Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zadužbine

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Zadužbine   Uto 4 Jun - 0:53

ЗАДУЖБИНЕ



Подизање задужбина био је веома раширен обичај међу српским владарима у средњем веку. У Немањићкој држави, почев од великог жупана Стефана Немање па све до последњег, цара Уроша, а затим у краљевини Мрњавчевића и у кнежевини Лазара Хребељановића, најзад, у деспотовини Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, сваки се владар старао да подигне бар једну велику цркву или манастир, а било их је који су могли да подигну и по десетак храмова. У XII и XIII веку само су владари и њихови најближи рођаци били у могућности да изграде себи задужбине. Манастири се издржавају од имања која су им даровали ктитори. Мисао дародавца, често записана у даровним повељама и навођена у натписима, била је искупљење грехова: светитељ коме је храм посвећен постајао је ктиторов заступник пред Христом на страшном суду.

Манастири и цркве имали су и практичну намену, и то не само ону увек присутну да шире и учвршћују веру у народу. По географском распореду, а били су подизани на најважнијим средњевековним саобраћајницама, може се закључити да су имали и политичку улогу. Неке цркве, су поред овога поменутог, имале још једну намену – представљале су храмове у епископским седиштима, црквеним управним центрима. По тој улози прославиле су се Жича и Пећ, као средишта српске архиепископије, потом и патријаршије. Најзад, многи су манастири подизани да би постали надгробне цркве својих ктитора.



zaduzbinenemanjica.















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 0:59

МАНАСТИР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

" ... Година 1690, пролеће дене зеленило по дрвећу. Ветар растерао и искидао облаке. Плутају изломљени небеском реком у раштрканим гомилама леда. Четири коњаника галопом јуре. Тела беже из седла, повијене ноге о сапи праве у трзајима увек исту бразду по стомаку животиња. Главе ничу и пропадају по превојима и теснацима, као стреле из напрегнутих лукова. Полупразни џакови, заједно с пијаним коњовоцем, ударају о ребра коња нежније од празних мехова вина. Испод чалми и одеће трговаца, крију се надувена и озбиљна лица. На улазу у Куршумлију Ружди затеже усрдно узде. По наређењу Цариграда, долазе из Ниша ...






Манастир Пресвете Богородице

... Црква је изграђена на зидинама цркве из 6. века. То је прва задужбина Стефана Немање. Настала је у периоду од 1158-1162. године. Дограђивана је у 14. веку. Радове је изводила и надгледала жена Стефана Немање Ана, прва знаменита жена и монахиња Манастира, са световним именом Анастазија.

Два камена стуба, с исклесаним лавовима, чувају улаз цркве. Украсни портрети птица, животиња и дрвећа излазе из зида од опеке. Два звоника с јужне и северне стране су припојена припрати. Клесани камен и опека се смењују до врха. Кроз уски травеј се улази у припрату до украсних храстових врата. Наос је повезан са два улаза јужне и северне припрате, проширен бочним апсидама полукружног облика – споља и изнутра. Купола се еластично уздиже над ширином наоса. Два живописна стуба испред иконостаса одвајају олтарску апсиду од наоса. Апсида је споља тространа, а изнутра полукружна. Цела унутрашњост цркве фрескописана је живим бојама светаца. Златне боје и предмети од злата, сребра, бакра и другог материјала, рајском лепотом, смирују.

Ружди збуњен вером да само њихове светиње вреде, нервозно пређе руком по челу. Мир у њему пребегао у страх. Није се храбрио да уђе у цркву. Посебно кад светињом бдију жене. Жена у црном, крупним очима, сече Руждија. Он панично напусти капије Манастира. Ружди доноси одлуку, дошло време моје, да ме Срби запамте. Ударићу по њиховом светињама ...





Први дани октобра, лето се продужило, нећка се и одлаже одлазак ... Ливаде губе зеленило и бледе. Из црвене боје дрвећа и опеке, излази бела купола цркве. Оловни кров расипа сунчеве издатке топлоте. Ври к небу. Ружди Кала са Самокова, заклоњен шумом, на прстима, извирује. Право је Топлица, плитка и бистра, може се било где прегазити. Лево је манастир Светог Николе, упола ближи. А десно, ниже до километра, Манастир Пресвете Богородице. Одбројава последње сате своје изворне лепоте. Двадесет коњаника се дремљиво скрива. Наоружани су кратким пушкама и ножевима. Упртили и сламу, кресива и лучеве за ватру. Поспано чекају знак свог вође. Јато дивљих гусака прелеће над Сaмоковом према Косову. „Самоков“ стари назив Римљана за брдо над Куршумлијом, где је машина, на погон реке Толпице, ковала гвожђе. Ружди задовољан почеша браду. Она му је увек доносила ратну срећу. Само да сунце устоличи залазак. Усправан на црном коњу, по страни од својих ратника, зури у парче неба ...

