Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Haled Hoseini

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48520

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Haled Hoseini   Čet 23 Maj - 16:03

Халед Хосеини




Халед Хосеини (перс. خالد حسینی) је књижевник и лекар. Родом је из Авганистана, а тренутно живи и ради у Калифорнији у САД. До сада је објавио два романа, а 2006. је именован за амбасадора добре воље УНХЦР-а.

Биографија

Рођен је 4. марта 1965. године у Кабулу. Отац му је био дипломата у Министарству спољних послова Авганистана, а његова мајка је предавала персијски језик и историју у средњој школи. Са породицом се, због очевог посла, 1970. године преселио у Техеран. Ту су живели до 1973. и након тога су се вратили у Кабул. Три године касније, из истих разлога, су се преселили у Париз. Намеравали су да се врате у Кабул 1980. године, али се у то време у Авганистану већ одиграо комунистички преврат и инвазија совјетске војске. Због тога су Хосеинијеви затражили и добили политички азил од Сједињених Америчких Држава.
У септембру 1980. су се преселили у Сан Хозе. Кратко време су живели од социјалне помоћи и бонова за храну, пошто су у Авганистану изгубили сву своју имовину.
Халед Хосеини је матурирао 1984. и уписао се на универзитет Санта Клара, где је дипломирао на основним студијама из биологије 1988. Следеће године је уписао школу медицине „Сан Дијего“, универзитета у Калифорнији, где је 1993. стекао диплому из медицине. Завршио је стажирање у болници Сидар-Синај у Лос Анђелесу и 1996. је специјализирао интерну медицину.

Паралелно се бавио и писањем. Његов дебитантски роман „Ловац на змајеве“ (енгл. The Kite Runner), објављен 2003, је продан у преко 12 милиона примерака широм света. Према овој књизи је 2007. године снимљен истоимени филм.Његово друго дело носи назив „Хиљаду чудесних сунаца“ (енгл. A Thousand Splendid Suns). Објављено је 2007. и већ до априла наредне године је само у Уједињеном Краљевству продано у преко 700.000 примерака.И за ову књигу су откупљена права за снимање филма, а његов излазак се очекује 2011. године.


wikipedija


Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48520

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Haled Hoseini   Čet 23 Maj - 16:07

Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48520

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Haled Hoseini   Čet 23 Maj - 16:17




Haled Hoseini: Najteže je kad izgubiš svoj dom


| IZVOR: NEDELJNIK/BRANKO ROSIĆ

Jedan od najpoznatijih svetskih pisaca, autor besteselera "Lovac na zmajeve",
čovek na čije se intervjue čeka i po nekoliko godina - čak i kad su posredi
najveći mediji - ekskluzivno razgovara za Nedeljnik.





Haled Hoseini otkriva kako se po dolasku iz Kabula u Pariz osetio kao u SF filmu jer je prvi put video neboder i vozio se liftom, i iznosi svoja tragična svedočanstva iz Avganistana u kojem je boravio kao ambasador dobre volje i na osnovu toga napisao novi roman "A planine odjeknuše".

Kad ste bili dete, vaša porodica je jedno vreme morala da živi u Parizu, pošto niste mogli da se vratite u Avganistan zbog prevrata 1978. Kakvo je to bilo doba u vašem životu? Kakve su vaše uspomene na izgnanički život u Parizu?


Prve dve godine u Parizu, od jeseni 1976. do aprila 1978, bile su zaista divne. Pre toga nisam bio nigde van Avganistana i Irana, gde sam kao dete proveo dve godine. Pariz me je oborio s nogu čim sam ga ugledao; bio je to praznik za uši, za oči, a po mnogo čemu je za mene bio kao da sam skočio stotinu godina u budućnost. Činilo mi se da sam zakoračio u naučnofantastični film. Pre Pariza nikad nisam video neboder, nisam bio u liftu, nisam se vozio metroom niti gledao automobile kako jure po auto-putu. To su bile srećne godine, svi smo mi u porodici naučili francuski, probali novu hranu, gledali francusku televiziju, posećivali slavne znamenitosti i uopšte, privikavali se na novu kulturu - mada sve vreme sa svešću da je to privremeno i da ćemo uskoro ponovo biti s prijateljima i rodbinom u Kabulu, kad očev četvorogodišnji mandat istekne.

Naše poslednje dve godine u Parizu, posle komunističkog prevrata 1978, bile su za nas doba preobražaja. Naš svet, bar onaj koji smo poznavali, počeo je da se rastače, i osećali smo da se tlo pod našim nogama menja na veoma suštinski način. U naš stan u Parizu počele su redovno da stižu vesti o rođacima, prijateljima i poznanicima koji su zatvarani, mučeni, ubijani ili nestali. Telefonom su nas zvali rođaci koji su uspeli da pobegnu i koji su tražili azil na Zapadu. Bilo je to doba velike nestabilnosti i napetosti, i završilo se odlukom mog oca da tražimo azil u Americi, gde ćemo morati da se prilagodimo novoj kulturi, novom jeziku i novom načinu života.

