Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Vladislav Petković Dis

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
panonski galeb

Master
Master


Ženski
Poruka : 15935

Učlanjen : 18.12.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Uto 22 Maj - 21:53

Sedmi dan


Prošli su aprili
i mi nismo više
i nećemo biti ono što smo bili.

Sve tiše i tiše
podnosimo dane,
ovaj vidik sunca i magle i kiše.

Tu su ruže znane
i promena ista,
samo naše pesme već su poabane.

Danas nam ne blista
kao nekad, pređe,
pobeda i ljubav i budućnost čista.

Došli smo do međe.
Još jedino java
seća nas na doba sve bleđe i bleđe.

Svetlost, boja plava
sad su izraz neba
u kome se tužno i umorno spava.

Nama sad ne treba
zagrljaj i cveće,
da ukrasi mladost, sumnju pokoleba.

Nama doći neće
snovi, što se kriju,
zabuna života koju krv pokreće.

Ko haljinu čiju,
meku i u svili
nosili smo prošlost kao sreću sviju.

Prošli su aprili,
i suze se liju
što mi nismo ono što smo nekad bili.
Nazad na vrh Ići dole
lunja-lica

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 82

Učlanjen : 28.06.2013


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Sub 6 Jul - 16:22

Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Sub 28 Dec - 19:54



Veliki srpski pesnik, sa malim brojem objavljenih pesama, poeta razočaranja i izgubljenih iluzija, kratkog nesrećnog života, ostavio je dubok trag u književnosti. Njegova poezija je pesimistčna, metafizička, puna slika iz podsvesti i iracionalnog… Rodjen je 1880.godine u Zablaću kod Čačka, kao deveto od trinaestoro dece. Bio je slab učenik, maturu nije uspeo da položi ni iz dva puta. Ipak, bio je veoma talentovan pesnik. Dve godine je radio kao učitelj u selu kod Zaječara, a potom odlučuje da ode odatle i potraži posao u Beogradu.

1903.godine dolazi u Beograd i objavljuje pesme pod pseudonimom DIS (srednja slova njegovog imena). Objavljivao je u tadašnjim novinama “Srpski književni glasnik”, “Nova iskra” i “Brankovo kolo”. Dugo nije mogao da nadje službu, i tek uz Nušićevu pomoć, nalazi mesto na trošarini (carinarnici) u Savamali, gde je radio kao kantardžija. Noći je provodio uglavnom po kafanama, boemskim okupljalištima, družeći se sa pesnicima Simom Pandurovićem, Matošem i drugima.



Jutarnja idila
† Mihailu Petkoviću, mome bratu

Imao sam i ja veselih časova,
nije meni uvek bilo kao sada;
imao sam i ja sate bez bolova,
osmejaka vedrih i radosti, mada

to je davno bilo... Na grudi sam ruke
prekrstio svoje. Gledam kako tama,
nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
po zidu se penje u čudnim slikama:

k'o ljubavna čežnja, kao tuga znana
preko mrtve drage, preko groba lednog;
i nasuprot tami iz ranijih dana,
javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;
otvorio prozor. Izgledaše kao
u prirodi da je bilo okršaja
nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplašeno nagli
ispred moga oka, i kao da mole
za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
zalaze sva bića, i propast ih nosi;
videh da se gasi i svetlost i pak'o,
neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi...
Kada se probudih, udarahu zvona,
uz očajni ropac umirahu gresi,
kupljeni životom: to mre vasiona,

zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
s njima duše ljudi i grobovi njini:
sazrevahu zvezde, al' da ih opoje
ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;
izumire i smrt. Više nema ljudi;
sa mene se poče da otkida snaga,
svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
raskošnije smrti nisam gled'o nikad.
Imao sam i ja veselih časova.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Uto 8 Apr - 21:52

Prvi zagrljaj



Zagrljena lepotom, i umna,
Bleda kao tuga, mesečina,
Izraza božanstva razumna
I dubokog kao pomrčina,
S krilima polutame,
Kraj klavira
Sedi i svira
Komade osame.

Svirala je nesreću soneta
I svih srdaca kucala što su ikada,
I svih srdaca kojima planeta
Ljubavlju sijala nije nikada.

Svirala je: venac snova, i visine,
Nemir srca i magline,
Što poniču iz bolova
Od kolevki do grobova
Sviju duša i vekova.
A iz venca, a iz snova,
Melodija i zvukova
Zabrujaše pesme cveća,
Pesme sunca i oblaka
I anđela i junaka
I mladosti i proleća:
To je bila pesma straha
I padanja i uzdaha.