... Топот копита буди поспану шуму. Путељке и стрме стазе, испунише ратници. Продорне очи одлазе буљаво напред долином Кастрата. Група коњаника са западне стране испе главе на засечену раван. Гледа их широка дрвена капија са надвишеним тремом. Висок зид јајасто коли око Манастирских зграда и цркве. Моћна оловна купола милује небо. Храстови и друго дрвеће полукружно распоређени. Само јужна издигнута камена страна голо се увукла у богату шуму. И унутрашњост Манастира красе широке крошње дрвећа. Неговану траву споља и унутра секу уске стазе и два долазна пута с истока и севера. По утврђеном договору, стотинак турских коњаника запосело путеве, да спрече хришћански део становништва у пружању помоћи – из самог града и околних села, кад пламен разбукти висораван и позове вернике. Коњаници опколише зидине, на капију удара Ружди са шест одабраних ратника. Ишчезло и уплашено дан силази под крошње дрвећа сумрачном мирноћом. На капији се изненада појави низак и плећат човек с двоколицама. Игуманија Манастира журно испраћа снабдевача хране. Ружди само подиже руку. Ратници се укопаше под крошње грана. Убрзо, рески звуци звона означише вечерњу молитву. Ово обрадова вођу, на окупу ће лако похватати жене. Дрвена реза продужено зашкрипа. Огромна врата утврдише самоћу унутар зидина.







Манастир Пресвете Богородице

Сигуран да је простор око Манастира празан, Ружди навали на капију. Јака храстовина лопта снажне насртаје Турака. Они одбачено падају на земљу. Један приђе зиду, уз помоћ вранца прескочи високу ограду, ослободи резу у трену. Опрезна руља упаде. Дугачки конаци с тремовима од дрвета у дуборезима, лево и десно, оградили цркву. Камени стубови, на које чуче лавови, моћно опомињу Руждија. Улазна врата цркве благо притворена. Златан кључ у њима стрпа у свој џеп. За њим опипавају простор два снажна Турчина. Дршком кривог ножа одгурну тешко покретљива врата. На другој страни припрате, двокрилна врата наоса широм отворена. Испред иконостаса витална и издужена жена у црном, држи у руци молитвеник. Бледо лице и проседи праменови ветре мирноћу. Једанаест црница, једанаест калуђерица, жена, монахиња се моли. Било је ту још девојака, које су даровале помоћ Манастиру. Шест намргођених окружише жене у црном. Бахатом виком прилазе. Калуђерице са својом игуманијом Недељом, мирно бде и моле се. Ружди црвен, за њих, Турци нису ту. Разбеснело кривим ножем витла. Погледом иде од игуманије до црница, галами, маше сечивом, иде тамо амо. На кратко подиже главу, стреми у иконе. На сваку њихову реч свеци су јурили к њему. Смрзнуто застаде. А на речи игуманије:
„Господи помилуј, Господи помилуј, Оче наш на небесима“, иконе су се враћале свом месту.

Тада Ружди избави главу из рамена прсато. Опет збуњен коракну назад. Прибран руком, дохвати прву жену до себе. И други похиташе да дрмусају жене у црном. Настаде падање, устајање, отимање. Црнице једнако Богу се моле ...

Однекуд стиже слама. Пале, боду иконе, златне предмете и вредне ствари износе. Пламен у цркви споро букти. Жури се паљењем. Манастирски конаци горе ... Мрак са околних брда камари таму ушћем.





Манастир Пресвете Богородице

... Голоруки народ наваљује да спречи најгоре. Турци су узвраћали. Са Самокова и околних брда раја беспомоћно гледа своју светињу последњи пут. Овога пута у буктињи. Степенаста раван, добро засечена са јужне стране, крије у набораном делу Манастир. Источна страна равна, отвара видик. Преко стреми огромно брдо, као орловски нос. Нос се приближио Манастиру. У дну над рекама, нестаје светиња болно и заувек.

Ватра спаја брда. На Самокову, Орловским брду и Пепељевачком, зацрњен мраком, народ рида у сузама. Плакали су стари и млади, жене, деца. И пси. Топлица, Бањска и Косаница јече и пуне се чемером народа. Камење, стење, лишће на гранама влажи. Окаснели путник клечи и поздравља светињу. Стока посебно и дугачко риче. Птице опроштајно круже. Плакала је и гора и вода, небо и земља. Плакало се високо и ниско. Љуте сузе народа теку низ брда, тамо где су лиле, ни данас ништа не рађа ...




Манастир Пресвете Богородице





Манастир Пресвете Богородице

Ружди изабра снажног коња, своје робље постави испред себе и, с двојицом коњаника, управи путем за Прокупље и Ниш. Он је свој задатак обавио паљењем Манастира Пресвете Богородице, те зле 1690. године. Остало је још да Цариград и велики цар оплоде његов успех новим имањем за аговање.

* * *

... Станија окисло трепће у жену црних обрва:

- Зар је то истина?

- Како да не! Прича има свој наставак – узбуни се жена чудног нагласка.

- По доласку у Ниш, Ружди Кала убрзо се сели у Албанију за потребе турске војске. Прибавља себи још две жене. Оне му рађају два сина. Са калуђерицом нема деце. Синови изродише пуно деце. У 35. години живота, Руждији синове и два унука односи ватра на његове очи у сопственој кући. Он од грома страда у великим мукама две године касније. Из генерације у генерацију страда десет колена. По аманету Руждија, златан кључ и криви нож се преносе са колена на колено као породична традиција на мушке главе. Мој отац остаде сам. Иста судбина снађе и његову браћу ..."















