Srpkinje u istoriji - Page 3 Hitskin_logo Hitskin.com

Ovo je previzualizacija teme sa Hitskin.com
Instalirati temuVratiti se na listu teme



Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemPrijem  TražiTraži  Latest imagesLatest images  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  Himna Haoss ForumaHimna Haoss Foruma  FacebookFacebook  


Delite | 
 

 Srpkinje u istoriji

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 122333

Učlanjen : 06.12.2012


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptySre 1 Apr - 14:57

Марија Магазиновић

[You must be registered and logged in to see this image.]


Мага (Марија) Магазиновић рођена је у Цетини (код Ужица), 1. октобра 1882. године, у породици Ристе Смиљанића (касније Магазиновића), пореклом из Метковића (Херцеговина). Мајка стана Исаиловић била је из Дервенте. Умрла је 1968. године у Београду, (10). Мага је у родном крају завршила четири разреда реалке, а онда је породица преселила у Београд и ту остала. Младост јој је била испуњена немаштином, али узбудљива и пуна очекивања. Живог и веселог духа, Мага је прва жена у Србији која је дипломирала на Филозофском факултету 1904. године и прва жена новинар. У то доба „када је највећи женски успех добра удаја... пола године уређује Политикину рубрику „Женски свет“, (10).

Напредних схватања и идеја, Мага, загледана у достигнућа Европе, одлази у Немачку 1909. године, где током 4 године похађа глуму, усавршава немачки језик, похађа школу модерног балета Исидоре Дункан. По повратку у Србију, 1913. године, у Балканском рату, Мага постаје добровољна болничарка. Записивала је пакао ратне болнице, кроз који је пролазила. Касније, своје записе објавила је у аутобиографији „Мој живот“, где каже: “Радиле смо као кртице, од глачања паркета, прања прозора, посведневног спремања постеља рањеницима — па до праве болничарске дужности: мерења температуре, развијања и сечења завоја, превијање рана по лекарском упутству, дељења оброка, помагања онима који се нису сами могли хранити“, (10). „А када су стигли рањеници са Мердара и Куманова, тридесет и шест часова смо непрекидно превијали и смештали рањенике. Крепили смо се само болничким чајем и властитим бисквитима. Јаук и вапај тешких рањеника, са разнесеним шакама, лактовима и стопалима, са ужасним трбушним повредама пролазили су ми кроз срж у костима. Крви се нисам грозила ни плашила, али сам је осећала као страшну оптужбу на свеколику цивилизацију и културу човечанства у XX веку“, (11).

Године 1914. у Саборној цркви у Београду Мага Магазиновић се удала за немачког слависту Герхарда Геземана. Убрзо у бегу кроз Србију, на путу према Албанији, Мага се породила и вратила за Београд, а Герхард је са српском војском прешао Албанију.

Кроз свој живот Мага Магазиновић није одвајала хуманитарни од професионалног рада. Била је посвећени борац до краја живота,










[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 122333

Učlanjen : 06.12.2012


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptySre 1 Apr - 17:25

Na ponos zavičaju


Rodjena Beogradjanka, Katarina A. Jovanovic citav život posvetila upoznavanju sveta sa stvaralaštvom svoje zemlje. Prevela na nemacki jezik "Gorski vijenac", idobila prestižnu Humboltovu nagradu


LjUDSKO pamćenje je kratkotrajno, a istoriju, uglavnom, pišu muškarci. Možda zbog toga u svetskoj a naročito u srpskoj istoriji o ženama koje su čitav svoj život posvetile nacionalnom radu ima malo napisanih knjiga i uglavnom su stavljene u zapećak vremena kao da nisu ni postojale. Samo ponekad, poneki istraživač pokuša da ukaže da to nije u redu i da je srpska istorija bogata ženama koje su za Srbiju puno uradile, i da je neoprostivo što sadašnje generacije to ne znaju.


BEOGRAĐANKA Katarina A. Jovanović, prevodilac, književni istoričar, filozof, novinar i humanista pripada grupi takvih žena.
Prevela je na nemački jezik Njegoševa dela "Gorski vijenac" i "Luču mikrokozmu", sastavila i prevela na nemački "Antologiju jugoslovenske književnosti" i pesme "Kosovskog ciklusa". Za prevod "Gorskog vijenca" Jovanovićeva je 1939. godine dobila prestižnu Humboltovu nagradu za najbolji prevod, koju dodeljuje Minhenska akademija nauka.
U Cirihu gde je živela 42 godine, Katarina Jovanović je organizovala pomoć Srbiji kako u balkanskim ratovima, tako i za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. U tom cilju je napisala i veliki broj članaka, održala bezbroj konferencija i predavanja, i to ne samo kada je u pitanju sakupljanje materijalne pomoći. Njena je zasluga i odlazak na Balkan velikog broja švajcarskih lekara i lekarskih misija (dr Arčibald Rajs, dr Viktor Kin, dr Ernest...)
POMAGALA je i pri osnivanju "Ciriškog biroa za traženje nestalih", u Prvom svetskom ratu, koji je radio i u toku Drugog svetskog rata.
Katarina se rodila u Beogradu, u Kosovskoj ulici, 8. aprila 1869. godine u porodici Anastasa Jovanovića. Kad se rodila, njen otac imao je 52 godine. Bio je prvi srpski fotograf, slikar i litograf. On je izradio veliki broj crteža, akvarela i fotografija, a čuvena je njegova zbirka "Znameniti Srbi 19. veka", u kojoj su sačuvani likovi gotovo svih naših znamenitih ljudi. Osim toga, izradio je i veliku zbirku crteža predela i gradova Srbije. Katarinin otac bio je još i upravnik dvora kneza Mihaila Obrenovića. I, do dna duše odan Obrenovićima. Katarinina majka Marija, Austrijanka, rodila se 1838, a umrla u Beogradu sa nepune 43 godine. U monografiji "Katarina Jovanović" Milice Đurić-Topalović, autorka piše da se njena majka preziva Bezendorfer, dok drugi izvor - "Istorijski leksikon Švajcarske" navodi da je njeno prezime Štenc. Katarinin otac bio je vrlo vredan, razborit, pošten i kulturan čovek i svoju decu je vaspitavao u nacionalnom duhu, uputio ih u srpske narodne običaje i pravoslavnu veru. Katarinina majka bila je nežna, dobra i vrlo umna žena, koja je Katarini ostavila u nasleđe ljupkost, lepotu duše, osećajnost. Katarina je imala dvojicu braće - Konstantina, koji se rodio 1859. godine u Beču, dok se mlađi brat Jovan rodio 1878. godine u Beogradu.
KATARINA je rasla okružena ljubavlju i pažnjom. Bila je vredna i radoznala, logičkog duha, stalno u nekom traženju i bezbroj pitanja upućivala je majci i ocu. Roditelji su njenu potrebu za učenjem podržavali, a pošto u Srbiji tog doba za žensko dete nije bilo mesta u školi, svoje obrazovanje stekla je kroz privatne časove koje su njeni roditelji plaćali, učeći od svoje braće i čitajući njihove knjige. Posebno mesto na njenom putu da što više sazna bili su svakodnevni razgovori s ocem i majkom. Njena majka je insistirala da i ženska deca moraju da steknu solidno obrazovanje i da im nije samo u kući mesto.
Kao dete, pričala je Katarina svojim poznanicima kasnije, da je proživljavala srećne i vesele dane, naročito u velikoj bašti roditeljskog doma, gde je njen otac sam kalemio i negovao stotine najlepših ruža i gde su u šumarcima mirisnih jorgovana pevali slavuji svoju opojnu pesmu.
Tu, ležeći u travi, divila se tokom letnjih predvečerja zvezdanom nebu, toj neshvatljivoj tajni vasione i već tada je naslućivala da je i ona sama samo jedna majušna čestica tog nedokučivog svemira.










[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 122333

Učlanjen : 06.12.2012


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptySre 1 Apr - 17:28

Љубица Луковић


[You must be registered and logged in to see this image.]


Љубица Луковић рођена је 1858. године у чиновничкој породици у Београду, умрла је јануара 1915. године у Ваљеву. Школовала се у Београду, завршила је Вишу женску школу. Удала се за Стевана Луковића, тада младог официра, живела је са њим по многим местима ондашње Србије. Селећи се из места у место, оснивала је женске подружнице и радничке школе, активно учествујући у њиховом раду. Када је муж са службом прешао у Београд, Љубица Луковић постала је активан члан у Женском друштву, Друштву кнегиње Љубице, а од самог оснивања Кола српских сестара, августа 1903. била је једна од најактивнијијх чланица и дугогодишња председница Кола (1905 до 1915.), после Савке Субботић. Коло је одмах по оснивању, у своја правила је унело и оснивање болничког реда. 1906. године, на иницијативу Љубице Луковић, као председнице Кола, отворен је први тромесечни болничарски курс у београдској Војној болници. Љубица Луковић је била образована жена свог времена, преводила је чланке и фељтоне са француског, писала је савете и упутства за просвећивање младих нараштаја, објављивала своје радове у Домаћици, Босанској Вили и Вардару.

По избијању ратних сукоба у Првом балканском рату, октобра 1912. године, у болницу Кола почело је допремање рањеника. Љубица Луковић тих дана није одлазила кући, неуморно је радила и бринула око рањеника. За свих десет и по месеци, колико је болница Кола радила у време Балканских сукоба, она је само неколико дана изостала са своје дужности. Почетак 1914. године протекао је у убрзаном раду чланица кола на прикупљању и организовању помоћи. Љубица Луковић је донела одлуку да се архива Кола спали, ради безбедности чланова и сарадника. Половином године Љубица Луковић одлази у Ниш, где неуморно ради на организовању и прикупљању помоћи за српску војску. Почетком 1915. године Љубица Луковић одлази из Ниша за Ваљево „ по таквом, пасјем времену и кијамету, када је на земљи пакао био, ...“ (5).

29. јануара 1915. године, Љубица Луковић написала је своје последње писмо. Оно је било упућено њеној дугогодишњој пријатељици, Делфи Иванић, које је чудом прилика остало сачувано, јер га је Делфа уза се пренела преко Албаније. Овде дајемо део писма: “На путу смо остале дванаест дана, намучиле смо се много, али волим што смо отишле и тој нашој великој беди мало помогле. Учиниле смо нашу дужност, како смо знале и могле!“, (5). То је било последње путовање Љубице Луковић, посвећено племенитом позиву ове јединствене жене, која је на крају, као жртву, принела и саму себе. Преминула је 11. фебруара 1915. године у ваљевској болници, од пегавог тифуса. Љубица је сахрањена у Нишу, по жељи породице.

Познаваоци Љубице Луковић говорили су: “Да је хармонија њена најлепша, најјача и најдубља црта. Све је код ње било у границама, у такту, у лепом, истинитом, реалном. Нико јој није изгледао безначајан и за њу је сваки створ имао вредности... За више од дванаест година, колико је управљала Колом, никада, тврдили су они који су је знали, нико није чуо да је и за пола тона подигла глас.“

Љубица Луковић постхумно одликована је медаљом „Флоренс Најтингејл“, на свечаној академији Кола српских сестара, у дворани Дома Кола, 22. фебруара 1925. године,










[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyPon 13 Apr - 9:00

Marija Karađorđević

Kćer sunca i
velika majka
Njeno Veličanstvo kraljica Marija Karađorđević u pesmama naroda Kraljevine Jugoslavije

U istoriji Srba, a ni u posveti ostalih južnoslovenskih naroda, nije zabeleženo da je jedan narod, osobito onaj njegov ubogiji broj, suprugu nekog svog vladara više voleo nego što su građani Kraljevine Jugoslavije poštovali, voleli - i divili joj se - Njeno veličanstvo kraljicu Mariju Karađorđević, suprugu viteškog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića - Ujedinitelja!

Veoma skromna

Narod je svoju ljubav izražavao na razne načine i više puta... dočecima, kad se Njeno veličanstvo kretala, prilikom brojnih putovanja sa svojim suprugom, ili kad je obavljala nebrojene dobrotvorne i slične aktivnosti, zatim posetama Dvoru; kad bi kraljica Marija, često, pozivala k sebi decu srpsku, i ostalu... onda na svečanostima, gde je ispoljavala svoju dragost i - skromnost.

