Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Priče o Svecima

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11977

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Ned 30 Nov - 11:31

Свети великомученик Георгије - Ђурђевдан



Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте, Георгије оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Георгије пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. Потом нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. Потом преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Георгије се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Кад и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Балерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Георгија и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а свети Георгије би посечен 303. године. Чудесима, која се десише на гробу светог Георгија, нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу, светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају в. 16/03. новембар.








Nazad na vrh Ići dole
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11977

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Ned 30 Nov - 11:31

Сабор Светог Архангела Гаврила
08.апр (26.мар)





- Благовесник ваплоћења Сина Божјега. Он је један од седам великих ангела што предстоје престолу Божјем. Он је јавио Захарији о рођењу Претече, и сам је о себи рекао: "Ја сам Гаврил што стојим пред Богом" (Лк 1, 19). Његово име, Гаврил, означава муж - Бог. Свети Оци говорећи о Благовести тумаче, да је послат архангел с таквим именом, да означи ко и какав ће бити Онај што се има родити од Пречисте. Биће, дакле, Муж - Бог, крепки, силни Бог. Неки су дознали, да је исти Гаврил јавио Јоакиму и Ани о рођењу Деве Марије, и да је он поучавао Мојсеја у пустињи, како да напише књигу Постања. Свети Оци мисле да Гаврил припада првом и највишем чину небесних сила, тј. чину серафимском, пошто серафими стоје најближе Богу. Он је, дакле, један од седам најближих Богу серафима. Имена тих седморице јесу: Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил. Овоме броју неки додају још и Јеремила. Сваки има своју нарочито службу, а сви су равни по части. Зашто Бог не посла Михаила? Зато што је Михаилова служба сокрушење супостата вере Божје. Гаврилова је служба благовешће спасења људског (в. 13. јул).








Nazad na vrh Ići dole
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11977

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Ned 30 Nov - 11:32

Благовести - 07.апр (25.мар)



- У дому Јосифовом Пресвета Дева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излазаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање Своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Деве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: "Ето, девојка ће зачети и родиће сина..." (Иса 7, 14) Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: "Радуј се, благодатна! Господ је с тобом!" (Лк 1, 28) и остало све редом како пише у Јеванђељу божанственог Луке. Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Деву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: "Радуј се!" да означи тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.








Nazad na vrh Ići dole
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11977

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Ned 30 Nov - 11:32

Христос Воскресе



- У недељу рано, пре зоре, Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Саломија и неке друге жене пошле су са спремљеним миром на Христов гроб. Велики камен којим је Христов гроб био затворен одваљен је, гроб је празан! На камену седи Анђео Господњи, са лицем као муња и оделом белим као снег. Стражари војници су укочени од страха. Анђео благовести мироносицама: "Не бојте се, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде јер устаде, као што је казао... Идите брже и кажите ученицима Његовим да је васкрсао". Жене крећу, а у исто време збуњени војници-стражари трче у град да обавесте јеврејске главаре о оном што су видели.
Радују се људи, радује се сва природа! Христос је васкрсао, ђаво и смрт су побеђени! Својим чудесним васкрсењем Господ Исус Христос отворио је и нама пут у живот вечни, отворио пут ка коначном васкрсењу мртвих у последњи дан, дан Његовог другог доласка.

Ваистину Воскресе








Nazad na vrh Ići dole
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11977

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Ned 30 Nov - 11:33

Велика субота - 03.апр (21.мар)





- На наговор јеврејских првосвештеника и фарисеја Пилат шаље стражаре да чувају Христов гроб, како неко не би украо тело и после ширио вести о томе да је Он васкрсао. Христос је сишао у ад, да из њега ослободи душе свих људи помрлих пре њега, затворене као у тамници. Богослужење на Велику суботу зато је пре свега побожно бдење пред гробом Господњим. У свечаном миру ипак се већ наслућују радосна звона Васкршње радости.








Nazad na vrh Ići dole
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11977

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Ned 30 Nov - 11:34

Велики петак - 02.апр (20.мар)



Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се. Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: "Распни га! Распни га!" Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране - два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: "Исус Назарећанин, цар јудејски". Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме. У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја... Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије.








Nazad na vrh Ići dole
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11977

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Ned 30 Nov - 11:34

Велики четвртак (Велико бденије)
01.апр (19.мар)




- Уочи Пасхе, Господ се са ученицима окупља на вечери у једном дому у Јерусалиму. Пошто је опрао ноге својим ученицима, да би им показао да онај који је први треба свима да служи, Господ ломи после благослова хлеб и дели ученицима; "Узмите, једите ово је тело моје, које се за вас ломи"... затим им даје да сви пију вино из исте чаше: "Пијте из ње сви, јер ово је крв моја новога завета, која се за многе пролива, ради отпуштења грехова" и тако установљава велику хришћанску тајну причешћа. После опроштајне беседе и молитве у Гетсиманском врту, војници које је довео Јуда издајник хватају Исуса и одводе Га првосвештеницима Ани и Кајафи, затим римском намеснику Понтију Пилату. По наређењу јеврејских власти шибају Га и осуђују на смрт.








Nazad na vrh Ići dole
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11977

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Ned 30 Nov - 11:35

Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим
Цвети - 28.мар (15.мар)




- Сутрадан после последње суботе пред Пасху, Исус пође у Јерусалим. На изласку из Витаније опколи га гомила народа која је све више расла како су се приближавали Јерусалиму. Многи су чули за чуда која је Христос чинио и похрлили су да га виде. У Јерусалим Христос је ујахао на магарету, да би се испунило пророчанство и да би показао како Цар Славе долази скромно а не у царској помпи овога света. Народ је резао гране од палми и бацао на пут, а многи су скидали са себе хаљине и простирали их пред ноге магарету. Ученици и народ, деца испред свих, запевали су: "Осана (спаси, дај среће) Сину Давидову! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев; Осана на висинама!"
Фарисеји су сматрали све ово светогрђем, па су се обратили Господу: "Чујеш ли шта ови говоре!?" А Он им је одговорио речима из Писма: "Зар нисте читали: из уста деце која сисају начинио си себи хвалу".
Црква овај догађај слави у последњу недељу пред Васкрс, а народ овај празник зове Цвети.








Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Sub 20 Dec - 16:57

Sveti Nikola: Dan kad „pola Srbije slavi, a druga polovina ide u goste"


Srpska pravoslavna crkva 19. decembra slavi Svetog Nikolu Čudotvorca, jednog od najvećih hrišćanskih svetitelja koji važi za zaštitnika putnika, moreplovaca, ribara i splavara i to na dan kada je 33. godine ovaj svetitelj preminuo.

Nikola Mirlikijski, poznat i kao Sveti Nikola Čudotvorac, rodio se u maloazijskoj oblasti Likiji u gradu Patari oko 270. godine. Njegovi roditelji, otac Teofan i majka Nona imali su samo njega. Pri krštenju je dobio ime Nikolaj, što u prevodu znači pobeditelj naroda.

Posle smrti roditelja, razdelio je siromašnima svu nasleđenu imovinu. Prema predanju, vođen čudesnim glasom krenuo je u narod da širi veru, pravdu i milosrđe, i već je svojom pojavom donosio utehu, mir i dobru volju među ljude.

Proputovao je odnašnji svet, postao episkop miriklijski u učestvovao je na prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji. Danas ga slavi ceo hrišćanski svet, a veruje se da upravo on prevozi duše s ovog na onaj svet.

Sveti Nikola se slavi i 22. maja, u znak sećanja na dan kada su njegove mošti 1096. godine prenete iz Mira u Likiji u tada pravoslavni Bari, u Italiji, i položene u crkvu svetog Jovana Preteče, koja je ubrzo postala stecište hodočasnika.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Pon 23 Mar - 15:58



Aleksandar Nevski (rus. Алекса́ндр Яросла́вич Не́вский) je velikiruski knez i svetac Ruske pravoslavne crkve.Rođen je 30. maja 1220. godine, kao sin velikog kneza Jaroslava Vsevolodoviča. Mladost je proveo u Novgorodu, a vlast nad Novgorodskom kneževinom je zadobio 1228. Kada je 1237. papaGrgur IX organizovao krstaški pohod da bi pokorio ruske zemlje, knez Aleksandar je ustao u zaštitu pravoslavne vere i u bici kod ušća reke Ižore, na obalama Neve, izvojevao 15. jula 1240. veličanstvenu pobedu, po kojoj je i dobio nadimak „Nevski“. Uspešno se suprotstavio i litavsko-nemačkoj najezdi: u situaciji kada su gradoviJurjev i Pskov već bili zauzeti, a Tevtonci prodrli do Novgorodske oblasti, Aleksandar Nevski požurio je sa vojskom ka Finskom zalivu, zauzeo Koporje, razbio Nemce, oslobodio Pskov i izvojevao slavnu pobedu 5. aprila 1242. na Čudskom jezeru. Nakon ovoga, definitivno razbivši litavsku najezdu, sa slavom se vratio u Novgorod, ali, saznavši za smrt svoga oca (1246) uputio se u Vladimir, kako bi preduzeo mere za zaštitu državnog poretka. Batu-kan ga je izvestio da, ako želi da sačuva vlast, mora da dođe u mongolski tabor i pokloni mu se. Aleksandar je pristao da dođe u kanov tabor, ali je istupio kao ispovednik hrišćanske vere, odričući se od poklonjenja tvari. U Tatarskoj zemlji je od velikog kana dobio vlast nad čitavom južnom Rusijom iKijevom (1249). U to doba Aleksandar je privukao i pažnju pape Inokentija IV, koji mu je poslao dvojicu kardinala, Galta i Gemonta, sa namerom da izvrše uticaj na njega kako bi primio katoličanstvo. Njihovi predlozi su, međutim, odbačeni. Od 1252. nosi titulu velikog kneza. Preminuo je 14. novembra 1263, primivši pre smrti monaški postrig pod imenom Aleksije. Telo mu je pogrebeno 23. novembra u Manastiru rođenja presvete Bogorodice u Vladimiru.Njegove mošti, otkrivene 1380, svečano su prenete u Petrograd 1724. po naredbi Petra Velikog i nalaze se u lavri Svetog Aleksandra Nevskog. Ruska crkva kanonizovala ga je u prvom redu zbog hrišćanskih vrlina, a tokom vremena stvarale su se i priče o čudima vezanim za njegov lik. Tako, na primer, u doba kneza Dimitrija Donskog, u crkvi gde je počivalo Aleksandrovo telo, jedne noći sveće su se navodno upalile same od sebe, a dva starca izašla su iz oltara i prišla njegovom grobu, govoreći: „Aleksandre, ustani i spasi praunuka svoga Dimitrija, koga silno napadaju tuđinci“. Priča dalje kazuje kako je Aleksandar ustao iz groba i pošao sa njima, a da je sve video crkvenjak i o tome izvestio crkvene vlasti; sveštenici su netruležne mošti kneževe postavili u kivot i tom prilikom su bolesnici, pritičući im sa verom, zadobili isceljenje, a arhimandrit Jefrosin je video kako se sveća kraj groba Aleksandrovog sama zapalila od nebeskog plamena. Spomen mu se slavi 23. novembra i 30. avgusta.