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:08

МАНАСТИР СВЕТОГ НИКОЛЕ





Велики српски жупан Стеван Немања је своју историјску мисију почео у данашњој Куршумлији. Пре него што je постаo велики жупан, њему су припадале области око реке Топлице, Ибра и Расине. Данашња Куршумлија је била седиште Немањине државе и он је овде имао свој двор. У близини тадашње престонице, Немања је саградио своје прве задужбине, манастире Пресвету Богородицу и Св. Николу.




Ови манастири су кроз своју дугу историју више пута паљени, рушени и дограђивани.

Топлица је „без мал’ остала пуста, постала пребивалиште за ветрове“. Од 1690. до 1737. године по записима „Троношког летописа“ из 1791. године, оба манастира су запустела. То пусто има печат зла – ново рушење је извршено на дан Свете Тројице, половином 19. века. Ратом из 1876. до 1878. коначно су порушене обе цркве и од тога материјала турска и српска војска су градиле пекаре, воденице и друго. Темељно и потпуно страдање и данас сведоче остаци зидина манастира Пресвете Богородице, док је у манастиру Св. Николе рађена рестаурација 1970-1978. године од стране Завода за заштиту споменика из Ниша, са великом вероватноћом да је тако изгледао пре паљења од стране Турака 1690. године.





Манастир Светог Николе















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:10

ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

Ђурђеви Ступови у Старом Расу, један од најстаријих манастира у некадашњем престоном подручју средњевековне Србије, који је подигао Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо великог жупана, својом силуетом доминира долинама Рашке и Дежеве. Манастир је подигнут на самом врху истакнутог узвишења, а особена архитектура цркве Светог Ђорђа са две куле звоника - стлпа - одредила је каснији назив и цркви и манастиру - Ђурђеви Ступови.



Ђурђеви Ступови


Према казивању његовог биографа и сина, потоњег српског краља Стефана Првовенчаног, Немања се за време свога заточеништва у једној пећини заветовао да ће изградити храм и посветити га Светом Ђорђу, коме се током живота молитвеним речима више пута усрдно обраћао за помоћ. Пошто је преузео врховну власт у српским земљама (1166.), Немања је отпочео градњу манастира. Црква је завршена 1171. године, како сведочи ктиторски натпис на западном порталу храма. Нешто касније, око 1175. године, црква је и осликана, а манастир је одмах стекао велики углед као прва владарска задужбина династије Немањића.

Иако је Стефан Немања још као обласни владар градио цркве и манастире, манастир Светог Ђорђа у Расу представља прекретницу у владарској идеологији Немањића. На изузетном положају, недалеко од катедралног храма рашке епископије, на старим духовним темељима, овај манастир заснива хришћанску мисао о српској државности - мисао о потпуном складу вере и државе коју је уградио Стефан Немања у темељне вредности српског друштва. Под његовим сводовима стицао је и млади Растко Немањић своја прва духовна искуства.



Манастирска црква и капела


За време своје владавине, а затим до краја живота, о унапређењу манастирске заједнице старао се краљ Драгутин, који је доградио манастирску цркву и осликао њену припрату. Улазну кулу манастирског комплекса претворио је у капелу и наменио јој функцију гробне цркве.

После несрећног пада с коња недалеко од града Јелача, краљ Драгутин се одрекао престола у корист свог брата Стефана Милутина. На чувеном сабору у Дежеви (1282.), под окриљем манастира Светог Ђорђа, извршена је примопредаја власти у присуству највиших представника цркве и властеле. Тај важан историјски тренутак, по жељи самог краља Драгутина, овековечен је у капели манастира Светог Ђорђа, у склопу јединственог циклуса државних сабора Србије. Идеја о држави и највишој власти у земљи, о престолу и вери предака, уметничком руком сликара још једном је нашла свој израз кроз приказ четири сабора - сабора Стефана Немање, сабора којим је устоличен краљ Стефан Урош I, сабора на коме је сам краљ Драгутин преузео власт и најзад, сабора у Дежеви. Мисао о наследној монархији и династији уткана је и у ктиторску композицију првих Немањића (тзв. хоризонтално стабло династије), на челу са Стефаном Немањом, Св. Симеоном. У капели је приказан и краљ Драгутин са моделом цркве у руци. По изричитиј жељи овог владара, који је пред смрт примио монашки чин и име Теоктист, он је из "сремске земље" у којој је живео, пренет у манастир Светог Ђорђа и ту сахрањен (1316.). Сећање на овог владара и његов допринос процвату манастира остали су у успомени потоњих нараштаја.



Ктиторска композиција првих Немањића



Краљ Драгутин


После средњег века, у историји цркве и манастира могу се издвојити три главна периода:

1. време турске власти и очувања континуитета живота у манастиру до краја XVII века
2. време напуштања манастира крајем XVII века и његовог рушења закључно са XX веком
3. време истраживања, заштите и обнове манастира

После свих разарања и рушења од манастирског комплекса Ђурђевих Ступова преостали су само поједини делови цркве, у великом степену у рушевинама, са незнатним делом куполе и остацима фресака на сачуваним зидовима; капела краља Драгутина је једина грађевина над којом је постојао и кров, док од осталих манастирских зграда - трпезарија, цистерни и конака - није било видних остатака. Њихове рушевине биле су прекривене земљом и цео простор је био пошумљен непосредно после ослобођења.

