Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Музеј Српске Православне Цркве

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Музеј Српске Православне Цркве   Uto 28 Maj - 9:56

Плаштаница краља Милутина

У богатој ризници Музеја СПЦ, налази се и плашт кнеза Лазара, у ком је сахрањен.
Од филигрански ткане плаштанице краља Милутина, оригиналног рада непознатих мајстора цариградских царских радионица с краја 13. и почетка 14. века, беж плашта Светог кнеза Лазара у коме је сахрањен, па до повеље римско-немачког цара Леополда Првог, издате 20. августа 1691. године, којом се после велике сеобе Срби позивају да се настане у северним покрајинама, путује се бурном историјом Србије и њене православне цркве.



У строгом центру Београда, у згради Патријаршије, скривају се драгоцености непроцењиве вредности које сведоче о националним победама и поразима, херојству и издајама, идеалима и заблудама. Пролазећи кроз лавиринте високих ходника патријаршијског двора, стиже се у сале које откривају тајне и симболе наших последњих седам векова, попут плашта светог кнеза Лазара, на коме су извезени пропети лавови и грифони. Кнез је у том плашту сахрањен. Ходочасници који су целивали његове мошти, истргли би по део кончића, па су монаси тело обукли у други плашт. Кнез Лазар је носио тај плашт за живота, тако да ни директор париског Лувра Анри Лоире, током летошње посете, није крио изненађење када је крочио у мистериозни свет Музеја СПЦ. Предложио је сарадњу и организовање заједничких изложби, али је права штета што мали број Београђана и грађана Србије, зна да постоји место где се чувају и излажу најважнији предмети српске прошлости. Срећом, за за неколико месеци та збирка ће поново бити доступна посетиоцима.

– Музеј има сталну поставку која је и раније била отворена за посетиоце, али је у фебруару претпрошле године затворена, како би се привели крају радови на сталној поставци – каже управник Музеја СПЦ Владимир Радовановић, уводећи нас у свет реликвија и икона, повеља владара и извезених похвала њихових удовица, икона старих мајстора или дубореза древних монаха…

Од 1946. године, музеј је смештен у згради Патријаршије. До тада се налазио у Конаку кнегиње Љубице. Али после Другог светског рата, уговор је био раскинут, а сво благо цркве морало је да се премести у зграду Патријаршије. Такво, тренутно решење, траје готово 67 година.

Можда ми нисмо свесни шта поседујемо, али зато јесте велики свет, па су три предмета из сталне поставке, била изложена у чувеном Метрополитен музеју у Њујорку.

– Амерички кустоси су тражили да за велику изложбу византијске уметности буду изложена три предмета из музеја СПЦ. Поред епископске митре, дара Катарине Кантакузин, ћерке последњег српског деспота Ђурђа Бранковића, београдском митрополиту из средине 15. века, Њујорчани су видели и плаштаницу краља Милутина. Ми не знамо за који је манастир направљена, али она представља јединствен пример у свету сачуваног предмета од текстила у тим димензијама – указује Радовановић.

Посетиоци Метрополитена могли су да виде и „Похвалу кнезу Лазару” монахиње Јефимије, жене деспота Угљеше Мрњавчевића, која је после мужевљеве смрти замонашила и живела на двору кнеза Лазара.

– Том похвалом била је прекривена Лазарева глава, када су положили његово тело – прича управник музеја, откривајући да су ранохришћански крстови, византијски печати и метална плоча на којој је представљено бекство свете породице у Египат, германског порекла, која датира између између 11. и 13. века, најстарији предмети у богатој колекцији Музеја СПЦ, док је најстарији изложени предмет у сталној поставци апракосно изборно јеванђеље, део рукописа манастира Дечани из 13. века.

– Разнобојни кивот Светог краља Стефана Дечанског, израђен 1343. године, није део музејске збирке, већ је позајмица из манастира Дечани – каже Владимир Радовановић, док посматрамо савршено очувану оригиналну повељу цара Душана, издату манастиру Хиландар из 1347–1348. године, у којој цар набраја села са Косова и Метохије која дарује највећој српској светињи. У повељи Вука Бранковића, која је такође издата манастиру Хиландару, из 1390. године, дакле, свега годину дана после Косовске битке, у којој се, према српској митологији, није учествовао, Вук пише о уступању добара Светој Гори.

– Изложене уметнине и предмети су се углавном налазили у фрушкогорским манастирима. Како је почела велика сеоба, временом су монаси носили реликвије са собом ка северу. Током Другог светског рата, већина манастира је оштећена или уништена, а благо је однесено за Хрватску. После слома НДХ и завршетка Другог светског рата, црква је захтевала да се ти предмети врате – каже управник Музеја СПЦ.

Једна од многобројних слика из музејског фонда је портрет грофа Ђорђе Бранковића, једног од предводника српског народа током устанка против Турака, који јесте био див-јунак, али се истовремено представљао за лажног потомка Бранковића.




*

Депо скрива 90 одсто драгоцености музеја

У депоу се налази 90 одсто драгоцености Музеја СПЦ, које су пописане и наслагане на полицама, заштићене од недавно и централном климатизацијом. Предмети се слажу по бројевима, а због недостатка простора, складиште у згради Патријаршије је максимално искоришћено. По суду управника, више од 600 оригиналних рукописних књига, највећа су вредност која се чува у депоу.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Музеј Српске Православне Цркве   Pet 5 Jul - 18:27

Музеј Српске Православне Цркве



ОСНИВАЊЕ  И ПОЧЕЦИ

Први помен  о Црквеном музеју налазимо у архивским документима, још половином XIX века. Српски патријарх Јосиф Рајачић је 1851. године, на епископској конференцији у Бечу, тражио да се оснује Српски народни музеј, што аустријске власти нису дозволиле, оглушујући се на овај захтев, који је поновљен и 1870. године.

На  подручју Кнежевине Србије прве кораке на сакупљању црквено-уметничких драгоцености предузео је 1856. године Петар Јовановић, архиепископ београдски и митрополит српски. Овај архијереј апеловао је на београдско свештенство да сакупљају "српска живописна дела" како би се отворио "Српски музеум". Од прикупљених икона и уметничких слика, отворена је 1858. године у просторијама Београдске митрополије, уметничка галерија, тзв. "Художествена хранилница". После десет година (1868), ова збирка пренета је у београдски Народни музеј.

Акцију на сакупљању црквених драгоцености наставио је и митрополит српски Михаило, наследник  митрополита Петра, с тим што  су црквено-уметнички предмети, посебно рукописне и старе штампане богослужбене књиге што су узете из српских цркава и манастира, депоноване у Народну библиотеку, а метални и текстилни литургијски предмети у Народни музеј.

Архиепископ београдски и митрополит Србије, Инокентије, предложио је 1899. године Светом архијерејском сабору да се одреди извесна сума "из црквених фондова за копирање слика свих оних митрополита Србије, чије се слике могу наћи, те да се на тај начин оснује галерија митрополитских слика при митрополији Србије".