Sin kneza Jaroslava. Od malena srcem okrenut k Bogu. Pobedio Švede na reci Nevi, 15. jula 1240. god, zbog čega je i prozvat Nevskim. Tom prilikom jave se svetitelji Boris i Gljeb jednom vojvodi Aleksandrovom i obećaše svoju pomoć velikome knezu, srodniku svome. U Zlatnoj Ordi tatarskoj nije se hteo pokloniti idolima niti proći kroz oganj. Zbog njegove mudrosti i telesne snage i krasote uvažavao ga i kan tatarski. Zidao je mnoge crkve i činio bezbrojna dela milostinje. Upokojio se u svojoj 43. godini, 14. novembra 1263. god. 23. nov. praznuje se prenos njegovih moštiju u grad Vladimir.








happy
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Uto 26 Maj - 12:13


Светац, светитељ је неко кога је Господ прославио, а Црква препознала као светог, испуњеног Богом, блиског Богу. Светост је циљ и смисао хришћанског живота, оно због чега вреди живети. И умрети. Ко умре са Богом, никад не умире.

Светитељи су заволели Христа свим својим срцем и Он је за њих постао најважније. Христос је за њих постао Све: њему су принели све што су имали, па и себе саме. Својим животом прославили су Христа, а он је њих прославио узевши њихову смртну природу и вративши им је преображену, обасјану светлошћу Божије благодати. Учинио их је синовима Божијим по усвојењу, учесницима Вечнога Живота, житељима Царства Божијег.

Хришћани су сви позвани за светост, и постају свети на различите начине, у различитим службама, на различитим животним путевима. Светитељи које је Црква препознала само су делић светих кроз историју, а имена свих светих испунила би читаву земљу. Ако њихова имена нису упамтили људи, Бог их памти – заувек. Светима Црква зове и бестелесне анђеле Божије, и као првог њиховог војсковођу – арханђела Михаила.

Својим светитељима, а пре свега самоме Богу, који је извор њихове светости, Црква посвећује посебне дане – празнике. Бог је један, али су путеви ка њему различити. У црквеном календару видимо свете апостоле, пророке, великомученике, мученике, подвижнике (оне који су живот провели у одрицању и молитви) итд. У Цркви Христовој многе жене су препознате као светитељке. Тако и међу њима има великомученица, мученица, исповедница вере, подвижница итд.

Велики број светитеља је још за живота исцељивао болеснике. Они су и после своје смрти продужили да помажу онима који им са вером и страхом Божјим приступају.

Велики број светитеља Бог је прославио тиме што им се тела после смрти нису распала. Остале су њихове мошти. Мошти су понекад нераспаднуте, понекад се састоје само од костију. Неке од костију испуштају мирис или су мироточиве – испуштају миришљаво уље.

Светитељи су заједнички целој Цркви ма из ког народа да долазе. Сви православни имају светитеља из свог рода. Велики је број светитеља које је српски народ дао Цркви. Од светог Јована Владимира, краља зетског; преподобног Прохора Пчињског; Стефана Немање – светог Симеона Мироточивог; преподобне Анастасије – Ане, мајке светитеља Саве; Светог Саве; многобројних Богу посвећених српских владара из лозе Немањића, епископа, архиепископа, монаха и монахиња, молитвеника и пустињака, мученика за веру. И још увек их даје.

Сви они су светли пример, сви они пред Богом заступају свој народ, али и цели људски род – за вечност. И зато им се Срби обраћају у молитвама, славе их заједно са „старијим“ светитељима из других народа у породичним славама, призивају кад им је најтеже и захваљују им се кад им је најлепше.

Свети Симеон Богослов је написао: „Светитељи у свакој генерацији, придружени онима који су овај свет напустили пре њих и као и они испуњени светлошћу, постају златни ланац у коме је сваки Светитељ као одвојена карика, спојена са следећом кроз веру, дела и љубав. Тако у Једноме – Богу они чине један ланац који не може лако бити прекинут.”



srpskikod.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Uto 26 Maj - 12:14

НЕКИ ОД НАЈПОЗНАТИЈИХ СРПСКИХ СВЕТИТЕЉА:


Јован Владимир, свети – краљ зетски

Прохор Пчињски, преподобни

Гаврило Лесновски, преподобни

Симеон Мироточиви, свети –Стефан Немања

Анастасија, преподобна –Ана, мати Светог Саве

Сава, светитељ – први архиепископ српски

Петар Коришки, свети

Стефан Владислав I, свети – краљ

Стефан Милутин, свети – краљ

Стефан Дечански, свети – Стефан Урош III, краљ

Лазар, свети великомученик – кнез

Стефан Лазаревић, свети – деспот

Синаити, преподобни:

Ромил Раванички, Роман, Нестор, Мартирије,

Сисој, Зосим Тумански, Григорије Млчалник, Јов

Јоаникије Девички, преподобни

Ангелина, преподобна – деспотица

Максим, светитељ – архиепископ – Ђорђе Бранковић, деспот

Ђорђе Кратовац, свети новомученик

Рафаило Банатски Хиландарац, преподобни

Василије Острошки Чудотворац, светитељ

Стефан Пиперски, преподобни

Петар Цетињски Чудотворац, светитељ

Авакум, преподобни – ђакон

Вукашин из Клепаца, свети мученик

Владика Николај српски, свети








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Sre 5 Avg - 9:44

Sveta Janja

Agneza (grč. hagne: čist, nevin; lat. agnus: janje) je prema predaji bila Rimljanka plemenita roda. Krštenje je primila u ranoj dječjoj dobi. Kao djevojčica od 13 g. podnijela je mučeništvo za vrijeme cara Valerijana 258./9., ili Dioklecijana 304. g. Već u IV. st. rašireno je njezino štovanje. Najstarije liturgijske knjige spominju njezino ime u misnome kanonu. Tijekom vremena mnoge legende su ukrasile njezin život.
Najraniji umjetnički prikazi Agnezu prikazuju bez ikakvih ikonografskih atributa. Takav lik nalazimo na mramornom oltaru njezine crkve u Rimu izvan zidina. Kasnije uz nju nalazimo i janje prikazano kao simbol Isusa Krista. U pratnji janjeta ona se ukazala svojim roditeljima 8 dana poslije svoje smrti. Umjetnici ju prikazuju kao lijepu i mladu djevojku s bujnom dugom kosom koja skriva njezino golo tijelo. Njezini mučitelji su je htjeli izvrgnuti sramu skidajući joj odjeću. Agneza je molila Boga da joj tijelo ostane netaknuto za Krista. Prema jednoj legendi tada joj je kosa narasla, a s neba je dobila bijelu, sjajnu haljinu. Bog ju je očuvao neozlijeđenu i kad su je mučitelji bacili u oganj. Na koncu joj je jedan od vojnika odrubio glavu mačem i to oruđe njezine smrti je na slikama. U ruci redovito ima palmu kao sveopći znak pobjede i mučeništva. Konstancija, kći kralja Konstantina, je dala izgraditi veliku baziliku na Agnezinu grobu u Via Notnentani u Rimu. Običaj je na svetičin spomendan blagosloviti dva janjeta koja se predaju sestrama benediktinkama kod rimske crkve svete Cecilije. Sestre hrane janjce do Velikoga petka. Tada se oba na uspomenu uskrsnoga Jaganjca zakolju. Od vune tih žrtvovanih janjića sestre tkaju nadbiskupske palije. Palij je bijela vrpca sa 6 utkanih križića, znak nadbiskupske vlasti. Njih blagoslivlja papa na blagdan apostola Petra i Pavla, zatim se u brončanoj i pozlaćenoj škrinji stave na grob sv. Petra. Podijele se novoimenovanim nadbiskupima ili patrijarsima. Sveta Agneza je zaštitnica djevojačke nevinosti i vrtlara.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Sre 5 Avg - 9:46

Sveti Marko
Sveti Marko (lat. Marcus - mlat, čekić; ratnik - posveta bogu rata Marsu) rođen je u Isusovo vrijeme, a umro u Aleksandriji,25. travnja 68.  Evanđelist, kršćanski svetac, autor Evanđelja po Marku, aleksandrijski biskup, utemeljitelj kršćanske zajednice u sjevernoj Africi, zaštitnik Venecije. U Novom zavjetu nemamo prevište vijesti o sv. Marku, premda je on jedan od četvorice evanđelista. Djetinjstvo


Sveti Marko po svemu je bio Židov koji je slijedio Isusa i prihvatio kršćanstvo. Deset puta spominje se u Novom zavjetu. Vjerojatno je on, mladić, koji je išao za uhićenim Isusom, zaogrnut plahtom, a kad su ga htjeli uhvatiti, ostavlja plahtu i bježi gol. Na drugom mjestu u Svetom pismu opet stoji da sv. Petar, čudesno oslobođen okova, dolazi u kuću majke Ivana Marka. Naime, Marko je imao dva imena - Ivan i Marko. Prema nekim izvorima, Isus je blagovao svoju Posljednju večeru u kući Markove majke Marije! Marko je promatrao sve što Isus čini i kako apostolima pere noge te slavi Pashalnu žrtvu Novoga saveza. 