Narod je, što je ovoga puta i predmet naše pažnje, pevao pesme Njenom veličanstvu, slaveći njenu lepotu i dobrotu. Nazvao je "kći sunca" - sa svoje cvatomirne ljubavi i "velikom majkom" s njenog srca - većeg od svake, i ičije, tuge!

Ne samo narod, već i brojna, i najviša, naša inteligencija; ondašnje čuvene pesničke glave, pevale su Njenom veličanstvu. Kraljica Marija, prethodno zanosna princeza na rumunskom Dvoru, postala je uzrokom niza divnih pesama i, možda, najlepših stihova - iskrenog poštovanja i odanosti - podanika supruzi suverena - kralja koji je bio pobedonosac u Prvom svetskom ratu.

Prosto je neverovatno koliko je dobrih dela kraljica Marije - kćerka rumunskog kralja - počinila, a gotovo, i na žalost, uveliko su zaboravljena. S druge strane, nismo se odužili Njenom veličanstvu ni toliko da joj posmrtne ostatke donesemo i položimo uz jedinu i neizmernu njenu ljubav - supruga joj kralja Aleksandra; koji večni spokoj nađe na Oplencu. Ni spomenika kraljičinog, ni drugog javnog znaka i dubokog poklona naroda našega i države naše - Njoj. Još!

Budući da ovo nije prilika za širu biografiju Njenog veličanstva, navešćemo samo da je princeza Marija rođena 9. januara 1899. godine, a venčana je sa Aleksandrom Prvim Karađorđevićem 8. juna 1922. godine u Beogradu. Princeza Marija (potonja kraljica) rođena je od oca Karola - rumunskog kralja, i majke Marije - kraljice Rumunije.

Sveti Nikolaj Velimirović, vladika žički i ohridski, isticao je da je kraljica Marija Karađorđević bila istinsko čedo božje:
- U kraljici-majci narod je našao ono za čim je žudeo. Idealnu vladarku, dobru suprugu, požrtvovanu majku, dostojanstvenu kraljicu, vrednu domaćicu. A deci bejaše i otac i majka"... Podnarednik Nikola Č. Tomašević, u "Vojničkom glasniku" od 1. juna 1934. godine, između ostalog, piše da prema majci naš narod ima naročito osećanje i ljubav, jer "kuda nas naša majka u mlado doba uputi, tamo ćemo otići zauvek".

Duboka ljubav

Ali, nastavlja podnarednik Tomašević, prema "majci celog našeg naroda, Nj.V. Kraljici Mariji, naš narod gaji duboku i nepokolebljivu ljubav, jer u njoj nalazi najvedrija i najuzvišenija osećanja koja se vidno ispoljavaju prema celom našem narodu, a naročito prema sirotinji i prema raznim ustanovama, a sve za opšte dobro svih nas".

Treba dodati da Nikola Č. Tomašević uočava i sledeće:
"... Kraljica Marija - naša majka, odmah je shvatila dušu naše naroda i postavila se u njoj, gde služi kao oličenje dobročinskih misli i vodi ih pravim i najboljim putem"...

Isti autor u pomenutom "Vojničkom glasniku" još kaže:
Ushićeni smo i osećamo se srećni što imamo ovakvu kraljicu-majku, koja je verni drug na životnom putu našem uzvišenom vođi i graditelju miroljublja - Nj.V. Kralju i koja čuva i ozračuje najuzvišenije naše nacije".

Ko je bio navodadžija?
Videvši najlepšu kćer nekoga vladaoca uopšte-Pašićeve su reči

Osećajući "samrtni čas", kralj Petar Prvi Karađorđević, u narodu omiljen i od naroda nazvan Oslobodilac, prizvao je k sebi sina Aleksandra i, uz ostale roditeljske i vladalačke savete, reče mladom i već slavnom potomku svome:
- Sandro, čedo moje: oženi se što pre"!
Potom otac posavetova sina da u tome podršku potraži kod Karađorđevićima odanog i životno-politički mudrog Nikole-Baje Pašića...

U pesmi "Veridba kralja Aleksandra", koju je 1922. godine spevao Mladen St. Đuričić, autor navodi da ni sam Aleksandar nije bio daleko od takve ideje...
"Gospodine Pašiću Nikola,
i to ću ti pravo kazivati
- kralj nikada lagati ne smije,
jest mi duša Istoku nagnula;
u detinjstvu sanak sam usnio
da ću belom ružom sa Istoka
kititi se kad budem dorast'o
i na presto sednem baba moga.
A skoro sam čudne čuo vesti,
da se divna razvija devojka
na dvorima kralja rumunskoga
- Mariola, princeza prelepa;
čuo jesam, ljudi mi zborili,
da bi divna za Kraljicu bila!

U navedenoj pesmi, mladi Aleksandar zatim nastavlja Pašiću da je "Rumunska zemlja prijateljska", jer od kada je Srba i Rumuna na Balkanu, nikada ova dva stara naroda međusobno nisu ratovala, naprotiv, reč je o jednom viševekovnom prijateljstvu.

Pašić će, potom, reći:
- Mnogi su mi za nju kazivali,
da je, Kralju, i odviše lepa"!...

Eto, tako je Nikola-Baja Pašić ispunio želju, već počivšeg kralja Petra Prvog, da mu za sina Aleksandra bude, što pre, nađena nevesta.

Nadmetanje cara i kralja

Nameru da zaprosi rumunsku princezu Mariju, međutim, imao je, prema citiranoj pesmi, i bugarski car Boris. Prema pesmi, i car iz Sofije i kralj iz Beograda našli su se u Bukureštu odjednom, a na princezi je ostalo da sama donese odluku čija će verna ljuba postati - zadoveka!

"A kad beše oko pola dana
dva balkanska sustigoše kralja
- car bugarski i kralj jugoslovenski.
Kralj Rumunski dočeka ih lepo -
pa kraljeve vodi u odaje,
a sa njima svu svitu njihovu.
Kralj sve goste pozva u dvoranu
a vladare da iznesu dare,
da povade prsten i jabuke,
svaki svoje da metne preda se,
da, kad uđe lijepa đevojka
dare bira i čije pokupi
onoga će verna ljuba biti.
Tad kraljevi povadiše dare,
razaviše svilene marame...
Zablista se dvorana Kraljeva,
zaseniše oči u gostiju,
nije šala, mio pobratime:
dve jabuke ispred dva vladara,
salivene od čistoga zlata,
iskićene dragijem kamenjem,
pred njima se vidi večerati,
u po noći kao u po dana".

Da bi trenutak prosidbe i neizvesnosti što više naglasio i "obasjao", pesnik Mladen St. Đuričić piše i ove stihove:
- Iza svake zlaćane jabuke,
leže mnogi kraljevski darovi,
purpur, svila, zlato i kadiva,
i po jedan prsten zaručnički.
Sa svakoga sija kamen dragi,
da se pred njim može pročitati
sitna knjiga noću u ponoći,
pobratime, kao prema sveći!
Kome bude zablist'o na ruci,
u noći mu tamno biti neće!"...
"Oba kralja na noge skočiše"...

Kralj rumunski izvede, tada, svoju prelepu kći da darove razgleda i da odluči svoju životnu sudbinu... Pesnik Đuričić ovako princezu Mariju predstavlja čitaocima svoje pesme "Veridba kralja Aleksandra":
- Ja, kakva je princeza rumunska!
Pobratime, ako znao nisi:
šta je bela u planini vila,
kad je vidiš, videćeš i vilu!
Oči su joj dva ponoćna mraka,
čelo joj je lepše od meseca,
na licu joj rumen zore rane
i sjaj sunca sa obadve strane.
U kosi joj ruže premaljetne!
opile se bajem i mirisom.
Prekrasnoga stasa i uzrasta.
Kad se kreće k'o da vila šeće,
na njoj zvoni biser i kamenje.
Svila šumi pesme sa Istoka.
Kad se smeje sve bašte cvetaju,
kad govori slavuji zamuknu
- da se lepše pesme naslušaju"...

Videvši "najlepšu kćer nekoga vladaoca uopšte", kako je, jednom, o kraljici Mariji rekao Pašić - sreća se osmehnula našem kralju Aleksandru, mada su oba vladara bila "na noge skočila" pred njom:
"Kad princeza stupi iznenada,
diže prten i zlatnu jabuku,
ispred srpskog kralja Aleksandra!"
[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyPon 13 Apr - 9:02

[You must be registered and logged in to see this image.]
Zasenjena kruna Dušanova
Lepota kraljičina slavila se u pesmama

Panta Marković-Beograđanin spevao je 1923. godine pesmu, a nju mi je iz svoje zaostavštine predao Ljuba Veljović, solunac, s naslovom "Prstenovanje kraljice Marije". Ova pesma puna je poleta i oduševljenja - slavi lepotu kraljičinu i predočava ushićenje Beograda novom vladarkom. "Štono sunce razgonilo tamu, to Beograd čeka Mariolu! - kaže pesnik Panta Marković i dodaje: - Nad Dunavom plavim leprša s or'o beli, a pod njim kraljevi svatovi veseli"...

Onda sleduje, istina ponekad već korišćeno poređenje u našim i epskim i lirskim pesmama, ali ovde sasvim odgovarajuće:
"Dva se sunca sastala na reci:
božja iskra s Marijom kraljicom.
Sav Beograd blešti u zrakama
- još: od krune Aleksandra kralja!

Raspevani Panta Marković potom slika ambijent u kome će se obaviti venčanje kraljevskih supružnika i radost cele Srbije:
- Zvona zvone na svakome hramu,
narod kliče kraljici i kralju.

A Avala plava sva u cveću
- da s narodom poželi im sreću".

Lepota kraljičina izazivala je opšti ushit. Tako ni Panta "Beograđanin" ne odoleva, već peva:
- A kakva je mlada nam kraljica?!
Bela halja - k'o jutro... uz kralja,
dva uvojka pod krunu savita
kao da su od zlata salita!
Osmeh joj je k'o dva cveta rada,
stas visoki k'o kad slaplje pada,
korak sitan - ravno kralju gazi,
dok polako oltaru prilazi"...

Pesnik je uočio i sve, bitne detalje samog venčanja, to jest, stavljanje zlatne burme na prst rumunske princeze:
"Odjeknuše topovi ubojni
i zasvira tad orkestar vojni -
kad kralj Srba, Hrvata, Sloven'ca,
na prst Mari zlatan prsten stavi
... i za sebe i svoj tron je venča!"
Hodite 'amo-uz svatovca zvuke!...

Glasoviti pesnik Vojislav J. Ilić-Mlađi napisao je pesmu "Nek vam je srećno", a objavljena je u "Ratničkom glasniku" jula 1922. godine, dakle odmah po venčanju viteškog kralja Aleksandra i kraljice Marije. Zanimljiv je sam početak pesme, jer se pesnik najpre seća običnih ljudi, kaže:
"Vi, čija srca još plam sveti pali,
vi, prostodušni, nevini i mali,
hodite amo, uz svatovca zvuke!
Dečice mila, dajte čiste ruke;
svadbenom stazom kud povorka kreće
bacajte vence i sipajte cveće!
Dočekajte ih pred Crkvom i Dvorom,
s detinjskom pesmom k'o anđelskim horom:
- Neka je plodna dična Veza sveta!
Živeli složno, na mnogaja ljeta!
Nek Vam je srećno!"

Naglašavajući da je kraljica Marija došla u dom junačke dinastije i slobodnog naroda, pesnik Vojislav J.Ilić-Mlađi, još u pomenutoj pesmi peva:
- Ratnici! Borci iz Pobedne Vojne,
vi puške svoje dignite ubojne;
da pod tim sjajnim, pobednim svodom,
svatovi dični prolaze hodom.
Sad nema više ratne strahote,
danas je život posle golgote,
danas su delo naša nadanja,
danas je trijumf posle stradanja,
Što Karađorđe nekada poče,
to Aleksandar Veliki doče,
čuvari verni kralja i doma
grmnite glasom pobednog groma,
pozdravite ponos naših zemalja:
srpsku kraljicu i srpskog kralja!"
"Sa Avale vila zapevala"...