Идеја о поновном оснивању Музеја СПЦ оживела је непосредно после националног уједињења. Лазар Мирковић, професор Универзитета, поднео је 1922. године представку Светом архијерејском синоду у којој је образложио потребу за оснивањем централног Музеја Српске православне цркве. На основу те представке, Свети архијерејски синод је одлучио да се приступи прикупљању података о црквено-уметничким предметима који се налазе у српским црквама и манастирима. Следеће године (1923), Синод је поступио по Саборском решењу и затражио попис свих значајних цркава и црквених здања, као и црквено-уметничких драгоцености.

Године 1927, Свети архијерејски сабор је донео одлуку да се изради Правилник и да се омогући да свака епархија оснује свој црквени музеј и библиотеку. После десет година, крајем 1936. године, на иницијативу Патријарха Варнаве, питање оснивања централног Музеја СПЦ и других црквено-просветних институција постаје актуелно. Да би се реализовала ова замисао, позван је из Скопља др Радослав Грујић, професор Универзитета, коме је стављено у задатак да изврши све потребне припреме за формирање Музеја Српске православне цркве.

Почетком 1937. године, склопљен је уговор између Краљевине Југославије и Српске православне цркве о закупу Конака кнегиње Љубице у Београду, на педесет година, за смештај Музеја. По доласку у Београд, проф. Радослав Грујић приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. године. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности. Ово је кратко трајало, јер је већ 1942. године др Радослав Грујић поново постављен за управника Музеја и на том положају је остао све до 1948. године када га је наследио проф. Светозар Ст. Душанић (управник Музеја од 1948. до 1990).

Министарство  финансија Србије је, на захтев Министарства просвете Србије, донело маја 1946. године, одлуку о раскидању уговора са Српском Православном Црквом у вези са коришћењем Конака кнегиње Љубице, где је био смештен Црквени музеј. Крајем исте године, извршена је примопредаја Конака, а потом и пренос сачуваних музејских предмета у зграду Патријаршије.

Пре тога, почетком 1946. године, др Радослав Грујић предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све  културно-историјско благо Српске цркве  које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира СПЦ са подручја НДХ. Овај предлог др Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана Комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Наредбом  Министарства просвете, од октобра  месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије "да се Српској Православној Цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске Православне Цркве, манастира итд, који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју".  

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим  манастирима и црквама – као иконостаси – враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места (у цркве које за време рата нису страдале), а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије.

Да би се омогућило  излагање експоната, извршена је адаптација просторија у згради Патријаршије, а предмети предвиђени за излагање прошли су кроз руке рестауратора и конзерватора. Не мањи простор прилагођен је за депо где су смештени остали, неизложени предмети.

Коначно, Музеј Српске православне цркве у Београду отворио је 14. јуна 1954. године српски Патријарх Викентије.

Патријарх Викентије  је посебно нагласио да су "у тешкој и мукотрпној српској прошлости  нестали градови, дворци, тврђаве, али  је остао један део културног  блага по манастирима и црквама  у којима су га чували и сачували кроз векове српски монаси и свештеници" (...) "Иако су многе драгоцености уништене у честим ратовима – рекао је Патријарх Викентије – ми се можемо поносити овим што је до данас сачувано". Патријарх се, такође, осврнуо на историјску подударност – сто педесету годишњицу Првог српског устанка, и изразио жељу да музејски експонати послуже свима који се баве изучавањем наше народне и црквене прошлости.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Музеј Српске Православне Цркве   Pet 5 Jul - 18:28

ПОСТАВКА  МУЗЕЈА

Поставка Музеја СПЦ условљена је, како расположивим простором, тако и карактером уметничког и историјског материјала. Основни фонд Музеја чине: иконе, црквени текстил, метални литургијски предмети, рукописне и штампане богослужбене књиге, портрети, графика (дрворезне и бакрорезне плоче), привилегије, архивалије и друго.

Карактер  материјала, као и историјска и  уметничка вредност музејских експоната, условили су образовање одређених музејских  целина. Тако је формирана целина са металним литургијским предметима из једне епохе, затим целина коју чине рукописне богослужбене књиге из XVI века, где се могу уочити одређени стилскоуметнички утицаји времена и поднебља, а засебна целина посвећена је одређеним историјским догађајима или личностима - драгоцености везане за личност кнеза Лазара. Потом следи историјска целина са изложеним експонатима који сведоче о животу и правима Срба на територији Хабзбуршке монархије. У неколико витрина налази се један број сакрално-уметничких предмета, груписаних у целине. То су антиминси, вотивни предмети, одежде, српска графика, панагије... Једну скупину представља збирка икона из различитих периода, са разним иконописачким представама. Упоредну целину чине иконе српских и руских зографа из истог времена где се могу уочити иконосликарске сличности и националне специфичности у ликовном изразу.



Посебна витрина посвећена је црквено-уметничким предметима руске провенијенције. Засебан  простор у поставци говори о делима народног стваралаштва, а једна витрина је попуњена знацима архијерејског достојанства.

Издвојене су и прве српске штампане књиге: Октоих (Осмогласник) – прва српска инкунабула штампана 1493/94. године (изложено је фототипско издање Октоиха), и прва штампана књига у Београду – Београдско Четворојеванђеље из 1552. године.

Поједини  предмети, због свог значаја а и  димензија, засебно су изложени, и  то: Плаштаница краља Милутина (XIII-XIV век) и дарохранилница, урађена као макета манастира Раванице, из 1705. године.

У свих пет  просторија изложени су портрети српских  патријараха, митрополита, епископа и  угледних личности из српске прошлости. Портрети су уметничка дела наших  најпознатијих сликара Јакова Орфелина, Теодора Димитријевића Крачуна, Павела Ђурковића, Уроша Предића, Паје Јовановића и других.
Својеврсну галерију представљају и портрети изложени у  свечаним салонима српског патријарха, као и изложени портрети у Ризници  Српске православне цркве у Сремским Карловцима. Један број портрета српских архијереја и историјских личности налази се у Галерији Матице српске у Новом Саду, затим у Меморијалном музеју Христофора Жефаровића у манастиру Бођанима као и у Ризници фрушкогорских манастира – у манастиру Гргетегу.









Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Музеј Српске Православне Цркве   Pet 5 Jul - 20:15

ИКОНЕ

Иконописачка дела у Музеју СПЦ у Београду убрајају се у значајну збирку српских сликарских остварења од XV до XIX века. Међу најранија сликарска дела која се чувају у Црквеном музеју убраја се икона на којој је представљен Исус Христос Сведржитељ, српски рад из XV века. Монументално попрсје Христа Сведржитеља приказано је на јарко црвеној позадини и уоквирено богатим флоралним преплетом. У левом углу исписан је заветни текст.