Kasnija predaja


Predaja koja je slijedila novozavjetnim tekstovima mnogo je bogatija, već i stoga što se Marka smatralo osnivačem jedne od prestižnih crkava s početka kršćanstva, one u Aleksandriji.
Prema tim predajama, Marko je prešao na kršćanstvo pod utjecajem sv. Petra, kojemu od tada služi kao tumač, jer Petar nije govorio grčkim jezikom. Zajedno sa svojim rođakom Barnabom i sa sv. Pavlom putuje od Jeruzalema na svoje prvo putovanje u Antiohiju. Marko prati Barnabu oko 50. godine na njegovom putovanju na Cipar. Na daljnja putovanja ga Pavao nije htio voditi (o tome izvješćuju i novozavjetna Djela apostolska).
Za vrijeme prvog Pavlovog zatočeništva u Rimu oko 60. godine Marko, koji se pripremao za svoje putovanje u Malu Aziju, susreće Pavla i tada su se pomirili. Prema legendi, Pavao ga je nagovorio da piše Evanđelje, najprije ga šalje u Agileju, a onda u Aleksandriju da propovijeda Evanđelje.
Predaja kaže da oko 65. godine odlazi u Aleksandriju i tamo osniva Crkvu. Kao biskupa Aleksandrije napadaju ga na oltaru, neprijateljski raspoloženi stanovnici vežu ga oko vrata i tako vuku dok nije umro. To je bilo 25. travnja 68. Nevrijeme je spriječilo ubojice da ga spale, njegovo je tijelo ostalo netaknuto, a kršćani ga zakapaju.

Evanđeljepo Marku


Evanđelje je pisao pod utjecajem svetoga Petra jer je zapravo njegove kateheze stavio na papiros za potrebe vjernika rimske općine. J. Wellhausen kaže za sv. Marka da je u pisanju "jednostavan i neposredan, sa stanovitom hrapavošću pučke umjetnosti". On pripovijeda onako kako to čine jednostavni ljudi, kao oni koji ne posjeduju veliku kulturu. Evanđelje po Marku ili Markovoevanđelje, najstarije je od svih Evanđelja. Marko više od drugih evanđelista ističe Isusovo čovještvo. I drugi evanđelisti naglašavaju da je Isus doista pravi čovjek, ali ga promatraju u svjetlu proslavljenoga Gospodina. Njegovo je evanđelje vjerojatno nastalo prije 70. godine, budući da ne pokazuje da je pisac znao za razorenje jeruzalemskog hrama.
Evanđelist Marko postupno nas uvodi otkrivajući mesijansku tajnu što se po svema očituje u smrti i u uskrsnuću Isusovu, da je Isus iz Nazareta pravi čovjek i pravi Bog.

Zaštitnik


Ostaci sv. Marka u 9. stoljeću iz Aleksandrije su preneseni u Veneciju, te su najprije pokopani u duždevoj kapeli, gdje je između 1063. i 1073. godine sagrađena Katedrala sv. Marka. Prema legendi, jedan je zidar pri gradnji pao sa skele, ali je molitvom sv. Marku ostao nepovrijeđen. Zbog toga je sv. Marko zaštitnik zidara.
U našim krajevima posvećene su sv. Marku dvije katedrale: u Korčuli i u Makarskoj, a u Zagrebu na Griču starodrevna crkva Sv. Marka postade kao neki simbol Gornjega grada te crkva koja je možda najviše ušla u razna povijesna zbivanja hrvatskoga naroda.

U susjedstvu, župa svetog Marka Evanđeliste je na Plehanu, a župna crkva je izgrađena na temeljima srednjovjekovne crkve Svetog Marka. Vidovljani također slave svetog Marka, zaštitnika sela kao i Tolišani!

Poštovanje


Sv. Marka se na slikama obično prikazuje s krilatim lavom kako piše, jer on naglašava snagu uskrsnuća i savladavanja smrti. Zaštitnik je i odvjetnika, građevinskih radnika, zidara, staklara, pletača košara, notara i pisara, zatvorenika i Egipta. Njemu se utječe protiv nevremena, munje, tuče, protiv nepripravne smrti te za dobro vrijeme i dobru žetvu.
Blagdan mu je u Rimokatoličkoj Crkvi 25.travnja, a istoga ga datuma slave i pravoslavne crkve ako koriste julijanski kalendar  (po gregorijanskom kalendaru se slavi 8. svibnja).








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Ned 7 Avg - 16:33

ПЛАВЕ ЛЕСТВИЦЕ 
Н. Љесков 


Када свети апостол Петар заврши свој земаљски живот и би позван на небо, Господ му предаде небеске кључеве од рајских врата. 

Са свесрдном свештеном ревношћу свети апостол је обављао своју узвишену службу откључавајући врата раја за душе оних људи који својим земаљским животом и решењем Свевишњег Праведног Судије заслужују небеска блаженства. 

И тако је то много година ишло својим устаљеним и уобичајеним током. 

Али једном апостол Петар сав узнемирен долази Господу Богу, и целивајући скуте Његове светлосне хаљине, говори: "Господе, нека ме мимоиђе гњев Твој! Морам Ти објаснити своју узнемиреност. Ево има већ много дана како у пресветлом рају Твом примећујем неке људе које ја нисам пустио унутра на рајска врата. Не могу себи да објасним на који су се начин они увукли тамо. И лица њихова никако не личе много на лица праведника. Бојим се, да нису посреди неке ђаволове подвале. Он и слуге његове способни су за сва могућа лукавства. Но знајући да су кључеви свагда код мене и да другог улаза нема, ја сам непрестано у недоумици па чак и у тузи." 

Господ одговори: " Твоја је служба и твоја одговорност. Мотри пажљиво на оне што улазе у рај, па неће бити незваних гостију". 

Прође неколико дана, кад ето опет апостола к Саваоту: "Боже велики и милосрдни, та сваког дана се све више и више туђих људи прокрада, не знам којим путем, преко рајске ограде. Обраћам се Твојој мудрости и власти. Ја сам немоћан, и мудрост је моја ништавна. Ти си једини Свезнајући." 

Тада Бог рече: "Хајде за Мном, свети Петре. Обиђимо заједно све крајеве раја, и сами испитајмо шта је узрок тим појавама, које су изазвале у теби тако много оправдане и похвалне узнемирености. Хајдемо!" 

И тако они кренуше. Напред Господ, за Њим апостол. Дуго су ишли, чак сустадоше. Најзад стигоше до наранџасте шумице, и кроз њене гране приметише нечију плаву ризу. Опрезно се привукоше ближе, и шта угледаше? Под гором, на зеленом пропланку, засутом белим радама, стоји Пресвета Дјева и гледа доле са ивице дубоке провалије, одакле се види земља и сви људи. А у рукама Пречисте танане, једва видљиве лествице, изаткане од најтање плаве свиле. 

Из провалије чују се жудни јауци, чују се паћеничке, пламене молбе. И гле одједном Пречиста спушта своје паучинасте лествице. Оне се одмотавају, падају доле, и један за другим улазе по њима на пропланак јадни, измучени, преморени, заборављени људи, мушкарци и жене, и бојажљиво ишчезавају у рајске баште, цвећарнике и шуме. 

И после сваког спасеног Пресвета Владичица подиже увис своје прекрасне руке и говори умиљато: "Господе мој и Боже, Ти све видиш, чујеш и знаш. По неизрецивом милосрђу Свом опрости ми што нарушавам мудри поредак Твог пресветог раја. Али ја сам живела на земљи, и сама сам мајка. Могу ли да одбијем мајку која моли за сина? И нисам ли ја мајка васцелог слабог, страдалног човечанства? Опрости мени грех мој". 

Тада Господ спусти свемоћну руку Своју на раме апостола Петра и рече: "Повуцимо се одавде тихо. Немамо овде никаква посла..." 








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Ned 7 Avg - 16:33

Свети Серафим Саровски 

ЉУБИ МЕ ТАКАВ КАКАВ ЈЕСИ 

Ја знам твоје невоље, твоје патње, твоје борбе и слабости твога живота. 
Ја знам твој кукавичлук, твоје грехе и упркос свему кажем ти дај ми срце твоје. Љуби ме такав какав јеси. 
Ако чекаш да постанеш анђео да би се предао љубави, онда ме никада нећеш љубити. 
Ако си слаб у испуњавању својих дужности и у вежбању својих врлина, ако често падаш у оне грехе које не желиш више да чиниш, Ја ти допуштам да ме волиш. Љуби ме такав какав јеси. 
У сваком тренутку и у свакој ситуацији у којој се налазиш у одушевљењу, у верности или неверности, љуби ме такав какав јеси. 
Ја хоћу љубав твога сиромашног срца. Ако чекаш да будеш савршен онда ме никада нећеш љубити. 
Зар ја не бих могао из сваког зрна песка створити серафим, који зрачи чистотом, племенитошћу и љубављу. Зар Ја нисам свемогућ? 
И ако се мени свиђа да занемарим ова изванредна бића и дам предност сиромашној љубави срца твог нисам ли Ја увек господар моје љубави? 
Дете моје, допусти да те волим, Ја хоћу срце твоје. Свакако, Ја ћу те временом преобразити, но данас, љуби ме такав какав јеси. 
И, Ја желим да ти ово чиниш. Ја желим да видим како из дубине беде расте љубав. 
Ја љубим у теби такође и твоје слабости, Ја љубим љубављу сиромашних и бедних. 
Ја желим да из срца бедника чујем непрекидни зов „Исусе, ја те волим“. 
Ја једино желим песму твог срца, а не требам твоју мудрост и таланте, само је једно за мене важно, да видим како радиш са љубављу. 
Кад бих ти Ја њих дао, ти би тако слаб, њима хранио своје самољубље! 
Ја бих те могао одредити за велике ствари- али не, ти треба да будеш бескорисни слуга. Штавише, Ја ћу ти још одузети од онога мало што имаш, јер Ја сам те створио само за љубав. 
Данас стојим пред вратима твога срца као просјак, Ја - Цар царева. 
Пожури да ми отвориш. Не позивај се на своју беду. 
Када би ти могао потпуно схватити своје сиромаштво, ти би умро од бола. 
Оно што би ме заболело, јесте - кад би видео да сумњаш и губиш поверење у Мене. 
Ја желим да мислиш на Мене сваког сата, дању и ноћу. 
Ја желим такође да безначајне послове обављаш из љубави према мени. 
Рачунам на тебе да ми дарујеш радост. 
Не брини због тога што не поседујеш никакве врлине. Ја ћу ти даровати моје. 
Ако будеш патио, Ја ћу ти дати снагу. 
Ако ми дарујеш своју љубав тад ћу ја теби дати толико много да ћеш моћи љубити далеко више него што можеш сањати. 
Мисли на то да ме љубиш такав какав јеси. 
Нека дође шта хоће, не чекај да будеш свет да би могао да ме љубиш. 
Онда ме никада нећеш љубити. А сада иди и љуби ме.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Ned 7 Avg - 16:35