Gotovo da i nije moguće prikazati zanos koji je izazvalo venčanje kralja Aleksandra i kraljice Marije. Ogroman je broj pesama o njihovoj svadbi i samom činu venčanja. Jedna od pesama baš i ima naslov "Svadba kralja Aleksandra", a spevao je Mladen St. Đuričić 1922. godine. Iz nje navodim samo jedan deo:
"... Kad su svati stigli pred Beograd,
ugleda ih Avala planina,
sa Avale vila Ravijojla,
čuvarica svete Šumadije,
i besmrtne slave Srbinove,
posestrima kralja Aleksandra.

Ko su bile zvanice
Poziv je bio upućen mnogim krunisanim ili uglednim i nekrunisanim glavama

"Moj Dunave, moje more plavo,
blago tebe, moj lepi Dunave,
jer si veće svate sagledao
od svatova Silnog Car - Dušana!
Jer si veću slavu dočekao
od Vardara i od Drima stara!"

NIKOLA J. MARINOVIĆ

Njeno Veličanstvo kraljica Marija Karađorđević u pesmama građana Kraljevine Jugoslavije
"Kosovo" - ilustrovani kalendar za 1923. godinu, objavilo je pesmu Pere Đurića-Lepavića "Ženidba kralja Aleksandra Prvog". U njoj nalazimo, prema autorovom redosledu, svojevrsni spisak zvanica za venčanje viteškog kralja Ujedinitelja i rumunske princeze Mariole, buduće naše kraljice.

Po već klasičnom obrascu, kralj Aleksandar "sitne knjige piše" budućim svatovima. Takav je, podsetimo se bio običaj i u narodnih pevača: "Sitnu knjigu piše Radivoje, u visokoj gori Romaniji", "Knjigu piše Bajo Pivljanine" i tako dalje. I Aleksanar Prvi Karađorđević, dakle, "na sve strane sitne knjige piše". Pesnik Đurić-Lepavić navodi da je skorašnji maldoženja iz Beograda poslao pozive za svoje svadebeno veselje "svetlom kralju od zemlje Britanske i caru od zemlje Indijske" - kralju Džordžu u London, onda "predsedniku Saveznih država" Amerike, pa francuskoj prvoj ličnosti Poenkareu, zatim kralju Italije i suverenu Španije. Pozvan je bio, razume se, i kralj Grčke Konstantin, a potom i ceo niz drugih uglednih, mada nekrunisanih, glava iz Evrope.

Kralj Aleksandar je, takođe, pozvao i nebrojene predstavnike Srba, Hrvata i Slovenaca, takozvane "domaće svatove".
Odazvali su se mnogi. Beograd, nikada pre, ni dugo zatim, nije u radosti video toliko uglednika. O tome sam pesnik Pera Đurić-Lepavić u rečenoj pesmi piše:

- Bože mili, čuda velikoga,
kada dođe dan venčanja Kralja,
take svate niko ne viđaše,
take goste niko ne imaše;
pun Beograd sveta sa svih strana"...

Došli su bili, kaže Đurić-Lepavić, princeza Kira od Španije, i Irena sa princem Alfonzom, i naslednik prestola Rumunskog, pa kum Alberto - vojvoda od Jorka (u ime kralja Džordža), pa nebrojeni drugi uglednici...

Nije, na žalost, poznat pisac pesme "Ženidba kralja Aleksandra" koju je 1922. godine na svet izneo Danilo Tunguz-Perović, ali se vredi i njome pozabaviti, jer predstavlja u pesnički nadahnutom maniru lepotu oboje supružnika - i Aleksandra i Marije. S tim što pesnika "zatičemo" u opisu Aleksandrovom kao prosca rumunske princeze, a Mariju kao onu koja je odlučila da se prikloni, u toj prosidbi, svom budućem mužu, krunisanoj glavi iz Beograda...

Verzija prosidbe je slična prethodno u ovom rukopisu pominjanoj pesmi kada se Pašić i Aleksandar konsultuju o izboru buduće kraljice za tron Karađorđevića. Jer, nepoznati autor kaže kako je Aleksandar poslušao Pašićev savet da isprosi rumunsku princezu:
- Moj je zavet tvoj slušati savet".

Zatim sledi živopisan izgled mladog našeg kralja, koji odlazi da prosi rumunsku princezu:
- Metnu na se divu i kadivu,
čisti skerlet i žeženo zlato,
na bedrima crvene čakšire,
od čuvene čohe venedičke;
što j' na suncu čoha crvenija,
a na kiši čoha rumenija,
širitima o ptočene zlatnim.
Na prsima zelenu dušanku,
od kineske svile i kadive,
izvezenu gajtanima zlatnim, potkićenu
bisernim kitama, i ordenjem od
kamena dragog.

Na ramena zlatne epolete,
do kolena čizme sahtijanske,
na petama od srebra mamuze,
a na glavi kalpak od samura,
s perjanicom noja 'tice krilom
i kićankom od suhoga zlata,
s tepelukom do junačka vrata.
Još prigrnu zibelin-azdiju,
i pripasa sablju dimiskiju,
pa pojaha konja ognjevita"...

"Ah, kakva je - vesela joj majka!"
Zanimljivo je da Petar Đurić-Lepavić u svojoj pesmi iz koje ovom prilikom navodimo stihove, kazuje da se rumunski kralj, otac lepe Mariole, naziva Ferdinand, a ne Karol. No, to ne smeta, jer pred lepotom sledećih stihova prosto dah zastaje:

Darovi kraljevskim mladencima
Pesmu "Svadba kralja Aleksandra" objavio je Mladen Đuričić

Pesma "Svadba kralja Aleksandra", koju je spevao i objavio Mladen St. Đuričić 1922. godine u Beogradu, zanimljiva je iz više razloga: ne veliča samo kraljevski par i ne uznosi samo njihovu lepotu već se, uveliko, dotiče i značaja toga venčanja, jer pesnik kaže:

- Blago tebi Srbijo herojska,
blago tebi naša otadžbino,
prođe vreme tvojih muka veljih,
ratovanja i borbe velike,
vreme dođe mira i odmora,
odmaraj se sa svojim vencima".

Mladen St. Đuričić, inače ratnik-dobrovoljac i znamenit, mada nesrazmerno poznat srpski pesnik, urednik, docnije, "Dobrovoljačkog glasnika" na primer, posle ovih stihova peva i sledeće:

"Odmaraj se krunisan Mladenče,
grli mladu kraljicu Mariju,
I kad god je budeš zagrlio-
Aleksandre Karađorđeviću,
zagrlićeš obije države
-Rumuniju i svoju Srbiju;
grlićete obadva naroda
i voleti do suđenog danka"...

Pesnik ne napušta idilu bračnog početka, kao deo sudbine samih mladenaca, pa će ispevati i ove lepe stihove:

"Kralj zagrli kraljicu Mariju,
pa joj, vako stade besediti:
- Ljubo moja, moje sunce lepo!
Krasan darak na prvom uranku,
niko lepši poželet, ne može;
vile su me darivale njime!
Ako Bog da i sreća od Boga,
muško čedo prvo ćeš roditi,
mojoj kruni dična naslednika!"
(Kako rek,o - tako mu se steklo!)
"Svojoj prvoj voljenoj kraljici!"...

Mladen St. Đuričić, poštujući proverenu vrednost i tradiciju deseterca, u pesmi "Svadba kralja Aleksandra", kaže: - Sad da vidiš, pobratime dragi, kad kraljevske dare iznosiše, da svatovi vide dare sjajne"... Da bi emocija, a ne samo utisak, bio pojačan, sjatio se sav narod, a ne samo svatovi, a pesnik kaže kakvi su darovi: - Kavim nisu kralji darivani, od Kosova, a ni pre Kosova".
- Ej, zar se, dakle, i u časima opijenosti slobodom i povraćenom slavom, igda, Kosovo da zaboraviti?!

"Prvo beše zlatali trpeza,
salivena od čistoga zlata,
deset oka u nju utrošeno:
"Nerodimlje sa Kosova ravnog
- svome kralju i svojoj kraljici"!

Zastanimo! Zar ovo nije onaj plavi, srpski, luk Crnjanskog? Ili -Desankin? Koji povezuje Nemanjiće i Karađorđeviće, vekovnu slavu i patnju naroda našega i krune njegove? Nerodimlje na svadbi pobedonosnog kralja Aleksandra Prvog! Kakva pesma, kakav pesnik!...

"Zatim Prizren ruho skrojio je,
ko što nose Prizrenke devojke;
čistim zlatom vezeno na svili,
šest nedelja, dvanaest majstora,
kapalo je oči na jeleku
- da kraljici sjajni dar opremi".

Avaj... Prizren! Silnoga cara srpskoga. Na vezivu Sveti Arhangeli, pod iglama sve naše mladosti, u srcima iznova radosti... za Mariju, princezu rumunsku, za Mariju - kraljicu Karađorđević!

Onda sledi novi dar za kraljicu, iz Bitolja "s vezovima od srme i zlata", a natpisom:
- Svojoj prvoj voljenoj kraljici"!

Koji su, još, bili darovi kraljevskim mladencima? Iz mnoštva, izdvajamo što i pesnik Đuričić izdvaja:
- Hercegovci sablju sakovali,
od čelika i žeženog zlata,
iskitili balčak vezovima,
od biljura i kamena dragog,
"Svome kralju Oslobodiocu!"

Crna Gora, kao ujčevina kralja Aleksandra poslala je - šta? Kolevku! Pesnik peva:

- Crna Gora sa gradom Cetinjem,
od šimšira zdeljala kolevku,
izvezla je srmom i kadifom,
više glave krunu urezala,
ispod krune slova ispisala:
"Đedovina, budućem unuku!"

Vojvodina je dala "dve tapije na dva banovluka", grad Dubrovnik poklanja kraljevskim mladencima, "Dvor starih gospara", a Zagreb je poslao "kalpak i čelenku, što je nekad banovima davao", dok je dar Slovenije bio sledeći:

Cvet belji od snega
Mnogo se pričalo o njenoj prirodnoj lepoti

Nisu pesme o kraljici Mariji, osobito one o njenoj prirodnoj, fizičkoj, lepoti bile isključivo "portret" Njenog kraljevskog veličanstva. Ima i toga, ali su one, što se da zaključiti iz gotovo svake pesme, bile izraz sreće samog autora, dakle pesnika; ima i onoga manje literarno značajnog, što je na tronu uz viteškoga kralja Aleksandra jedan takva osoba kao što je njegova mlada supruga Marija: dobra, bez zla, požrtvovana, iskrena, odana narodu svoje Kraljevine, uslišna njegovim potrebama, jadima i - idealima.

Doktor Vojislav. V. Rašić peva u pesmi "Njenom Veličanstvu Kraljici Mariji", a o kraljičinom rođendanu 1934. godine, i ovo:
"Rumunijo, zemljo mila,
i poprište od megdana,
budi i sad milostiva:
i vekove očarava"...

Zna dobro doktor Rašić da je izmučena Srbija zaslužila da na tron njene dinastije ne sedne bilo ko, ne daj Bože - neka razorna goropad. Otuda pesnik i kaže: "Onu zoru sa Karpata.....od roda nam čestitoga, viteškoga, kraljevskoga, što poleće kao vila, o, da bi nas usrećila"...

Srećan je narod koji je dočekao takvu "svoju kraljicu", pa je i pesnik srećan koji speva:
"I Ti dođe svetla lica,
sa lica se skromnost vije,
pouzdana uzdanica,
a naravi golubije.
A s očiju neba plava,
sama blagost prosijava!"

