Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Vladislav Petković Dis

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 19 Maj - 19:40

Orgije
Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
i polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
čeznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir žena
daju nam pir,
al' svuda se kreću senke mrtvih vremena,
umrli mir.

Muzika s pesmom pruža nam stare jauke,
opela trag;
Zgrljaj, za navek skrštene ruke
i život nag.

U samoći nam stanuje, kô u ćutanje,
veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju,
ledeni dah.

U igri, u pupoljcima tražimo besno
izraza, sna:
Plačemo mrtvima što je u paklu tesno,
kad nema dna.
Jer svaki živi u grobu svom, samo što neće
da vidi grob.
Ni svoje dane, što gore kô mrtvom sveće,
ni svoju kob.

Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila
stvaramo zrak:
Sve nas je dovela tajna što nas ubila,
otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
i polusvet;
I znamo, radost ne može da se probudi..
Opao cvet.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:37

ПРОЛЕЋЕ 1915. ГОДИНЕ

Опет нам је земља тешка к'о тамница,
Помрчина густа насред груди лежи.
И варош и вода, брдо и равница —
Све је једно данас, све гробови свежи.

Два вечита орла: слобода и сила,
Запеваше песму крвавих открића;
Два њихова јата небо су нам скрила:
И падају очи и главе орлића.

И падају очи к'о крунице цветне
На ту земљу влажну што све мирно прима.
Док цветају брескве, веселе и сретне,
Свуда жалост иде 'ладна као зима.

Које ли је доба ове ноћи црне?
Изгледа дубина мрака да се губи.
Каква млада звезда као птица прне,
Подсети на светлост коју борба уби.

Које ли је доба смрти и ужаса?
Два прастара орла своја јата воде.
И падају главе, лепе и без гласа,
По путу што води престолу слободе.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:37

ИДУ
Очи им вире из гробнице страха.
Без душе. Црни к'о подигнут гроб.
Усне препукле од врелог даха.
Над сваком главом надвила се коб.

Уместо звона, ударају срца:
Звоне на ужасе. У ваздуху лед.
Невиност срећна пред понором грца.
Старост поцрне, човек поста сед.

А иду они, посланици пакла.
Напред корача побеснео пир.
Тресу се куће и падају стакла.
И ноћ се спушта, и врисак, и мир.

Замрле душе, само дршћу прсти,
К'о снага где је тек забоден мач.
Понека глава скривено се крсти.
Још знак слободе детињи је плач.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:37

916.
ПОСЛЕ АЛБАНИЈЕ

Тако нас остави слобода и срећа,
Сан великих дана и победе хор.
Место главу с венцем, поразе на плећа,
А уместо мајке лепе као бор —

Ми, синови њени, витезови стари,
Деца смо несреће и лутања злог!
Нечувене патње небо нам подари,
Патње што не виде ни човек ни Бог.

А били смо дивни ми, мезимци славе.
Страх смо задавали душманину свом.
Имали смо душу и крв расе здраве.
А сад? Ко смо сада? И где је наш дом?

Ено, по кланцима један народ цео
Ради слику пакла — кожа је и кост.
И корење једе као хлебац бео,
А смрт му је радост, добродош'о гост.

Гле његовог дома! Глад израсла свуда.
Ту се чаша жучи испија до дна.
Мру гробови светли, мре и света груда,
Деца мру с осмехом крај мајки без сна.

Све што год је им'о све је Србин дао.
Сад без земље своје, ал' још за њу мре
А мрак и црни ужас Отаџбином пао.
Он чека, јер уме да преживи све.

Нек чека! Јер он је некад рек'о ово:
“Злу свакоме мора једном доћи крај.”
Нек чека! Јер иде сасвим доба ново,
Сасвим нова мис'о, сасвим нови сјај.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:38

1916.
ПОГИНУЛИ ДОМ

Без песама, жеља, потреса и смеха,
Сарањени звуци, зима и топлота.
Двориште је црно, црна је и стреха.
И црна су окна к'о црна доброта.

И дању и ноћу обавија патња
Мртав дом живота, као одјек ствари.
Чини се да и сад му силази пратња
За шум чим се јави, за поредак стари.

Двориштем су кратке и дубоке стазе,
Непомичне сенке, и душа пустиње:
Као да чувари невидљиви пазе
Да их не посети пролеће и иње.

Погнута дрвета, у знаку ћутања,
Стоје к'о кајања, неми ученици
Апостола мртвог што поразе сања,
Земљу коју носе светли мученици.

Одаје се крећу у тишину саму.
На колевци празној мир дубоки спава.
На зиду још пати у црноме раму
И очију црних једна лепа глава.