To je bila pesma jaka,
Klik orlova, cvrkut ševa:
I u nama sve zapeva,
Sve zapeva, sve zaplaka.
A iz cveća, a iz snova,
Melodije i vukova
Oživeše zemlje, mora,
Cvet nepoznat belih gora,
Novo nebo, strani vrti,
Stara ljubav, mlada nada,
Kolo misli, igra jada,
Zamisao gluve smrti.

Svirala je. I talasi zvuka
Prodirahu tamom i životom:
Probudi se svet rođenih muka
I bolova; potom
Duše naše
Zaplakaše
Za srećom sirotom.

Duše naše
Zaplakaše
I plakaše.
Da li dugo? Za vek ceo?
Za rođenje? Pokrov beo?
Nismo znali.
Nismo znali
Iz te slike
Sa očima punim sjaja,
Punim suza i muzike,
Ni kada smo, kada pali
Sred velikog zagrljaja.









Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Sub 7 Feb - 22:04

УТОПЉЕНЕ ДУШЕ

Још једном само, о, да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада;
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.

У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости - о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам пределима оним,
Где су ми младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к'о мирис вене.

Ил' да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука -
Знамења, да сам некад и ја вол'о.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања:
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом...Да је да се спава.

И само каткад, ал' то ретко бива,
Њу када видим посред ових зала,
Прилази мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглини вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Sub 7 Feb - 22:05

УТЕХА

Мисао се губи, нестаје и тоне
У долини плача, где се нада купа,
Где страдања живе, где се сузе роне
И где точак патњи клопара и лупа.

И док мис'о спава, клонула, у миру,
Извија се љубав на крилима ноћи,
И са собом носи разлупану лиру,
И креће се, лебди по мојој самоћи.

Као ехо среће, без шума и гласа,
Преко тајних снова висинама стреми,
Као зора небом зрачно се таласа,
Као вече у ноћ губи се и неми.

И траг јој остаје, и слика се ствара:
Небо плаво, ведро, као њено око,
Поглед који прича, теши, разговара,
Појима и воли и гледа дубоко.

Ја осећам душу и своју и њену:
Обе, вечне, стоје на једном осмеху,
На једном простору, далеком времену,
Које каткад ступа и шапће утеху.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Sub 7 Feb - 22:06

ТАЈНА

Тај осећај страха, што у мени расте,
Како ме је наш'о баш у ове дане,
Кад кровови трошни дочекују ласте
И кад зумбул гледа где листају гране.
Тај осећај страха, што у мени расте,

К'о с пролећа воде, к'о црни облаци,
Да л' крије у себи смрт што ме полази?
Ил то прошлост моја — моје душе зраци —
Без покрова свога парадно пролази,
К'о с пролећа воде, к'о црни облаци?

Можда ме то зову моје наде драге,
И мој дух оставља овај плач долина?
Ил' је то опело за већ мртве снаге
И последњи поглед заспалих дубина?
Можда ме то зову моје наде драге,

И залазак славе и љубави старе
Уз осмехе цвећа и песму ветрића?
Ил' судбина за ме спрема нове даре
И гробове нове, пакао открића,
И залазак славе и љубави старе?

Ил' осећај страха то има да значи
Мог несрећног рода пораз свију снова?
Ил' то ужас прича, разум да се мрачи,
Да ја ступам сада у свет без болова?
Ил' осећај страха то има да значи

Да ће срце моје пропасти у тами,
К'о звезда у блату, к'о глава на пању,
И вампири да ће становати сами
У моме смејању и моме плакању,
И срце ће моје пропасти у тами.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Sub 7 Feb - 22:07

ПОЕНТА

Једва чекам вече да и мени сване
Јер ја немам дана. К`о пустаром песак
Мисли, зраци пали у сјај, ледни блесак,
И види се живот, зима к`о две ране.

Младост и све цвеће створи се пред оком.
Ја осећам из њих како бол се вије...
Замириса уздах из оног што није,
Што остаје, труне, у сну у дубоком.