Обимни истраживачки радови, а затим и радови на систематској заштити започети су 1960. године. Резултати истраживања били су веома значајни, будући да је под наносом земље и рушевина откривена целокупна основа манастира са остацима грађевина из различитих епоха, као и бројни фрагменти архитектуре, међу којима су најзначајнији делови три поратала на цркви, а посебно ктиторског натписа са годином грађења цркве. После првих конзерваторских радова на цркви, један део фресака је скинут ради заштите и пренет у Народни музеј у Београду. Основна концепција заштите манастира, остварена према конзерваторским начелима важећим за споменике културе највећег значаја, састојала се у конзервацији и презентацији манастирског комплекса, са делимичном обновом цркве и других грађевина у обиму и границама очувања њихове аутентичности и документарности. О томе како је могла изгледати првобитна архитектура цркве данас се може добити представа у омањем липидаријуму - музејској згради, саграђеној на прилазу манастиру. Ту се налази макета цркве израђена у камену, као и најзначајнији делови архитектуре пронађени за време истраживања.



Макета цркве у камену


Такав концепт заштите овог комплекса као целине, представљао је завршну фазу заштите Ђурђевих Ступова као споменика културе изузетног значаја који је уписан у листу Светске културне баштине у оквиру просторне целине под називом Стари Рас са Сопоћанима.

Последње године XX века обележене су активностима везаним за обнављање манастира које је иницирала Рашко-призренска епархија. Те активности су се односиле првенствено на истраживање најповољнијих могућности изградње новог манастирског конака, као и просторија друге намене, неопходних за основну функцију манастира. Изградња конака чије је зидање започето 2000. године обележава практично и почетак новог раздобља у историји Ђурђевих Ступова обнављањем манастирског живота после нешто више од три стотине година.















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:12

Студеница је најзначајнија задужбина Стефана Немање. Налази се код Ушћа на Ибру и недостижан је градитељски узор средњевековне Србије. Манастир је изграђен између 1183. и 1195. , а живописан заслугом Светог Саве 1208/09. године. Краљ Радослав је око 1235. године доградио припрату. Студеница је посвећена Успењу Пресвете Богородице.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:13

ХИЛАНДАР

На темељима напуштене грчке цркве, на најлепшем делу Свете Горе, налази се манастир Хиландар. Подигли су га 1198/99. године Симеон Немања и Свети Сава уз помоћ краља Стефана Првовенчаног. Хиландар је духовни и културни светионик српског народа кроз векове. На слици је Пирг (Кула) Светог Саве из 1200. године.

















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:14

Манастир Света Жича




У срцу Охристовљене и Свете Српске земље налази се Манастир Жича чија је изградња започела пре осам векова, благодарећи трудољубљу и ревности благочестивих синова Светог Симеона Мироточивог, оснивача Светородне српске династије Немањића. Свети Сава и Свети Симон Монах, познатији као Стефан Првовенчани, започињу са изградњом Манастира Жиче и постављају темељ српске духовне и световне власти.




Овај древни храм посвећен је Вазнесењу Господњем, Христовом Спасу.
Налази се у подножју планине Столови, код Краљева.
Манастир је активан и о њему брину монахиње.















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:20

МАНАСТИР МИЛЕШЕВА

Манастир Милешева грађен је 1218. и 1219. а живописан 1222. до 1228. године. Основао га је краљ Владислав, син краља Стефана Првовенчаног, а унук Немањин. Владислав је Милешеву подигао као своју гробну цркву. Онако као што је његов отац подигао Жичу, а дед Студеницу. Пошто је, 1234. године, помоћу племства, збацио са престола свог старијег брата Радослава, дочекао је да се 1234. године и сам одрекне владавине у корист млађег брата Уроша. Умро је, живећи највише у Зети, седамдесетих година XIII века, а сахрањен је у својој задужбини.



Милешевска црква Светог Вазнесења Господњег зидана је по угледу на раније владарске задужбине, Студеницу и Жичу, у рашком стилу. Тај стил карактерише романски начин зидања, уобичајен у тадашњем српском приморју, прилагођен потребама Православне цркве. Сасвим је једноставна, зидана сигом, а затим омалтерисана. Грађевина је једнобродна, са две ниске певнице, широком централном и двема бочним апсидама. Првобитно је имала једну куполу, а доцније је, приликом рестаурација у XVII или XIX веку, добила још једну. Од некадашњег унутрашњег портала, зиданог вероватно по угледу на студенички, очувао се само један камени лав, доста рустично клесан. Друге пластичне декорације Милешева нема, осим плитких аркадица око купола и орнаменталних трака око потрала и неких прозора. Карактеристична је основа цркве: грађевина се шири од запада (улаза) према истоку. Црква је, у односу на друге грађевине рашког стила, доста висока.