Једна лепа глава. Мре постеља бела,
Намештај, сви знаци љубави и поште.
Уздах као стража заспалог опела,
Погинулог дома није умро јоште.

Је л' то буна мртвих, ствари и поретка?
Ил' се збиља овде и сад неко крије?
Је л' облик пропасти, вечан, без почетка?
Ил' часовник смрти што без срца бије?

Ја знам ову кућу, и чија је била.
Знам је због година које она броји.
Знам је, јер на свему видим црна крила,
Окамењен јаук. Знам је. Ал' нек стоји.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:38

НЕДОВРШЕНЕ ПЕСМЕ

I
Не јавља ми се. А има кад.
Сем ако спава, ако не дише,
Десет месеци равно је сад
Од растанка нам, откако не пише.
Још ћу чекати, иако сам дуго чек'о.
Десет месеци од мене моји су далеко.

Пре тол'ко ја сам оставио њу,
Завичај, децу и дом свој лепи.
Тад зима беше, сад жита зру.
А она не пише, а душа стрепи.
Залуд право кући мисао ми хрли,
Али кућу не налази, успомене грли.

А да напише бар речи две,
Да гавран стари са крова прне;
Да душу спасе, јер често мре;
Да ме оставе утвари црне.
Увек тежак облак дан ми сваки крије,
Срце полулудо, нигде мира није.

Гледам их каткад. С часа на час
Видим постељу. О какви дани!
Заспао цвркут, дечији глас.
А где су деца? Моји малишани?
У дну дворишта мати, ногу боси'.
Цвет црвеног кранфила у њеној коси.

У црној коси црвени цвет.
Црвеног трага по лицу ено!
Шта то учини с тобом свет,
О моје драго, о моја жено?
Брзо приђох ближе: без погледа ока оба,
У два ока леже деца к'о два гроба.

II

Не јавља ми се. А има кад.
А можда не сме! Ко ли јој пречи?
Десет месеци равно је сад
Од растанка нам, а од ње ни речи.
Све ми се чини узалуд сам чек'о.
Све више су моји мили од мене далеко.

Можда јој брани баш светли цар:
Неће да царством утеха прође.
Милион срца пробо је бар,
јер мисли кроз срца небу да пође.
Он је избраник, Син други, Бог га је хтео.
Првог свет благослови, њега је проклео.

Проклет је ето он, божји Син!
А можда божји и није жи'ми
Тек стави на се име к'о чин.
А безумни народ и то му прими.
Крвљу се умаза сав, векови да му се чуде,
И реч је оков'о, први да у злу буде.

Ал' цар погреши. Јер исти пут
Не води слави, него ужасу.
Небо и земља немају кут
За Сина новог сад да га спасу.
Јер као слава и ужас тражи таласе.
Сем Цара избрани народ пропашће, зна се.

Живот у свету ружан је сан
Мада се живи у знаку дýге,
Уз месец бледи, сунчани дан,
С помало смеха, и са много туге.
Ја видим правду и свачији тренутак позни.
Видим и натпис: Немачка и Виљем Грозни.

III

Ал' пропаст туђа није мој сан
А ни освете душа ми неће.
Да је да зађе крвави дан,
И смех крвави, крваво цвеће,
И да је да се најзад јави она.
... Откуд, да баш сада ударају звона?

Што л' је то тако? Одавде чак
Привиде ми се три бледе главе,
Три бледе главе и покров лак,
И покров велик, изаткан од страве.
Три мртве главе, а бледе су тако!
К'о да се још плаше? Бар сад им је лако

И све је тако. Долази он,
Долази у сну мој синчић мали.
Онако мио, ал' нешто бон:
Однекуд га носе узбуркани вали.
Кад му видех лице, ја осетих сузе:
Пружих њему руке, дубина га узе.

Ја опет сањам. Дошла ми кћи,
И дан велики: сунце је греје.
Али и с њом мати. Срећни смо сви.
Њу игра одне. Ал' се слатко смеје!
Више моје главе кликће чудно јато:
“Беше тако срећна, умрла је зато.”

И то је било. Испричах све
Једном чичици: очи му сиве.
“Не бој се, рече, за снове зле.
Када мру у сну, на дану живе.”
Од људског срца да л' има слабости веће?
Отад чекам црне снове, али немам среће.

IV

За бол и љубав душа ми зна,
У њој кајања никад не беху.
Од свог поступка не презах ја,
Па макар да је поник'о у греху.
Роб ако постах. Али нећу крити
У страној земљи изгнаник сташно је бити.