ЧУДО У СЕЛУ ДЕРЖАВИНО 

Већ је био попуњен путни налог и купљена карта, нови филм у фотоапарату, спаковане ствари; а у срцу необјашњиви немир, брига, чак бол. Не може се обманути сопствено срце: једва представљам себи, како могу стати пред тако велико чудо неземаљске Божије милости; ја грешни, сујетни, мали човек са својим свакодневним трзавицама. Бојим се тога сусрета... Путујем у далеку оренбуршку провинцију, у село Державино на обронцима Урала, у кућу где већ десет месеци мироточи 27 икона. Вест о овоме несвакидашњем догађају јавила нам је читатељка из Орска: 
- Код нас поклоници непрестано пристижу, и враћају се потресени. Домаћица куће све прима... 
Двадесет и седам мироточивих икона у једноме дому, чак и у наше време тако дарежљиво чудесима! Таква вест одмах продире у срце и изазива страх. Двадесет и седам икона... Воз је стигао раним јутром, а први аутобус до Державина је тек увече. 60 километара и није нека велика даљина, излазим на пут... зауставља се зелени "жигули". Брадати возач је отворио врата: 
- До Державина превозим. Вероватно хоћете да видите иконе? Ми смо сада знаменити... 
- Да, да, причајте ми, молим Вас, о иконама... 
- Нисам био ни један пут тамо - засмеја се возач - знате, нема се кад. 
Державино је древно село, завичај песника Гаврила Романовича Державина... 1753. године, његов отац је добио земљу на реци Кутулук у оренбуршкој губернији и основао неколико села која се временом саставише у једно велико - Державино. 1798. године саграђена је црква, бело-снежна лепотица, стоји и сада на брегу, као да је изронила из вртлога богоборачких времена. 
Малена соба дома Јефимових. Улазим сагињући се да не закачим довратник. Читав предњи угао је у иконама; малим, средњим и две велике. "Просте", папирне и картонске; једне су на зиду, друге стоје на столу и ормарићима. Испред сваке иконе је тањирић у који капље драгоцено миро, негде више - негде мање. Посматрам велику икону Светог Николаја Чудотворца обливену капљицама као скупоценим бисерима; ту су и Почајевска икона Богородице "Ублажи моју тугу", Скоропослушница, Иверска, Казањска, Света Тројица, Преподобни Сергије Радоњешки, Серафим Саровски, блажена Матронушка и Ксенија Петрогра- дска, Цар-мученик, "Благослов деце". 
Спуштених руку, стојим пред светим ликовима помно тражећи погледом трагове благоуханог мира. Гле, поточић тече са иконе "Ублажи моју тугу", а Светог великомученика Пантелејмона је сва у обилним истицањима, невелика икона баћушке-Цара је са већ згуснутим капљицама. Док посматрам ово несвакидашње чудо нечији глас јасно и разговетно ми каже: "Па, шта?" Ето тренутка кога сам се бојала и несвесно га очекивала. Сусрет са чудом се десио, а у срцу ни дрхтаја, ни радости, ни страха. Огрубелост? Господе, прости... Подижем очи ка светим мироточивим ликовима молећи помоћ и опроштај сагрешења. Мрско "па, шта" зачух још неколико пута око левог ува, потом се глас удаљи и утихну. 
Посматрам велику икону Спаситеља на зиду и видим сузе које теку из Господњих очију, дугачки поточић од очију до деснице која благосиља... Срце се стеже од страха. Кротки лик са иконе, испуњен жалошћу према неразумним чедима чија су срца огрубела. Осетих врелину стида и беше ми лакше када сам заплакала. 
Чуда у Державину почињу од иконе "Николаја Чудотворца на моштима". Ова чудотворна икона налази се у италијанском граду Барију, где се покоје мошти великог Божијег Угодника. Пре две године (т.ј. 1998.г. - прим. прев.) икона је свечано ношена кроз руске епархије и тако је стигла и до саборног Покровског храма у град Самари. Малу копију (литографију) чудотворног образа поклонили су Олги, ћерки Антонине Јефимове, парохијанке державинског храма. А на јесен, 23. октобра (око поноћи), оне су добро запамтиле тај дан, мајка и ћерка уздрхтале су од некаквог изненадног треска. Из иконе Николаја Угодника излетеле су две јарко светлеће стреле. Око два минута потрајало је чудесно светлуцање. Антонина и Олга одмах су отрчале до локалног баћушке и одслужен је молебан. После некога времена икона Светог Николаја је заплакала... из очију Светога текле су мутне капље - праве правцате људске сузе, које су брижљиво сабране да би се даље анализирале. 
Два дана икона је плакала, а ускоро су почели трагични догађаји у Србији. 
Потом је лик замироточио и то тако обилно да се зид испод иконе натопио. По саставу ова течност је била сасвим другачија од суза: густа и уљана са чудесним неземаљским мирисом. Преплашене укућанке отрчале су поново до црквеног старешине и вест је убрзо дошла до владике Валентина у Оренбург. Архиепископ је благословио да се икона провери и ускоро је стигла комисија од пет свештеника. Један од баћушки узео је у руке икону, а са чела Светог Николаја истекло му је миро право на длан. То је било сада већ јавно чудо што је ова комисија од ауторитета и потврдила. Олга је узела пешкир и убрисала икону, а свештеници стадоше да негодују и да је грде: 
- Ја сам само хтела да видим да ли ће поново замироточити... 
И икона је замироточила поново, и обилно. Почетак чуда био је ту. Сада се свакога четвртка (дан спомена Светог Николе) у кући Јефимових служи молебан и чита акатист. Других дана служи се и по шест молебана пред чудесним иконама. 
Ускоро су промироточиле и друге иконе, једна за другом. Глас о чуду пронео се далеко од Державина и стигао по Божијој милости и до Москве. И тако се покренуше реке поклоника. 
- Каквога света сада, све не долази код нас - причала ми је Антонина Ивановна Јефимова. - Благодат мироточивих икона је непреносива на поседнуте нечистим духовима. Вичу, лају - страшно... 
Долазе сада у Державино из Самаре, Бузулука, Орска и других градова и области. "Икарус" један за другим пристижу пред кућу на почетку села. Дешава се да сви одједном не могу да приђу чудотворним ликовима, па морају да чекају у реду на улици. 
- Није Вам сигурно лако од толике навале гостију? - питам домаћицу. 
- Да, да, није лако - са уздахом прича Антонина Ивановна. 
- Олга ради као поштар, а ја јој помажем. Дешава се да треба пензије разносити, а гост на прагу: 
"Покажите иконе". А пензионери новац чекају. Некада се изговорим и побегнем, а придошли се љуте - "издалека смо дошли, не можете нас одбити." Коначно и архиепископ Валентин је благословио да се примају сви верујући. Јефимови су сада на послушању код чуда. Под у њиховој кући је увек запрљан, а топлота се не задржава јер се врата непрестано отварају; кућевни послови се не обављају. 
Један пут придошли поклоници у Державино, враћају се поново. Иконе мироточе тако обилно, да ретко ко одлази без бочице са миром. 
Но, зачуђујуће је да локално становништво не долази ни да види чудо. А село је велико - две хиљаде људи. Мени се чини да се Державинци бране од чуда. Као да чекају да им сеоски одбор одобри службено путовање. Улазим да се огрејем у продавници. Продавачица ме дочека са питањем: Издалека? 
- Из Москве. - одговорих. 
- Са такве даљине. Дошли сте вероватно због икона? 
- Да, ето дошла сам. Вама је близу, можете неколико пута на дан свратити код Јефимових. 
- А ја нисам била ни једном, и не мислим да идем тамо!, тврдо наглашавајући сваку реч одговори продавачица. 
Са великим изненађењем запитах је: А зашто? 
Мало заћутавши као да бира речи на крају одговори: Нешто ме не вуче... 
А ево и апотеке. Свраћам да бих испунила време до повратка. Слична питања и коментари... Била сам и видела поточиће који теку са икона. Но и верујем и не верујем - пола,-пола, - прича ми апотекарица. 
- Али својим сте очима видели! Нисте сањали и нисте чули од других. 
- И верујем и не верујем. Пола-пола. 
У Державину су ми постављали још једно те исто питање: "Зашто баш код Јефимових иконе мироточе? Ко су они да би се удостојили чуда? По чему су они бољи од нас?" 
Ово су питања на која могу одговорити само духоносни старци светог хришћанског живота. Могу казати само једно - тако је требало да се деси. Чуда нам се и пројављују да би се смирила огромна гордост људског свезнања. А можда се баш због тога земљаци не журе у дом Јефимових; јер видети - значи признати Божије чудо. А после тога је тешко остати гордим и самоувереним; морало би се смиривати до краја живота пред великом Мудрошћу и плакати над својим жалосним неуспесима у познању Божијих закона. 
Древно руско село. Црква на брегу. Врата широм отворена: дођите православни, молите се. 
- Долазе ли људи на службу? - запитала сам месног свештеника оца Анатолија Касприка. 
- Парохијани који долазе у наш храм су Анастасија, Валентина, Георгије... свега осам људи! - бројећи на прсте одговорио је баћушка. 
Скоро две хиљаде Державинаца живи без молитве, без покајања, без исповести и причешћа. 
Господ је дошао да призове на покајање грешнике, а не праведнике. Сетимо се неверовања у Васкрсење Господа, будућег апостола Томе - он није поверовао из страха, а не због огрубелости срца. "Нећу веровати док не ставим прсте своје у ране Његове." И шта чини Господ? Он се јавља Томи: "Ево Ме, пружи руку своју"... После тога у његовом срцу не остаде места за неверје, те надимак "Неверни Тома" није баш сасвим праведан. А, ето, већина Державинаца су упорна у свом неверовању и равнодушности. Господ их призива чудом мироточења, а они се "бране": нема се кад, нешто нас не вуче, и верујемо и неверујемо... Најупорнији безумници падају у страшни грех хуле на светињу. Не пише ми се о томе, али испашће да кријем... 
1. септембра Олга и Антонина Ивановна одвеле су у школу Олгину ћеркицу. Када су се вратиле кући виделе су да је икона Светог Николаја Чудотворца (прва која је замироточила) украдена! Однесена је и Почајевска Богородица и велико распеће. Мајка и ћерка отрчале су плачући у милицију, али без успеха. Олга им је причала да јој се у сну јавио Свети Никола и открио ко је узео икону. Она је отишла до тога човека (ако је то уопште човек) и замолила га да јој врати иконе, чак му и нудећи све паре које је имала; но, овај јој ништа није признао. Прошло је двадесет дана. Олга је после чишћења отишла да проспе воду у јаму иза куће, а у јами икона! - згужвана и расцепљена. Безумници су очигледно покушавали да дознају како миро доспева у икону! Јефимови су омили, очистили и окропили икону освећеном водицом и залепили отцепљену задњу страну. 
И, ево, икона поново мироточи. Већ је било и неколико чудесних исцељења. Прогледале су две старице, после помазивања очију миром. Устала је на ноге једна парализована жена из Курманаевског реона Оренбуршке области. 
Спремала сам се да изађем из дома Јефимових - а на вратима већ други поклоници. Велика група деце из Самаре на челу са баћушком. Свештеник је пажљиво узео у руке икону Светог Николе: 
- Погледајте децо, то је онај благоухани миро о коме сам вам причао. 
Деца су се ућутала, њихове очи су упрте на свети лик који тако обилно точи неземаљску влагу. Они су видели чудо и не сумњају у њега. Сигурно ће се другачијим вратити у Самару - укрепљени у вери, познавши сопственим срцем Велику Милост Божије љубави. Они су бољи од нас, јер не умеју још да завиде и смишљају лукавства. Господе, одложи им познање ових порока! 
(Наталија Сухињина, "Руски Дом", бр. 4, 2000.г.) 