Икона са представом Рођења Богородице, настала је коју деценију доцније, а такође је дело непознатог српског зографа. На овој икони, поред раскошних одора и златног посуђа, у доњем левом углу приказан је и један народни мотив: представљена је девојка са преслицом како седи покрај рођене Богомајке.

Времену XVI, или самом почетку XVII века припада и икона на којој је приказана Богородица са Христом окружена старозаветним пророцима, која је некада припадала манастиру Крушедолу. Стилске одлике, као и сликарска вештина, сврставају ову икону у групу оних иконописачких радова који се могу сматрати последњим, али успелим, византијским сликарским наслеђем у време турске владавине нашим крајевима.

Значајну целину у Музеју чине и иконе критских зографа с краја XV, затим из XVI и XVII века, и то: Христос Пантократор (Сведржитељ), Богородица Елеуса (Милостива), Васкрсење Христово (Силазак у ад) и дела су која сведоче о старом сликарству, али и која поступно наговештавају нова сликарска виђења. Најбољи пример тог поступног преласка ка новом, такозваном итало-критском сликарству, показује икона на којој су приказани Богородица са Христом, Св. Јованом као дечаком и светитељем Николом, која је настала крајем XVI века.

Икона на којој је представљен Св. Јован Претеча (типа кефалофорос – главоносни) дело је Андреје Раичевића из 1645. године и рађено је за београдско-сремског митрополита Хаџи Илариона. Стваралаштву Раичевића, више временски него стилски, припада и икона српских деспота из породице Бранковића на којој су приказани владика Максим, мајка Ангелина и деспоти Јован и Стефан. У Музеју Српске цркве налази се шест икона са представом Свете куће Бранковића, а међу њима је и икона коју је 1753. године израдио сликар Никола Нешковић. Црквени музеј поседује и неколико икона које је радио зограф Остоја Мркојевић, чије стваралаштво припада самом крају XVII века. Једна од најбољих икона овог зографа је икона на којој је приказано Вазнесење пророка Илије у огњеним колима на небо (према II књизи о царевима, 2:11). Он је аутор и икона: Свети Стефан архиђакон и иконе у поставци Праведни Лазар са сестрама Мартом и Маријом. Од иконографа Козме Дамјановића, који је стварао на самом почетку XVIII века, сачуване су три иконе, све са представом Свете Тројице.

Из средине XVIII века сачувано је неколико икона поп-Станоја Поповића (свештеника у Мартинцима), зографа, чије сликарство наговештава барокна стремљења у црквеном сликарству на подручју Карловачке митрополије. У Музеју постоји велики број икона из друге половине XVIII века чији су аутори: Никола Нешковић, Димитрије Бачевић, Стефан Тенецки, Григорије Давидовић Опшић, Теодор Димитријевић Крачун, Теодор Чешљар, али исто тако има много икона (на дрвету и платну) непознатих сликара. Посебну целину чини збирка целивајућих икона, рад Теодора Димитријевића Крачуна темпером на металу.

Иконосликарство XIX века означили су својим делима Григорије Чалмански, Христифор и Живко Петровић, Алекса Свиленгаћин, Илија Димитријевић, Георгије Бакаловић, Шпиро Боцарић и други, чије се иконе чувају у Црквеном музеју. По хронологији, на ова дела надовезују се иконосликарска остварења Арсе Теодоровића, Паје Јовановића, Уроша Предића, па све до дела, иначе смелих иконописачких подухвата, Бете Вукановић, Мила Милуновића и Јована Бијелића, насталих првих деценија овога века.

Засебну целину представљају иконе руских зографа, углавном из друге половине XVIII века. Међу педесетак руских икона посебно се издваја Богородица Тихвинска, сва у окову, украшена драгим камењем, настала у другој половини XVIII века. Из истог времена је и икона на којој је приказан Св. Јован Претеча - попрсје, која својом ликовном изражајношћу и пригушеним колоритом показује неку унутрашњу снагу и подсећа на ранија иконосликарска остварења руских зографа. Икона Полагање Часног Крста, дар монахиње Сосане 1750. године, значајна је због неких фолклорних детаља – народне ношње. Календарска икона на којој су приказани сви Свети за сваки дан од месеца марта, до септембра, ретка је иконографска представа у црквеном сликарству XVIII века. Овом времену припада и икона на којој је приказан Св. Јован Крститељ са два српска светитеља – Св. Савом и Св. Арсенијем – рад непознатог руског зографа. Међу руским иконографским делима посебно се издвајају две велике композиције на платну – на једном је Успеније Богородице, а на другом Полагање Христа у гроб, из 1750. године, рад Јова Василијевића, или његових ученика.

У Музеју СПЦ налази се известан број икона грчког порекла које су се некада налазиле у капели Св. Саве у Цариграду, а припадају периоду XVIII-XIX века. По својим ликовним одликама издвајају се две иконе: Св. Георгије и Св. Димитрије, обе с почетка XVIII века.
Посебан иконографски тип представљају иконе са представом Богородице Есфигмени, чији се ликовни садржај везује за догађај који се одиграо у светогорском манастиру Есфигмену. По неким стилским одликама, овим иконама блиски су и неки радови такозване бококоторске школе. Из ове стилске групације посебно се издваја икона на којој је насликана Богородица са Христом и светим Луком, рад с почетка XVII века.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Музеј Српске Православне Цркве   Pet 5 Jul - 20:15

ЦРКВЕНО-УМЕТНИЧКИ ПРЕДМЕТИ

Посебно место у поставци Црквеног музеја заузима монументални крст на коме је приказано Христово Распеће, а у подножју Богородица и Св. Јован Богослов. Овај крст, који припада крају XVII века, до почетка Другог светског рата чинио је завршни део иконостаса у цркви манастира Велика Ремета.

Царске двери (средишна олтарска врата), са богатом резбаријом, припадале су манастиру Јаску а настале су у првој половини XVII века.

Збирка металних литургијских сасуда и других црквених предмета у Музеју СПЦ представља засебну целину, а по уметничкој вредности и историјском трајању убраја се међу најзначајније.

Најраније датован метални предмет у Црквеном музеју, ако се изузме збирка ранохришћанских крстова и византијских печата, јесте метални рељеф на коме је приказано Бекство Христа у Египат, германски рад из XII-XIII века. Сребрна чаша (кољивача) урађена је 1500. године, а пренели су је 1520. године жички монаси са игуманом Теофилом у манастир Шишатовац. Тамјаница од сребра рађена је 1523. године у Граду Смедереву, има изглед чуна са посувраћеним крајевима на којима су главе химера. Мајстор Димитрије из Липове урадио је 1550/51. године за манастир Шишатовац сребрни кивот са изгледом петокуполне цркве. На фасади ове дарохранилнице, у три зоне, у квадратним пољима налазе се искуцане представе пророка, општехришћанских светих и светих ратника. Панагијар са минуциозним дуборезним представама Богородице Платитере (Ширшаја – Шира од небеса), на једној и Свете Тројице, на другој страни, окован сребром и украшен златом, дијамантима и емајлом, урађен је 1664. године по наруџбини Хаџи Илариона, митрополита београдско-сремског за манастир Крушедол. Исти митрополит поклонио је 1664. године манастиру Крушедолу и рипиде од сребра, позлаћене и украшене филиграном.