Оставих, дакле, свој кућни праг
И отаџбину: најљуће ране.
Некако пренех свој живот наг
И наду на зору да опет сване.
Над мојом земљом надви се жалосна врба,
А туђина мене прими са слободом Срба.

Лепо ме прими туђина та:
Све неки добри, од срца људи
Ал' бити распет на крста два,
То је тек тешко, не лечи се туди
Отаџбина први, а дом крст је други.
Још болови сасвим нови, али дуги.

Не уме човек да буде јак
Кад кише лију са свију страна.
Нема очију за дубок мрак.
Не пева тица с умрлих грана.
Добро ми је данас ту, под туђим небом,
Ал' ми срце труне за мојом колебом.

Што је најцрње за овај мах,
То је што немам ни мало моћи.
Тол'ко сам мали да ме је страх:
Живим сарањен као у ноћи.
Ах, ти моћни људи из овога века.
Више немам куда, умирем без лека.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:38

ЖИВОТ

Уста се смеше; очи гледе боје,
Људе и даске. Већ клонуло тело;
Дише се тешко; дрхте руке моје;
Очи гледају... чека се опело.

Није још дуго — доћи ће и оно,
Доћи ће светлост, дан мутан ил' бео
И много света. Удараће звоно.
И ја ћу затим иструнути цео.

Нестаће тада свег што моје беше:
Покрета, лица, и косе, и крви;
Узеће руке, уста што се смеше
Земља и влага и гомила црви.

Нестаће мене убрзо и лако;
Рођен без крила — немам где се скрити;
Одавна сазнах да ће бити тако —
И јоште нешто, тако мора бити.

У сунцу, ноћи, у шуштању грана,
У небу, зори, мирису и цвећу,
У оном низу природиних ткања,
Што трепте етром, што се стално крећу

Путем промена — остаће да живе,
И после мене, и љубав и мис'о:
То није моје к'о ни магле сиве,
Као ни звезде, ваздух кој' сам дис'о.

Невоље, беде проклетства и сузе,
Уздаси, јади, празне, голе жуди,
И оне мале — а спонтане узе
Што ryшe, даве живеће код људи.

Оптицај смртних обманом се слива.
Нестанак људи да л' је и њен ћивот?
Да л' тајну она свевечности скрива?
Ил' њоме само увијен је живот.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:39

ПОСЕТА

Дремеж пао на бол, мисли — жеља нема;
Душа као сва у телу; умор стеже
Ноге, руке, очи, главу и све дрема;
Апатија и клонулост миру теже.

Апатија и клонулост — речи ствари;
А досада преко свега мили, тиска,
Тежња среће видна, празна — нигде чари,
Нигде ичег да се жали, да се иска.

Јутро, подне, вече,
Небо мутно, ведро,
Киша, сунце, радост,
Прошлост, љубав, младост,
Страст, навике, жуди,
Борба, слава, људи,
Око сузно, чисто,
Лица нова, знана —

Увек сваког дана,
Увек једно, исто.

Увек једно исто понавља се, ето,
Монотоно, тромо, без икаква циља;
И откуда, зашто, чему зима, лето,
Дани, звезде, земља, човек, камен, биља.

Увек једно исто, увек исто, једно!...
Одвратност се шири животом и смрћу,
Одвратност се шири језиво и ледно
И пада, притиска, а магле се згрћу.

Кроз полусвест једва
Опажа се тама
Пространа и бледа,
А нема погледа;

А и мисли није,
Само срце бије:
Можда виче, зове
Мисли, жеље, снове,

Што их самрт пири
Док се тама шири.
Свуд се тама шири и по њој се крећу
Неке сенке што се, устремљене, нагле

И прилазе, вуку, у поворци слећу;
Не види се ништа, негде носе магле.
И, костију, крви к'о да сада неста!
К'о да све ишчезе неосетно мину!

Зар ничега нема? и зар живот преста,
У визије своје разли се и плину.
У облик пре свега,
У постања своја,

У пролазност трајну,
У вечитост тајну
Атавизмом неким
3а старим далеким —

Дух човечји бега
И на простор стаје,
Разум не зна где је,
Око њега шта је.

Разум не зна где је, а дух тако ходи,
Посећује време и пределе трајне,
Колевку постања која све нас роди,
Смрт, светлост и живот и вечите тајне.

Најзад све је исто, и свест снова дође,
Хоризонат мисли ведрији је само.
Апатија неста и клонулост прође,
Ал' подсећај стоји да се ишло тамо.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:39

ПОГЛЕД

I
Идеали, чежње, амбиције, страсти,
Нада, осмех, радост и њени извори,
И све што човека поткупљује, мити,
Да корача, иде, креће се и бори.