Милешевска црква


Милешевска црква добила је око 1235. године, још једну, спољашњу припрату. Њу је Владислав дозидао да би у њој сахранио тело свог умрлог стрица Саве. Наиме, на повратку са свог другог пута по светим земљама Истока, бивши архиепископ Сава, који је 1233. године архиепископски престо уступио своме ученику Арсенију, задржао се у Бугарској, у Трнову, ту се разболео и умро 15/25. јануара 1236. године. Годину дана касније, настојањем Владислава, Арсенија, и тадашњег милешевског игумана Атанасија, Сава је пренет у Милешеву и свечано сахрањен у гроб у тек сазиданој припрати. Чињеница да је Савино тело било сахрањено у Милешеви подигла је углед и иначе поштованом манастиру. Милешева тада постаје култно место које сви походе. Зато Турци 1594. године односе мошти светитеља у Београд и спаљују га, желећи тиме да униште култ Светог Саве у српском народу. Напротив, од тада дух Светитеља, кроз прах и пепео, преточен у светосавље, још снажније живи, а манастир Милешева постаје неуништиви сведок који опомиње и надахњује.

Турци су, по први пут похарали Милешеву 1459. године. Па ипак, у њој је црквени и просветни живот, са повременим малаксалостима, трајао скоро непрекидно. У XVI веку (1543. и 1544.) у Милешеви је радила једна од првих српских штампарија, што сведочи да се у манастиру радило на књизи и писаној речи и у најтежим условима. Из околине Милешеве били су, изгледа, родом и браћа Соколовићи, од који је потурчени Мехмед постао велики везир, а други, милешевски ђак Макарије, први патријарх обновљене Пећке патријаршије.

У XVI и XVII веку многи угледни путници навраћају у манастир, понекад га затичу пренасељеног и у благостању, понекад су сведоци његових невоља. У XVII веку вршене су знатне поправке манастирских грађевина. Крајем XVII века, у доба народних устанака, Милешева је донекле доживела судбину недалеких Сопоћана и других манастира који су се налазили на територији са које је становништво, под патријархом Чарнојевићем, пребегло у Аустрију. Турци су конаке попалили, а манастир опљачкали. Има помена да је црква опљачкана још једанпут, крајем XVIII века. Често напуштани манастир, све више је пропадао. 1857. године руски путописац и научник Гиљфердинг пише да је црква у развалинама, да зидови постоје, али да кровова нема, да су куполе скоро потпуно порушене и да их придржавају само делови сводова.

Најважнија обнова манастира Милешеве изведена је од 1863. до 1865. године, трудом пријепољских грађана. Тада су подигнути кровови и куполе, дозидана полупорушена апсида, а можда и цела грађевина над спољашњим нартексом, обновљен је живопис, заштитни зидови, манастирска воденица. Није сасвим сигурно, али изгледа да је том приликом цркви нанета и велика штета, избијањем скоро целог зида између унутрашње припрате и наоса, на коме се налазила велика композиција Смрт Богородичина, и да су том приликом страдале и друге фреске, међу којима је и Немањин портрет. Вероватно је зид, у коме се налазио и портал, био препукао и порушен до те мере да га мајстори нису могли консолидовати, него су га скоро сасвим уклонили, и на тај начин проширили саму цркву.



Стефан Немања као монах Симеон, фреска из Поворке Немањића, стара припрата


МИЛЕШЕВСКО СЛИКАРСТВО

Имајући у виду многе знамените политичке, црквене и просветне догађаје везане за Милешеву, данас се може рећи да основну вредност Милешеве представљају њене делимично очуване фреске.

Сасвим је вероватно да су све фреске у главном делу милешевске цркве, то јест у олтару, наосу и старој припрати, рађене у једно доба, највећим делом на жуто-позлаћеној, а мањим делом на плавој позадини. Жута и златна позадина била је исцртана ситним квадратићима који су имитирали коцкице мозаика. Тај, из најранијег студеничког сликарства преузети начин рада, свакако је проистекао из правог византијског мозаика, скупоценог и раскошног, који је покривао зидове цркава у Цариграду, Солуну, Италији. Могућности српских донатора нису допуштале сјај мозаика, скопчаног са дугом израдом, специјалним и скупим мајсторима, али су ти исти донатори проналазили сликаре који ће њиховим грађевинама дати сјај сличан царском. Жуто, позлаћено позађе требало је да се, бар спољним изгледом, такмичи са мозаицима. Та златна неба, која су се осипала са зидова првих немањићких цркава, нарочито са сводова, свакако имају дубљи значај: жуто, светло представља оне небеске регионе у којима живи војска светитеља и праведника, награђена за патње земаљског живота.