Времену средине XVII века припада велики број металних литургијских предмета, међу којима свакако треба поменути Петохлебницу коју је 1648. године у Београду наручио јеромонах Игњатије, посредовањем јеромонаха Јоакима, опет за манастир Крушедол. Такозвана ручка-кадионица из 1654. урађена је за манастир Нову Винчу, који се некада налазио надомак Београда. Из исте године је и сребрни крст из манастира Хопова, на коме је сачуван запис (на стопи крста) који казује да су ктитори јеромонах Илија и мајстор Недељко из Ћипровца.

Кивот из 1705. године рађен је за манастир Врдник, а урађен је као макета манастира Раванице. На фасади, поред општехришћанских светих, искуцане су представе светих Симеона, Саве и кнеза Лазара, а у прочељу је исписан тропар Ваведења Пресвете Богородице и запис аутора.

Посебну уметничку вредност представљају окови на рукописним и штампаним богослужбеним књигама. Оков на рукописном Четворојеванђељу из 1514. године урадио је 1540. године у спомен на владику Максима, а по наруџбини игумана Силвестра, златар Петар Смедеревац из Бечкерека. На једној страни овог Четворојеванђеља приказано је Распеће Христово са портретом владике Максима (бивши деспот Ђорђе Бранковић), а на другој Васкрсење Христово – приказано као Христов силазак у ад. Оков на Четворојеванђељу, које је некада припадало манастиру Витовници, урадио је 1556/57. године Кондо Вук, а сребрни оков на Четворојеванђељу из манастира Хопова Нешко Пролимлековић 1630. године.
Међу бројним црквено-уметничким предметима који су изложени у Црквеном музеју, по свом историјском значењу, издваја се чаша, дар руског цара Ивана IV Васиљевича Грозног 1558. године манастиру Милешеви. Иван Грозни је био велики приложник српских манастира, посебно манастира Хиландара, а у време турског робовања омогућио је српским монасима да сакупљају помоћ по Русији. То је чинио с љубављу јер је по баби био српског порекла. Јелена Јакшић, родом из угледне српске породице из Баната, била је удата за грофа Глинског – деду Ивана Грозног.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Музеј Српске Православне Цркве   Pet 5 Jul - 20:16

ВОТИВИ, ПАНАГИЈЕ И ДУБОРЕЗНИ КРСТОВИ

Једну целину представљају и метални вотивни предмети из XVIII и XIX века. То су заветни дарови које су верници приносили цркви уз молитву за оздрављење. На овим заветним плочама најчешће су приказане целе фигуре, или поједини делови тела (рука, нога, глава, очи срце и друго).

Засебну целину чине панагије, панагијари и енколпиони (епископске напрсне иконице) настали у временском распону од XV до XVIII века. Ова минуциозна дела најчешће су изведена у дуборезу са сребрним оковом, затим у слоновачи, а известан број је урађен темпером на дрвету. Панагијар из XV века рађен је у слоновачи, а припадао је манастиру Шишатовцу. Изложен је и један панагијар из XVI века рађен у дуборезу.

Збирка дуборезних крстова, од којих је највећи број са сребрним оковом украшеним филигранским преплетом, драгим камењем и емајлом, представља значајну историјску и уметничку вредност. У Музеју СПЦ чува се велики број тзв. светогорских дуборезних крстова с краја XV, затим из XVI и XVII века. Највећи број крстова потиче из XVIII века, а припадали су ризницама фрушкогорских манастира. На многима су сачувани записи ктитора, приложника и кујунџија, или пак постоји неко друго сведочанство из тих времена.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Музеј Српске Православне Цркве   Pet 5 Jul - 20:16

ПОВЕЉЕ, ПРИВИЛЕГИЈЕ, СИНЂЕЛИЈЕ И ДРУГА ДОКУМЕНТА

У Музеју СПЦ налазе се многе повеље, привилегије, синђелије, дипломе, међу којима су и повеља краља Вукашина, цара Душана, препис повеље кнеза Лазара – издате манастиру Раваници, деспота Јована Бранковића, затим повеље влашких владара Константина Басарабе и Шербана Кантакузина и молдавског војводе Василија.

О везама Срба и Руса сведоче повеље руских царева Александра Михајловича и Петра Великог. Засебну целину чине привилегије и документа аустријских владара: цара Фердинанда III, затим Леополда VI, Јосифа II, царице Марије Терезије и Фрање Јосифа. Једну целину чине и турска документа издавана фрушкогорским манастирима, углавном из друге половине XVI и кроз цео XVII век.
Архивски фонд Црквеног музеја је такође богат. У њему се налазе многобројна оригинална писма српских патријарха, митрополита, епископа, свештеника и српских првака.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Музеј Српске Православне Цркве   Pet 5 Jul - 20:19



БОГОСЛУЖБЕНЕ КЊИГЕ

Музеј Српске цркве поседује две збирке рукописних и штампаних богослужбених књига: прву чини фонд Црквеног музеја, а друга збирка је из Оставине Радослава Грујића – такође у саставу Музеја. Музеј располаже са преко 700 рукописа богослужбено-богословских књига од XIII до краја XVIII века.


Међу најраније рукописне текстове убраја се двадесет пергаментних листова Апракосног Јеванђеља из средине XIII века. Нешто доцније, крајем последње четвртине XIII века, настало је Четворојеванђеље које су преписала, за јеромонаха Василија, два писара од којих се један звао Герасима.




Беседе Исака Сирина је рукопис с краја XIV века. Илуминација рукописа доста подсећа на персијске декоративне мотиве. Из XV века је Крушедолска Палеја са Зонарином Хроником и Синтагма Матије Властара коју је 1453. године преписао ђакон Дамјан по налогу зетског епископа кир Јосифа. Лествицу Јована Лествичника преписао је 1434. године у Браничеву извесни Давид, за време српског деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца и браничевског митрополита Саватија. За Ђурђевог сина, деспота Лазара, доместик Стефан преписао је, између 1456. и 1458. године, Житије и Слово Јована Златоуста. По богатству заставица, илуминације и осталих ликовних украса издвајају се два Четворојеванђеља из XVI века: једно је преписао поп Јован из Кратова 1580. године, а друго 1579. године инок Никанор у манастиру Ремети, за време игумана Зосима.


Стара српска штампана књига скоро да је сва заступљена у фонду Музеја СПЦ, иако је само неколико примерака изложено у сталној поставци. Међу најстарије штампане књиге, поред цетињског Октоиха, спада и Псалтир с последовањем штампан на Цетињу 1494. године, у штампарији Ђурђа Црнојевића, затим Псалтир с последовањем из штампарије Божидара Горажданина, кога је 1521. године штампао јеромонах Теодор Љубавић. Грачанички Октоих штампан је 1539. године "повеленијем митрополита Никанора". Београдско Четворојеванђеље штампано је 1552. године у штампарији Тројана Гундулића. То је прва штампана књига у Београду.  