Одвугло од влаге мутних, горких дана...
Нек престане живот и сви моји дани!
Ил' не, нека трају док их смрт не склони —
Док се мрак не спусти и дух ми сарани.

Све што је у мени — самог мене гони...
Ах, радо бих плак'о — али нисам жена!
А и нашто сузе кад болова нема
За пропале часе — минула времена.

II

Нов се живот јавља и ја њега здравим!
Ено га на гробљу мојих успомена!
Пуне су му руке и сласти и миља —
Смеје се и прича да је и он пена,

Коју ветар носи к'о лишће са биља...
Жељан сам осмејка ма и лажан био!
Само нек се младост пробуди и крене,
И остави места што их рад покрио.

Тражих негда људе — волео сам жене.
Сад блудницу волим — заноси ме јако,
Јер пољупци њени са уста румених
Упијају небо — позлаћују пак'о.

III

Уживања трају док крв ври и тече,
Мисао је болест заразна и стара;
Жена ничег нема сем тела и груди,
И моћ да привуче, заведе, очара,

И пелену скрије под девичне жуди...
Развалину доба снова и полета
Обавила пустош, заклонила тама —
Каткад уздах прође — празнином прошета...

Подижем будућност са својих осама!
У њој ће све бити мило и весело!
И топло, и љупко к'о узглавље њено —
Као коса, уста, врат, груди и тело.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:39

ИЗ КЊИГЕ “РЕЧИ”

Нема више дана, ни ноћи, ни ствари
Где не видим тебе, твој усамљен лик
И поглед што мирно ни за чим не мари.

Свако јутро, вече, тишина и крик
Доносе ми патњу коју носиш сада;
И док небо, земља, сам тичији клик

Причају о нади што ти крије тама,
Јављају се мисли где си увек ти,
Мисли, и још борба са чедним жељама.

Отићи ће борба. И доћи ће сни
И раскош и живот под твоја окриља,
И завичај рада, где нам снага спи.

У кући под небом пуној сунца, биља,
У кући нејасној и чудној к'о сан
Срело се нас двоје и живот без циља.

Ал' ми ћемо ући у тај, стари стан
Са љубављу новом која боле скрива
Као сутон сунце, као звезду дан.

Ту ћемо гледати да се лепо снива.
Да је свака радост новина за нас,
Да нам бриге беже, с њима слутња жива.

У срцу ће бити измирење, спас
И љубав што прашта и што јаде носи
К'о пролеће зиму, као мир талас.

И док руке срећне станују у коси,
И док глава сања уз лице и груд,
Ми нећемо чути ветар што све коси.

Тако ћемо проћи овај живот худ
И погледом каткад као цвет у роси
Гледати у сутон што осваја свуд.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:40

УВОД У ЛЕГЕНДУ “ЛЕПОТА”

Да л' се ова бајка у истини збила,
Тамо где већ нема ни руина стари',
Где ноћ заборава све је досад скрила
Осим ње, што иде са несталих ствари
Уз облик ветрова и говор дубрава,
Као дух умрлих преко наших глава?

Ил' је ова бајка не из овог доба,
Не са земље наше, већ са звезде неке,
Која данас нема ни трага од гроба,
Док даљина чува спомене далеке
Као машта људска што једина јавља
Оно што је било, што се не обнавља?

Ја о томе не знам. Ал' кад пада вече
На црвено сунце и дан к'о дим бео,
Кад из сваког кутка ноћ црна потече
И притисне очи, небо, видик цео,
Знам да чујем свуда, да ми нека струја
Носи мртве речи и песме славуја.

Носи мртве речи. Ја осетим тада
Да мрак мене гледа испуњен очима
Оних који неће заспати никада,
А од којих душа често се отима;
Да мрак мене гледа са изразом свију
Помрлих облака и мртвих очију

Чини ми се да се отварају врата
Од гробнице света, заспалих земаља,
Да устају дани из помрлих сата
И да мртво време мирно се помаља.
Видим једну звезду у обмани више

И осећам како тишина мирише.
Видим једну звезду и крај њеног доба,
Једну моћну сенку што лагано кружи
Над њом мртвом тако као уздах гроба:
Можда на тај начин за умрлом тужи,
Ил' ту зато стоји да нејасно, тавно,
Каже шта је било некада и давно.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:40

ПОВРАТАК

Опет вам се враћам, моје ноћи црне,
К'о уморно дете крилу мајке старе,
Као густој шуми израњене срне,
Док далеке звезде тишину не кваре.