* * * 
У садашње дане наставило се, Слава Богу мироточење икона из села Державино а велика икона Христа Спаситеља још више крвоточи!!! 
Чудотворни ликови се сада торжествено проносе кроз градове Самарске епархије (дочекују се звоњењем звона) о чему нам сведочи и Владика Самарски г. Сергије (Полеткин): 
- Да, Господ нам је пројавио овакву милост... Људи стају у дугачке редове да би се поклонили овим иконама, које нису слиl








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Čet 29 Sep - 21:04

Iceljujuća moć sveca i sva čuda vezana za manastir
Roden je kao Stojan Jovanović u Popovom polju kod Trebinja, a vec u 12. godini poslat je u manastir Zavala, gde je njegov stric Serafim bio iguman
12. maja pravoslavne crkve proslavljaju praznik posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom, svecu za koga se veruje da je živ i da je jedan od najvećih čudotvoraca.

Rođen je kao Stojan Jovanović u Popovom polju kod Trebinja, a vec u 12. godini poslat je u manastir Zavala, gde je njegov stric Serafim bio iguman. Nakon što je završio manastirsku školu, dobio je sveštenički čin i postao paroh Popovog polja.

Službovao je u mnogim gradovima, od Mostara, preko Herceg Novog i Pljevalja, Morače, do Ogonošta i Bjelopavlića. Preminuo je 1671. godine, a njegove mošti i grob čuvaju se u manastiru Ostrog u Crnoj Gori, za koji se vezuju brojne legende. U njegovu moć isceljenja veruju pripadnici kako hrišćanske, tako i muslimanske vere. Zašto?


Postoje brojna pismena svedočenja ljudi da su molitve upućene Svetom Vasiliju Ostroškom uslišene - svako kome je ovaj svetac pomogao, prilikom sledeće posete manastiru Ostrog zapisuje na papir čitavu priču i ostavlja u Gornjem manastiru, a monasi ih sakupljaju, čuvaju i pretvaraju u knjigu.
Neke od starih legendi koje svedoče o milosti, dobroti i moći Svetog Vasilija između ostalog jeste i priča da je sa vrha Gornjeg manastira jednom davno ispala beba iz kolevke. Budući da je se Gornji manastir nalazi u stenama planine Ostroška greda, maltene uz samu liticu, na čak 900 metara nadmorske visine, majka se prestrašila i verovala da je izgubila dete. Međutim, beba je pronađena živa i zdrava na zemlji u podnožju planine, veselo se smeškajući.
ni koji ne veruju u priče poput ove, ipak se zamisle kada čuju istinitu činjenicu - požar koji je izbio na planini Ostroška greda poštedeo je oba manastira i obližnje kapele. Takođe, činjenica je da je za vreme Drugog svetskog rata iznad Gornjeg manastira Ostrog pala bomba, ali nikada nije eksplodirala.

Ljudi koji su ikada spavali pod okriljem ove svete građevine, govore da je to bila najmirnija noć koju su prespavali. Zbog toga što se osećaju veoma sigurno, mnogi posetioci hrama biraju da spavaju napolju - u konačištu pored manastira postoje kreveti, ali i pokrivači koji su svakom posetiocu na raspolaganju i dozvoljeno ih je iznositi napolje.

Jedino što nije dozvoljeno jeste fotografisanje unutar i u porti Gornjeg manastira. Ako se ikada zaputite na ovo sveto mesto, običaj je da se ponese flaša ulja, koju monasi pri službama osveštavaju i poklanjaju vernicima u malim flašicama, a koje se koriste radi lečenja. Treba poneti i vrećicu šećera, koja ostaje u manastiru i kojim se svi mogu poslužiti.

Međutim, najvažnije je da ponesete jedan par crnih, muških čarapa - priča se da su čarape Svetog Vasilija uvek pocepane jer noću ustaje i hoda, pa ih monasi svakoga dana menjaju.
Žene ne smeju ulaziti u kratkim suknjama, čak ni u pantalonama - obavezna nošnja je suknja bar do kolena, kao i pokrivena ramena i grudi, a treba staviti i maramu na glavu.

Određenim danima, ruka Svetog Vasilija je otkrivena da bi je vernici celivali tokom obilaska manastira, a svi koji su imali priliku da je vide otkrivenu, govore da ta ruka izgleda veoma živo, a ne kao deo tela nekog ko je preminuo pre skoro 400 godina.

Takođe, u manastiru ćete imati prilike da čujete i da je nekim grešnicima svetac izmakao ruku, ne dozvolivši da je celivaju, a nemojte se usuditi ni da slažete monahe, jer se šuška da su vidoviti.








happy
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92519

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Sub 29 Okt - 13:34



Slava Sveti Luka ili Dan Mrtvih i paganski praznik Noć Veštica – kom Carstvu ćete se privoleti...


Noć veštica nije noć dobrih duhova, andjela ili svetaca, nego veštica. Slučajnost ili ne je taj što "dečiji karneval", odnosno Noć veštica kako ga organizatori predstavljaju pada baš na 31. oktobar, crkveni praznik velikog hrišćanskog svetitelja i apostola Svetog Luku. Noć veštica su stidljivo devedesetih godina dvadesetog veka na Balkanu uvodile ispostave poznatog jevrejskog milijardera Džordža Soroša, da bi danas ovaj paganski praznik bio uveden i u mnoge osnovne škole.

Evo šta je zapravo pozadina praznika Halloween :


Prema paganskom keltskom predanju, duše umrlih bi potpuno pripale vlasti boga Samhaina, kneza smrti, koga je valjalo umilostiviti žrtvoprinošenjem na dan nove godine, a Samhain bi dozvoljavao da toga dana duše umrlih posećuju domove svojih porodica. Otuda običaj "maskiranja" u kosture, duhove, veštice i demone. Na taj način bi živi stupali u "mističnu" zajednicu sa umrlima, kroz čin podražavanja mrtvih i tumaranja po mraku. Prema verovanju, duše mrtvih koje bi dolazile u "posetu" bile su iznurene glađu i molile su za hranu, pa ih je valjalo nahraniti – otuda običaj zvani "trick or treating". Ukoliko neko od živih ne bi ugostio (treat) duše umrlih, stigla bi ih osveta (trick) boga Samhaina.

Iako, mnogi u ovom prazniku ne vide ništa strašno, velikani pravoslavne crkve su već upozoravali na to da se na ovakav način baš deca privlače raznim kultovima i sektama. Takođe, o ovom paganskom prazniku govorio je i sveti vladika Nikolaj, a sve što je rekao možete pročitati OVDE! Poznato je, takođe, da se u vreme ne samo Noći veštica odigravaju bizarni okultni i satanistički rituali gde se dešavaju stravična žrtvovanja ljudi, članova određenih sekti.

Spomen na apostola, jevanđelistu i prvog ikonopisca!

S druge strane, Srpska pravoslavna crkva obeležava danas praznik posvećen Svetom apostolu i jevanđelisti Luki, u narodu poznat kao Lučindan. Sveti Luka jedan je od prvih propovednika hrišćanstva, savremenik Isusa Hrista i autor jednog od četiri Jevanđelja. Crkva ga smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa, pošto je živopisao tri ikone Presvete Bogorodice i ikone Svetih apostola Petra i Pavla.

Smatra se da je Sveti Luka lično poznavao Bogorodicu i da su tri ikone sa njenim likom koje je svetitelj naslikao najbliže njenom pravom izgledu. Poznata je "ikona u ikoni" koja predstavlja Svetog Luku i u perspektivi ikonu Bogorodice koju svetitelj oslikava. Praznik je u narodu poznat kao Lučindan i česta je slava srpskih pravoslavnih porodica. Vernici ga slave i kao iscelitelja i zaštitnika pojedinih zanata.

