzetno posećenoj duhovnoj večeri upriličenoj u parohijskom domu Crkve svetog velikomučenika Dimitrija na Bežanijskoj kosi, Matija Bećković je govorio o novim svecima u kojima se ogleda veličina naše duhovne prošlosti, prošlosti iz koje bi danas, kada se ponovo pridižemo, trebalo da crpemo snagu. Pričao je kako se u poseti Klepcima, rodnom mestu svetog Vukašina, raspitivao o njegovom prezimenu. No, ono nije ostalo upamćeno i zasenjeno je velikim Vukašinovim delom. "Ko zna koliko je takvih svetih Vukašina, za koje se nikada nije saznalo i za koje će samo Bog znati, postradalih poslednjih godina u svim ovdašnjim ratovima, i koji svakodnevno i dalje stradaju na Kosovu", rekao je akademik.

Zbog mnoštva znanih i neznanih srpskih mučenika, poslednjih godina patrijarh je od Jerusalimske patrijaršije izmolio dolazak ikone Presvete Bogorodice u Beograd, da svojim prisustvom da neophodnu blagodat i arhijerejima čiji Sabor je u toku. Ikona je jedno od tri najveća hrišćanska blaga i vekovima se čuva na Bogorodičinom grobu u Jerusalimu. "Nadam se da će ova svetinja pomoći našem narodu u nevoljama koje su ga snašle, kako bi i na ove naše prostore konačno došao mir, toliko potreban nama i neprijateljima našim", rekao je patrijarh srpski.

Istoga dana, u nedelju 21. maja, čudotvorna ikona vraćena je u Jerusalim. Mitropolitu Amvrosiju i dvojici arhimandrita, čijim trudom se ikona Presvete Bogorodice i obrela u Beogradu, Crkva je u zahvalnost dodelila Svetosavsko ordenje. Do samog aerodroma u Surčinu ispratio ih je lično patrijarh Pavle u pratnji nekoliko arhijereja.

Jelena Grujić

Чуда Пресвете Богородице

Острво Кефалонија. Њега такође називају острвом чуда. А то је све због тога што се тамо дешавају догађаји које је тешко назвати обичним. Сваке године уочи празника Успења Мајке Божије на острву долази до малог земљотреса, а на сам дан празника пада киша, која је у то време године тамо права реткост. Али то још није најважније чудо, већ његов увод. На празник Благовести Пресвете Богородице Кефалоњани доносе у цркву беле љиљане, који су слични ономе, са кога се Пресветој јавио Архангел Гаврило. Ти цветови се стављају у икону Мајке Божије «Панагија-Крини», у стаклу, где и остају без воде скоро до празника Успенија Пресвете Богородице. И тада се дешава нешто предивно: на сувим стабљикама љиљана се расцветавају нежно бели цветови – и то пет месеци после тога како су били посечени из врта! На празник Успенија Мајке Божије после Литургије у цркви се служи молебан, цветови се освећују и деле верницима који су тог дана дошли у цркву. Те суве стабљике љиљана су сличне нашим душама, које су исушене од безверја и сумњи. Белоснежни цветак као да нам напомиње да за Бога нема ништа немогуће и да наша душа, огрезла у гресима, такође може да се расцвета и озари Божијом благодаћу.

Треба напоменути да су љиљани библијски цветови. Сам Господ сведочи о томе у Јеванђељу од Матеја: „Погледајте на пољске љиљане, како они расту, нити се труде, нити окрећу: али кажем вам да се ни Соломон у свој својој слави није одевао тако као сваки од њих“. (Мт. 6, 29)
Богородичини кринови, Украјина, Кулевча. Сеоска црква, посвећена Светом Николају, задивљује таквим чудима, над којима „мозгају“ научници Одеског ботаничког врта и Одеског регионалног бироа судско-медицинске експертизе...