О, како је драго ту, под вашим плаштом,
Великим и добрим к'о моје страдање.
Моје ноћи црне, негујте ме маштом,
Да разумем мртве и њино надање.

Да разумем мртве и погледе звезда.
И дубину мрака, док попци певуше;
И док дишу шуме и спавају гнезда,
Да осећам крила моје старе душе.

Да осећам крила зашлих поколења
Уз снивање птица к'о песмом орлића.
Моје ноћи црне, да л' се живот мења.
И шта значе мисли и говор ветрића?

Ох, звездано небо како мири снове!
Ох, мрак како гледа мирним очима!
Мрак како ме гледа, и гледа, и зове,
И зове, осваја и душу отима.

Мрак душу отима из долине крина,
Да остави земљу и гробове своје,
Скакање потока и очи јејина...
Опет вам се враћам, црне ноћи моје.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:40

Гледам ту јесен што иде кроз гране,
То лишће свело, уморно, што гине,
Мирно, у бледе и маглене дане,
У ноћи беле пуне месечине.

Гледам ту јесен. Дошле боје суре
И срце хладно, и лагано прате
Падање лишћа, умрле божуре
И црне гране што на ветру пате.

Осећам студен са поспалог цвећа,
Велики корак од те споре пратње,
Облаке дима невидљивих свећа,
Скупљене сузе за невине патње.

Сарана лета — васкрс моје туге,
К'о мртве руке гране старе, голе,
Упрте стоје пределима дуге:
Као да жале и као да моле.

Тај погреб прости, у коме све ћути,
Тај спровод лишћа као јаук бије.
Ја видим јесен: падају минути,
Све што је било, што још било није.

И шум тајанствен као покрет вила
Иде са земље, где још руже цепте,
Где срца трну: шуште црна крила,
И црна крила над животом трепте.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:40

ПРВИ ПОЉУБАЦ

Тако у доба кад се мртви дижу
И кад часовник, по фабули, живим
Обзнану даје да авети стижу,
Да коло воде по плочама сивим,

Кад поноћ дође, и он нагло скочи,
Под дивљом страшћу што га намах сколи
Тражаше љубав и незнане очи,
Бога, да куне и да му се моли.

Празна и страшна јави му се соба.
Самоћа поче да га пече, дражи.
Он је остави. Као дух из гроба
Спусти се у мрак да мелема тражи.

Поглед му ума грозницу је сип'о,
Усне му ватром покривене горе,
Рукама мрак је стезао и пип'о,
Док уста речи неразумне зборе.

Болесна ноћ је око њега била,
Велика, црна, с поветарцем меким,
Смрт по њој своја лупала је крила
И лутала је сновима далеким.

Поворка доба изумрлих сада
За њом се креће: нит ропће, нит цвили,
Увело лишће шушти, тихо пада —
Живот нестаје, ал' траг за њим мили.

“Тако ми ноћи и природе ове!”...
И крик загушљив задави му речи,
Крик којим човек у љубави зове
Сотону да га својим паклом лечи.

И бесно пође све дубље и даље,
Незнано куда за инстинктом грозним.
Док су одјеци, што ход његов шаље,
Вукли се за њим по сатима позним.

Кроз таму, земљом, к'о тамницом мрком,
Сломљеног даха, узбурканих груди,
Он је застај'о и јурио трком
Ко прва младост, као ветар луди.

И своје срце не чу како бије,
А ноћ не виде поглед што му гори,
И жеђ живота под којом се вије,
С којом се као са осветом бори.

Крв као савест не даде му спати.
А шта му могу помрчина густа
И шуме мрака — шта му могу дати?
Да л' вечан покој, да л' жељена уста?

Силни су боли што их љубав даје,
Силнији него онај што их носи,
Силни и моћни док човека траје:
Она нас рађа, ал' она и коси.

Наједном заста. Месец беше тајно
Обиш'о таму и стада далека
Облака црних; к'о ропац очајно
Усклик се оте: “Она мене чека!”

Још мало месец гледао је њега
Како је стај'о с једним белим рупцем.
Сам у тој ноћи како опет бега
И како јури за првим пољупцем.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:41

ЗАДОВОЉСТВО

Остала је прошлост моја још код мене,
У њој спава моја младост, моја патња:
Ја је гледам као тело хладне жене,
За чиј' одмор још сазнала није пратња,
Иако јој лице мртво мирно вене.

Остало је још код мене време, које
И сад чува моје дане, моју младост,
Све сударе земље с небом, све двобоје,
Где су редом погинуле моја радост,
И лепота, и мисао, срце моје.