Сачуване су и многобројне богослужбене књиге штампане у Млецима, Москви, Римнику и Бечу. Посебну вредност представљају књиге штампане у XVIII веку, међу којима се издваја Стематографија Христофора Жефаровића из 1741. године и Калиграфија Захарија Орфелина издата 1759. године у Сремским Карловцима.


Један део овог фонда чини и велики број грчких, руских, влашких рукописних и штампаних књига. Руско штампано Четворојеванђеље из 1751. године издваја се због својих димензија 50х71цм, и тешко је 21кг.

Смирени преписивачи и педантни штампари, као и настојатељи манастира где су вековима чуване старе рукописне и штампане књиге, исписивали су на последњим страницама аманете (завете) и изрицали проклетства свима који узму књигу или неки други црквени предмет из манастира, без знања игумана и братства. Незнани "љубитељ старина" оглушио се о завет својих предака и из Јеванђеља насталог средином XVI века исекао минијатуре заглавља у сва четири јеванђеља.


Преузето са веб страница Музеја СПЦ








Nazad na vrh Ići dole
Sarra

  

avatar

Ženski
Poruka : 9176

Učlanjen : 09.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Музеј Српске Православне Цркве   Uto 9 Jul - 18:59

Идентитет Цркве

Православна Црква постоји и живи унутар историје те пролази кроз њу без губљења свог идентитета. Ово је врло важан аспект Цркве, који при том није напред осигуран. С обзиром да смо сведоци да су неке хришћанске цркве живот у историји започеле истинским идентитетом, а завршиле тако што су промениле свој идентитет, те се с правом питамо да ли су уопште цркве или не, питање идентитета Цркве очигледно захтева велику опрезност.

И за нас православне ово је опомена коју треба да узмемо са озбиљношћу. Јер, чињеница је да у свеукупној нашој активности, која чини да понекад осећамо самозадовољство, постоји и за нас велика опасност да одступимо од идентитета Цркве, те да више у суштини не будемо Црква, већ нешто друго, то јест једно другачије тело.

Када кажемо да идентификујемо једно биће, под тим заправо подразумевамо да указујемо на његову различитост, посебност. Другим речима, ми заправо одређујемо оне елементе који нам не дозвољавају да заменимо ово биће неким другим. Тако, кад кажемо, примера ради, да сваки од нас има своју легитимацију код полиције, то управо значи да држава настоји да установи посебност свакога од нас. Са циљем да не дође до замене међу грађанима, држава уписује име, презиме, као и друге податке сваког од нас, штавише, узима и отисак прста. Све ово има за крајњи циљ да се избегне замена једне личности неком другом. Идентификација, дакле, има за циљ посебност, при чему овај идентитет, посебност, никад не може бити апсолутан, те нам то заправо и ствара потешкоће кадажелимо да говоримо о нечијем идентитету. Наиме, сва имена, или пак елементи распознавања, који се садрже у нашим личним картама (занимање, висина и слично), могу се наћи и код више других људи и то поготово данас, посебно ако имамо у виду генетски инжењеринг и у последње време све актуелнији поступак клонирања. Тако, чак ни отисци прстију неће више моћи да осигурају посебност једног бића. Видимо дакле да је врло тешко одредити апсолутну посебност и идентитет једног бића. То што тражимо приликом идентификације нечега, или то што називамо "суштинска разлика", онај је, дакле, елеменат који се тиче само једног одређеног бића и никог другог.

Mеђу римокатолицима, на пример, постоји тешкоћа идентификовања Цркве пре свега зато што она тамо постоји као пандан државним структурама. На пример, држава Ватикан се појављује као држава у односу на друге државе. Она има своју дипломатију, међународне везе, итд. Штавише, Римокатоличка црква је дошла у искушење да се поистовети политичким партијама, на пример са Хришћанско-Демократском, која је у великој мери исту представљала, како у Италији, тако и у другим земљама. То показује да ова црква верује да може да се поистовети са једном идеологијом, или пак са једним партијским механизмом. Неко, дакле, мисли да ако се црква поистовети са једном политичком снагом, она може да постигне више. Међутим, црква заправо тако само губи свој идентитет. Слично се догађа и са протестантизмом и то управо због његовог бављења актуелним друштвеним и политичким проблемима. Чини се, наиме, да су друштвени проблеми оно што заокупља такозване протестантске цркве, те да је то оно на шта оне усмеравају сву своју активност и интересовање.

За сваког, дакле, постоји велико искушење оличено у дилеми да ли да се укључи у напоре које чини друштво да би решило своје различите проблеме, или не. Рекао бих чак да се и међу нама православнима у последње време јавља искушење да опонашамо ове западне прототипове.

Пре него што пређем на тачно лоцирање идентитета Цркве на основу православне еклисиологије, навешћу неколико приступа овом проблему који су, рекао бих врло уобичајени и код нас православних. Ово чиним пре свега зато да бих указао на проблем те да би смо се замислили над одређеним стварима и тако постали опрезнији да не дођемо у ситуацију да изгубимо свој идентитет, тј. идентитет Цркве, а да тога нисмо ни свесни.

Сагласно ономе што сам рекао на почетку, да би смо дошли до идентитета Цркве, треба да одговоримо на питање који је то, по нашем схватању, централни, најважнији, одлучујући елеменат за Цркву.

Теоретски гледано, можемо рећи да постоји много елемената који су истовремено једнако важни. У пракси се, међутим, јасно види шта је то што је између свега осталог за нас најважније. На ово ћемо одмах указати.

У данашњем православном свету при одређењу идентитета Цркве преовлађује, наиме, неколико тенденција. Прва у овом низу је она коју би смо назвали исповедничком или идеолошком тенденцијом у одређењу идентитета Цркве. Шта заправо подразумевам под овим? У складу са овом тенденцијом одлучујући моменат је догматски. Црква се идентификује са скупом идеја које исповеда једна група верујућих људи. То је заправо оно што је названо исповедањем вере. Историјски гледано, ова тенденција почиње од времена сукоба римокатолика и протестаната (дакле углавном од 17. века), када је постављено питање у чему се они заправо међу собом разликују и кад су у ту сврху предочена њихова "исповедања вере". Свака страна је, наиме, својим исповедањем показивала шта прихвата, а шта не од онога што исповеда супротна страна.