Dakle, kada ste pročitali ovaj tekst gde smo predsetavili i Noć veštica i Svetog Luku, na vama je da odlučite kojoj kulturi ćete se povinovati i da li ćete se uopšte maskirati na današnji dan.








love
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Sub 5 Nov - 12:20

SVETI DIMITRIJE - MITROVDAN

U trećem veku, posle Hrista, rođen je u Solunu, budući velikomučenik i svetitelj, Dimitrije Solunski. Otac mu je bio vojvoda i gradonačelnik u vreme cara Maksimijana, kada su Hrišćani prolazili kroz teška iskušenja i velike muke.
Nakon smrti Dimitrijevog oca, car Maksimijan pozva Dimitrija i primetivši da je ovaj pametan i vrlo hrabar, postavi ga za carskog namesnika cele solunske oblasti, dajući mu pored osnovnih dužnosti i posebnu, da goni Hrišćane i očisti Solunsku oblast, ubijajući svakog ko priziva ime Isusa Hrista.
Primivši od cara čin, Dimitrije se vrati u Solun, s počastima dočekan od građana. I odmah poče pred svima javno ispovedati i proslavljati Gospoda našeg Isusa Hrista i sve učiti svetoj veri i tako postade za Solunjane drugi apostol Pavle. Glas o Dimitriju i njegovom zalaganju na obraćanju mnogobožaca u veru istinitu, ubrzo dođe do cara i ovaj se silno razgnjevi. Car dođe u Solun i čuvši od samog Dimitrija da je Hrišćanin, naredi da ga zatvore u tamnicu. Dimitrije smireno prihvati carevu odluku i boraveći u tamnici moljaše se Bogu, hvaleći ime Njegovo. Nedugo potom, javi se Dimitriju anđeo Gospodnji sa prekrasnim rajskim vencem i reče mu: "Mir ti, stradalniče Hristov, budi hrabar i krepi se!" Ovo viđenje još više raspali u srcu Dimitrijevom ljubav k Bogu i on sve jače željaše da krv svoju prolije za Hrista.
U to vreme postojao je u Solunu amfiteatar u kojem su priređivane gladijatorske borbe i u kojem su mučeni i kasapljeni Hrišćani. Posebnu atrakciju za "uveseljavanje" neznabožačkog sveta i cara, priređivao je carev megdandžija, rvač Lije (Leo, Lav), koji je izmučene i izgladnele Hrišćane bacao na uspravljena koplja. Gledajući sa užasavanjem šta Lije radi sa Hrišćanima, jedan mladić, po imenu Nestor, koga je svetoj veri priveo Dimitrije, odluči da izađe na megdan Liju. No prethodno ode u tamnicu Dimitriju i zatraži od njega blagoslov da pobedi tog nemilosrdnog čovekoubicu. Dimitrije ga blagoslovi, oseni krsnim znakom i reče mu: "Lija ćeš pobediti, ali ćeš postradati za veru Hristovu." Mladi Nestor, s Božijom pomoći savlada Lija i baci ga na oštra koplja na kojima teški džin ubrzo izdahnu. Pogibija Lijeva silno ožalosti cara i naredi da mladog Nestora poseku mačem. A doznavši da je Nestor izašao na megdan sa blagoslovom Dimitrijevim, car naredi da i Dimitrija izbodu kopljima. To se dogodi 8. novembra, (26. oktobar), 306. godine. Kad vojnici izbodoše Dimitrija, njegov sluga Lup, uze krvlju natopljen ogrtač Dimitrijev i prsten njegov i kasnije tim dvema relikvijama je činio mnoga čuda, isceljujući bolesne i izgoneći zle duhove.
Kada je gonjenje Hrišćana prestalo, Solunjani nad grobom svetog velikomučenika Dimitrija podigoše hram. Iz groba svetitelja poče isticati miomirisno sveto miro i sav se Solun ispuni mirisom i ko god je sa verom pristupio grobu svetog Dimitrija nalazio je isceljenja od bolesti, a mnogo puta je sveti velikomučenik Dimitrije na čudesan način spasavao Solun od opasnosti i varvarskih najezda. Telo svetog Dimitrija je potpuno čitavo, netruležno i dugo je bilo na Zapadu, odneto od krstaša i tek je 1979. godine pronađeno u Južnoj Italiji i vraćeno u Solun i položeno u crkvu-baziliku Sv. Dimitrija.
Osim što mnogo srpskih porodica za Krsnu slavu i zaštitnika imaju svetog Dimitrija, taj dan je kod nas bio legendaran po "Hajdučkom rastanku", kako bi hajduci negde prezimili i ponovo se sastali o Đurđevdanu naredne godine. Za Mitrovdan svako treba da je kod svoje kuće, jer ako nije, veruje se da će preko cele godine noćivati po tuđim kućama.

pripremio:
Vladimir S. Putnik

Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Pon 14 Nov - 18:08

Свети Козма и Дамјан

Свети Козма и Дамјан су били врачеви (лекари), бесребреници и чудотворци. Браћа родом негде из Азије, од оца незнабожца и мајке хришћанке. Отац је умро још док су били деца, те их је мајка узгојила у хришћанском духу. Од Господа су добили дар за исцељење разних болести, како су то добили бесплатно, бесплатно су и лечили именом Господа Исуса Христа, те су им људи дали име још бесребреници што значи бесплатни лекари. Бог им је дао заповест која гласи: „Забадава сте добили, забадава и дајте”. Толико су били опрезни у бесплатном лечењу људи , да се Козма једном истински наљутио на Дамјана што је узео три јајета од жене коју су излечили, по имену Паладија. Толико се Козма наљутио да је наредио да га после смрти не сахране крај брата Дамјана. Али Дамјан је узео та три јајета не као награду, него због тога што га је Паладија заклела Светом Тројицом. Ипак по смрти њиховој у месту Фереману били су заједно сахрањени. И после смрти су исцеливали, када је једном човеку док је спавао ушла му је змија кроз уста, човек се патио све док пред сам крај живота непозове Свете Врачеве да га исцеле, те га и исцелише.

Празник Светог Козме и Дамјана-Врачеви Српска православна црква молитвено слави 14. новембра по новом, а 1. новембра по старом календару

Свети Козма и Дамјан Римски Били су лекари и како хришћани верују чудотворци. Ова двојица светитеља су били рођена браћа, родом из Рима, као деца су крштени и у хришћанском духу васпитани. У хришћанској традицији помиње се да су имали велику благодат од Бога, да лече људе и животиње од сваке болести и муке, и то обично полагањем руку. За свој труд нису тражили никакву награду, само су захтевали од болесника да верују у Исуса Христа. Наследивши велико имање, они су га милостиво раздавали беднима. У то време царовао је у Риму цар Карин. Пред њега довели су гонитељи хришћанства ову браћу, оковану у ланце. После дугог испитивања цар им је наредио да се одрекну вере у Исуса Христа и принесу жртве римским боговима. Међутим Козма и Дамјан не само што нису послушали цара него су га још и саветовали да он призна „јединога истинитога Бога“. Свети мученици Козма и Дамјан рекли су му "Наш Бог није створен, но Он је Створитељ свега, а твоји су богови измишљотине људске и дело руку уметника. И кад не би било уметника да вам направе богове, ви се не би ималикоме клањати." У хришћанкој традицији помиње се да је, после чуда учињенога над самим царем, кад су га чудесно исцелили од тешке болести - цар и сам изјавио своју веру у Исуса Христа и пустио браћу. И они су продужили да проповедеју хришћанство и исцељују болеснике. Због тога што су се прочули позавидео им је на слави неки лекар, негдашњи учитељ њихов, и под изговором да беру лековите траве извео их у планину и побио камењем. Ови светитељи су убијени 284. године.

Српска православна црква слави их 1. јул по црквеном, а 14. јулa по грегоријанском календару.

Српска православна црква још обележава 30. октобра по новом, а 17. октобра по старом календару Светог Козму и Дамјана из Арабије.

Манастир Златенац им је посвећен.

Из Википедије, слободне енциклопедије

Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Čet 24 Nov - 12:27



СВЕТИ МУЧЕНИК СТЕФАН ДЕЧАНСКИ, КРАЉ СРПСКИ - СВЕТИ МРАТА

24. новембар по новом / 11. новембар по старом


Свети мученик Стефан Дечански, краљ српски – свети Мрата син је краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен. При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година провео је свети Стефан у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда. Када је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњовековне архитектуре на тлу српске државе. Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 1336. године. Са светим Савом и светим кнезом Лазаром свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Uto 29 Nov - 11:52


Свети апостол и евангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму. Он беше човек имућан и по занимању цариник. Једном, у време боравка Свог у Капернауму, Господ Христос пође к мору, праћен народом. Пролазећи он виде Матеја где седи на царини и рече му: "Хајде за мном!"

Чувши ове речи не само телесним ушима него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све пође за Христом. У радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ благи не одби позив и уђе у дом Матејев. Дођоше к Матеју и многи суседи његови, и пријатељи, и познаници, - све сами цариници и грешници -, и сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом. А беху тамо и неки од књижевника и фарисеја. Видевши да се Господ не гнуша цариника и грешника, Hero седи заједно с њима за трпезом, они роптаху и говораху ученицима Његовим: Зашто учитељ ваш с цариницима и грешницима једе и пије? - А Господ чувши такве речи њихове рече им: He требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање.
Од тога времена Матеј остави све и сва, пође за Господом Христом, и као верни ученик више се не одвајаше од Њега. Уcкоро затим он се удостоји да буде увршћен у Дванаесторицу апостола. Заједно са другим ученицима Матеј праћаше Господа на Његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса, a понекад и учествујући у њима. Наоружан од Господа чудотворном божанском силом, он са осталим апостолима хођаше к изгубљеним овцама дома Израиљева, проповедајући им Еванђеље Царства Божјег, исцељујући болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве, васкрсавајући мртве. Он беше очевидац и сведок: и Спаситељевог живота, и Спаситељеве крсне смрти, и Спаситељевог васкрсења, и Спаситељевог вазнесења на небо.