Planetarni uspeh "Lovca na zmajeve" i "Hiljadu čudesnih sunaca" omogućio vam je da pokrenete sopstvenu humanitarnu organizaciju - Fondaciju Haled Hoseini. Možete li nam reći nešto o delovanju vaše fondacije u Avganistanu?


čivih bolesti. Nisu imali gotovo nikakvu zaštitu od vremenskih uslova i gotovo nikakav pristup zdravstvenim ustanovama, školi, hrani, poslu. Bio sam očajan.

Prilikom povratka kući, bojao sam se da će taj put, koji je u meni toliko toga promenio, biti uzaludan. Nedugo potom, moja supruga Roja i ja počeli smo da vodimo dugačke razgovore o tome kako možemo pomoći onima u Avganistanu kojima je to najpotrebnije. Kao posledica tih razgovora nastala je Fondacija Haled Hoseini. Pomoću nje se nadamo da ćemo doneti značajnu i trajnu promenu. Prvenstveni cilj nam je finansiranje projekata koji koriste ženama i deci, dvema grupama koje su stradale više od svih u toj nesrećnoj zemlji, i koja predstavljaju kamen temeljac budućnosti Avganistana. Takođe se fokusiramo i na izbeglice, koje žive u očajnim uslovima, i među kojima ima žalosno mnogo udovica i siročadi. Finansiramo projekte koji pružaju pomoć i krov nad glavom za porodice, poslove za žene i obrazovanje za decu. Naš cilj je da pripadnicima tih ugroženih grupa damo moć i osećaj vlasti nad sopstvenim životima.

Počevši od 2008, fondacija je finansirala 359 skloništa za više od 2.000 ljudi, radeći zajedno s Visokim komesarijatom Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR). Godine 2013. fondacija je obezbedila više od 110.000 dolara, dovoljno da se po sadašnjim cenama izgradi 55 skloništa. Takođe smo finansirali stipendije za mlade žene, programe opismenjavanja za zrele žene, sponzorisanje malih beskućnika da pođu u školu, obrazovne centre koji služe stotinama dece svake godine, ultrazvučni uređaj za porodilište i centar za rano obrazovanje koji bi trebalo da spreči lanac dečjeg rada u industriji tkanja ćilima. Nadamo se da ćemo nastaviti da služimo onim najugroženijima i najzapostavljenijima u Avganistanu i u godinama koje slede.

Ujedinjene nacije su vas proglasile ambasadorom dobre volje. Kakvim ste se poslovima bavili proteklih nekoliko godina u ulozi ambasadora?

Rad za UNHCR pružio mi je priliku da govorim u ime izbeglica širom sveta, posebno onih iz Avganistana. Trenutno, po podacima Ujedinjenih nacija, 42,5 miliona ljudi širom sveta živi kao izbeglice ili kao interno raseljena lica. U narednim godinama videćemo povećanje broja raseljenih lica zbog sukoba, prirodnih katastrofa, klimatskih promena, poskupljenja hrane itd. Većina izbeglica su žene i deca, dve veoma ranjive grupe, za koje se obično niko ne zauzima. Ja sam pokušao, u svojim putovanjima po Avganistanu, kao i po Čadu, da iznesem na svetlo izazove s kojima se suočavaju ti veoma brojni ljudi koji su izgubili svoje domove, imovinu i zavičaj.

Posebno sam u Avganistanu pokušavao da upoznam što veći krug ljudi o velikim izazovima s kojima se suočavaju izbeglice povratnici, koji pokušavaju da se uklope u život u najsiromašnijoj zemlji na svetu van Afrike, koji pokušavaju da ponovo izgrade život u zemlji gde je državna pomoć minimalna i gde postoji veoma malo socijalnih službi. Mada sam ja imao neverovatno mnogo sreće i nikad neću porediti svoj život sa životom drugih izbeglica - stigao sam u Ameriku sa zahtevom za politički azil, i zato osećam bliskost s ljudima koji su izgubili svoj dom. Čast mi je da radim kao ambasador za UNHCR.

Kakvi su vaši utisci, budući da ste doktor, o medicinskoj situaciji u zemljama koje ste posetili?

Kad sam se prvi put vratio u Kabul 2003. bio sam iskreno zapanjen žalosnim stanjem bolnica koje sam posetio. Infrastruktura ustanova pretrpela je izuzetno teška oštećenja. Bolničke sobe bile su prepune, ljudi su ležali na kolicima po hodnicima. Bolnicama su nedostajale osnovne stvari kao što su antibiotici, fiziološki rastvor, sredstva za anesteziju itd. Bio sam i uznemiren i zadivljen sposobnošću lekara da se staraju o svojim pacijentima s obzirom na tako ograničena sredstva.

Dobra vest je da je u Avganistanu od tada došlo do velikog napretka na polju zdravstvene zaštite. Kampanje vakcinacije dovode do velikih poboljšanja. Došlo je do pada od 25 procenata u smrtnosti dece. Preko 80 procenata stanovništva sad ima pristup nekom vidu zdravstvene zaštite. Kod dece mlađe od pet godina, smrtnost je takođe opala sa 97 na 77 na hiljadu rođene dece. Veoma je važno što je i smrtnost majki takođe opala s 1.400 na 327 na 100.000 porođaja (sve ove podatke sakupilo je Avganistansko ministarstvo zdravlja). Prosečan životni vek takođe se produžio i za muškarce i za žene, na 62 i 64 godine. To su sve pozitivni trendovi, mada, očigledno, treba uraditi još mnogo toga.