Srbija, rekosmo, umorna, u ranama iz tri rata - dva balkanska i Prvog svetskog - Srbija slobodna tek posle pet vekova, Srbija ispunjena grobovima i lelecima, ratnom siročadi i praznim zdelama, bila bi navek, nesrećna, da nije bilo i takvih duša plemenitih sa "srcima k'o oltar", kako zapisa jedan ratnik-dobrovoljac, kao što je bila kraljica Marija Karađorđević. Zato doktor Vojislav V. Rašić, u pomenutoj pesmi, još piše:

"Ti gde staneš s puno plama,
Ti otvaraš dveri hrama;
gde je slabost Ti pomažeš,
gde se pada Ti podižeš.
Gde je suza - Ti ih brišeš,
gde se moli - i tu stižeš,
"Gde još treba"? - sama pitaš,
Za sve brineš, svuda hitaš!
I s očaja gde se pati,
i tu letiš, kao Mati!
Mati - celog roda svog!
Živeo Te Gospod Bog!"

Srbija je zahvalna Bogu, dakle, što je takvu dušu podario tronu Karađorđevića i samom narodu. To ne peva samo rečeni dr Rašić, već slične stihove nalazimo i u "Domovini" iz marta 1934. godine; u pesmi "Kraljici Mariji".
"Ljiljan među cvijećem
ti si među ženama;
harni smo Bogu
- što Te dade nama".

U "Domovini", na žalost, nije naveden pisac pesme, ali je vidno da je napisana povodom dolaska kraljevskog para u Zagreb. Stoga slede stihovi:
- Zagreb sav očaran,
kraljevski Te prima,
dolazak Tvoj, Majko,
drag je nama svima.
Hiljada Te bezbroj
čekao čeznućem,
hiljada Te bezbroj
pratilo ganućem.
"Dođi često k nama,
čekamo Te, Majko,
za Te srca biju
cijelog roda, jako!"

Evo da je, u pesmi "Kraljica Marija - naša majka", koju sam dobio od hadži-Todora Dimitrijevića, nekadašnjeg glavnog i odgovornog urednik "Biltena", privatnog jezikoslovnog lista (s Karaburme u Beogradu), kraljica Marija bila, može se reći idol, za one koji su se divili njenoj lepoti i dobroti...

"Cvet belji od - snega... nik'o o Božiću". Pesnik, na žalost, ostao je nepoznat, misli na rođenje kraljice Marije - devetog januara 1899. godine. Zatim, ona je "izvor-penušav i laki, što februar "gradi", pa je lat martovska, prvootvorena, a ruke "naše Marijane" su "prvi lahor kroz aprilske grane". Kraljica Marija je, potom, "ran jorgovan iz vrtova maja", a "Zelen-gora koju zora mije, to su oči kraljice Marije". "Jun miriše... da leto uzdiše" i tada "Perivoji Maru izmamiše". Svukud su žetve na poljima jul, a k'o sunce se Kruna rasplinula pa "zlati lice Marije kraljice. I dok "žarko sunce avgust sagoreva". Njoj (kraljici Mariju) bulka na usnama peva".

Neće, na sreću, ništa od lepote i dobrote mlade Kraljice ništa oduzeti, prema pesmi koju citiramo, ni takozvani "hladni meseci", jer je kraljičina lepota, vidimo, opevana "za celu godinu".
"Septembar je zabreknuo plodom,
Njena kosa nad njim titra svodom".
Oktobar je dni magle i - gnezda
... po granama gde se mrzne inje,
al' nad svima sija Njena zvezda,
mesec srmen vozdiže joj ime!"

Sada, o dobroti kraljice Marije, a stihovima iz iste pesme nepoznatog pesnika:
"U novembru nema osmeha, ni žara,
laste krstare iznad mora topli'
- ali vatra srca kraljice Marije,
oko studi srpske siročadi zgara
i ledove duša ubogije' topi!"

Prosto nisam mogao da izostavim ni sledeće stihove o kraljici Mariji iz pesme "Kraljica Marija - naša Majka"...
"Decembarske staze pogažene
i utrte leje...
Sav je svemir beo, a osama veje.
Ćute kuće selske, ćute usta bedni'
- svi sanjaju sunce. I mrvicu 'leba.
Al' iz grudi Majke što Srbiju voli
stiže ruka puna - kao dar sa neba!
I ponude druge - svakom' što mu treba,
k'o iz božje kuće... deli Srpstvu, Sveta!
Tešeć' suze vruće samo'ranih majki,
pojući molitve - Mara naša, lepa!"...
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyPon 13 Apr - 9:04

[You must be registered and logged in to see this image.]
Čuvaj Bože, svoje čedo bajno
Njena dobrota i lepota izazivali su narodno oduševljenje

O, dok je Marije - poživi je, Bože! Ni munja, ni grom... niti Sunce sjajno,
zgoditi nas neće, spržiti ne može;
našu dobru Majku - Kraljicu Mariju
... taj cvetak najlepši! I - čuvaj Srbiju!"

Evo, dakle, ovako pesnik peva dobroj srpskoj majci, supruzi viteškoga kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Ali ovo nisu ni približno jedini, ni najprisniji, stihovi posvećeni ovoj divnoj ženi. Ovom prilikom uzećemo u obzir stihove koji su nastali povodom putovanja po Kraljevini Jugoslaviji ne samo kao izraz opšteg narodnog oduševljenja kraljevskim parom, posebno kraljičinom lepotom i dobrotom, već i kao dokaz čarobnosti trenutka kada "vasceli narod ovu radost deli"...

U pesmi S. Marčića, objavljenoj u Zagrebu povodom 30. rođendana kraljice Marije, a čiji je tvorac S. Marčić, piše:
"Kroz našu zemlju bruje zvuci zvona,
čuje se usklik mnogih miliona
i svaki cvećem kiti skromni stan;
srca su sviju radosna i puna -
Kraljica naša - naša sjajna Kruna,
proslavlja danas jedan velik' dan.

Uz pesme gromke, uzvike i zvuke,
na molitvu se sastavljaju ruke:
Bogu se mole otac, mati, sin,
Bogu se mole i stari i mladi,
rođendan slavi Majka siročadi,
Kraljica-Majka, dobrotvor je njih"...

S. Marčić potom piše gotovo himnično, zaključujući pesmu:
"Top neka grmi, neka bruje zvona,
Nek' usklik leti do Kraljeva Trona,
usklik koji šalje jugoslovenski rod,
narodna ljubav u njemu se slila:
"Kraljice dična, zemlje Majko mila,
Srećan Ti bio trideseti god!"...
Hiljade zastava po gradu se vije...

U "Vojnom vesniku", za jul i avgust 1931. godine, pesnik potpisan kao Drag. I. Panjković, narednik, objavio je pesmu "Odjek narodne duše". Vredelo bi je celu navesti (i ona se odnosi na posetu kraljevskog para Zagrebu), ali za ovu priliku citiramo samo sledeće strofe...

"Zbijeni u masu, sto hiljada stoji,
omladine bujne ulicama gradskim,
užarena oka, zadnje minute broji,
kad će pustit' izliv osećajima bratskim.
Nacija cela otkrivene glave,
pozdravlja Kralja i Kraljicu svoju,
nosioce slobode, jedinstva i slave,
kako u miru, tako i u boju.
Hiljade zastava po gradu se vije,
patriotske pesme - iza kojih svako,
plemenitu suzu radosnicu krije,
razležu se, kao nikad dosad tako"...
Molba Ante Istranina...

U martu 1932. godine list "Domovina" objavio je pesmu pod naslovom "Kraljevskom uzvišenom paru", a njen je autor Ante J. Belanić - Istranin. Pesma je, što je zanimljivo, objavljena povodom desetogodišnjice braka Aleksandra i Marije Karađorđević, ali četiri meseca pre toga kraljevskog jubileja. Kao da pesnik iz Istre prosto nije mogao u sebi da zadrži ushićenje i odanost prema lepoj kraljici Mariji i viteškom kralju Ujedinitelju?...

"Deset godina sada prolazi,
što Vas spaja vez ljubavi,
koji ljudski ovaj život,
sav pretvara nam u raj!
Molimo Te zato Bože,
Aleksandra našeg čuvaj,
i Mariji zdravlje daj!
Aleksandra i Mariju,
Petra - nadu roda mog,
Tomislava i Andreja,
neka čuva dobri Bog!"

Jedan drugi pesmi vičan čovek, profesor iz Požarevca Aleksandar Milićević, ali povodom 32. rođendana kraljice Marije, u pesmi pod naslovom "Njenom Veličanstvu Kraljici Mariji", uz naglašavanje da je velika majka svojoj deci, piše i ovo:

"Još jednu ljubav, još jednu brigu,
srce te majke u sebi krije;
palih heroja sirota deca
Nikad ni jedno da gladno nije!
I topla ljubav majčine duše
sirotane ove k'o sunce greje:
milosnom rukom obilne dare,
svud oko sebe Kraljica seje.

I mnoga suza presta da teče,
iz oka dece - jadne sirote,
To divno srce Majke i Žene,
i za njih kuca puno dobrote.
Zato nek' deca uzvikom zvonko,
iz svojih mladih, zahvalnih grudi:
"Dobrotvorko! Naša draga Mati!
Kralj, deca i Ti nam vazda srećna budi!"...

Crni san u belom dvoru
Nikada ničija smrt u jednom narodu na Balkanu nije opevana s toliko, nemerljive, tuge kao smrt kralja Aleksandra

Jedan srećan brak i jedna sve uspešnija država doživeli su slom ubistvom kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića u Marseju u Francuskoj 1934. godine. U crno je zavijena osobito porodica Njegovog kraljevskog veličanstva - supruga Marija i tri maloletna sina: Petar, Tomislav i Andrej.

Zanimljivo je kako Milosav D. Bogosavljević, u zbirci pesama "Pesme o Kralju mučeniku Aleksandru ú", Kragujevac 1935. godine, a u pesmi "San Nj. V. Kraljice Marije", nagoveštava udes Dvora Karađorđevića i tragediju u Marseju.

"San usnila Gospođa Kraljica,
u Belom dvoru na Dedinju,
san usnila i u snu videla
da se zida prebijela crkva"...

Ne bi bilo, razume se, ničega "sumnjivog" u kraljičinom snu da se nije u istom snu "jedan čudan prizor pojavio, od kog' može da s' čovek prestravi"... A radi se o sledećem:

"Sa severa dim se gusti diže
pa istoku primače se bliže,
koluti se za kolutom viju
i u sebi strašnu zmiju kriju!
Iza zmije dvoglava aždaha;
ta prokleta stanovnica mraka,
od svuda se tamom zaklonila,
da se njena ne bi vid'la krila.
U gnjevu se od bola previja,
što se crkva, ukrašena, sija!

Sama sebi govori ovako:
- O, kako me ova svetlost mori,
o, kako mi ova crkva smeta,
kako ću je skinuti sa sveta?"

Ta predivna crkva iz sna kraljice Marije bila je obnovljena Srbija i sve uspešnija Kraljevina Jugoslavija. A snevanje guja i aždaha je samo slutnja da će se dogoditi atentat u Francuskoj na viteškog kralja Aleksandra. Pesnik Bogosavljević, doduše, pri kraju pesme, naglašava da se glava najboljeg srpskog sina uzima po pravdi božjoj "zbog greha naroda srpskoga", gde na prvom mestu stavlja - bezbožnost naroda...

Bolan odjek kraljeve smrti

Nikada ničija smrt u jednom narodu na Balkanu nije opevana s toliko, nemerljive, tuge kao smrt kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Računa se da je već u godini atentata i sledećoj - 1935. objavljeno oko osam hiljada prilika u domaćim listovima, časopisima, knjigama i drugim publikacijama. Ovom prilikom doneću izvode iz samo nekoliko pesama "od Triglava do Đevđelije"...

Marijana Željeznova-Kokalj iz Ljubljane objavila je 1936. godine pesmu "Kraljici Mariji". To je niz strofa potresnog bola, gotovo jedna kog samom bolu kraljičinom, ali ću citirati sam kraj pesme gde i pesnikinja Marijana i kraljica Marija, na neki način, postaju - jedno: čelični borac da se prevaziđe tragedija, skupi snaga i stane uz decu i državu...