Тада смо и ми православни били принуђени да, под притиском ових околности које су биле доминантне у сукобу између римокатолика и протестаната, изнесемо своја исповедања вере. Тако из тог периода имамо исповедања вере Петра Могиле, Кирила Лукариса, Доситеја Јерусалимског и других. Покушали смо, дакле, и ми да покажемо свој идентитет на основу исповедања вере. Не сумњам у то да је можда било потребно да тако буде. Но, иако су сва ова исповедања важна, питам се ипак да ли је ово основни и одлучујући елеменат који одређује идентитет Православне Цркве. Уз то, ова исповедања вере, као што су то у међувремену и показала теолошка научна истраживања, и нису толико веродостојна. Једна су наиме настала под утицајем римокатолика, као оно Петра Могиле, а друга опет под утицајем протестаната, као што је случај са исповедањем Кирила Лукариса. Коначно, поставља се питање: зар нас и данас не позивају да у оквиру екуменског покрета изложимо и ми наш православни став?

Сигурно, Црква је увек имала исповедање вере и увек ће га имати и неопходно је да Црква сачува чистоту своје вере и својих догми. Наглашавајући ово, дакле, не желим да кажем да исповедање вере, као и друге ствари које ћу навести, нису неопходне. Питање је, међутим, да ли исповедање вере представља ону својеврсну посебност, централни елеменат, на коме се заснива идентитет Цркве који треба да се нагласи. Постоји, наиме, тенденција у појединим православним круговима да се истакне овај догматски елеменат те да се уздигне у односу на остала црквена догађања. У том случају, неко би могао, на пример, да на основу догмата буде православан, али да ипак буде расколник, то јест да нема никакве везе са својим епископом на пример. Пошто је сву тежину пренео на исповедање вере, заборавио је оно друго и зато верује да је он у праву и да исправно идентификује Православно Цркву. Хоћу дакле да кажем да постоји опасност од оваквог једностраног пренаглашавања догмата вере.

Други аспект који је свим православним од одлучујуће важности за биће Цркве јест мисионарство. Тако, према овој тенденцији у одређењу идентитета Цркве, догматски аспект није толико важан, колико је важна проповед и стварање свесних хришћана. Тежиште, дакле, овде пада на амвон или слушаоницу - учионицу. Ово је, наиме, карактеристика протестантизма који је усредсређен за проповед, а на штету Св. Литургије. Тако су се код нас, управо зато што је тежиште пренето на проповед, појавиле и одређене литургијске неправилности. Наводим вам као карактеристичан пример премештање проповеди са места које је заузимала у Св. Литургији, после читања Св. Јеванђеља, на место за време Причешћа. То се десило, а и данас се практикује, под изговором да "тада долази народ". Дакле, неко мисли да је циљ Св. Литургије тобоже да се чује проповед. Иако ово није циљ Св. Литургије, ипак се на основу оваквог схватања и праксе добија утисак да је проповед оно што је основно. Нека верник, дакле, изгуби и целу Св. Литургију, али то што је важно, по схватању ових, јесте да не изгуби проповед. Ми смо у Грчкој, сећам се још из детињства, имали проповеднике који су обилазили храмове и проповедали, и то по три пута у току истог јутра. Они су, иако нису ни били присутни на Св. Литургији онако како треба, ипак веровали да чине најважнију ствар тиме што су проповедали.

Пазите, напомињем и сада и напомињаћу и даље током овог свог излагања, да све ово што наводим не значи и да одбацујем. Оно, међутим, што желим да нагласим, то је да не треба ове елементе саме по себи да узводимо на ниво одлучујућих за идентитет Цркве. Но, у сваком случају, оваква тенденција ипак постоји.

Трећа тенденција, то јест угао гледања из кога неко посматра идентитет Цркве, јесте, да је тако назовемо, морална, а назвао бих је још моралистичка тенденција. Сагласно овом гледишту, морал. схваћен у најширем значењу ове речи, а то значи као држање моралних закона и као одређени однос према другима, у преимућству је над осталим елементима у цркви. Продукт ове тенденције је друштвени активизам (наглашавање друштве делатности Цркве) и пуританска побожност (уз готово искључиво наглашавање сексуалног морала). Тако се Црква, по заговорницима ове тенденције у посматрању њеног идентитета, поистовећује са онима који су у друштву "како треба" и који су "морално исправни". Опасност која вреба у наведеном случају лежи у томе да Црква престане да буде та која у својим недрима има и грешнике, при чему још може и да се створи утисак да су одређени људи у Цркви безгрешни. Много је православних који посматрају Цркву управо из овог угла. тако не само црквени људи, већ и они који то нису, сматрају да Црква јесте и да треба да буде место моралног савршенства уз шире значење тог појма.

Коначно, постоји још једна тенденција у савременој православној Цркви у посматрању њеног идентитета коју би смо могли да назовемо терапеутском или психолошком. У складу са овом тенденцијом, подвлачи се својство Цркве као болнице (овај израз се, наиме, данас често чује у Цркви) у којој се спроводи терапија против страсти, даје психички мир и томе слично. Тако се, за разлику од оних за које се идентитет Цркве налази у исповедању вере, проповеди или моралу, за ове суштина Цркве налази пре свега у Св. Тајни исповести и монаштву. Прототип Цркве, њена суштина, за ове је, дакле, монах, а најважнија Св. Тајна исповест. Појам "старца-духовника" постаје важнији и од епископа и од проповедника и од теолога. Управо зато данас на богословским школама имамо студенте који имају своје духовнике које слушају, а имају и своје професоре које не слушају. Тачније, они своје професоре слушају само утолико што присуствују њиховим предавањима да би добили оцену и диплому. У суштини, оно што им говори професор, они ће пренети свом духовнику на разматрање и његов суд, или просто одбацити зато што их то не интересује. Њима је, заправо, важно само оно што каже њихов духовник. Постоји, дакле, и овакав аспект са ког се идентификује Црква. У наведеном случају рекао бих да је присутна наглашена опасност од губљења црквеног идентитета.








Always be positive  
Nazad na vrh Ići dole
Sarra

  

avatar

Ženski
Poruka : 9176

Učlanjen : 09.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Музеј Српске Православне Цркве   Uto 9 Jul - 18:59

Оно што је потребно нагласити у контексту сваког од наведених аспеката јесте то да све што је претходно о њима речено не значи да сваки од њих нема места у Цркви. Напротив, сви они имају места у Цркви. Проблем је, међутим, у томе где ће се поставити њено тежиште. Када се деси да један од ових аспеката постане одлучујући елеменат, и кад добије превагу над осталима, он на тај начин постаје од искључиве важности за свештеника и верника у Цркви. Ове тенденције које сам навео, а које теже да одреде идентитет Цркве, стварају одређене проблеме, те бих на њих управо и хтео да укажем како би смо видели да заиста постоји опасност да Црква изгуби свој идентитет уколико ове елементе употребимо као одлучујуће у идентификовању Цркве.

Узмимо најпре у разматрање исповедање вере. Ако се исповедање вере, везано за догмате, одвоји од осталог живота Цркве, оно тада постаје идеологија. Сви догмати су донешени са једним циљем: да уведу верне у Цркву, у Божанско Причешће. У прилог овоме погледајмо одлуке Васељенских Сабора. Све оне се, наиме, завршавају анатемизмима, то јест одлучењем од Божанскког Причешћа оних који су осуђени. Дакле, јединство у вери није крајњи циљ, него предуслов, док је крајњи циљ заправо евхаристијска заједница.