Дани борбе и љубави и висине,
Дани рада и идеја и полета
Попадали по младости, те се чине
К'о предео мртвих гора, којим шета
И лагано и свечано дух тишине.

Беле ноћи, пуне греха, пакла пуне,
Дане магле, пуне страха и ужаса,
И часове живог бола кад се куне,
Кад се плаче и без суза и без гласа —
Све их видим покидане као струне.

Прошла ме је моја буна, мржња моја,
Сан освете и одвратност на свет бедан,
Заспале су моје ноћи без покоја,
Моје светле амбиције и дух жедан,
Заспале су, к'о војници после боја.

Још ја живим. Ал' крв моја већ је стара
И све мање замирише на страст сада,
Немам вере да ме штити или вара.
И још увек сат за сатом тихо пада,
Око главе, к'о ореол, дим и пара.

Око главе, к'о ореол, пусти снови,
А у срцу измирење и доброта,
И још мало задовољство, што су нови
Моји дани кратки, кратки без живота,
Што престају и радости и окови.

Све се досад преживело. Нема више
Ни времена ни потребе да се страда.
И док негде страшно лију тешке кише,
Сад судбина, као мајка, са мном влада.
И сад ми је добро, тихо, и све тише.

Цела младост и година моја свака,
Мада оде сва сирота, као беда,
Мада небо не донесе дана лака,
Ипак моју главу кити коса седа,
И велики одмор спрема црна рака.

Остала је прошлост моја још код мене,
У њој спава моја снага, моја патња:
Ја је гледам као тело хладне жене,
Чији одмор уклониће моја пратња,
Јер сад њено лице мртво само вене.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:41

ТАЈНА

Тај осећај страха, што у мени расте,
Како ме је наш'о баш у ове дане,
Кад кровови трошни дочекују ласте
И кад зумбул гледа где листају гране.
Тај осећај страха, што у мени расте,

К'о с пролећа воде, к'о црни облаци,
Да л' крије у себи смрт што ме полази?
Ил то прошлост моја — моје душе зраци —
Без покрова свога парадно пролази,
К'о с пролећа воде, к'о црни облаци?

Можда ме то зову моје наде драге,
И мој дух оставља овај плач долина?
Ил' је то опело за већ мртве снаге
И последњи поглед заспалих дубина?
Можда ме то зову моје наде драге,

И залазак славе и љубави старе
Уз осмехе цвећа и песму ветрића?
Ил' судбина за ме спрема нове даре
И гробове нове, пакао открића,
И залазак славе и љубави старе?

Ил' осећај страха то има да значи
Мог несрећног рода пораз свију снова?
Ил' то ужас прича, разум да се мрачи,
Да ја ступам сада у свет без болова?
Ил' осећај страха то има да значи

Да ће срце моје пропасти у тами,
К'о звезда у блату, к'о глава на пању,
И вампири да ће становати сами
У моме смејању и моме плакању,
И срце ће моје пропасти у тами.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:42

НОВИ ДАНИ

Једна стара радост! Скупили се мали,
Сви ситни и ниски, подигнути злобом,
Пред страхом што иде, нагло, као вали
Једне моћне снаге коју зваху робом.

Племе црних слугу и скупих ћирица —
Дрхти пред протестом што век овај носи,
Свет савести глуве искривио лица
Пред питањем кобним:“ Шта ћеш овде?
Ко си?”

“Шта ћеш овде, ко си, узданицо смрада,
Гомило бакшиша и колевко блата!
Бог сакатих данас престао да влада
Овом земљом плача и веселог рата!”

И потмуо јаук богатих пандура
Шиба ваздух страстан... а дан црвен тече.
И пропада видик нараштаја штура
У радостан одмор, у мирисно вече.

Једна стара радост! Добро труну мали,
Сви ситни и ниски једним пустим гробом,
Ал' страх даље иде, нагло, као вали
Једне моћне снаге што је зваху робом.

Дух заветне мисли и вековних снова,
Као труба правде цео народ зове:
И огромна буна огромних окова
Црта нову карту, пише дане нове.

О, како је дивно то доба прегнућа,
Историја кад се ствара пред очима!
Сваки сат се види као пожар кућа
И духове слава плени и отима.

Једна стара радост! Зора новог дана!
То сједињен народ гледа сунце смело.
Преко гробља малих и гробља тирана
Он је довршио своје свето дело.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:43

ПРОЛЕЋНА ПЕСМА

Прошла је зима наше невоље
И лед се топи с голих планина,
Потоци бесни, пуни зловоље,
К'о гладни хрти јуре с даљина;
Прошла је зима наше невоље.