"Neka se Tvoje strpljenje
pretvori u sreću
naroda, dece, države...
To od Tebe zahteva
život i slava!
Kraljica Marija!
Ti tiho živiš,
Ti tiho trpiš...
Ti sreću nam čuvaš,
Ti sreću deliš.
Pozdravljena, Mati-Kraljica!..."

Udar je strašan! Još kako strašan! - uzvikuje i pesmom zapisuje dr Vojislav V. Rašić u "Domovini" od avgusta 1935. godine u stihovima pod naslovom "Njenom Veličanstvu Kraljici Mariji-Mati".

"...Svetla Kraljice!
Stišaj se malo, za jedan časak
i čuj jedan, al' iskren glasak;
stišaj se, stišaj... sve tiše i tiše,
I - Boga radi, ne tuži više!"...

Dr Vojislav V. Rašić nastavlja u pomenutoj pesmi:
"Seti se samo i Tvog rođenja,
i Tvog detinjstva, mladosti Tvoje,
pa nek' Ti srce ipak propoje.
Neka Te mine seta i tuga,
u zlatnoj deci sagledaj Druga!
On je u njima, kroz njih je s Tobom
- sada i uvek i pred Bogom!
S njima oživi! S Petrom se digni!
Na sreću roda čelo podigni,
i budi uvek silna i jaka,
budi nam svima... Otac i Majka!"
Strašna vest u hladnom vozu

Bili su i inače hladni dani, početak oktobra 1934. godine. Kraljica Marija je stigla u Lion, gde je trebalo da se, 10. oktobra priključi kralju Aleksandru u daljem putovanju Francuskom. O atentatu u Marseju i strašnoj činjenici da je Aleksandar ubijen, ministar Dvora Antić obavešten je tek u Bezansonu. Evo kako su francuski hroničari zapisali te trenutke...

"Bio je slomljen, ali ipak dovoljno priseban da dovede jednog lekara u voz, jer se plašio šoka koji bi mogao zadesiti kraljicu-udovicu. On je (gospodin Antić, primedba: N. J. M), osetio da mu treba nekoliko časova da zagospodari svojim osećanjima i da se pripremi za ovaj bolni zadatak; tek oko 11 časova zatražio je da ga kraljica primi. Ona je ležala i bila je začuđena tako poznom posetom. Ne gledajući u nju i okrenuvši lice u stranu da se nesrećna žena ne zbuni pred njim, obavestio je o atentatu u Marseju.

"Umro je na dužnosti", rekla je kraljica. "A to je smrt koje je on dostojan. Zahvalimo Bogu što se atentat nije dogodio u Jugoslaviji, ili u Bugarskoj", dodala je kraljica, a zatim nastavila: "Zna li narod kod nas za strašnu vest? Treba im što je moguće pre doneti posmrtne ostatke njihovog kralja, oni ga čekaju, oni na to imaju pravo!"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 19 Apr - 19:02

Kraljica Natalija

[You must be registered and logged in to see this image.]
У објављеним мемоарима, Наталија је описала живот до своје 28. године * Најзанимљивије детаље: развод брака у којем је била са краљем Миланом Обреновићем, прогонство и разочарање у људе због којих је променила веру – није стигла да заврши
Хроничари су морали да се сагласе: да је икако, неком случајношћу, могла само да претпостави какав ће јој живот донети титула “краљице сербске”, Наталија Петровна Кешко никада не би одабрала да постане супруга српског краља Милана Обреновића. Имала је круну, али је судбина одбачене жене јаче обележила њену тужну судбину. Улога протеране краљице испоставиће се, била је подношљивија од несреће мајке која је, у мајском преврату 1903. године изгубила сина Александра Обреновића.
Ове године навршиће се век и по од њеног рођења. На свет је дошла 1859. године у Фиренци, јер су богате руске породице тих година често боравиле на топлом југу Европе. Њен отац Петар био је руски пуковник, мајка Пулхерија, принцеза из кнежевине Молдавије, од владарске породице Стурца. Били су мирна, богата и угледна руско-румунска породица, а Наталија прво дете, од укупно четири (још две сестре и брат).

Више је, кажу, личила на особу која је мешавина двају народа, него на праву Рускињу. Могло је то бити зато што су се преци породице Кешко, још у време великих сеоба, пред најездом Турака, из Цариграда доселили у Русију. Знала је да је другачија, била  jе лепша, одлучнија и свестранија од својих другарица и сестара. Учила је стране језике и музику код најбољих професора. Тако се омогућавао престиж у друштву.
Без оца је Наталија остала кад јој је било само шест година. Звао ју је златном голубицом не слутећи да ће његова миљеница имати трагичан лет. Крпене играчке и мирне лутке које су је до тада занимале, престале су да буду њен свет. Мисли  Наталије Петровне Кешко полако је заокупио дневник тврдих, плавкастих корица у коме је брижљиво записивала све важније догађаје свог живота.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Најтужнија европска краљица

Кад се удала за Милана Обреновића, Наталија је имала само 16 година. У јавности су сматрани за најлепши краљевски пар који је, годину дана по венчању добио сина Александра.
Порођај је Наталија једва преживела. Имали су још једног сина, Сергеја, који је умро пет дана по рођењу. Уз ове, породицу Обреновић почеле су да сустижу и друге невоље: Милан је био “необуздан сладострасник који је стално “шарао” са туђим женама”, а с годинама су између њих јачале и политичке супротности. Пореклом Рускиња и сва окренута тој земљи, Наталија је краљу Милану правила честе сцене због његових блиских веза са Бечом. Руска дипломатија је, у то време, Србији направила велика велику штету, јер је Санстефанским уговором створена Велика Бугарска у коју су ушли, не само Македонија, него и највећи делови Старе Србије. Огорчена српска влада поручила је после тога Русији да ће Ниш бранити од њих, исто као и од Турака.
Телеграмом из Беча, српски краљ Милан, наредио је општу мобилизацију српске војске. Његове аспирације на јужне територије биле су познате, па је Бугарска сматрала да је српски краљ одлучио да је рат неизбежан. У Београду је рат са Бугарима оцењен као лакомислена идеја. Узалудно се Русија противила и краља Милана одвраћала од напада на “браћу” и Србе звала “лудацима који кваре свеопшту словенску идеју”.
Енглези су били наклоњени Бугарима, Французи уздржани, Немци бесни на краљеве хирове. Општа пометња натерала је краља Милана да тражи посредовање Аустрије да дође до примирја, али је у овом рату доживео прави фијаско. Тек кад је аустријски цар Фрањо Јосиф запретио бугарском краљу Александру Батенбергу да ће послати војску да помогне Србији, бугарски краљ је пристао на примирје са Србијом. Ипак, углед Србије је, највише због неспособности краља Милана, драстично пао у читавој Европи. Тада се сетио своје супруге, и у строгој конспирацији послао јој телеграм: “Драга Наталијо, потребно је да одмах, неизоставно дођеш  у Ниш. Неопходно ми је твоје присуство…Мораш мислити на спас земље, будућност нашег сина и на опстанак династије…”
Медији на Западу Европе забележили су да краљ Милан заправо позива краљицу Наталију да би абдицирао и поверио јој регенство. Министри су успели да наговоре краљицу да одбије да се види са њим и она је, послушавши савете, рекла да је неспремна да преузме дужност намесништва, оцењујући да за то постоје људи свакако способнији од ње. Краљу Милану су за то време либерали припремили документ чијим је потписивањем требало да абдицира. Генерал Белимарковић, исти онај који је издао кнеза Александра Карађорђевића збацивши га са престола 1858. године, био је “мирођија” и у овој чорби.

Непремостив јаз

Краљ Милан приговарао је Наталији да га је компромитовала у Европи, па је само наставио са претеривањем у љубазностима према дамама које су долазиле на дворске забаве, чак и према супругама страних дипломата.
“Краљ Милан није био исправан муж” – забележио је Владимир Ћоровић, један од најугледнијих српских историчара. И пре брака, краљ Милан је имао везу са извесном Лепосавом, удовицом једног београдског адвоката. Ту везу наставио је и после венчања са Наталијом.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Kraljica Natalija, Uroš Predić

... živopisno, u lepoj nošnji, a kroz prozor  proviruje Dvorska straža  iz dvorišta Konaka 
Tekst:Marina Dabić
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyPet 1 Maj - 9:48

Baba Višnja -zaboravljena srpska heroina[You must be registered and logged in to see this image.]
Вишња Мосић

ВИШЕГРАД ГОРЊЕ ДУБОВО Горње Дубово је одвајкада било погранични планински крај вишеградске општине према Бајиној Башти и Србији. Шкрта, испарцелисана земља, најпогоднија за сточарство, овдашње становнике је природно усмјерила на горштачки начин преживљавања, а граница, која је час била строга, а опет временом и формална, упућивала их је једне на друге, на размјену, породичне везе, а понекад и на ситни шверц, од кога су многи преживљавали. Граница у овом планинском крају, са безброј козијих стаза, а мало путева, поткрај деветнаестог вијека била је путоказ за многе путнике намјернике, који су туда ходили разним пословима и разлозима. Најчешће скривено од стража и граничара. А да би прошли ово међугранично подручје многи су се обраћали чобанима, који су знали сваки пут и путељак, чак и кроз најгушћу шуму. Негдје с почетка 1906. године домаћица Вишња Мосић оста без мужа Пера, са којим је изродила четверо дјеце. Разбоље се Перо на пречац и ваљда, од тешког рада у шуми и надничења по њивама, оде на живцима. Вишња се одједном нађе у нерјешивим проблемима. Дјеца ситна, ваља их нахранити, а муж тешко болестан. Једном је, чак, насрнуо на најмлађег сина Милутина, док је био у бешици, а затим га је Вишња, заједно са братом Милисавом Марковићем једва спријечила да не запали омалену кућу. Чували су Пера данима, али је ипак на Сретење Господње отишао у оближњи шумарак, наводно да накреше буковог листа за стоку. Већ се смрачило, а ни њега ни листа. Скупе се комшије па у потрагу. Нису дуго ишли. У мјесту званом Буковик скочио је или се оклизнуо са високе стијене.
Никад није тачно утврђено, али је зато народ ову стијену назвао по њему. По православном обичају нису га сахранили ни у сеоско гробље, већ недалеко од стрмих стијена. Уз „Перову стијену“ и омалену хумку прозваше „Перин гроб“. Тако је Перо Мосић окончао свој кратки, али тежачки живот, оставивши супругу Вишњу да се сналази како зна и умије са ситном дјецом. А Вишња, виспрена и природно надарена за разне послове, чак и мушке, преузе бригу о домаћинству, кући, дјеци, стоци и њивама. Људи су је поштовали и помагали, колико су могли, и због њене мудрости и савјета које им је давала, како би им олакшала муке и свакодневне проблеме. Помагали су јој рођаци и комшије, али је било и оних који су једва чекали да све напусти и врати се својима. Да се рашире по њеном омаленом имању, да се окористе њеном муком. Дјеца полако пристигоше, па свако поче помагати. Око чувања стоке највише. Само, није их смјела саме пуштати, већ је ишла са њима. Тако упозна све стазе и путељке, сусрета путнике намјернике, прекограничаре, како су их најчешће звали. Упућивала је многе на прави пут, ако би залутали, а многи су свраћали у њен омалени, скромни дом. Посебно кад би се задесили за лошег времена, зими, али и у касну јесен и рано прољеће.
[You must be registered and logged in to see this image.] Кућа баке Вишње Мосић
 