Ал` земљи ће сунце весело да гране,
Мај ће ведар ићи, пробудиће гору.
Њој промена носи пролеће и зору,
Једва чекам вече да и мени сване.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Sub 7 Feb - 22:08

ПОВРАТАК

Опет вам се враћам, моје ноћи црне,
К'о уморно дете крилу мајке старе,
Као густој шуми израњене срне,
Док далеке звезде тишину не кваре.

О, како је драго ту, под вашим плаштом,
Великим и добрим к'о моје страдање.
Моје ноћи црне, негујте ме маштом,
Да разумем мртве и њино надање.

Да разумем мртве и погледе звезда.
И дубину мрака, док попци певуше;
И док дишу шуме и спавају гнезда,
Да осећам крила моје старе душе.

Да осећам крила зашлих поколења
Уз снивање птица к'о песмом орлића.
Моје ноћи црне, да л' се живот мења.
И шта значе мисли и говор ветрића?

Ох, звездано небо како мири снове!
Ох, мрак како гледа мирним очима!
Мрак како ме гледа, и гледа, и зове,
И зове, осваја и душу отима.

Мрак душу отима из долине крина,
Да остави земљу и гробове своје,
Скакање потока и очи јејина...
Опет вам се враћам, црне ноћи моје.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Sub 7 Feb - 22:09

ПИЈАНСТВО

Не марим да пијем, ал' сам пијан често
У граји, без друга, сам, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак'о
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: ''Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће''.

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 9 Feb - 10:06

Čudo

U sedmom razredu je napisao prvu pesmu i to na nemačkom jeziku koji je jedva govorio. Bio je prosečan đak i nije uspeo da polozi maturu, tom prilikom je rekao: “Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam…”

Bio je natprosečno talentovan. U njegovu čast je otvorena biblioteka koja nosi njegovo ime.

10. marta, na Disov rodjendan se održava se manifestacija “Disovo proleće”, a završavaju se dodelom “Disove nagrade”.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 9 Feb - 10:06

Noć ljubavi

Jedne večeri, kao posle grada,
Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.

Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog što je
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više
Nositi suze što ti radost krije,
Al' u noć mesec kad siđe ubavi,

Tišinom sreće kad bol zamiriše,
Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 9 Feb - 10:07

"Orgije"

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
Ceznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir zena
Daju nam pir,
Al' svuda se krecu senke mrtvih vremena,
Umrli mir.

Muzika s pesmom pruza nam stare jauke,
Opela trag;
Zgrljaj, za navek skrstene ruke
I zivot nag.

U samoci nam stanuje, k'o u cutanje,
Veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, nocu i danju,
Ledeni dah.

U igri, u pupoljcima trazimo besno
Izraza, sna;
Placemo mrtviam sto je u paklu tesno,
Kad nema dna.
Jer svaki zivi u grobu svom, samo sto nece
Da vidi grob,
Ni svoje dane, sto gore k'o mrtvom svece,
Ni svoju kob.

Pijemo s usta i casa.Mastom ludila
Stvaramo zrak;
Sve nas je dovela tajna sto nas ubila,
Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvest;
I znamo, radost ne moze da se probudi,
Opao cvet.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 9 Feb - 10:08

"Svako umetničko delo javlja se kao produkt društvenih okolnosti" - Dis

Disa su u životu stalno pratili neuspesi i porazi pa tematika njegovih pesama proizilazi iz njegovog teškog života. Ipak on je stvarao za svoju dušu i nije se obazirao na kritike upućene njegovim stihovima u kojima sprovodi svoj doživljaj sveta i individualno proživljava patnju. Svako od nas može u njegovim pesmama da prepozna neku svoju, individualnu, patnju.
Dis se utopio u Jonskom moru kada je brod kojim je putovao na Krf potopila nemačka podmornica. I danas se misli da je on svoju smrt predvideo u svojoj pesmi "Utopljene duše" koju je napisao šest godina pre smrti.

UTOPLJENE DUŠE

Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada,
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema, već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti – o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što k`o miris vene.

Il` da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka –
Znamenja, da sam nekad i ja vol`o.

Al` nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja,
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom…Da je da se spava.

I samo katkad, al` to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih žala,
Prilazi k meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duse.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 9 Feb - 10:10

Na očevom grobu
Gospođici R.G.