Prilikom svoje poslednje posete Avganistanu 2010. godine upoznao sam dve mlade sestre. Odmah sam primetio snažnu sponu među njima. Saliha, kojoj je bilo pet, zaštitnički je držala ruku svoje trogodišnje sestre Rejhan. U nekom drugom svetu, pomislio sam, možda bi bile deca manekenke. Obe su bile čudesno lepe, s krupnim, blistavim očima i čudesnom plavom kosom. One, međutim, nikad neće biti manekenke, pošto su avganistanska deca, iz porodice izbeglica povratnika, koja se sada bori za opstanak u pustom delu najsiromašnije neafričke zemlje na svetu. Njihova porodica bila je jedna od dve koje žive u zabačenom kutku vetrom šibane, prašnjave ravnice Šomali, severno od Kabula, nekoliko kilometara od vazduhoplovne baze Bagram. To je pusto mesto, golo, vrelo, vetrovito, gde sve ima boju prašine. Njihov otac, učtiv i tih tridesetosmogodišnjak, opisao mi je svoju odluku da posle mnogo godina u izgnanstvu napusti Pakistan i vrati se kući. Pričao mi je o svakodnevnim teškim izazovima s kojima se sada suočava njegova porodica - nedostatku čiste vode, posla, o tome kako u blizini nema škole ili ambulante. Gledao sam njegove kćerke kako se igraju s mršavom kokoškom i svojom jedinom igračkom - malim plastičnim Vinijem Puom koji pišti kad se pritisne. Divio sam se otpornosti tog čoveka. I pitao sam se kako bih se ja poneo da se nađem u njegovoj koži, suočen s njegovim dilemama.

Ta porodica je meni simbolisala nedaće s kojima se nose Avganistanci koji su se vratili kući posle decenija rata da iznova otpočnu život. Mogao sam samo da se pitam kuda će ih život odneti, na toj prašnjavoj ravnici, naizgled odvojene od svake civilizacije, kako pokušavaju da prežive oslanjajući se na malo toga sem sopstvene rešenosti i volje. Sestre su mi slomile srce. Dok smo odlazili, dao sam Salihi jabuku koju sam poneo za ručak. Ona je otišla kod svoje sestrice i dala je njoj. Zauvek sam upamtio tu sliku - jednostavnu dobrotu tog gesta, tu privrženost - ona mi je uvek bila u mislima kad sam pisao scene između Abdulaha i njegove sestre Pari u romanu "A planine odjeknuše".

.......................


Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48520

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Haled Hoseini   Čet 23 Maj - 16:19

..........................


Šta vas je najviše nadahnulo prilikom putovanja u Avganistan?

Mene večito inspiriše žilavi osećaj optimizma, nade i otpornosti koji nalazim kod Avganistanaca, svaki put kad tamo odem. To je posebno upečatljivo ako se u obzir uzme uništenje poslednjih tridesetak godina. U Avganistanu zasigurno postoji mnogo razloga za očaj - nasilje, siromaštvo, nezaposlenost, korupcija, nedostatak osnovnih socijalnih službi. A ipak, mnoge ankete sprovedene u Avganistanu pokazuju da Avganistanci osećaju nadu u vezi sa svojom budućnošću i da su rešeni da pomognu u obnovi svoje zemlje, bez obzira na to što shvataju koliki ih ogromni izazovi čekaju. Odlazak u Avganistan mi svaki put otvori oči i primorava me da vidim svet iz drugačijeg ugla.

A šta vas je najviše uznemirilo?

Širenje nasilja u prethodno bezbedne oblasti Avganistana veoma onespokojava. Godine 2007. mogao sam da putujem automobilom iz Kabula u severne gradove Kunduz i Mazar-i-Šarif. Put koji spaja te gradove sada više nije siguran, a posebno je u Kunduzu došlo do dramatičnog povećanja napada bombaša samoubica i drugog nasilja. Nedostupnost osnovnih socijalnih potreba (tekuće vode, škola, posla, krov nad glavom i tako dalje) velikim segmentima stanovništva takođe je veliko razočaranje, i veoma utiče na odluke mnogih Avganistanaca da ilegalno pređu u susedne zemlje u potrazi za bilo kakvim poslom. To je jednim delom razumljivo, zato što je Avganistan bio jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu i pre sovjetskog upada, i posao obnove je divovski. Ali deo odgovornosti takođe snosi i vlast zbog nesposobnosti da zadovolji potrebe sopstvenog naroda. Odsustvo države je i previše vidljivo u mnogim oblastima koje sam posetio, a nedostaci vlasti - koja se u javnosti doživljava kao sistemski korumpirana - predstavljaju trajni izvor razočaranja za prosečnog Avganistanca.

Obama je obećao da će 2014. povući američku vojsku iz Avganistana. Šta mislite da budućnost donosi toj zemlji?