Како јој је кућа била задња на путу према Србији, многи су је користили као одмор и неку врсту припреме за прелазак границе. Након што би били послужени, обично водом и шећером, настављали би даље. Дуго се препричавало да је, једном приликом, на питање пролазника: „Чија је ово кућа – млада“, кратко одговорила: „Ово вам је свратикућа, ето чија је. Свратите и ви, ако желите“! Мало, помало Вишња се прочу као један од најсигурнијих водича преко границе. Није то радила ни за какве паре. Једноставно, ишла је људима на руку, осјећала је да им треба помоћи, не питајући их којим поводом и послом туда ходе. Аустроугарске окупационе власти посебно су контролисале гранична подручја према Србији. Њихове патроле учесташе и на подручју Горњег Дубова, али је Вишња знала за тајне пролазе кроз густу шуму. У предвечерје Првог свјетског рата, још током 1913. године, у оба правца, најчешће ноћу почеше се кретати младићи. По облачењу, али и васпитању видјело се да су образовани, пуни идеала и младалачких снова. Вишња им је била толико повјерљива да су је убрзо примили у своју организацију. И тако Вишња Мосић поста члан „Младе Босне“, револуционарне омладинске организације, која се, како су јој објашњавали, борила против Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и за њено припајање Србији и другим јужнословенским земљама.
У то тешко вријеме одиграла је значајну улогу, вјешто проводећи чланове „Младе Босне“, али и преносећи њихове усмене и писмене поруке које су размјењивали са члановима тадашње Народне одбране у сусједној Србији. Пролазећи неопажено поред, до зуба наоружаних Аустроугарских граничара, најчешће је поруке преносила чувајући стада оваца на пашњацима уз саму границу. А кад би их сусрела знала је писане поруке ставити испод језика, глумећи зубобољу или чак да је глувонијема. За преношење порука често је користила и своју кћеркицу Цвијету, тако што би их сплела у њене плетенице, а понекад ушила и у овчије руно, којим је била обучена. На граници између Горњег Дубова и Заовина једне прилике, идући кроз мјесто звано Мичаилов крст, превела је и голобрадог црномањастог младића, за кога је убрзо сазнала да се зове Гаврило Принцип. Знала је да долази већа група Младобосанаца, међу њима и Гаврило, а као знак распознавања на договореном мјесту у једном густом шумарку, држала је бијелу марамицу у руци. Када се увјерила да је пут чист, кренула је напријед. Стигавши близу границе само је скренула у страну показујући им руком да наставе даље према Србији. Сјећала се Баба Вишња да су тамо остали подуго, да би јој једног дана најавили повратак у Босну.
Убрзо сазнаде за Сарајевски атентат. Једно вријеме се примири, али онда дођоше Аустроугарски војници по њу. Колико год да је била конспиративна и чувала се ухода очито да су у истрази, након атентата над престолонасљедником Францом Фердинандом и његовом супругом, сазнали за њене међуграничне везе. Одводе је у затвор у Сарајево, са осталим Младобосанцима. Након двије године тамновања пребацују је у Беч, а од тешке робије спасио је затворски љекар, Јеврејин. Причало се да је и он био симпатизер „Младе Босне“. Савјетовао је, приликом прегледа у ординацији, да на суђењу уопште не одговара на постављена питања, глумећи психички попремећену особу. Придржавајући се докторових савјета Вишња је вјешто убједила судије да она, као убога сељанка, није имала никакве везе са члановима „Младе Босне“. Нерадо се касније сјећала тог тамновања и суђења, јер није жељела да јој се враћају слике тешких мучења у истрази. И њеног брата Милисава су, након атентата у Сарајеву, ухапсили. Око двије године тамновао је у сарајевском затвору, али га је својим свједочењем спасио даљег робијања Неђо Којадиновић из засеока Баре у Заовинама. Причало се у народу да је овај одважни сељак, из домаћинске куће Рашка Којадиновића, отишао у суд у Сарајево и тамо прислужио свијећу, прекрстио се и рекао да ће пред Богом и народом говорити истину. Његово свједочење га је избавило из сарајевског казамата, али је због нарушеног здравља од посљедица мучења убрзо умро.
По завршетку Првог свјетског рата Вишња Мосић је, заједно са другим заслужним и признатим људима, позвана у Београд на свечаност у краљевој резиденцији. Након што је краљ Петар информисан о њеном изузетно лошем имовном стању понудио јој је новчану или материјалну помоћ. Као мудра и виспрена домаћица, не размишљајући дуго, рекла му је да би жељела да јој се ријеши стамбено питање и да јој држава додијели још мало земље, јер је она са којом је располагала била неплодна и мала.  Убрзо су јој дали на коришћење земљу у сусједним Мушићима, земљу у сусједним Мушићима, након чега су се мјештани муслимани побунили, жалећи се да они немају гдје чувати стоку. Не желећи неспоразуме са комшијама прихватила је имање у Мотиковој равни, које је након привременог коришћења убрзо постало њено власништво. Након што доби боље и квалитетније имање, отеже се обећана градња нове куће, све до 1929. године. Разочарана због неиспуњеног краљевог обећања Вишња одлучи, па пут под ноге, у Бајину Башту, у тамошњу пошту. Телефоном назове канцеларију краљеве владе у Београду, гдје су је информисали како су паре за градњу њене нове куће у Горњем Дубову, у износу од тадашњих 200.000 динара, на вријеме и уредно уплаћене на рачун тадашње општине у Вишеграду. Услиједила је финансијска контрола која је утврдила да су те намјенске паре одавно потрошене и да им се, практично, није могло ући у траг. По налогу краљевске владе вишеградске власти су морале под хитно ријешити њено стамбено питање, тако да су у недостатку потрошених пара почеле скупљати добровољне прилоге, чак одбијањем процената од зарада радницима. Успјели су сакупити тек десети дио те суме, око 2.000 динара, од чега су, користећи бесплатан грађевински материјал тадашњих фирми, негдје око 1932. године Вишњи саградили нову кућу. А када је кућа била завршена општина је, да би се некако искупила због трошења пара, у Горњем Дубову приредила велику свечаност којој су присуствовали високи краљеви официри, који су Вишњи Мосић предали тапије за добровољачку земљу у Мотиковој Равни и кључеве од нове куће.
Истинска Српска хероина Вишња Мосић је 13. новембра 1937. године предала душу Господу Богу. Живјела је часно и поштено, храбро се стављајући у службу Србији, којој је цијелог свог живота била одана свом душом. О баби Вишњи Мосић и њеним подвизима у тешким временима Аустроугарске окупације хроничари нису превише писали. Њени племенити и храбри подвизи помињу се у књизи „Вишеград и околица“, коју је 1934. године објавио Азиз Ресулбеговић- Дефтедаревић. У тој књизи, на страни 51, између осталог кратко пише: “Позната баба Вишња из Дубова, која је још жива, преносила је повјереничка писма и додавала их људима из Народне одбране“. Вишња Мосић се помиње и у књизи „Вишеградска жупа и Боричка висораван“, Јелисија- Јела С. Новаковића. На страницама 208-209, наводи се „Да је за вријеме Аустроугарске владавине над Босном, тадашњим властима највише живот загорчавала позната храбра и лукава жена, Вишња Мосић из Дубова. Она је примала и остављала писма и усмене поруке са једне на другу страну „суве границе“. Упућивала добровољце и друге патриоте на најсигурније стазе, за прелаз преко границе“.
За живота Вишња Мосић се прочула и као народни љекар, справљајући мелеме и чајеве од љековитих трава, којима је овај крај изузетно богат. Никоме ништа није наплаћивала, али су је у знак захвалности излијечени даривали прилозима које су остављали на оближњој источној води, која се налазила недалеко од њене куће. Тим даровима је подизала своју дјецу. Ова храбра жена оставила је дубоког трага у ово погранично подручје, чак и након смрти. Тако је 1941. године група усташа кренула у Горње Дубово, из касарне у Гостиљи, тражећи Вишњу Мосић, означивши је као непријатеља број један за тадашњу ратну муслиманску власт. Сазнавши да је умрла тражили су њен гроб, али га нису нашли, јер је њен син Маринко прије доласка усташа избрисао надгробни натпис.
[You must be registered and logged in to see this image.]
 
Вишњин други син Милутин је, као краљев војник, 1941. године мобилисан. Заробљен је у борбама на граници према Албанији, након чега је четири године провео у злогласном логору Аушвиц, гдје је ипак жив дочекао крај Другог свјетског рата. Али као бившем краљевом војнику комунистичке власти нису додјелиле никакву помоћ у храни. Изашавши из воза, између Кремана и Мокре Горе, кренуо је преко Заовина пјешице до Горњег Дубова пјевајући наглас: „Ој дјевојко Милијана, прошетај се планинама“ и „Нико не зна шта су муке тешке док не пређе Албанију пјешке“. Колико год да су били обрадовани његовим повратком, укућани су се додатно забринули како ће прехранити још једна гладна уста, јер је у то поратно вријеме владала велика глад. У то вријеме о Вишњи Мосић се говорило само кришом и шапатом, међу четири зида, а њени насљедници су наставили да живе скромно и сиромашно, након чега их комунистичке власти 1948. године раздвајају.
Њен син Маринко Мосић, као колонизатор са супругом и двоје дјеце депортован је у Семберију, гдје је засновао ново домаћинство, а млађи Милутин са супругом Милијаном и дјецом остаје да живи у Горњем Дубову, које је по њиховој смрти наслиједио син Благомир са супругом Миленом, дјецом Дикосавом, Драгом, Драгославом, Вишњом и Ранком. Након Благомирове смрти, Вишњино и Перово имање данас одржавају снаја Милена, Блашкова супруга и Вишњини праунуци Драго и Драгослав Мосић, са породицама.
[You must be registered and logged in to see this image.] Драго Мосић
 
СЛАВКО ХЕЛЕТА АЛЕКСАНДАР САВИЋ
(Ова скромна прича о баби Вишњи Мосић и њеним заслугама написана је захваљујући сјећањима њених потомака, Драга и Иване Мосић. Аутори су, овим текстом, жељели да за трајно оставе пристојан запис о њеном животу и изузетној улози на помагању члановима „Младе Босне“. У Вишеграду и са друге стране границе, у сусједној Бајиној Башти, нема никаквог званичног биљега који би подсјећао на ову Српску хероину. А требало је то одавно учинити. За исправљање те неправде је, можда управо сада право вријеме, када обиљежавамо 100 година од почетка Првог свјетског рата) …………………………. /Поводом 100 година од почетка Првог свјетског рата прича објављена у часопису „Дабар“ Митрополије дабробопсанске, мај 2014. године и „Историјским свескама“ Андрићевог института, Вишеград-Андрићград, септембра 2014. године/ ……………………………..
Родослов потомака бабе Вишње Мосић
Вишња Мосић, од оца Перише Марковића и мајке Маре, дјевојачки Ђурић (поријеклом из села Заовине, заселак Костићи, звани Домишљани, општина Бајина Башта), рођена је 1870. године у селу Горње Дубово, заселак Марковићи, општина Вишеград. Имала је браћу: Милисава и Стојана. Милисав је имао сина Лазара и кћерку Гоју. Лазар је са Цвијетом Голубовић изродио дјецу: Петка, Милована, Луку, Милојку, Јелу и Милену, а Гоја се удала у Лазиће и имала синове: Михајла и Милована и кћерке Винку, Новку, Петру и Милијану. Милован је имао синове: Миломира и Радована, а Михајло Зорана и Слободана, док им се кћерка Милијана удала у село Јелашце за Станимира Савића, са ким је родила сина Александра и Зорана. Други Вишњин брат Стојан је имао сина Ивка, који је са супругом Пауном Марић изродио синове: Милорада, Стојана и Тому, као и кћерке Славку, Славојку и Стојку. Славка се удала у Пецикозе. Њена су дјеца: Вида, Милојка, Слободан и још један брат који живи у Београду. Славојка се удала у Рујевце за Видоја Воисављевића, Вукомановог стрица. Изродили су синове Милана и Драгана, који живе у Обреновцу. Стојка се удала за Васа Шимшића у Горње Дубово. Имали су сина Верољуба и кћерку Виђенку. Вишња Мосић је имала двије сестре. Цвијету, која се удала у Вардиште за Стевана Томића, те Леку, која се удала у Тасиће за Вељка Тасића. Имали су сина Раденка, који се жени са Анђом, са којом је имао сина Николу. Никола се жени са Добрином Плећић из Горњег Дубова. Добили су дјецу: Раденка, Миленка, Станимира, Милену и Косу. Вишња Марковић се удала 1889. Године за Пера Мосића у Горње Дубово. Живјели су у старој кући-брвнари. Између 1890. и 1896. године добили су кћерку Цвијету, која се удала у Растиште код Бајине Баште. Син Маринко им је рођен 1904. године. Оженио се са Стојанком из Вељег Поља и са њом добио петоро дјеце: Анђу, Мару, Миодрага, Новака и Ратка. Син Милутин им је рођен 1906. године, који се жени са Милијаном Шимшић, родом из Тасића. Изродили су дјецу: Раду, Душанку и Благомира, чији је син Драго Мосић.
Легенде о подвигу
О баби Вишњи и њеним подвизима мало се писало, једино су народом колале приче о њој. У књизи „Вишеград и околица“ Азиза Ресулбеговића пише “ да је позната баба Вишња која је преносила повереничка писма и додавала их људима Народне одбране.“ Јелисије Новаковић у књизи „Вишеградска Жупа и Боричка висораван“ пише да је „живот аустријским властима загорчавала позната, храбра и лукава жена Вишња Мосић из Дубова.“
На стогодишњицу обележавања почетка Првог светског рата хроничари из Вишеграда Александар Савић и Славко Хелета објавили су у медијима опширан чланак о овој храброј жени. Занимљиво је јда у Србији и општини Бајина Башта нема публикација о Вишњи Мосић.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Cuvene zene Srbije   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 16:53