Милешевске фреске долазе у ред монументалног сликарства нашег средњег века. Византијско сликарство, и српско у његовом кругу, није дозвољавало уношење новотарија у теме и начин сликања, него је увек остајало у традицијама ранијих остварења. Па ипак, фреске у свакој нашој цркви доносе понеку новину у односу на оне пређашње. Те промене диктирао је дух времена, коме традиција није могла да се увек одупре, али и индивидуалности појединих мајстора. Тако су милешевске фреске, по концепцији, свакако слободније од оних раније рађених, студеничких, из којих су непосредно произишле. Студеничке су, могло би се рећи, мирније и сигурније у својој статичности. Хладни камен мозаика као да је оставио дубоког трага на њихову чврстоћу и строгост. У Милешеви, иако још потпуно везаној за мозаички рад, не само у техничком него и у стилском и унутрашњем погледу, као да је удахнуо нешто душе фигурама, ублажио ту неизмерну празнину између златног неба и зелено обојене земље.



Благовести, Богородица, наос

Милешевски сликари имају слободан, широк потез, развијено осећање за боју, умешни су у компоновању. Мада све њихове слике имају узоре у старијим мајсторима, ипак њихове композиције, сликане не баш на увек погодним површинама, казују да су те слике сликали даровити ствараоци који су били далеко од опонашања туђих дела, који су били самосвојни. Могла би се констатовати чињеница да милешевске фреске живе свака за себе, да не представљају једну строго замишљену целину зидова, који делују као једно, огромно остварење. Сопоћанске фреске, директни наследници и настављачи милешевских, делују целовитије. Повезује их једна обојеност, један смисао. Тамо све фигуре, сликане усамљено или у композицијама, сачињавају једну велику слику, са Успењем Богородице као великом жижом којој је све подређено. Овде, у Милешеви, рекло би се да је то скуп лепих слика, окачених на изломљене површине пиластрима и луковима испресецаних зидова. То је галерија слика великог мајстора, или боље, великих мајстора, јер их је, свакако, било неколико. Свака од њих, скинута са милешевског зида, могла би сама да буде украс царке палате, друштвене зборнице, свечане одаје. Да ли су у питању различити сликарски темпераменти, или бескрајна радозналост главног ствараоца, која омогућује многа варирања и промене, можемо да претпостављамо и нагађамо. Али је важно да ни једна фреска не конкурише другој, да чак, добија због увек другачијег суседства, јер свака посебно третира израз, став, чак свака има, бар за једну нијансу, другачију обојеност.

Милешевске фреске нису се сачувале ни у свом првобитном броју, нити у првобитном изгледу. Празна је купола, празни сводови и горњи делови зидова, старо злато неповратно ишчезло, доста се ољуштиле неке светле боје. Па ипак, још и данас, вековима стари, са сваког зида зраче својом лепотом мирни и благи ликови стараца – испосника, младих мученика, милостивих жена, црквених отаца, владарских синова, отмених анђела, уморних војника. Са једне фреске провирује цвеће и ћути мало стадо, на двема другим присутна су деца. Све као жива, сачувана и ванвременска уметност, пуна боја и покрета, али и као лепи торзо чије изгубљене делове не видимо, већ их сами градимо.




Млади апостол, фреска из поворке апостола, наос


Бели анђео на Христовом гробу


Милешевским фрескама славу је, вероватно с правом, највише пронео „Анђео на гробу“ – супериорна појава која тако подсећа на стару грчку уметност, потенцирана због важности, у односу на суседне свете жене и војнике, и величином и белом бојом хаљине. Чврсто грађена, истинита у покрету, сугестивна у погледу, мало померена у страну слике, па ипак у центру композиције, сама по себи симбол је младости (Милешева је један од првих споменика младе српске уметности) и трајања (на срећу, та фреска очувана је скоро у потпуној првобитности) племенитог људског дела.




Бели анђео на Христовом гробу, фреска, XIII век

Због тог милешевског анђела не треба заборавити друге слике, мање наметљиве али можда понекад потресније и свечаније, као што је оно Скидање с крста, високо горе под куполом на јужној страни, недовољно сагледиво због висине и скраћења. Детаљ те композиције, Магдалина која љуби руку мртвог Христа, свакако је најмилостивнија сцена наше старе уметности. Треба погледати и ону преполовљену композицију Рођења, на северном зиду, са реалистички сликаним дадиљама; мали фрагмент Силаска у ад, са анђелом и ђаволом који се наслућују испод новије Тајне вечере, фрагмент препун чари старе слике, коју је доцније доба хтело да сакрије, па на крају ипак није у томе успело ...

Милешевско сликарство има још једну добро познату вредност: владалачке портрете. То су сачувана половина фигуре Стефана Немање, Свети Сава, Стефан Првовенчани, краљ Радослав и двапут сликани краљ Владислав. Ти портрети су родоначелници (јер су најранији сачувани) једног дугачког низа владарских и племићких портрета расутих по свим старим српским црквама. Рађени још за живота Радослава и Владислава, вероватно и за живота Светог Саве, а чак можда и у то време кад је и Првовенчани био жив (отуд могућност да су милешевске фреске рађене пре 1228, године смрти Првовенчаног), милешевски портрети због своје документарности премашују значај обичних лепих слика. Њихова ружичасто обојена лица, прецизно исцртане очи, нос, уста, руменило јагодица, боре на челу и слепоочницама старијих (Св. Сава, Првовенчани), сведочанства су једног финог, посматрачког дара сликара који врло објективно и искрено бележи оно што види.