Oče, evo opet mene.
Tvoja cura traži tebe;
Sad je bolna, naglo vene;
Ne poznaje danas sebe.
Otkad nisam bila ovde!
Svelo cvece vec mraz dene!
Ja sam jedva dosla dovde.
Tvoja cura naglo vene.
Htela sam ti reći samo…
Ah, al’ suza guši, davi!
Kako ti je, oče, tamo?
Tvoju curu što ostavi?
A ona te tako voli;
Ali mnogo, mnogo strada.
Ni Bogu se sad ne moli.
Nema čemu da se nada.
Ah, vecno bih bila s tobom!
Je l’ da I sad trazis mene?
Sreca mi je s tvojim grobom;
Tvoja cura naglo vene.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 9 Feb - 19:30

Viđenje

Noćas kada sam ja spavati hteo,
Željan da telo umorno odmaram,
Duh stare sreće obuze me ceo,
I ja sam poš’o srce da otvaram.

Iz snova prošlih, prijatnih ko duge
Nisam video ovaj život grubi,
Već moje nebo, moj zavičaj tuge
I tebe s vencem što ti kosu ljubi.

I tebe s vencem. A tuga se splela
U tajnu želju, punu nežne tame,
Koja ti skriva lice sve do čela,
Pod kojom misliš, nepomična, na me.

Pojava tvoja pričaše mi kako
Patiš, zajedno s pogledom ti holim:
Ja sam te gled’o i zanesen tako
Šaptao da te ko smrt svoju volim.

Noć je spavala pokrivena mirom,
Mrak se širio ko more duboko,
A ja sam budan, s tobom i sa lirom,
Doček’o zoru, ne sklopivši oko.

Danas sam set’o ulicama tužan,
Svaki mi korak beše prava beda:
Znam da izgledah tada vrlo ružan,
I tebe spazih, ti si bila bleda.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 9 Feb - 19:30

Uzdah sa Dunava

Na Kalemegdanu, posred starog grada,
Gde Beograd grle i Dunav i Sava,
Jedno Srpče gleda zemlje naših nada,
Što ih tajno krije ta daljina plava.

Ogromna ravnica pred njime se pruža
Nesrećna i lepa, kao srpska tuga,
U toj zemlji ima i polja i ruža,
Al’ sloboda samo toj se zemlji ruga.

Stolećima Srbin u toj zemlji živi,
Al’ Nemac i Mađar večito ga gone,
Jedino se Srbin toj zemlji ne divi,
Jer njegova zvona samo na plač zvone.

Tu je Banat, Bačka, tu je i Srem ravni,
Dalmacija, Bosna – sve to zemlje Srba,
Tu je i Hrvatska: svud spomeni slavni,
Čuvaju se tajno mesto srpskog grba.

I dok sunce greje Veliku Srbiju,
Na Kalemegdanu dok cveće miriše,
Srpče stoji tako, suze mu se liju,
I njegovo srce ovako uzdiše:

“O velike zemlje, o Srpski Narode,
Kada će i za te doći život pravi?
Što sudbina krije buktinju slobode?
Veliko proleće kad će da se javi?

S Dunava i Drine, Timoka, Vardara,
Kad će u boj poći naše moćne čete,
Da unište jednom ime gospodara,
Koji kao tiran guši zemlje svete.”








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 9 Feb - 19:31

Tamnica

To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom, što nesvesno sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja.
Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.
Al begaju zvezde ostavljaju boje
Mesta i daljine viziju jave:
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al’ begaju zvezde, ostavljaju boje.
Pri bežanju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri bežanju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja počeh da živim.
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži,
Kao stara tajna ja počeh da živim,
Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
Ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava.
I očiju, što ih vidi moja snaga,
Očiju, što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina,








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 16 Mar - 22:05

Utopljene duse


Još jednom samo o da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo o da mi je ići
prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije.

U meni o njoj, o lepoti, cveću,
I o mladosti - o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što ko miris vene.

Il da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka -
Znamenja, da sam nekad i ja volo.

Al nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom… Da je da se spava.

I samo katkad, al to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.


Vladislav Petković - Dis
(1880-1917)








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 16 Mar - 22:11

Pod prozorom


I sinoć sam bio pored tvoga stana.
K’o bolnik kad diše, kiša jedva teče,
Lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana;
Sumorno i mutno spustilo se veče.

Ulica je bila pokrivena mrakom,
Krovovi i kuće tonuli u tminu.
I ja sam se kret’o laganim korakom
Kao čuvar mrtvih kroz aleju njinu.

Bojažljivo priđoh do prozora tvoga:
Modra, bleda svetlost na zavese pala.
Inače svud pusto, svud nigde nikoga,
Samo preko lišća noć je uzdah slala.