Mislim da će u Avganistanu sledećih nekoliko godina biti doba nesigurnosti i napetosti, verovatno obeleženo produžetkom političke nestabilnosti i talasima nasilja, bez obzira na to što se zemlja sporo i postepeno kreće ka nekom vidu mirovnih pregovora s pobunjenicima. Izgleda da će put ka miru biti težak, pošto na strani talibana ne postoji jasna rukovodeća struktura, a uslovi koje će obe strane doneti za pregovarački sto verovatno će, bar u početku, često voditi u ćorsokak. Da ne spominjemo kako će susedne sile imati sopstvene uloge i ciljeve u tom procesu i da će verovatno koristiti svoj uticaj da obezbede ishod povoljan za sopstvene interese.

Sa svim tim u vidu, ipak gajim oprezan optimizam da je u Avganistanu mir moguć. Mada se i bojim - kad se Zapad povuče - povratka haosa i etničkog građanskog rata iz devedesetih, takođe se i nadam da su iz te katastrofe izvučene odgovarajuće pouke i da su sve strane uvidele dobrobiti mira. Naravno, spoljni faktori moraju da poštuju suverenitet Avganistana i da omoguće Avganistancima da sami postignu svoj mir. Moja najveća nada je da, kad do mirovnih pregovora dođe, oni budu otvoreni za sve i da legitimnim predstavnicima avganistanskog naroda bude dozvoljeno da u njima učestvuju. To se odnosi i na žene. Žene moraju biti deo procesa pomirenja i njihovi interesi moraju biti zaštićeni po svaku cenu. Sporazum ne sme potkopati ljudska prava niti odbaciti slobode koje su Avganistanci, pogotovo žene u gradovima, uz silne muke izborili u poslednjih deset godina. Sporazum mora biti pravedan i odražavati istinska stremljenja i volju avganistanskog naroda.



b92.net


Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48520

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Haled Hoseini   Čet 23 Maj - 18:29








Novi roman autora svetskih bestselera Lovac na zmajeve i Hiljadu čudesnih sunaca.

Proslavljeni autor Haled Hoseini vraća se sa novim romanom posle šest godina – emocionalnom, provokativnom i nezaboravnom pričom o tome kako volimo, kako jedni druge štitimo i kako odluke koje donosimo odjekuju pokolenjima.

Znači tako. Hoćete priču, pa jednu ću i da vam ispričam....

Avganistan, 1952. godine. Abdulah i njegova sestra Pari žive sa ocem i maćehom u zabačenom selu. Otac je u večitoj potrazi za poslom a porodica se bori sa siromaštvom i ledenim zimama. Abdulahu je Pari divna i dobra poput vile po kojoj je dobila ime, ona je čitav njegov svet. On je njen zaštitnik, više kao otac nego kao brat, spreman da za nju učini sve, čak i da menja svoje jedine cipele za lepo novo pero u njenoj zbirci. Svake noći oni spavaju jedno pored drugog u kaputima, čvrsto zagrljeni.

Jednog dana zaputiće se sa ocem preko pustinje u Kabul. Pari i Abdulah ne slute da će im ono što ih tamo čeka razoriti život – jer ponekad ljudi kažu kako prst mora da se odseče da bi se sačuvala ruka.

Ovo delo velikog zamaha i ambicije prati brojne upečatljive likove od Avganistana do Pariza i od San Franciska do grčkog ostrva Tinos, i priča njihove dirljive i neodoljive priče, ponovo dokazujući Hoseinijevo duboko razumevanje spona koje nam oblikuju živote i koje nas određuju kao ljude.

„U ovoj priči koja bodri duh i pruža istinsko čitalačko zadovoljstvo Hoseini iskazuje optimizam koji nije bio toliko vidljiv u njegovim prethodnim delima.“ Library Journal

„Hoseinijev osećaj za detalj i emocionalne nijanse u ovom romanu jesu ono što dugo ostaje u nama.“ Publishers Weekly

Haled Hoseini - Poruka čitaocima povodom objavljivanja novog romana "A planine odjeknuše"







laguna.rs


Procitajte odlomak

Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Haled Hoseini   Pet 27 Feb - 21:50

Haled Hoseini: Ljubav je moja religija

Svetski bestseler pisac, Avganistanac Haled Hoseini, povodom svog novog romana "A planine odjeknuše". Sve velike teme mogu se naći unutar porodičnih priča - ljubav, tuga, sukob, dužnost, žrtvovanje

NESVAKIDAŠNjU naklonost naših i čitalaca širom sveta Haled Hoseini zadobio je potresnim i dirljivim romanima "Lovac na zmajeve" i "Hiljadu čudesnih sunaca", koji su prodati u više od 48 miliona primeraka. Posle šestogodišnje pauze napisao je novi "A planine odjeknuše", koji je kod nas izašao iz štampe u sredu, u izdanju "Lagune".
Rođen 1965. u Kabulu, Hoseini je, posle komunističkog prevrata i invazije sovjetske vojske u Avganistanu, sa porodicom dobio azil u SAD. U Kaliforniji je završio medicinski fakultet, posle čega je počeo da se bavi internom medicinom. Međutim, kako naglašava, njegova prva ljubav uvek je bilo pisanje. Zbog izuzetno humanih poruka koje nose njegove knjige, 2006. imenovan je za ambasadora dobre volje UNHCR-a, a osnovao je neprofitnu fondaciju za humanitarnu pomoć Avganistancima. Živi u Severnoj Karolini sa suprugom i dvoje dece. Povodom njegovog novog romana objavljujemo ekskluzivni intervju sa ovim popularnim piscem.