Што се пак тиче мисионарског аспекта, јасно је да је он одувек био основна карактеристика протестантске еклисиологије. Овај аспект, наиме, потцењује Св. Тајне црквене чинове (епископа и друге).

У односу на морални аспект, опасност која се зачиње и претендује да се развије, јесте опасност од фарисејства и јуридичког односа према спасењу. Овај начин гледања на идентитет Цркве представља Цркву као заједницу "чистих", при чему се заборавља да су у Цркви и грешници, те да је за православно схватање светости карактеристично управо оно што изражава молитва Св. Јефрема коју специјално читамо на богослужењима Велике Четрдесетнице, а која каже: "О, Господе, даруј ми да спознам своја сагрешења и да не осуђујем брата свога".

Између осталог не треба заборавити ни то да се дешава да критеријуме моралности задовољавају више они који су изван Цркве, него они који су унутар ње. И ово није случа само данас, одувек је то постојало. Кад Св. Апостол Павле пише Галатима и каже: "ако један другога уједате и прождирете. гледајте да се међусобно не истребите"(Гал.5,15), онда можете замислити која је нетрпељивост владала међу хришћанима у Галатији. Другим речима, унутар црквене заједнице се не упражњава увек морално савршенство, какво се понекад може срестимеђу неверујућима. Зато данас неверујући често осуђују Цркву и наводе своје моралне врлине које су веће него што то могу црквени људи да покажу. Ако је Црква једна морална институција, тада засигурно она не оправдава своје постојање, те не може бити да је то њен идентитет.

На крају, са стране терапеутског гледишта проблем лежи у томе што постоји опасност да завршимо у психолошком индивидуализму. Ово је врло опасно. Сведоци сте да се оваквим схватањем Цркве сваки од верника везује за једну одређену личност, за такозване "старце", те да се брине за своје индивидуално спасење, а да запоставља Цркву као заједницу не осећа себе као члана те заједнице. Губи се, дакле, појам о Цркви као заједници, па Црква постаје више једно "лично", тачније индивидуално, психолошко искуство. Пошто на овај начин циљ постаје "да се ја осећам добро, да имам свој мир" и слично, ствара се једна врста хришћана који суштински и нису чланови Цркве. Уосталом, и морал и психолошки мир могао би неко да нађе и изван Цркве, ако би, на пример, отишао неком будистичком гуруу. И није мало оних који уточиште налазе у некој од источњачких религија. Чињеница да источњачке религије данас цветају управо на просторима Запада говори о томе да западно хришћанство није тражило да нађе ништа друго осим индивидуалног, психолошког мира и задовољства. Ако му то не нуди свештеник у његовој парохији, он онда одлази код гуруа који је спреман да му понуди своју помоћ, вршећи на тај начин проселитизам. Дакле, не би требало да Црква постане место "гуруа".

Навео сам вам све ове опасности да би сте видели да проблем идентитета није нимало једноставан, те да је пут до њега исувише опасан и клизав.

Сада ћу покушати да вам представим православни приступ проблему идентитета Цркве, наглашавајући поново да је све ово о чему сам досд говорио, то јест о догми, мисионарству, моралу, проповеди, терапији и друго такође важно. Међутим, ништа од овога не одређује идентитет Цркве. Тачније, ако се све ово не оцрквени, не може бити прихваћено као црквени елеменат.

Суштинско питање заправо гласи: на који начин се оцрквењују сви ови елементи, на који начин постају Црква, на који начин сви ми постајемо Црква? Да би смо одговорили на ово питање, узећемо у помоћ два водича: Св. Писмо и Св. Оце с једне стране, а ја бих додао, и то сматрам веома важним, и свест нашег православног народа.

Верујем да је наш православни народ, на неки начин, боље сачувао своје православље него наши теолози и наши теологија, тачније академска теологија, боље него поједини вођи Цркве, духовни вођи, било да су то проповедници, духовници или било шта друго. Зато хоћу да употребим и ово као извор одакле ћемо црпети одговор на питање како постајемо Црква и како све постаје Црква. Само тако ћемо, наиме, одговорити на питање шта је идентитет Цркве.

У Првој посланиции Коринћанима Св. Апостол Павле употребљава израз Црква, но као што сам и у другим приликама наглашавао, он тамо прави једну интересантну везу између израза Црква и сабрања верних ради приношења Св. Евхаристије. Св. Апостол Павле каже: "када се сабирате у Цркву", и под тим подразумева и објашњава "када се скупљате да принесете Св. Евхаристију". Очигледно да постоји нека веза у схватању Св. Апостола Павла између тога што назива Црквом и онога што назива "сабрање да би се извршила Св. Евхаристија". Зато се израз Црква углавном употребњава да означи помесну Цркву, при чему се, наравно, употребљава и за васељенску Цркву. Међутим, врло јр важно да је и Св. Евхаристија добила име Црква.

Исто се даље примећује и код Св. Игнатија Антиохијског, Св. Иринеја Лионског, Св. Кипријана, Св. Максима Исповедника у 7. веку, и тако све до Св. Николе Кавасиле у 14. веку. код кога први пут налазимо и дефиницију Цркве. У светоотачким списима, наиме, не налазимо дефиницију Цркве. Међутим, Св. Никола Кавасила покушава да нам покаже шта је Црква, па нам каже "да се Црква пројављује", то јест идентификије, "у Св. Тајнама". Он затим детаљније одређује шта подразумева под изразом "у Св. Тајнама", те пише: "ако неко може да види Цркву, неће видети ништа друго до Тело Господње". И категоричан је у томе те зато ставља реч "само Тело Господње", што ће рећи Божанску Евхаристију по наставља: "Уопште није чудно то да неко поистовећује Цркву са Св. Тајнама". Када пак каже "тајне", као што се и види из одељка који сам вам навео, ова реч не значи то што данас подразумевамо када кажемо тајне, то јест не седам тајни, него Божанствену Евхаристију, једнако као што иначе кажемо "животворне Тајне" на Св. Литургији, а то значи да се употребљава у множини оно што данас називамо Тајна Св. Евхаристије.

Ове речи, дакле, значе да се суштина Цркве открива у Св. Евхаристији. Зато је карактеристично и веома важно и то што наш народ каже "идемо у Цркву", подразумевајући заправо под тим да иде на Св. Литургију. Храм је назван Црквом зато што је место на коме се служи Св. Литургија. Стога неће бити претерано ако кажемо да из овог угла посматрано, дакле, кроз евхаристијско сабрање, можемо видети прави идентитет Цркве.