И хладно сунце од нас већ оде,
Дођоше други, весели зраци;
И оне мирне, слеђене воде
Сад иду као моћни јунаци,
И хладно сунце од нас већ оде.

Лагано, споро, буде се горе,
Свуд живот цвећа весело расте,
Земља се брзо сади и оре,
Нада се диже к'о небом ласте;
Лагано, споро буде се горе.

Долази доба рада и среће
Уз цвркут шева, кликтање рода;
Долази данас ведро пролеће
К'о стари весник светлих слобода,
Долази доба рада и среће.

Пролећна песма свуда се вије,
Као молитва, из наших груди
За браћу, коју још ропство крије
И за Србију да се пробуди.
Пролећна песма свуда се вије.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:43

ПЕТ ПЕСАМА

Једна песма стара, од мога рођења,
Иде кроз крв моју, кроз ноћ и кроз зоре;
Моја песма бола, који се не мења,
Уз године брзе и часове споре,
Преко смеха, плача,
Корача, корача.

Једна суза лепа, као осмех бајке,
Као цвет од сребра у заспалој коси;
Моја суза тешка, као сандук мајке,
Као младост коју крст до крста носи,
Из умрлог јада
У дубину пада.

Једна снага снова, из дугих шапата,
Из очију, звезда и говора струне;
Моја снага среће, која ми је дата
Као накит бола, као украс круне,
С љубављу сиротом
Залази животом.

Једна жеђ живота, у мраку страдања,
И душу, и срце, и спокојство упи;
Моја жеђ лепоте, смисао надања,
Место старих звезда млада тела купи,
Тела млада, нова;
Уместо покрова.

Један дух предања, део мога бића,
Сваку моју мис'о и страст сваку мучи;
Дух моје судбине, к'о песма открића,
На свакоме месту о свемиру учи:
Носи моје дане
На крило нирване.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:44

КРВ И ДОБРОТА

Ту, на ратишту, те јесени кобне,
Нашло ме писмо, њене златне речи,
И моја мала, прастара доброта.
Кратким покретом све одаје гробне
И сан лешева, онако сирота,
Заклони собом да земља не јечи.

И зачудих се откуд код ње снаге
Да црне слике све одједном скине,
Да ми издвоји из паклене јеке
Дан здравог сунца, једне очи благе,
Осмех детињи, мирис душе меке,
Док се свет рве и док маса гине.

И ја осетих да су зраци ови
И ноћ што иде да се спусти лако
На крв из рана и обале речне;
И ја осетих да су људски снови
Увек земаљски, без доброте вечне,
И зашто људи да умиру тако.

И разумедох откуд све то бива:
Толике раке што се и сад згрћу
Брдима, пољем, свуда, крај камена,
Кад има места за сваког да снива.
И разумедох пут што се не мења,
Стари загрљај човека са смрћу.

Био сам миран што сам сазн'о тада
Да је свет овај исти однекада,
И да ће такав и остати вазда:
Да вечно пати с унутрашњег рада,
Да залуд траже оног ко га сазда,
И коме иду њихови милиони.

И појмио сам да свет борбе води
Због тајних сила што га овде држе
И да се буни, не због какве међе,
Или због тежње да се правда роди:
Народи гину, и данас, и пређе,
Да на страстима зађу у смрт брже.

И утеших се што сам стек'о мира
Ма да крв црна из народа тече,
Ма да гробови бивају све већи.
И утеших се што ме и сад дира
Сан и данима, где ћу једном лећи
Са њеним писмом к'о са земљом вече.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pet 20 Okt - 18:44

НАРАШТАЈ ГРОБОВА И СУ3А

Пођи ми збогом, моја мисли ведра,
Прошло је време за радосне приче:
Сурова смрт је отворила недра,
Велико звоно на сарану виче,
Трули ветрови ломе снажна једра.

Пођи ми збогом, моја веро јасна,
Можда те никад ја видети нећу.
Свуда крај мене кукњава је гласна,
Крваве сузе по крвавом цвећу,
Потмули топот, убијања страсна.

Идите и ви, моје наде здраве,
Нађите себи вернијега друга:
Ја морам овде, крај гробнице славе,
Да плетем венце, да их носи туга,
Док црне тице дан лешева плаве.

Ја морам овде, крај свачије раке,
Да стојим, гледам, с очима без сјаја,
Где неуморно, из победе сваке,
Из топлог срца мога нараштаја
Могила расте пут поплаве јаке.

Могила расте све шира и већа
На влажној земљи погажених њива:
То мој нараштај, моја мртва срећа,
Силази у њу и у журби скрива
Препукло чело, пребијена плећа.