* Šta vas je inspirisalo da napišete roman "A planine odjeknuše"?
- Možda sam o romanu mislio još 2007, kada sam putovao u Avganistan u posetu izbeglicama koji su se vratile u zemlju. Jedan od najupečatljivijih utisaka sa tog putovanja bile su priče seoskih starešina o teškim mukama kojima su siromašni seljani izloženi za vreme izuzetno surovih avganistanskih zima, koje redovno odnose veoma mlade, stare, bolesne i hendikepirane. S mešavinom užasa i divljenja slušao sam priče o opstanku, o odlukama koje seljani moraju da donesu, o tome šta sve čine da bi zaštitili svoje najmilije.

Pošto sam se vratio kući, pokušao sam da zamislim šta bih ja učinio u takvim okolnostima. Pokušao sam da zamislim očaj, strašnu računicu oko toga šta je najbolje za porodicu i bolne kompromise na koje su ljudi primorani. U mojim mislima polako je počela da nastaje porodica - nalik na mnoge koje sam posetio - koja živi u zabačenom selu, prisiljena da donese bolnu odluku koja bi većini nas bila nezamisliva. U srcu te porodice, zamislio sam mladog brata i sestru koji postaju žrtve tog očaja, a da toga nisu ni svesni. Roman počinje tim očajničkim činom, žrtvovanjem, činom koji kida porodicu i naposletku postaje stablo iz koga niču i šire se brojne grane romana.

* Ovo je vaša prva knjiga čija se radnja odvija širom sveta. Šta vas je podstaklo da radnju smestite u tako različite krajeve, od Pariza preko Grčke do Kalifornije?

- Pokušao sam da proširim društveni, kulturni i geografski milje i da priči dam kosmopolitsku atmosferu. Knjiga počinje u Avganistanu, pa se grana širom sveta. Pošto sam proteklih nekoliko godina mnogo putovao, želeo sam da proširim radnju i da se okružim likovima koji nisu nimalo nalik na mene ili ljude koje poznajem. Ima nekih sjajnih pisaca - pada mi na pamet Alis Manro - koji umeju da nađu beskonačan izvor dirljivih pripovesti koje se odvijaju, manje ili više, u istom okruženju. Meni je trebalo, da se tako izrazim, svežeg vazduha. Morao sam, bar privremeno, da izađem iz pripovedačkog sveta koji počinje u Kabulu, a završava se u Kandaharu.

* Kada ste bili dete, vaša porodica je jedno vreme morala da živi u Parizu, pošto niste mogli da se vratite u Avganistan zbog prevrata 1978. Kakve su vam uspomene na to doba?

- Prve dve godine u Parizu, od jeseni 1976. do aprila 1978, bile su divne. Pre toga nisam bio nigde van Avganistana i Irana, gde sam kao dete proveo dve godine. Pariz me je oborio s nogu čim sam ga ugledao; bio je to praznik za uši, za oči, a po mnogo čemu je za mene bio kao da sam skočio stotinu godina u budućnost. Činilo mi se da sam zakoračio u naučno-fantastični film. Pre Pariza nikada nisam video neboder, nisam bio u liftu, nisam se vozio metroom niti gledao automobile kako jure po auto-putu. To su bile srećne godine... Naše poslednje dve godine u Parizu, međutim, bile su za nas doba preobražaja. Naš svet, bar onaj koji smo poznavali, počeo je da se rastače, i osećali smo da se tlo pod našim nogama menja na suštinski način. U naš stan u Parizu počele su redovno da stižu vesti o rođacima, prijateljima i poznanicima koji su zatvarani, mučeni, ubijani ili nestali. Telefonom su nas zvali rođaci koji su uspeli da pobegnu i koji su tražili azil na zapadu. Bilo je to doba velike nestabilnosti i napetosti, i završilo se odlukom mog oca da tražimo azil.


* Roman počinje narodnom pričom o džinu koji krade dete. Jesu li i vama u detinjstvu pričali slične priče? Da li vi čitate bajke svojoj deci?

- Jedna od najživljih i najnezaboravnijih uspomena na odrastanje u Avganistanu jeste ono na moju baku, koja bratu i meni priča bajke o džinovima i vilama. Neke od njih bile su priče koje su njoj pričali u detinjstvu; neke je, mislim, sama izmislila. Bila je veoma vešt pripovedač i ja sam Saburu u knjizi dao sposobnost moje bake da privuče pažnju i natera vas da slušate, očarani i bespomoćni. Svojoj deci sam čitao kada su bili mlađi (sada im je deset i dvanaest godina), mada uglavnom savremene knjige. Čitao sam im i klasične bajke - braću Grim i Andersena - ali sam ih jednako često i izmišljao. Improvizovao bih i uvek završavao na nekom napetom mestu, pre nego što bih ugasio svetlo, na njihovo silno negodovanje.
* Šta vidite kao zajedničke teme između romana "A planine odjeknuše" i prethodna dva dela?