Свети Сава



Стефан Првовенчани



Краљ Радослав



Краљ Владислав

Милешевски портрети првих Немањића, рађени још за њихова живота, имају за нас изузетну важност.

Није познато ко су били милешевски сликари. Да ли су ти уметници били Грци, или Срби школовани у великим византијским центрима, није толико битно. Можда су имена Теодор, Георгије и Димитрије, забележена при дну неких фигура у централном делу цркве, њихова имена, као што мисле неки историчари. Али ма ко они били, и ма како се звали, оставили су, нама и целом свету, у наслеђе дело од непролазне вредности. То дело поштујемо као стару уметност, и као велику уметност, која ништа не губи у поређењу са великим уметничким достигнућима оствареним пре и после Милешеве.
црква Светог Вазнесења Господњег
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:26

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА је манастирски комплекс код Пећи, на улазу реке Пећке Бистрице у Руговску клисуру. Грађен је од треће деценије XIII века до средине XIV века, а састоји се од главне цркве Св. Апостола, уз коју је са северне стране сазидана црква Св. Димитрија, а са јужне Богородичина црква са црквицом Св. Николе - као и заједничке спољне припрате на западној страни.



Пећка патријаршија

Средином XIII века, из Жиче је у цркву Св. Апостола премештено седиште српске архиепископије, која је 1346. године уздигнута на ранг патријаршије. После пада Смедерева (1459) и смрти патријарха Арсенија II (1463), патријаршија је била укинута, а њено подручје потчињено Охридској архиепископији. Приликом обнављања Пећке патријаршије 1557. године, велику улогу је имао Мехмед-паша Соколовић, турски велики везир, родом Србин из Старог Влаха. Његов брат Макарије постао је први патријарх обновљене патријаршије (1557-1574). Обнова Пећке патријаршије, духовног и културног средишта српских крајева под турском влашћу, имала је далекосежан значај. За оживљавање градитељске, сликарске и књижевне делатности, обнављање и изградњу храмова, развој живописа и иконописа, осим Макарија Соколовића, нарочито је заслужан Пајсије Јањевац (патријарх 1614-1647). Пећка патријаршија је страдала за време аустро-турског рата крајем XVII века, када су ове области напустили многи Срби, па и патријарх Арсеније III Чарнојевић, а 1776. Турци су је потчинили Цариградској патријаршији.

Будуће седиште архиепископије и патријаршије, цркву Св. Апостола, подигао је архиепископ Арсеније I, у другој половини XIII века. Једнобродна поткуполна грађевина, у рашком стилу, има троделну апсиду и попречни брод, те издужен правоугаони простор засведен полуобличастим сводом. Фасада је некад била омалтерисана и обојена црвено попут Жиче, која је служила као градитељски узор.

Најстарије фреске потичу из средине XIII века и убрајају се међу најлепше у тадашњем српском сликарству.



Црква Св. Апостолa


Бочну цркву Св. Димитрија, складну грађевину основе у облику сажетог уписаног крста са полукружном апсидом и великом осмостраном куполом, те фасадом од наизменичних редова камена и опеке, подигао је, између 1321. и 1324. архиепископ Никодим. Фреске обухватају циклус из живота Св. Димитрија, васељенске саборе и два српска сабора: Св. Саве и Стефана Дечанског. У доба патријарха Пајсија, 1619-1620, поједине фреске обновио је истакнути српски сликар из Хиландара, Георгије Митрофановић.




Куполе цркава Св. Апостола и Св. Димитрија, поглед са источне стране

Ктитор Богородичине цркве, саграђене уз јужни зид главног храма око 1330. године био је архиепископ Данило Други. У цркви сличног облика као што је она Св. Димитрија на северној страни, добро су очуване фреске мање даровитих сликара настале око 1337. године. Међу њима истиче се ктиторски портрет Данила II с моделом храма, кога пророк Данило приводи Богородици са Христом.

До Богородичине цркве, с јужне стране, Данило II је саградио и црквицу Св. Николе, једнобродну грађевину од камена и опеке.



Богородичина црква и црква Св. Апостола, поглед са источне стране

Исти ктитор је око 1337. подигао испред све три цркве пространу отворену припрату са високим звоником, који није сачуван. Патријарх Макарије морао је 1561. да зазида отворе како би обезбедио конструкцију, али је тиме овај првобитни трем са двојним луковима изгубио много од лепоте због које је био слављен. Од малобројних преосталих фресака из времена градње у југоисточном делу, заслужује пажњу Лоза Немањића са двадесетак портрета од Немање до цара Душана.







Пећка патријаршија, данас

У црквама Пећке патријаршије, која је била маузолеј српских архиепископа и патријарха, сачувано је више мермерних саркофага, од којих су неки знатне уметничке вредности. У ризници, која је била веома богата, чувају се рукописне књиге, иконе и дела примењене уметности од XIV до XIX века.