Могила расте и никада соко
Дићи се неће са хладног трзања,
С јунака, које не познаје око,
С пира топова, с пресвислог рзања,
С крвавог кљуна што жури високо.

У душу ће ми сићи хумка многа —
То знана бића општу љубав красе:
Ал' душа моја жалосна и строга,
С мрким сенкама што се у ноћ гасе,

Неће ни клети ни молити Бога.
Пођи ми збогом, моја мисли ведра,
Прошло је време за победне приче:
Сурова смрт је отворила недра,
Велико звоно на сарану виче,

Трули крстови ломе снажна једра.
Ја знам да скора слобода ће ићи
Кроз све крајеве да откупи жртве:
Ја знам да скоро нико неће дићи
Нараштај мртвих и сузе за мртве,
Јер лепе речи свуд не знају стићи.
Nazad na vrh Ići dole
Malena40

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 31011

Godina : 41

Lokacija : Jednostavno ja...

Učlanjen : 22.01.2017


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Uto 24 Okt - 17:39

Ne marim da pijem, al` sam pijan cesto
U graji, bez druga, sam, kraj pune case,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbrase.

Ne marim da pijem.Al` kad pridje tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne ocaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan zivot, i njime se krece,
Uzvik ga prolama..”Nece biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti nece”.

I ja zalim sebe.Meni nije dano
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oci plave,tople kao leto rano,
Zivot u svetlosti bez mraka i studi.

I zeleci da se zaklonim od srama
Pijem, i zazelim da sam pijan dovek,
Tad ne vidim porok, drustvo gde je cama,
Tad ne vidim ni stid sto sam i ja covek.








Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Čet 30 Nov - 10:45

Razumljiva Pesma
I na ovoj zemlji život me opija.
Po njoj kada lutam moje misli blede,
gube se u nebo, u svet harmonija,
u oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto mene samo pleni
gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
prolazna i lepa, kô cvet dragoceni,
kao presto snova, kao život nada.

Ne marim inače za život i brige
naroda i ljudi, za principe razne,
bacane oduvek u jedne taljige,
što ih konji vuku i sve glave prazne.

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,
al' nikako ljude što ropću i pište:
Što drugoga boli, ne boli i mene;
Mene tuđi jadi nimalo ne tište.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Čet 30 Nov - 10:45

Pod Dudom
Malaksao, loman, sad odmaram telo,
daleko od tebe, na senci od duda;
Razlio se vazduh u pramenje belo,
dan vreo i topal, mrtvilo je svuda.

Zagrljen umorom i pokriven prahom,
mladost još me štiti i misô o tebi:
Ljubav, bol i žudnju, zajedno sa strahom,
ja u duši nosim, ja nosim u sebi.

Šta li radiš sada, je li, nebo moje?
Da li me se nadaš, da l' te slutnja peče?
Kuda oko gledi iz odaje tvoje,
kad dan mrtav padne na radosno veče?

O, ne tuguj za mnom. Lili, o ne brini.
Dobro mi je, lako na ovome putu.
Oblak s tvoga čela odagnaj i skini,
i srećnog me sanjaj u svom divnom kutu.

Da znaš kol'ko patim kad pomislim tako
da me možda čekaš i izgledaš svuda:
Mene sve zaboli i plakô bih, plakô,
na hladu i senci ovog starog duda.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Čet 30 Nov - 10:46

Najveći Jad
Ja znam jednu pesmu kao zima 'ladnu,
koju mirno slušam na pragu jeseni,
pri zalasku leta i snage u meni.
Ja znam jednu pesmu kao zima 'ladnu.

Ja znam jednu pesmu, i nju danas slušam
u odmoru mome, kad se sutom spušta;
I osećam da me moj polet napušta.
Ja znam jednu pesmu, i nju danas slušam.

I ta pesma nosi meni nove dane,
mada su k'o juče i sad stari zraci,
dok nad mojom glavom isti su oblaci.
I ta pesma nosi meni nove dane.

Nosi nove dane, moje novo nebo
i srce, al' srce kao nekad što je,
k'o juče, k'o uvek, isto srce moje.
Nosi nove dane, moje novo nebo.

Zašto i ti, srce, ostarelo nisi,
kad je snaga zašla u godine sede,
kad znaci mladosti gube se i blede?
Zašto i ti, srce, ostarelo nisi!

Ti i danas voliš, kao nekad što si,
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   

Nazad na vrh Ići dole
 
Vladislav Petković Dis
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Vladislav Petković Dis
» Vladislav Petković Dis
» Vladislav Petkovic-Dis
» Vlada Peric
» Sai Baba čudotvorac ili mađioničar ?
Strana 4 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-