- Središnju temu mog dela uvek predstavlja porodica. Kao i prethodne dve knjige, i ovo je porodična priča koja se proteže kroz više generacija. To je uglavnom zato što mislim da se sve velike životne teme, sve ljudske teme, mogu naći unutar porodičnih priča - ljubav, tuga, sukob, dužnost, žrtvovanje. A ipak, one se odvijaju različito od porodice do porodice, i svaka ima sopstvenu strukturu, dinamiku i zapaljive suprotnosti, bez obzira na to koliko su zasnovane na ljubavi. I zato postoje beskonačne varijacije na temu. Porodice su za mene zagonetke koje se odgonetaju čitav život - često neuspešno - i volim da istražujem kako ljudi u njima pokušavaju da se povežu, kroz ljubav, dužnost ili splet okolnosti.

Takođe, kao i u prethodne dve knjige "domaći teren" i dalje je Avganistan. Najzad, većina onoga što likovi doživljavaju, kao i u prethodnim romanima, jeste univerzalno, bez obzira na njihovu nacionalnost: gubitak najmilijih, strah od napuštenosti, pronalaženje hrabrosti da se bude dobar čovek, zov "doma", briga o najbližima. To su ljudska iskustva koja prevazilaze međunarodne granice, ona su za mene i jezik i religija.

* Kroz čitav roman provejava tema odnosa između braće i sestara koji prolaze kroz različite faze...

- Pošto sam imam tri brata i sestru, taj vid porodičnih odnosa izuzetno me zanima. Pejzaž odnosa između braće i sestara prošaran je ljubavlju, naglošću, zavišću i brojnim drugim - često suprotstavljenim - emocijama zbog kojih je tako plodno tlo za književnost. Mene zanimaju očigledne složenosti tih veza, njihovi sukobi, napetosti i rana životna iskustva koja ili kidaju ili ojačavaju spone između braće i sestara. Uvek su me privlačila ta neizbrisiva i često preobražavajuća iskustva koja oni dele. Kako ti događaji iz detinjstva stvaraju zrele ljude u koje će braća i sestre izrasti? Kako služe kao pokretačka snaga iza njihovih laži, odanosti, otuđenosti i čovekoljubivih dela? To su pitanja koja me odavno zanimaju.

Izvor:Novosti








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Haled Hoseini   Pet 27 Feb - 21:53

Lepa, i u isto vreme vrlo potresna knjiga.
Ako ste skloni da zaplačete dok čitate knjige, ova knjiga će vam sigurno izmamiti suze.
Na samom početku se nalazi metaforična priča od koje ćete se naježiti,
o divu i baba Ajubovoj deci,
koju jedan siromašni Avganistanac priča svojoj deci pred odlazak u Kabul.
Otac priča pokušavajući tako da olakša svojoj duši, tražeći opravdanje,
dok deca očarana očevom pričom razmišljaju o sudbini baba Ajubove dece,
ne sluteći da će i jedno od njih odvesti jedan strašni "div"
koji se zove prodaja jednog deteta da bi ostala deca preživela.

Knjiga je višeslojna, pa decenijama pratimo mnoge likove,
čije se sudbine prepliću,
ili razdvajaju,
da bi se kasnije neke od njih ponovo spojile,
kao da nam pisac na taj način ne dozvoljava da se vežemo samo za jednog lika.
Sve njih uglavnom povezuju Avganistan, tuga i dobrota
koja se ispoljava na različite načine.
Tu su:
Nila Vahdati, hrabra mlada žena koja pokušava da živi u Avganistanu,
rušeći tabue što joj donosi brojne posledice;
Nabi - vozač, kuvar gospodina Vahdatija, koji je iz najboljih namera "zakuvao" i još neke čorbe,
sem one za koju je bio plaćen. Njegova preispitivanja duše su mi se jako dopala.
Tu su još hirurg Markos i Talija sa grčkog ostrva Tinosa,
Parvana i njena sestra, i još mnogi drugi.
Negde se ipak izdvaja priča o bratu i sestri,
Pari i Abdulahu koje život surovo rastavlja na početku knjige.
Abdulaha će život odvesti u Ameriku, a Pari u Francusku.
Izmeniće ih nove sredine, imaće nove živote,
ali će uvek ostati avganistanska deca u duši..
Jedna će ih dečija pesmica stalno podsećati na "ono malo"
što im fali u skoro potpunoj sreći,
a što je daleko ostalo.



Glavni Hoseinijev lik, onaj stalno prisutni, koji je obeležio sve te sudbine
i od koga su neki likovi spas našli u "belom" svetu je Avganistan.
Čini mi se da se Haled Hoseini rodio da bi "promenio" ružnu sliku o Avganistanu,
koju su ratovi i terorizam urezali u našu svest,
da bi nam pojasnio, približio neke događaje
koje mi uglavnom znamo iz "jednostranih" medijskih izveštaja.
Volela bih da se i kod nas rodi takav jedan pisac, koji bi svojim knjigama,
kroz zamršene balkanske sudbine svojih likova
pričao o realnim situacijama i životu ovdašnjih ljudi,
i o onoj jedinstvenoj dobroj balkanskoj duši ma gde živela.