Pod prozorom zastah. Tu sam dugo bio
I drhtao tako bez glasa i moći:
Na zid ruku stavih pobožno i ti’o,
Ne mogah je dići, ne umedoh poći.

Najednom se trgoh. Ko da neko ide?
Mis’o moju preli krv mi uzrujana.
Ja bežati počeh. Da l’ me kogod vide?
I sinoć sam bio pored tvoga stana.


Vladislav Petković – Dis
(1880-1917)








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Uto 17 Mar - 19:02

Pijanstvo

Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 20 Apr - 10:05

В.П.Дис - Ноћ Љубави


Једне вечери, као после града,
Мирисала је кожа тело моје:
Миран, без среће и радости које,
Бијах као ван тамнице јада.

Видео нисам сунце како пада,
Уздах и цвеће око сна мог што је
Очајем скрио њених нада боје,
Одвео дете у несрећу сада.

Драга моја, ја не умем више
Носити сузе што ти радост крије,
Ал' у ноћ месец кад сиђе убави,

Тишином среће кад бол замирише,
Одмори око: нек се душа слије
У позни шапат велике љубави.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 20 Apr - 10:06

Predgrađe Tišine

*
Ja vidim, zbilja, da već nemam snage
Da volim, patim i da išta želim;
I ne znam više za spomene drage,
Za pali život sa ružama svelim.
Ja ne poznajem sad ni ona doba,
Kad ustajahu duhovi iz groba.
*
Istina, ja znam, da sve suve grane
Proleće nekad grlilo je holo;
Istina, ja znam i za one dane,
Kad sam se nado, osećao, volo
U pomrčini, na dolini jada,
Pod bledom zvezdom, koje nema sada.
*
Znam ih. Al' ono što je meni dalo
Veliki vidik i nebesne boje,
Danas je nešto neznatno i malo,
Nešto, što mislim, da i nije moje.
Sve je sad prošlost; nju niko ne čuva;
Pust vetar meni oko glave duva.
*
I moja ljubav, i ona je vani:
Bez mene, tiho, udaljena trune;
Ne čuje moji kad padaju dani,
Ne vidi groblje, što ga mrtvi pune.
Jutro mi svako pruža život ceo,
A svaka ponoć jedan pokrov beo.
*
Za mrtve nemam molitve, ni bole.
Posmatram, gledam: moje vreme teče.
Ne žalim sebe, čekam svoje veče,
Miran, bez želja i nada na bolje.
Moja je duša sada suvo polje.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 20 Apr - 10:08

Razumljiva Pesma


I na ovoj zemlji život me opija.
Po njoj kada lutam moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto mene samo pleni
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa, kô cvet dragoceni,
Kao presto snova, kao život nada.

Ne marim inače za život i brige
Naroda i ljudi, za principe razne,
Bacane oduvek u jadne taljige,
Što ih konji vuku i sve glave prazne.

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,
Al' nikako ljude što ropću i pište:
Što drugoga boli, ne boli i mene;
Mene tuđi jadi nimalo ne tište.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   Pon 20 Apr - 19:00

CVETOVI SLAVE


Oni spavaju svi do jednog, redom,
U plitkom grobu, neskrštenih ruku,
Bez svog pokrova i pod teškom bedom,
I trunu mirno kao u sanduku.

Oni spavaju, nesebični, blagi,
S ranama živim i mrtvim očima,
Velike duše kao kamen dragi,
Večita pesma koju im otima.

Oni spavaju, ti naši sinovi,
U svojoj krvi, bezbrižni k'o tići,
Zaboravljeni k'o mrtvi krinovi,
I ponositi k'o stari plemići.

Oni spavaju po Balkanu celom,
Za dobro tudje, za spas svog plemena:
Nikad ne behu sa zastavom belom,
Ti mladi momci velikog vremena!


Oni spavaju prosti, bez ukrasa,
I njine grudi gusti crvi plave;
I dok se gube iz svog lepog stasa,
Humke im rastu u cvetove slave.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Vladislav Petković Dis   

Nazad na vrh Ići dole
 
Vladislav Petković Dis
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Vladislav Petković Dis
» Vladislav Petković Dis
» Vladislav Petkovic-Dis
» Vlada Peric
» Sai Baba čudotvorac ili mađioničar ?
Strana 2 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-