После силаска Светога Духа на апостоле, свети Матеј спочетка остаде у Палестини, заједно са другим апостолима проповедајући Еванђеље у Јерусалиму и његовој околини. Али наступи време када се апостолима ваљало разићи из Јерусалима по разним народима, ради обраћења њиховог вери Христовој. Пред одлазак светог Матеја из Јерусалима, јерусалимски хришћани из Јевреја молише га да им остави писмено изложена дела и учење Господа Христа. Овој молби се придружише и остали апостоли који се у то време налажаху у Јерусалиму. И свети Матеј, одазивајући се овој општој жељи, написа Еванђеље осам година по Вазнесењу Христовом.
Отпутовавши из Јерусалима, свети апостол Матеј проповедаше Еванђеље у многим земљама. Благовестећи Христа он пропутова Македонију, Сирију, Персију, Парћију и Мидију, и сву Етиопију с краја - накрај, на коју му паде коцка, и просвети је светлошћу познања светог Еванђеља. Вођен Духом Светим он напослетку дође у земљу људождера, к народу црнокожном и звероподобном, и уђе у њихов град, зван Мирмени. Ту он, обративши неколико душа ка Господу, постави им за епископа свога сапутника Платона, и сагради им малу цркву. Сам пак узиђе на тамошњу оближњу гору, и борављаше на њој у посту, молећи се усрдно Богу да Господ обрати тај незнабожни народ. И јави My се Господ у облику прекрасног младића са жезлом у десној руци, назва му Бога, и дајући му тај жезал нареди му да сиђе са горе и пободе жезал близу врата цркве коју је он саградио. Притом му Господ говораше: Овај жезал ће мојом силом пустити корење, израсти у високо дрво, и то дрво ће донети изобилан род, који ће величином и сладошћу превазилазити свеколико друго воће а из корена његова избиће извор воде чисте. Који год се од људождера измије у тој води, добиће лепоту лица; и који год окуси од тог плода, одбациће зверску нарав и постаће добар и кротак човек.
Примивши жезал из руке Господње, Матеј сиђе са горе, и пође у град да изврши што му би наређено. Кнез пак тога града Фулвијан имађаше жену и сина који обоје беху ђавоимани. Сусревши апостола на путу, они викаху на њега дивљим и покварењачким гласовима, да би га уплашили. И говораху: Ко те посла овамо са тим жезлом на погибао нашу? - Апостол запрети дусима нечистим и изагна их; а исцељени се поклонише апостолу и кротко иђаху за њим. Сазнавши за његов долазак, епископ Платон га срете са клиром, и ушавши у град, и приближивши се к цркви, учини како му би наређено: пободе у земљу жезал дат му од Господа, - и тог часа, на очиглед свију, жезал постаде велико дрво, пусти из себе гране пуне лишћа, и појави се на њему прекрасан род, крупан и сладак, и изби из корена извор воде. Сви који то гледаху дивљаху се; сав град се слеже на такво чудо, и јеђаху слатки род са тога дрвета, и пијаху чисту воду. А свети апостол Матеј, стојећи на узвишици, проповедаше скупљеним људима реч Божју на њиховом језику; и одмах сви повероваше у Господа, и крсти их свети апостол у чудотворном извору оном. Најпре он крсти исцељену од духа злог кнежеву жену са сином њеним, па онда сав народ који верова у Христа. И сви крстивши се људождери, по речи Господњој, излажаху из воде прекрасни лицем и бели. И добијаху они не само телесну но и душевну белину и красоту, скидајући старог човека и облачећи се у новог човека - Христа.
Дознавши шта се догодило, кнез се најпре обрадова исцељењу своје супруге и сина. Али затим, хушкан од ђавола, он се разгњеви на апостола зато што сав народ хрли к њему остављајући богове своје, и намисли да га погуби. Међутим, апостолу се те ноћи јави Спаситељ налажући му да буде неустрашив и обећавајући да ће бити с њим у невољи која наилази. Када свану и апостол у цркви са вернима појаше хвалу Богу, кнез посла четири човека да га ухвате. Но када војници дођоше до храма Господњег, њих тог часа обави тама, и ови једва успеше да се врате натраг. Упитани, зашто не доведоше Матеја, они одговорише: Ми га чусмо где говори, али га не могосмо видети и ухватити. - To још више разјари кнеза Фулвијана и он посла велики број војника са оружјем, наредивши им да силом доведу Матеја; а ако се ко буде успротивио и штитио Матеја, таквога убити. Али, и ови се војници вратише без ичега. Јер када се приближише храму, небеска светлост обасја апостола, и војници, не будући. у стању гледати на њега, страховито се уплашише, побацаше оружје, па побегоше и испричаше кнезу шта им се догоди. Ужасно разјарен и бесан, кнез пође са свеколиким мноштвом слугу својих, желећи да сам ухвати апостола. Но кад се приближи апостолу он изненада ослепи, и искаше да га ко води. И тада поче он молити апостола да му опрости грех и да му просвети ослепљене очи. Апостол, сатворивши крсни знак на кнежеве очи, дарова му прогледање. Кнез прогледа, но само телесним очима а не и душевним, јер га злоћа беше ослепила, и тако велико чудо он приписиваше не Божјој сили већ враџбинама. И он, узевши апостола за руку, поведе га к своме дворцу, као да хоће да му укаже поштовање, a y срцу свом већ беше одлучио да апостола Господња спали у огњу као мађионичара. Но апостол, провидећи тајне срца његова и злу намеру његову, изобличи кнеза, говорећи: Мучитељу умиљати, зашто не приводиш крају оно што си намислио о мени? Чини што ти Сатана метну у срце, а ја сам, као што видиш, готов да све претрпим за Бога мог.

Тада кнез нареди војницима да светог Матеја дохвате и распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. Када то би учињено, слуге онда, по мучитељевом наређењу, накупише много сувог грања и прућа, донеше смоле и сумпора, па све то метнуше на светог Матеја и запалише. Но кад се огањ разгоре у велику ватру, и сви мишљаху да је апостол Христов већ изгорео, огањ се изненада охлади и пламен се у росу претвори, и свети Матеј се појави жив и неповређен славећи Бога. Видевши то, сав се народ препаде од толиког чуда и узнесе хвалу апостоловом Богу. Међутим кнез се још више разјари. He хотећи да призна да је Божија сила Христовог проповедника сачувала живот и неповређеног од огња, он безаконички оптуживаше праведника називајући га врачаром. И говораше: Матеј враџбинама угаси огањ и остаде у њему жив.

Затим кнез нареди да се донесе још више дрва, грања и прућа, наслаже на Матеја, запали и одозго залива смолом. А нареди он те донеше и дванаест златних богова његових, поређа их око огња, и призиваше их у помоћ да они силом својом учине да се Матеј не избави од пламена него да се претвори у пепео. Међутим апостол се и у пламену мољаше Господу, да покаже непобедиву силу Своју, обелодани немоћ богова незнабожачких, и посрами оне који се уздају у њих. И изненада се пламен огњени са страховитом тутњавом устреми на златне идоле, и они се истопише од огња као восак, и многи неверни који стајаху унаоколо бише опаљени; а из растопљених идола изиђе пламен у облику змије и стаде вијати кнеза тако да он не Moraine побећи и опасност избећи док са смиреном молбом не завапи ка апостолу да га избави од погибије. Апостол запрети огњу, и пламен се одмах угаси и обличје огњене змије ишчезе. И кнез хтеде да с чешћу изведе из огња светог апостола, али он, сатворивши молитву, предаде свету душу своју у руке Господу. Тада кнез нареди да се донесе златан одар и на њему положи чесно апостолово тело неповређено од огња, и обукавши га у скупоцене одежде, узе на рамена са својим велможама и унесе у свој дворац. Но он још не имађаше савршену веру, зато и нареди да се изради железни сандук, у њега положи тело светог апостола, сандук са свих страна потпуно залеми оловом, па баци у море, Притом рече својим великашима: Ако Онај који је Матеја сачувао у огњу читавим, сачува њега и у води непотонљивим, онда је Он ваистину Једини Бог, и ми ћемо се клањати Њему, оставивши све богове наше који не узмогоше избавити себе од сагорења у огњу.

Пошто железни сандук са чесним моштима би бачен у Mope, свети апостол се ноћу јави епископу Платону, говорећи: "Сутра отиди на морску обалу с источне стране кнежевог дворца, и тамо узми моје мошти које су изнесене на копно".

Када свану, епископ праћен мноштвом верних отиде на указано место и нађе железни сандук са моштима светог апостола Матеја, као што му би у виђењу речено. А кнез, сазнавши за то, оде тамо и сам са својим великашима, и овога пута истински поверова у Господа нашег Исуса Христа, и громогласно исповеди да је Он Једини Истинити Бог, који слугу Свога Матеја сачува неповређеним како за живота у огњу тако и у води после смрти. И припадајући к сандуку са моштима светог апостола, мољаше од светог апостола опроштај за грехе своје које учини према њему, и свесрдно жељаше да се крсти. Епископ Платон, видећи кнежеву веру и усрдно мољење, огласи га, и научивши га светој вери, крсти га. Но када му при крштењу метну руку своју на главу и хтеде му наденути име, дође глас с неба који говораше: "Надени му име не Фулвијан већ Матеј".

Добивши на тај начин при крштењу апостолово име, кнез се потруди да буде подражавалац и апостолових дела: он убрзо своју кнежевску власт предаде другоме, одрече се сујете света, предаде се молитви у цркви Божјој, и би удостојен презвитерског чина од стране епископа Платона. А кад након три године епископ умре, јави се презвитеру Матеју, бившем кнезу, свети апостол Матеј и усаветова га да прими епископски престо после блаженога Платона. Примивши епископство, Матеј се изврсно потруди у проповедању Благовести Христове, и одвративши многе од идолопоклонства приведе их к Богу. Затим, после дугог богоугодног живота, он и сам отиде к Богу, и предстојећи са светим евангелистом Матејем престолу Божју, моли за нас Господа, да и ми будемо наследници вечног Царства Божијег. Амин.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Džezabel

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 315

Godina : 34

Lokacija : Na deset minuta hoda

Učlanjen : 09.12.2016

Raspoloženje : Ljudska sreća


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Pon 30 Jan - 17:43

Slavimo Časne verige: Sveti Petar će vam čuvati kuću i porodicu, ako ispoštujete ovaj običaj!
U srpskom narodu postoji običaj da se na današnji dan lancima veže kućni prag i tako dom zaštiti od nečastivih ljudi i sila
Časne verige, dan kada je Sveti Petar okovan i mučen.

Naime, odmah posle smrti Isusa Hrista i vaznesenja počinje proganjanje hrišćana koje je trajalo više od 300 godina. Carev namesnik Irod, upravnik Galileje, pogubio je Jakova, brata Jovanovog i, na podsticanje Jevreja, zapovedi da uhvate Petra i bace ga u tamnicu.
Foto: Profimedia
Foto: Profimedia
Petar je u tamnici spavao okovan između dva vojnika, i noć pred izvođenje na sud, zasvetle se cela tamnica i anđeo kucnu Petru po rebrima, probudi ga pa mu reče:

Moć časnog krsta: Ovo se dešava u našem telu kada se prekrstimo!