Odlomci



..."Priča je kao voz u pokretu: gde god da se ukrcate, stići ćete na odredište, pre ili kasnije."...


..."Rekao bih im da je živeo život bez smisla i cilja. Nalik na one besciljne vožnje.
Život koji se živi sa zadnjeg sedišta, koji se posmatra dok mutan prolazi. Ravnodušan život."...


..."Kao što dobro znate, mi Avganistanci volimo poeziju;
čak i oni najneobrazovaniji među nama umeju da recituju stihove Hafiza, Hajama ili Sadija.
Sećate li se, gospodine Markose, kako ste mi lani rekli koliko volite Avganistance?
A kada sam vas pitao zašto, nasmejali ste se i odgovorili:
Zato što su kod vas čak i grafiti zapravo Rumijevi stihovi."...

Odlomci



..."Priča je kao voz u pokretu: gde god da se ukrcate, stići ćete na odredište, pre ili kasnije."...


..."Rekao bih im da je živeo život bez smisla i cilja. Nalik na one besciljne vožnje.
Život koji se živi sa zadnjeg sedišta, koji se posmatra dok mutan prolazi. Ravnodušan život."...


..."Kao što dobro znate, mi Avganistanci volimo poeziju;
čak i oni najneobrazovaniji među nama umeju da recituju stihove Hafiza, Hajama ili Sadija.
Sećate li se, gospodine Markose, kako ste mi lani rekli koliko volite Avganistance?
A kada sam vas pitao zašto, nasmejali ste se i odgovorili:
Zato što su kod vas čak i grafiti zapravo Rumijevi stihovi."...









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Haled Hoseini   Čet 14 Maj - 16:13

„A planine odjeknuše“ je nezaboravna priča o traženju onog izgubljenog delića koji pronalazimo u drugima. To je duboko dirljiva priča o tome kako volimo, kako brinemo o jedni o drugima i kako naše odluke odjekuju pokolenjima.

Posle šest godina pisanja Haled Hoseini je izjavio o ovom romanu: „Moja prva dva romana su, u suštini, priče o očevima i majkama. Moj novi roman je takođe višegeneracijska porodična priča, ali ovog puta se bavi braćom i sestrama, i načinom na koji se vole, povređuju, izdaju, poštuju i žrtvuju jedni za druge.“

Roman počinje u Avganistanu, 1952. godine. Abdulah i njegova sestra Pari žive sa ocem i maćehom u zabačenom selu. Otac je u večitoj potrazi za poslom, a porodica se bori sa siromaštvom i ledenim zimama. Abdulahu je Pari divna i dobra poput vile po kojoj je dobila ime, ona je čitav njegov svet. On je njen zaštitnik, više kao otac nego kao brat, spreman da za nju učini sve, čak i da menja svoje jedine cipele za lepo novo pero u njenoj zbirci. Svake noći oni spavaju jedno pored drugog u kaputima, čvrsto zagrljeni. Jednog dana zaputiće se sa ocem preko pustinje u Kabul. Pari i Abdulah ne slute da će im ono što ih tamo čeka razoriti život – jer ponekad ljudi kažu kako prst mora da se odseče da bi se sačuvala ruka...

Ovo delo velikog zamaha i ambicije prati brojne upečatljive likove od Avganistana do Pariza i od San Franciska do grčkog ostrva Tinos, i priča njihove dirljive i neodoljive priče, ponovo dokazujući Hoseinijevo duboko razumevanje spona koje nam oblikuju živote i koje nas određuju kao ljude.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
konfuzija

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 221

Učlanjen : 09.05.2015


PočaljiNaslov: Re: Haled Hoseini   Čet 14 Maj - 21:00

Ja, verovatno,  imam totalno razlicito misljenje od hiljada onijh koji su odusevljeni. Moj slucaj: procitam jednju njegovu knjigu i odusevim se. Onda uzmem da citam drugu i shvatim - prica je zanimljiva nama "iz drugog sveta". U sustini, sve se svodi na jedno te isto. Pisano na nacin kako se pisu novinski clanci. Sve u svemu, nista narocito i posebno. I od zivota nekih ljudi sa ovih prostora, svako sa poznavanjem osnovnih  prvila pisanja bi se moglo napisati slican roman.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29964

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Haled Hoseini   Sre 1 Mar - 15:16



Nađoh tužnu malu vilu
pod senkom papirovog drveta.
Nađoh tužnu malu vilu
Što je vetar odnese jedne noći."