Но, шта значи ово? Конкретније, то пре свега значи да сви ови елементи које смо побројали, - догмати, проповед, исповест, морални живот, мисионарство треба да су усмерени ка Св. Евхаристији, јер у противном немају никаквог смисла, то јест нису црквени елементи, нису Црква. Друго, ово значи да претстојатељ овог евхаристијског сабрања, односно епископу чије се име и служи Св. Литургија по парохијама, постаје центар из кога произилазе све ове активности Цркве. Није нимало случајно да је епископ постао критеријум црквености. Другим речима, епископ је тај који одлучује да ли је неко члан Цркве или не. То при том није због тога што су некада тако одлучили да буде, већ због тога што је он као предстојатељ Св. Евхаристије тај од кога почиње целокупан живот Цркве. Узмите, примера ради, рукоположење. Зашто једино епископ рукополаже? Зато што једино ако је од епископа, служба која се даје рукоположеноме постаје црквена служба.

Да ли сте икад помислили зашто хиротонија, рукоположење, никад не бива мимо Св. Евхаристије? Због чега не може епископ да изврши рукоположење мимо Св. Евхаристије, кад сами често наглашавамо апостолско прејемство, то јест чињеницу да епископ има власт да предаје благодат свештенства и друго? Наиме, када би се овде заиста радило просто и једино о власти, тада би епископ могао да рукоположи неког и у својој канцеларији, те да на тај начин преда некоме благодат коју има добивши је од Св. Апостола као њихов наследник.

Чињеница да епископ рукополаже једино на Св. Евхаристији, то јест онда када је народ сабран у Евхаристији а не на било ком другом сабрању, указује управо на то да епископ. службом предстојатеља Св. Евхаристије, као предстојатељ и раздаје дарове Духа Светога.

Други важан закључак који произилази из идентификације Цркве поматране кроз Св. Евхаристију јесте то што на овај начин схватамо Цркву као ону која је у свету, али која није од овога света. То значи да се Црква креће кроз историју, те као што је Св. Евхаристија икона Царства Божијег, икона будућег века, тако и Црква има своје биће, своју истиску реалност, у Царству Божијем. Она, дакле, није просто једна историјска творевина, није производ историје. Она је производ Царства Божијег које се на овај начин одсликава (иконизује) у историји. Зато се Црква у старим текстовима, у Св. Писму, код апостолских Отаца, и назива странствујућом (на грчком "парикија", а на српском парохија). Тако се, на пример, за Цркву у престоници Царства каже да је "странствујућа у Риму". Израз "странствујућа" употребљен за Цркву заправо значи да она није органски део ове историјске реалности, већ да је она нешто есхатолошко, да је она која долази из есхатона и живи ("парики") овде у историји и у свету.

Црква, дакле, треба да схвати да она није једна светска творевина, већ да се њен идентитет налази у есхатологији, у Царству Божијем, те да све што чини у историји треба да има своје усмерење, да добије свој смисао, од крајњег циља за који је и створен, а то је Царство Божије.

Зато за Св. Литургији доминира васкрсни карактер, као да је присутно Царство Божије у свету. Ово и треба да сачувамо са великом пажњом, јер ако изгубимо идентитет Св. Евхаристије, у опасности смо да изгубимо и идентитет саме Цркве. Ова узајамна зависност Цркве и Св. Евхаристије не ствара некакву евхаристијску искључивост, евхаристијски монизам, како то називају многи, то јест наглашавање једног елемента на штету других. Овде се заправо ради о тачки гледишта из које и све остало добија смисао. Наиме, други елементи се не укидају, већ добијају смисао у односу на Св. Литургију, јер се у њој освећују, у њој благосиљају, у њој постају сви Црква. Ако се пак издвоје од Св. Литургије, нису Црква.

Завршио бих указујући на опасност која постоји ако не будемо довољно опрезни као Црква. Та опасност је двојака. Прва опасност је од секуларизације (посветовњачења) Цркве. Другим речима, ради се о опасности да Црква заборави на свој есхатолошки идентитет, то јест да исцрпи свој идентитет у својим историјским активностима, да буде апсорбована од стране ових активности толико да заборави да се Црква не исцрпљује у границама историје. Укратко, друштвено ангажовање, ангажовање на пољу мисионарства, чак и да искоренимо своје страсти и духовно узнапредујемо, како кажу, све то, ако не буде прошло кроз Цркву која ће све ово поставити под призму не историје већ есхатологије, Царства Божијег, остаће само прапорци који звече.

Друга опасност је оно што бисмо могли назвати поистовећењем историје са есхатологијом. То је, на неки начин, друга крајност у односу на секуларизам. Тако у овом случају постоји наиме опасност да се Црква задовољи оним што има у историји, својим Тајнама, својим духовним искуством, те да престане да ишчекује долазак Царства Божијег. У питању је врло велика опасност, присутна код многих православних. Наиме, чини се да данас као да заборављамо да не можемо ми преокренути историју у Царство Божије. Царство Божије ће доћи када Бог то буде хтео, "неочекивано", не можемо рећи кад и како, и зато све што имамо и што поседујемо у Цркви, духовна блага, нису никад довољна.








Always be positive  
Nazad na vrh Ići dole
Sarra

  

avatar

Ženski
Poruka : 9176

Učlanjen : 09.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Музеј Српске Православне Цркве   Uto 9 Jul - 19:00

Потребно је дакле да ишчекујемо Царство Божије. Но, на жалост, ми смо изгубили ту димензију нестрпљивог очекивања Царства Божијег, изгубили смо оно што се садржи у речима "маран атха", то јест "дођи Господе, када ћеш доћи". Није нам стало ни до чега више, свега имамо, и то посебно ми православни који често мислимо да још од сад живимо у Рају, те да зато уопште није потребно да се збуде Други Долазак. То су понеке од девијација које може свако да уочи ако добро загледа куда и како смо се упутили.

Дакле, од секуларизма можемо доћи у другу крајност, у ону у којој је историја већ од сада Царство Божије, те да тако заборавимо да је Црква, њен идентитет, једна непрестана борба, да је оно за шта је Кулман рекао "већ јесте, али још не". Ово заправо значи да је црква стешњена између историје и есхатона, те да све што чини, чини управо у ишчекивању свога пуног идентитета који ће се открити у Царству Божијем.

Коначно, овакав начин гледања на идентитет Цркве утемељиће у нама један другачији однос и приликом нашег случења у Цркви. Он ће нам, дакле помоћи да не мислимо да ћемо, радећи за друштво или на духовном пољу, ми створити Царство Божије у историји, то јест да не мислимо да смо урадили нешто велико. Треба, наиме, увек да осећамо да све што чинимо, чинимо ад ферендум, у односу на Царство Божије које ће установити једино Бог. Конкретно, ово чини релативним и делатност Цркве, чинећи је заправо смиренијом у свету, али истовремено и сигурнијом да неће никада бити понешена историјским струјама, струјама овога света.

Митрополит пергамски
ЈОВАН Зизиулас









Always be positive  
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Музеј Српске Православне Цркве   

Nazad na vrh Ići dole
 
Музеј Српске Православне Цркве
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija :: Religija-