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:30

СОПОЋАНИ

Задужбина краља Уроша I, подигнута око 1255. године и посвећена Светој Тројици. У време цара Душана око 1340. дозидана је припрата са звоником. Црква је живописана између 1263. и 1268. године. Манастир се налази на извору Рашке, код Новог Пазара. Сопоћани су на листи светске културне баштине.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:30

ГРАДАЦ

Задужбина краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша I, налази се западно од Брвеника на Ибру. Манастир је подигнут око 1270. године, а живописан око 1275. године. Краљица је овде основала прву женску школу. Градац је посвећен Благовестима.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:34

МОРАЧА

Задужбина кнеза Стефана Немањића, Вукановог сина. Налази се код Колашина, изнад реке Мораче. Манастир је изграђен 1252. године и посвећен Успењу Пресвете Богородице. У Морачи се налази “Свети Илија у пустињи”, једна од најлепших фресака XIII века.





Гавран храни Светог пророка Илију, црква Успења, ђаконикон, око 1260.



Стефан Вукановић, ктитор манастира, детаљ фреске из цркве Светог Николе



Свети Ђорђе,
са сценама његовог страдања,

ризница, 1670 - 1671.



Црква Светог Николе




Црква Успења Пресвете Богородице















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:37

АРИЉЕ

Задужбина краља Драгутина, подигнута пре 1295. године и посвећена светом Ахилију Лариском. Манастир је био седиште моравичких епископа. Црква је живописана 1296. године и у њој се налази највећа галерија портрета Немањића XIII века.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:37

ПАПРАЋА


По предању, Папраћа је задужбина краља Драгутина и његових синова Урошица
и Владислава II. Данашња црква је подигнута на темељима старе, почетком
XVI века. Налази се код Зворника, на извору реке Спрече. Манастир Папраћа
посвећен је Благовестима.

















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:38

ЦРКВА У ХИЛАНДАРУ

Данашња саборна црква у Хиландару, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, задужбина је краља Милутина. Подигнута је 1303. (или 1293. године), на темељима цркве коју су саградили Симеон Немања и Свети Сава. Спољну припрату око 1380. године доградио је кнез Лазар.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:39

ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ

Призренску катедралу посвећену Богородици, краљ Милутин је сазидао 1306-1307. године на остацима цркве из XIII века. Архитектонски веома успела грађевина чије језгро чини петокуполна црква уписаног крста. Црква је уписана у листу светске културне баштине.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:40

КРАЉЕВА ЦРКВА У СТУДЕНИЦИ

У непосредној близини саборне цркве у Студеници, задужбини Стефана Немање, налази се црква посвећена светом Јоакиму и Ани. Подигао је 1313/14. године краљ Милутин, па је позната и као “Краљева црква”. По свом градитељском складу и живопису убраја се у ред најлепших храмова срeдњег века.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:42

ГРАЧАНИЦА

Задужбина краља Милутина, подигнута 1315. године, налази се у близини Приштине. Грачаница је једна од најочуванијих и најлепших цркава српске средњевековне архитектуре. Фреске изузетне уметничке вредности осликане су 1321/22. године. Спољна припрата цркве дозидана је 1383. године. Грачаница је посвећена Благовестима.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:43

БАЊСКА

Задужбина и маузолеј краља Милутина, изграђен је 1312-1316. године и посвећен Светом Стефану. После рушења у турско време, црква је претворена у џамију. Првобитно је имала богату скулптуралну декорацију. Фреске нису сачуване.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:43

ДЕЧАНИ

Задужбина краља Стефана Дечанског и његовог сина цара Душана, налази се испод Проклетија у Метохији. Манастир је грађен од 1327. до 1335. , а живописан од 1335. до 1350. године. Високи Дечани су једна од највећих и најраскошнијих српских цркава средњег века. Црква је посвећена Вазнесењу Господњем.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:44

ГОРИОЧ

Манастир Гориоч, метох манастира Дечани, са црквом Светог Николе, конаком и звоником, налази се на Белој Стени изнад градића Исток. По народном предању, подигао га је краљ Стефан Дечански и посветио Светом Николи у знак захвалности што му је светитељ "огореле" очи на том месту залечио.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:44

СВЕТИ АРХАНГЕЛИ

У клисури реке Бистрице, 3 км југоисточно од Призрена, налази се манастир са црквом посвећеном светим арханђелима - ктоторија и маузолеј најмоћнијег српског средњевековног владара, краља, а од 1346. године цара Душана.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:46

МАТЕЈЧА

Високо на Скопској Црној Гори, у близини Куманова, налази се манастир Матејча. Манастир је почео да гради цар Душан, а завршили су га његова жена, царица Јелена и син, цар Урош након 1355. године. Црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:46

КРКА

У далматинском залеђу, између Книна и Шибеника, налази се манастир Крка, задужбина Јелене Шубић, ћерке краља Стефана Дечанског и сестре цара Душана. Крка је духовни и културни центар православља у Далмацији, који се први пут помиње 1350. године. Црква је посвећена светом Архангелу Михаилу.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   Uto 4 Jun - 1:47

РАВАНИЦА

Задужбина кнеза Лазара, налази се у близини Ћуприје. Грађена је између 1375. и 1377., а живопис је завршен око 1387. године. Подизањем Раванице почиње нови, моравски стил у архитектури и сликарству средњевековне Србије. Црква је посвећена Вазнесењу Господњем.
















Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zadužbine   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zadužbine
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Zadužbine
» Beta Vukanovic
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija :: Religija-