...
Koliko god se trudili, teško je ako ne i nemoguće sažeti u reči svo umeće i izuzetnost pripovedanja Haleda Hoseinija, jednog od danas najvoljenijih pisaca sveta. Njegova posebnost ne ogleda se samo u tematici koju bira za svoja dela ili u poznavanju same srži avganistanskog nasleđa već pre svega, u beskrajno toplim i nezadrživo snažnim emocijama koje unosi u svoj stil pisanja. U svaku rečenicu, u svaku misao, u sve ono zapisano ali i neizgovoreno a ipak naslućeno među redovima ovog predivnog dela. Ali i svakog drugog koje je njegova duša stvorila jer Haled Hoseini je zaveštanje Herata, plod i biser te duboke, potresne i vanvremenske umetnosti življenja i shvatanja života.Iako rođen i odrastao u Kabulu i svetskim prestonicama, kao dete uglednih i modernih Avganistanaca, snažno je i duboko vezan za svoje Heratsko nasleđe i svoje korene iz kojih crpi inspiraciju i nadahnuće, večito opijen stihovima Rumija i zagledan u beskrajni niz Šadbag sela rasutih po tlu Avaganistana. Mada ga je sudbina odvela u druge vode krunišući njegovu ambiciju medicinskim znanjem i zvanjem lekara interniste, njegova paštunska krv pronašla je put ka svojoj nesputanoj slobodi, u Lovcu na zmajeve ka Hiljadu čudesnih sunaca. I na kraju, ali samo za sada, A Planine odjeknuše.

" Priča je kao voz u pokretu; gde god da se ukrcate, stići ćete na odredište, pre ili kasnije. "
" Slutim da je istina kako mi čekamo, svi mi, uprkos beskonačno malim izgledima, da nam se desi nešto izuzetno."
" Ljudi kažu: nađi svrhu u životu pa ga živi. Ponekad, međutim, tek pošto ste živeli, shvatate da je vaš život imao svrhu, i to najverovatnije onu koju nikada niste smerali."
Kao što je i sam u jednom intervjuu izjavio, porodica je suština i jezgro oko koga se sve njegove priče pletu. Porodica kao ognjište, kao mesto spasa i pribežišta ali i porodica kao centar razdora i rasula a njeni članovi vezani neraskidivim karikama krvi, ljubavi, bola, sećanja. Baš kao Pari i Abdulah, dve duše koje život prožimajuće povezuje a sudbina okrutno i surovo razdvaja čupajući njihove uspomene poput pera prosutih duž puta, istih onih koje će Pari godinama kasnije vratiti taj izgubljeni i oduzeti deo njenog brata ili bar onog što je od njega preostalo, nagriženog starošću i fizičkim propadanjem. Vreme i prolaznost krnje i rune naše fasade ali i delikatne ivice razuma dok jedino što ostaje da traje, uprkos vetrovima promena i nasilja, jeste ono što smo stvorili. Neka nova Pari koja povezuje prekinute niti u koncu brojnih života.

" Naučio sam da svet ne vidi šta se u vama krije, da ga ni malo nije briga za nade i snove, za tuge koje se kriju ispod kože. Sve je toliko prosto, apsurdno i surovo... Lepota je ogroman, nezaslužen dar koji se dobija nasumično, besmisleno."
Utisak koji se nameće nakon čitanja ove knjige nije nešto što se realno i racionalno da zaključiti i razumeti. Naprotiv. Onda kada osetite da svaka reč ovde zapisana nosi bol i da se ta ista bol, ta čista tuga može sliti sa usnana imaginarnih ljudi i preliti u vašu dušu, potpuno nesvesno i van volje, tada ćete shvatiti da je ono što je Haled Hoseini postigao ovim ali i celokupnim svojim delom, mnogo više od otkrivanja tajni i brisanja prašine sa decenijama zaboravljene avganistanske kulture i religijske teskobe koju ta kultura nosi. Otključao nam je srca kao mnogi izvanredni autori vekovima ranije i podsetio nas da svi znamo taj univerzalni jezik priznat i poznat svuda na svetu, na svim kontinentima i u svim društvima, koliko god norme i učenja bila drugačija. Suze su svuda suze, bol je svuda bol a svi mi sposobni da osećamo isto gde god bili rođeni i koliko god bili (prividno) udaljeni jedni od drugih.
Jedino što bih istakla kao svojevrsnu zamerku ovom delu jeste neuobičajena hronologija pripovedanja koja zbog bogatstva i brojčanosti likova, doprinosi utisku isprekidanog, iseckanog toka dešavanja a to mnogim čitaocima može ostaviti gorak utisak haotičnog i nepreglednog pripovedanja, u neku ruku i teškog za misaono praćenje radnje. Međutim istovremeno, ovakav vid građenja radnje predstavlja i samo piščevo istraživanje sopstvenh granica, pa i prevazilaženje istih u cilju postavljanja novih kreativnih izazova i stvaranja još boljeg i maštovitijeg dela.

Ostaje nam samo da mu verujemo i da mu se prepustimo kao i do sada.
Jer Haled Hoseini nas neće izneveriti. Najbolje od njega tek nam sledi.

" Svima je nama Avganistan majka... Ali to je bolna majka, i već se predugo muči. Sad, istina je da su majci potrebni sinovi da bi se oporavila. Da, ali potrebne su joj i kćeri - jednako, ako ne i više!"








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Haled Hoseini   

Nazad na vrh Ići dole
 
Haled Hoseini
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Haled Hoseini
» Haled Hoseini
» Haled Huseini - Lovac na zmajeve
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-