"Ustani, obuj se i opaši se, pa hajde sa mnom".

Petar ustade, a okovi mu spadoše s nogu, pa pođe s anđelom. Vojnici su spavali kao mrtvi, pa anđeo provede Petra pored straže, a kad su došli do gvozdene gradske kapije, ona se sama otvori i tako se Petar oslobodi zatvora, i verovatne smrti.

Verige koje su spale sa Petra hrišćani su sačuvali koliko zbog uspomena na svetog Petra, toliko zbog njihove isceliteljske moći. Priča se, da su se mnogi bolesnici izlečili samo dodirnuvši verige (kao i ubrus apostola Pavla kojim su ga brisali dok je bio mučen).

Kasnije je Patrijarh Jerusalimski, sveti Juvenal, dao te verige na dar carici Evdokiji, prognanoj ženi cara Teodosija Mlađeg. Carica ih je prepolovila, pa jednu polovinu poslala Crkvi Svetih apostola u Carigrad, a drugu polovinu dala svojoj kćeri Evdoksiji, ženi Valentinovoj u Rim. Evdoksija je sazidala crkvu Sv. Petra i položila u nju ove verige, zajedno sa onim u koje je sveti Petar, pred svoju smrt, bio okovan od opakog cara Nerona.

Kako isterati zlo iz kuće: Mudra priča o Svetom Petru Cetinjskom i dve čobanice!
Narodna verovanja

Po narodnom verovanju od Verižnica („Časnih Veriga“) nastaje blaže vreme, jer Bog usijanim verigama počinje da zagrejava zemlju. U mnogim mestima, Verige se smatraju za veliki praznik.

Kosovsko stanovništvo praznuje Verižnjake zbog kuge, a stočari ih praznuju zbog stoke.

Ko nosi odelo koje je šiveno na Časne Verige, veruje se da će poginuti od groma.

Te verige čuvali su hrišćani zbog uspomene na velikog apostola, kao i zbog njihove lekovite moći, jer postoje svedočenja da su se mnogi bolesnici izlečili dodirom o njih (kao i o ubrus apostola Pavla, Dap 19, 12).

U srpskom narodu postoji običaj da se na današnji dan verigama, odnosno lancima, veže kućni prag i tako dom zaštiti od nečastivih ljudi i sila.

U stara vremena verovalo se i da bi, u slučaju da danas odete na put, dom mogao da udari grom, da se zapali letina, stoku da zakolju vukovi…

Pošto praznik Časne verige nije obeležen crvenim slovom, danas ne postoje posebne zabrane u pogledu kućnih poslova (peglanje, usisavanje…). Čak je i poželjno da se kuća sredi da blista, pošto se Sveti Petar inače smatra zaštitnikom doma i porodice.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   Ned 5 Mar - 12:14

Danas je Sveti Lav, episkop Katanski


Pod vulkanskom planinom Etnom, u gradu Katani, bi Lav sveti dobrim pastirom i milosrdnim nastavnikom ljudi. Veliko popečenje imaše oko bolnih i sirotnih. I revnost njegova za veru bi onako isto velika kao i milosrđe njegovo prema nevoljnim. Pojavi se u tom gradu neki mađioničar Iliodor, koji opsenjivaše narod raznim maštarijama, i veoma razvraćaše mladež. Jednom za vreme Božje službe uđe u hram Božji i poče svoje opsenarije. Sveti Lav priđe k njemu, veza ga jednim krajem omofora i odvede na tržište gradsko. Tu naredi da se naloži velika vatra, i kad se vatra razgori, on stade posred ognja i uvuče u nj i Iliodora. Iliodor sav izgori, a Lav osta živ i netaknut. Postideše se od toga svi oni koji behu zaluđeni Iliodorom i koji gledahu u njemu neko božanstvo. A milosrdni i revnosni Lav proču se po celome carstvu kao veliki čudotvorac, koji svojim svetlim čudesima pomaže ljudima. Kada skonča svoj tok, preseli se dušom ka Gospodu, a iz njegovih mošti poteče celebno miro. Skončao u VIII veku.

Tropar (glas 4):

Istina stvari objavi te stadu tvome kao pravilo vere, obrazac krotosti i učitelja uzdržanja. Zbog toga si smirenjem stekao visoke počasti, a siromaštvom bogatstva: Oče Lave, moli Hrista Boga da spase duše naše.

Sveti sveštenomučenik Sadok

Bi episkop u Persiji posle svetog Simeona. Jednom u snu javi mu se sveti Simeon i reče mu- "Juče ja, danas ti!” Ove reči Sadok protumači pastvi svojoj kao da znače- lane ja postradah, ove godine ćeš ti. I zaista te godine uhvati ga car Bi episkop u Persiji posle svetog Simeona. Jednom u snu javi mu se sveti Simeon i reče mu: "Juče ja, danas ti!” Ove reči Sadok protumači pastvi svojoj kao da znače: lane ja postradah, ove godine ćeš ti. I zaista te godine uhvati ga car Sapor sa mnogim klirom i narodom i izvede na sud. Prvo im naredi, da se poklone ognju i suncu kao božanstvu. Odgovori Sadok: "Mi smo gotovi usrdno umreti za Boga našeg, ali suncu i ognju nećemo se pokloniti”. Potom biše mučeni i osuđeni na posečenje mačem. Pred posečenje uzdiže Sadok molitvu Bogu: "Operi nas, Gospode, u krvi našoj od grehova naših!” I slavno predade Sadok sa svojim sveštenicima i vernima tela smrti a duše Bogu besmrtnome. Postradaše 342. ili 344. godine.

Šta je sunce? oko što ne vidi.
Šta je oganj? sluga bez pameti.
Car Sapore Sadoku govori:
Pokloni se suncu i plamenu,
Bogovima što vladaju svetom,
Po nauci mudrog Zoroastra. -
Sadok caru blago odgovara:
- Zdravlje tebi, care, i veselje,
No gde umni klanja se bezumnom?
Gde slovesni slavi - beslovesnog?
Sunce - krasno kako tvar Božija,
Plamen - divan kako sluga ljudi;
No tvar može l' Tvorca zameniti?
Može l' mrtvac mesto živog biti?
J e li slika bolja od slikara?
Je li ralo skuplje od orača?
Jedan Bog je, care, na nebesi,
Uman, krasan, dobar i svemoćan,
Tvorac sveta vidnog i nevidnog,
Promislitelj svakoga stvorenja,
Darodavac svih dobrih darova,
Svedržitelj i čovekoljubac,
Njega javi Sin jedinorodni.
On nas spase persijske zablude,
Nauči nas stati vrh prirode,
I licem se Tvorcu ustremiti,
Celom dušom k nebu uzvisiti,
Tamo gde je naša domovina,
Domovina angela i ljudi -
Sadok reče - Sapor ga poseče.

RASUĐIVANjE

Finija je voda od zemlje; finiji oganj od vode; finiji vazduh od ognja; finija elektrina od vazduha. Pa ipak je vazduh debela stihija prema duhovnom svetu; i elektrina je debela stihija prema duhovnom svetu.
Vrlo je fina elektrika, no glas je finiji od elektrike, misao je finija od glasa, duh je finiji od misli.
Fini je vazduh, i sprovodi glas na veliku daljinu. Fina je elektrina, i sprovodi svetlost na veliku daljinu. Kako li tek svako delo i svaka reč i svaka misao tvoja biva sprovođena do svih krajeva duhovnoga carstva. O kako je strašno učiniti grešno delo, i reći grešnu reč, i pomisliti bezumnu misao! Do kako neizmerne daljine nabiraju se od toga talasi na moru duhovnom! No ne idi u daleke pojedinosti sveta nepoznatoga. Glavno je da znaš i da meriš kako svako tvoje delo, reč ili pomisao, neizbežno čini utisak na četiri strane: na Boga i svet duhovni, na prirodu, na ljude i na tvoju dušu. Ako se izvežbaš u ovom saznanju, dostići ćeš viši stupanj spasonosne opreznosti.

SOZERCANjE

Da sozercavam Gospoda Isusa u razgovoru sa Nikodimom (Jov. 3) i to:
1. kako Nikodim, iako učitelj u Izrailju, savršeno ne shvataše duhovne stvari,
2. kako Gospod namerno otpočinje razgovor pitanjem duhovnog rođenja - pitanjem najnepristupnijim umu Nikodimovu - da bi time priveo Nikodima smernosti, a potom dalje ga obdelavao kao dobru zemlju,
3. kako je Nikodim u početku sa snebivanjem i stidom prilazio Hristu (kao i danas što mnogi iz učenih čine), a posle sve odvažnije.

BESEDA

o sudu i osudi
Koji Njega (Hrista) vjeruje, ne sudi mu se,
a koji ne vjeruje, već je osuđen (Jov. 3, 18)
Ne sudi se onome ko veruje Hrista Gospoda, jer on sam sebe sudi i ispravlja stope svoje prema svetlosti koja ide pred njim. Kao čovek u dubokoj tami što podešava korake svoje prema sveći u ruci, tako i onaj ko veruje Hrista, to jest ko se uputio za Hristom kao za svetlošću u tami života.
A onaj ko ne veruje - već je osuđen. To jest, onaj ko nema putovođe na nepoznatom putu, tek što je koračio prvi korak, izgubio je put i zalutao. Ko ne veruje u Hrista, osuđen je na neznanje, na nemoć, na gnev, na teturanje po krivim i izukrštanim putevima, na porok, na očajanje, a možda i na samoubistvo. Osuđen je u dva sveta: u ovome svetu na besmislenu, telesnu i varljivu egzistenciju, a u onom na večnu propast. O kako je taman put dece neverovanja, i kako dubok bezdan između svakog njihovog prvog i trećeg koraka!
Gospode svemilosni, zaista nemamo ni u koga i ni u šta verovati van Tebe. Ti si naš Spasitelj od tame, greha i smrti. Tebi slava i hvala vavek. Amin.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Priče o Svecima   

Nazad na vrh Ići dole
 
Priče o Svecima
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Priče o Svecima
» Jelenine bajke i priče
» Ljubavne priče
» Net priče..istina ili laž..?
» Legende i priče o Zagrebu i okolici
Strana 3 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija :: Religija-