Деспотица Јефимија (око 1350-1405)

Прва жена песник и писац у Србији. Кћи ћесара Војхине, угледника на двору цара Душана, удајом за Јована Угљешу Мрњавчевића постаје деспотица. Али, време спокоја за њу није дуго трајало: прво јој умире четворогодишњи син, муж јој гине у Бици код Черномена (1371), a ускоро остаје и без оца. Обичаји времена у коме је живела упућују је да, као Јефимија, прими монашку ризу, али и да привремено уточиште нађе у Крушевцу, на двору кнеза Лазара. Ту ускоро постаје сведок великог пострадања народа, кад после Косовске битке земља остаје без владара и највећег дела властеле, a власт пада на плећа кнегиње Милице, која такође облачи монашку одору и постаје Јевгенија. Две храбре жене не предају се лако. Обе, прво, одлазе у Сер, код султана Бајазита, да би од клевета одбраниле младог Стефана, Лазаревог и Миличиног сина. Потом да мошти свети Петке, код Срба слављене као заштитнице земље и усева на њој, из Трнова пребаце у Србију.

Јефимијину мудрост и речитост хвали и строги Константин филозоф речима "ва многих глаголних и вештех мудрејша сушти". Своју неостерену материнску љубав она несебнчво преноси на кнеза и доцније деспота Стефана, баш као и своја бројна висока знања, од античке грчке философије до православне теологије и културе. Стефан је у једној својој повељи назива „деспотицом госпођом и мајком". Ипак, њен најпрепознатљивији траг у историји овог народа су три сачувана записа која спадају у важне странице српске средњовековне књижевности. Посебно се истиче Похвала кнезу Лазару, стихови које је извезла на покрову погинулом валадару, где је уткала слику подвига али и и великих несрећа које су снашле њен народ. Умрла је 1405. и сахрањена у манасиру Љубостиња, где и данас почивају њени земни остаци.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 16:54

Катарина Ивановић (1817-1882)

„Прва призната и школована српска сликарка, врхунскн портретиста и мајстор мртве природе", прва жена (почасни) академик код Срба. Детињство је провела у Стоном Београду (Секешфехервару), у малој српској заједници која се опирала губљењу националног идентитета. Сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ћорђа Станковића, у пештанском атељеу Јожефа Пешког, a мађарска грофица Чаки омогућила јој је да студије настави на Бечкој академији, на тек отвореном одељењу за девојке. Мада је слабо знала матерњи језик, Срби у Бечу је топло примају, a Сима Милутиновић Сарајлија јој 1837. посвећује спев Тројесестарство. Кратко борави у Београду, потом у Паризу и Загребу, a онда иде на студијско путовање по Холандији и Италији да проучава слике старих мајстора, што није престајала до краја живота. Насликала је само 48 слика, од којих је десет изгубљено.
Мада је постала национална јунакиња свог доба, понајпре захваљујући Сарајлији - који је назива „Серб-дјевојком кист владати вјештом" - и пештанском публицисти Теодору Павловићу који штампа њену идеализовану биографију, не наилази на разумевање у престоном Београду. Самује радећи у родном Стоном Београду, све док јој, четврт века касније, 1873, на предлог др Николе Крстића, Српско учено друштво (касније САНУ) није упутило позив да националном храму уметности и науке уступи збирку својих слика. Убрзо, једногласном одлуком, бива изабрана за прву почасну чланицу Српског ученог друштва, a потом престоници младе српске државе завештава сав свој преостали опус.

На вест o њеној смрти, у београдском Народном музеју постављена је изложба са 23 завештана дела. Била je to прва изложба код Срба организована у славу неког преминулог уметника, и то оног за чији аутопортрет, насликан још за време студија, у Ларусовој енциклопедији пише да је ремек-дело српског сликарства XIX века. Њени посмртни остаци пренети су из Стоног у престони Београд 1967.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 17:14

Милица Стојадиновић Српкиња (1830-1878)

„Песмотворка и списатељка српска". Тако су је називали њени романтичарски савременици. Рођена у свештеничкој породици у сремском селу Буковцу, прву песму написала је као тринаестогодишња девојчица, a прву објавила у Сербском народном лисшу 1847. У време кад су писмене жене биле права реткост, она је својим романтичарским саставима изазивала дивљење. Оставила је дубок траг, не само тиме што је била прва српска нововековна песн-киња, већ и својом улогом у националном препороду.

Вук Караџић називао ју је „моја кћи из Фрушке", Његош je o лепој девојци говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето књегиње Црној Гори!" Кнез Михаило јој је био заштитник и одан пријатељ. Кад је долазила у Београд, књижевници су је дочекивали раширених руку. Уважавали су је и угледни странци (Јохан Габријел Сајдл, Лудвиг Аугуст Франкл, Божана Њемцова) којима је, као свом пријатељу Франклу, умела да o свом народу напише и ово: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, мада није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен несрећом, која још притискује понеки лепи његов део." Славу је стекла збиркама под једноставним насловом Песме, штампаним у три књиге, 1850, 1855. и 1869. Трајан спомен оставила је и својим песничким дневником У Фрушкој Гори, објављеним у три свеске (1861, 1862, 1866). Веома занимљива је и њена преписка са Вуком Карацићем, Мином Вукомановић Љубомиром П. Ненадовићем.

„Врдничка вила", како су је још звали, није само стиховима већ и акцијом исказивала страсно родољубље. Кад су Турци 1862. почели да бомбардују Београд, она је као на крилима одлетела преко Саве. Из вароши по којој су још лежала тела пострадалих и где је ваздух мирисао на барут, свом пријатељу Ћорђу Рајковићу овако пише: „Нисам могла срцу одолети да не видим војнике сербске, и не могу вам речима представити како ми је било кад сам их видела... Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању ратника они. Кад сам у вече полазила, чисто би' плакала, што одлазити морам." Тада је још једном постала део српске историје као прва жена ратни репортер. Репортажу из Београда „Срце и барикаде" објавио је Маџарски дневник.

Пред крај живота из Врдника долази у Београд, где је умрла 25. јула 1878, потпуно заборављена и у крајњој беди. Сахрањена је у дворишту манастира Сремска Раваница, на улазу у Врдник. О њој je напнсано више вредних књига, укључујући и романе (најбољи је, свакако, Последњи заноси МСС Милице Мићић Димовске). Сећање на њу чува песничка манифестација "Милици у походе", сваког октобра, као и престижна књижевна награда за поезију названа њеним именом.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 17:22

Надежла Петровић (1873-1915)

Родоначелник српске модерне, сликарка и ратница. Урадила је прве експресионистичке слике 1905, истовремено с главним представнииима овог овог уметничког правца у Немачкој и Француској. Није дуго живела, али је урадила много: као наставница цртања у Вишој женској школи, организатор ликовног живота Београда и Србије, оснивач и први секретар Кола српских сестара, један од утемељивача Друштва српских уметника „Лада", ликовни критичар, надасве као сликарка. Уз то, прва је Српкиња поклоник фотографије, нове гране уметности.

Прво од деветоро талентоване деце Димитрија Мите Петровића и Милеве Зорић (међу њима је и Растко, један од најомиљенијих српских песника), прве сликарске подуке примила је од Стеве Тодоровића, касније и Ћорђа Крстића и Кирила Кутлика. Следе четворогодишње студије у Минхену. Прву самосталну изложбу има у Београду 1900, затиму Љубљани, Загебу, Паризу, Риму. У Балканским ратовима учествује као добровољна болничарка, a објава рата 1914. затиче је у Италији, где се опорављала од тифуса прележаног у Скопљу годину дана раније. И поред тога, одмах се враћа у отаџбину и прикључује Дунавској дивизији. A онда. 4. априла 1915. Прва резервна болница издаје саопштење следеће садржине: С изразима дубоке и искрене туге, објављујемо да смо, поред толиких жртава које су пале у борби против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице. Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању храбрих бораца..."

C подједнаким жаром сликала је српске манастире и бојишта, баш као и Париз, обале Сене, Булоњску шуму, Венецију, Призрен... У њену част се од 1960. у родном јој Чачку сваке друге године одржава ликовна смотра која носи њено име. На новчаници од 200 динара је њен лик, a на полеђини је чувена фотографија ње као болничарке 1913.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 17:22

Милева Марић Ајнштајн (1875-1948)

„Једна од првих жена теоретичара физике на свету, најближа сарадница Алберта Ајнштајна." Била је и прва жена овог славног научника, имала са њим кћи и двојицу синова. Рођена у Тителу, као најстарије од троје деце у богатој породици официра аустроугарске војске, имала је пех да јој јс врло рано ишчашен кук и лева нога остала краћа. Прво признање указано јој је још током школовања у Загребу, кад су јој дозволи да као једина „приватискиња" (студенткиња) присуствује предавањима из физике. Потом је на Политехничкој школи у Цириху уписала студије физике и математике, и упознала три и по године млађег Алберта Ајнштајна. Трећи семестар завршила је у чувеном Хајделбергу, где је била веома цењена и упамћена као врстан физичар и математичар (иако на политехници није дипломирала). У то време је затруднела и, због Албертове неодлучности за брак и притиска његових родитеља, била присиљена да њихово прво дете - кћи Лизерл, рођену у Новом Саду - да на усвајање. Венчали су се 6. јануара 1903. у Берну. У доба брачне идиле, Милева је „редовно, дан за даном, најчешће увече, радила заједно са супругом Албертом за истим столом, сакривена од погледа људи, тихо и скромно, тако да њен стварни удео у стваралаштву Алберта Ајнштајна вероватно никада неће бити прецизно доказан. Али, ако узмемо у обзир да је била изврстан математичар и одличан физичар, као и чињеницу да је и она добила Нобелову награду - и то од свог, тада већ бившег мужа - онда морамо да претпоставимо да је њен допринос био велики. Уосталом, ваља се сетити да је Ајнштајн добио Нобелову награду 1922, и то за рад из 1905, дакле из времена „срећног бернског периода" са Милевом који је трајао од 1903. до 1909. Уз то, Милева је знала да каже како су она и Алберт „један камен" (игра речима у презимену Ein stein).

Извесно je да је њена улога у раду човека кога је угледни Тајм прогласио за најзначајнију личност XX века - и коме је после развода мало шта на истраживачком плану полазило за руком - обавијена мноштвом непознаница. Све више излази на видело да су после њене смрти ишчезла многа њена писма и документи који би, несумњиво, могли да дају реалнију слику жене „најгенијалнијег човека" века за нама.

Умрла је у Цириху, a за њен гроб шира јавност сазнала је тек 2003. Гроб нема спомен-плочу, a изнад њених земних остатака налази се неколико костура непозна-тих људи.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 17:22

Исидора Секулић (1877-1958)

По многима, најобразованија и најумнија Ср-киња свог времена. Зналац више језика, различитих култура и области уметничког изражавања, она је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Рођена у бачком селу Мошорин, детињство је провела у Руми и Зрењанину, a учила у Сомбору и Пешти. Попут многих школованих жена тада, радила је као наставница, прво у Панчеву, затим у Шапцу, од 1919. у Београду. Обе окупације провела је у Београду.

Књижевни рад започела је касно, објавивши прву књигу 1910. Четири године касније излазе Писма из Норвешке, по многима најлепши путопис наше књижевности. Занимљиво је како је настала њена Кроника паланачког гробља. После једне за другом смрти оца и брата, обојица су сахрањена на земунском православном гробљу. Исидора је ту проводила сате и дане. Ту се упознала и спријатељила са старим гробаром Николом, који јој је причао историје многих земунских породица и судбине личности које су ту почивале. Најзанимливије је уобличила и објавила у својој Кроници... Њени есеји убрајају се у највише домете те врсте не само у српској него и у европској модерној књижевности. У њима централно место заузима Његош, коме је и посветила књигу: „Његошу књига дубоке оданости".

Прва је жена изабрана за академика САНУ (дописни 1939. редовни 1950). У једном интервјуу, годину дана пред смрт, рекла је: „Волим тишину... Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, a ни два дана пред смрт не желим да ме хвале." Ваља подсетити да je А. Г. Матош за њен виртуозни стил срочио израз „плес ријечи".
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 17:22

Жанка (Живана) Стокић (1881-1947)

Највећа српска глумица прошлог века, како је назвала Мира Ступица. И вероватно највећи српски драмски писац Бранислав Н-шић, одушевљен њеним глумачким умећем, већину својих женских улога написао је управо за њу. Поводом стотог извођења Госпође министарке послао јој овакав телеграм: „Драга Жанка. Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас сс кризе не могу дотаћи. Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка."

A њена биографија налик је једном од најромантичнијих, али и најтрагичнијих романа. Рођена је у Великом Градишту од оца Богосава, полицијског писара или пекара, и мајке Јулке. Рано оставши сироче, удаје се у четрнаестој години. али напушта мужа, неугледног абаиџју из Зајечара, и креће у авантуру с путујућом позоришном трупом тада чувеног Љубомира Рајичића Чврге. У почетку трупи пере веш и спорадичмо статира. Прву значајнију улогу остварује у комаду Брачна ноћ. Потом следе нове путујуће дружине, да би се 1911. коначно обрела на сцени београдског Народног позоришта. Тада започиње њена блистава каријера. Постаје звезда у Молијеровим и другим драмама, али јој несумњиво највећу славу доносе Нушићеви ликови. Очаран њеном игром, велики писац је тврдио да је подједнако узбудљива у класичним костимима, народним ношњама и модерним хаљинама. У Другом светском рату, у окупираном Београду тешко оболева од опаког дијабетеса. Свакодневно се тешко борећи за набавку инсулина, принуђена је да учествује у програмима радио-станица и да наступа у такозваним естрадним позориштима. Нова власт је због тога, 1945, осуђује на осам година губитка националне части, без обзира што је на суду тврдила да је током рата у свом стану крила Кочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде), те породицу Флоре.

У августу 1947, три дана након што је добила дозволу да може да наступа у новоотвореном Југословенском драмском позоришту, умрла је од инфаркта. Споменик јој је на Топчидерском гробљу подигла кућна помоћница: „Својој племенитој газдарици Жанки подиже овај споменик благородна Магда". Пола века после смрти установљена је награда која носи њено име и додељује се „глумачкој личности која је обележила позоришни и филмски живот Србије својом стваралачком зрелошћу и богатством глумачког живота". Одлуком Окружног суда у Београду, рехабилитована је З.марта 2009.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 17:23

Мага (Марија) Магазиновнћ (1882-1968)

Оснивач модерног плеса у Србији, прва жена новинар у тек основаном листу Подитика, немачки ђак који глуму похађа код Макса Рајнхарта, претходно филозофију завршила код Бране Петронијевића...

Њен живот неки означавају као „драму преурањених петлова". A историја породице Магазиновић из Метковића (кад су били Смиљанићи) део је приче o нашим сеобама које се, обично, завршавају у Београду, одакле и започиње живот девојчурка Маге. И то из позоришта где јој отац Ристо ради као терзија, a она упија „светлости позорнице", марљиво учи, и игра и пева у КУД-у „Обилић". У Политици уређује рубрику „Женски свет", где се подсмева проводаџисању, али и сновима девојака да се удају за „добре партије", тражи за њих више слободе и права у избору животног пута. Она сама за тим путем трага одлазећи у Минхен и Берлин, где од Елизабете и Исидоре Данкан учи o модерном балету и то преноси у Београд, отварајући 1910. школу за декламацију, естетску гимнастику и иностране језике. И дешава се нешто што никад нигде пре није било: десетак година пре класичног, Београд добија модерни балет, чија кореографија се ослања на националну играчку баштину, делове фолклора. A Mara, уз то, четрдесет година у Првој женској гимназији ради као професор филозофије, немачког и српског језика.

У међувремену, одвијала се њена узбудљива љубавна прича са знаменитим Герхардом Геземаном, немачким научником и писцем, доцније важним карактерологом Балкана и сведоком овдашње историје. Изродила je ц њим двоје деце, он је због ње прешао у православле и са српском војском кроз страхоте Албаније. Свет је напустила у дубокој старости, оставивши значајан траг у српској култури, практично у свему чега се такла.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 17:23

Милунка Савић (1888-1973)

Хероина Првог светског рата, наредник Српске војске, једина жена у свету одликована француским орденом „Ратни крст са златном палмом", носилац „Карађорђеве звезде са мачевима" и „Ордена Легије части".

Рођена у селу Копривници код Рашке, она се на почетку Првог балканског рата, одсечене косе, преобучена у мушкарца, пријавила за борбу уместо свог брата јединца. У Брегалничкој бици добила је капларски чин и прву медаљу за храброст, a онда је, последњег дана битке, водећи своју десетину у јуриш, рањена. Извукли су је с бојишта и однели у пољско превијалиште. Кад су јој раскопчали копоран да превију рану, схватили да је њихов друг Милутин женско. Сама се пријавила и кад је Аустроугарска објавила Србији рат 1914. Сведоци кажу да је два низа реденика носила преко груди, један око паса, и да без бомби није улазила у борбу. Прву „Карађорђеву звезду" стекла је на Дрини, другу као поднаредник после Горничанске битке 1916. У борби против Бугара, заробила је двадесет тројицу. Следеће борбе донеле су јој два ордена француске „Легије части" и „Ратни крст са златном палмом", сад већ с чином наредника. Носилац је и руског „Георгијевског крста", енглеског „Светог Мајкла", златних „Обилића"... Преживела је девет ратних рана, рањену су је пренели преко Албаније, али се она после опоравка на Крфу и у Бизерти вратила у јединицу.

На бојиштима је привлачила пажњу ратних извештача. Сликали су је, и њене фотографије стизале су на насловне странице европских листова. Кад је рат завршен, поново је обукла хаљину, убрзо се удала и родила кћи Милену. Занемарена и напуштена од свих, пензију је стекла радећи двадесет година као чистачица у Државној хипотекарној банци у Београду, али је ипак одбила понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Живела је у трошној кућици на Вождовцу и умрла у осамдесет петој години, сама. Тек недавно добила је улицу у Београду.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 17:23

Аница Савић Ребац (1892-1953)

Књижевница, историчар филозофије, бриљантни хелениста, професор Универзитета у Београду. Рођена у Новом Саду, као једино дете књижевника Милана Савића, још као гимназијалка читала је у оригиналу античке и модерне писце, преводила, с тринаест година објавила прве песме у Бранковом колу, a ca седамнаест написала први есеј. „Цео је Нови Сад говорио o њеном дару и интелигенцији и томе да чита на немачком, енглеском, француском, латинском, грчком..." записао је Милан Кашанин.

Пошто ју је од најраније младости привлачила антика, 1910. уписује класичну филологију на Филозофском факултсту у Бечу, a дипломира, после рата, у Београду, где и докторира. Друговала je с Исидором Секулић, Десанком Максимовић, Андрићем, Винавером, a Црњански у оквиру чудесне Лирике Итаке објављује и песму „Рељеф ca ликом Данта" посвећену Аници. A у једном писму каже: „Радовао бих се кад бисте ми допустили да са Вама са Калемегдана гледам на далеке шуме." На немачки и енглески преводи захтевну Његошеву Лучу микрокозма, са латинског на Аутопортрет српски Лукрецијеве стихове, a с немачког дела Томаса Мана (с којим води и занимљиву преписку).

Након смрти свог мужа Хасана Репца, после година љубави o којој је брујала земља, села је на канабе, прекрила главу јорганом и испалила себи метак у срце. У путопису из Југославије Црно јагње и сиви соко, енглеска књижевница и њена пријатељица Ребека Вест једно поглавље посвећује Аници и Хасану, дајући им имена Милица и Мехмед. Доживљава их као „стубове на којима почива кућа која нам је неопходна да се у њу склонимо уколико не желимо да нас ветрови природе одувају".
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 17:23

Десанка Максимовић (1898-1993)

Њене песме су читале, волеле и памтиле генерације читалаца. Академик (дописни 1959, редовни 1965). Још за живота добила је споменик у Ваљеву, 1990. Њено основно песничко гесло било је да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворсна према човеку и животу.
Прве стихове објавила је 1920. у часопису Мисао, a потом за собом оставила педесетак књига поезије, као и песама и прозе за децу и омладину, приповедачких, романсијерских и путописних редака. Међу песмама чији се стихови и данас говоре и слушају су, између осталих, и Предосећање, Стрепња, Пролећна песма, Опомена, На бури, Тражим помиловање, Немам више времена, Покошена ливада... Њена Крвава бајка, поетско сведочење o страдању ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, неизоставни је део школске лектире.

Дугогодишња професорка књижевности, до последњих дана дружила се са својим читаоцима, и малим и одраслим. Дан после њене смрти, 11. фебруара 1993, Влада Србије донела је одлуку да се њено име и дело трајно обележи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић, која додељује истоимену награду.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 17:24

Милена Павловић Барили (1909-1945)

Најзначајнија српска сликарка између два светска рата. Српкиња по мајци (Даница Павловић), по оцу италијанске крви (Бруно Барили). Мајка је „у детињству одлучујуће утицала на Миленино васпитање". Касније, „када је отворена Меморијална галерија "Милена Павловић Барили" у Пожаревцу допринела је стварању њене помало бајколикости чуда од детета, успешне сликарке која је путовала по свету, дружила се с познатим личностима, срећно се удала за једног Американца и умрла од последица пада с коња".

Милена је сликарство студирала у Београду и Минхену, прву изложоу приредила у српском и јужнословенском главном гра-ДУ- затим у (родном) Пожаревцу, Лондону, Паризу. Риму, Њујорку. Вишеструко обдарена, писала је и стихове које је први пут објавила 1934. у италијанском листу Квадрино. Описивали су је као радозналу, привлачну, шармантну особу живог духа, дубоког алта, тамнопуту, високу, увек елегантну, екстравагантну, у златним сандалама с високим потпетицама и цигаретом у руци. Говорили да је грациознија и лепша од својих слика. Била је уметник целим својим бићем, a припада ствараоцима овог поднебља који су дали значајан допринос и америчкој култури, пре свега као модни дизајнер радећи за познате модне часописе, козметичке и текстилне фирме.

Умрла је у Њујорку, a урна с њеним пепелом похрањена је на гробљу за странце Фестачио у Риму. У Пожаревцу, у њеној родној кући, 1962. отворена је Спомен-галерија „Милена Павловић Барили", у којој се чува око 800 њених уметничких радова. У организацији те Галерије, бијенално (сваке друге године) одржавају се две значајне ликовне манифестације: „Сан и машта" и „У светлости Милене".
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 17:24

Љубица Марић (1909-2003)

Обележавање стогодишњице њеног рођења Унеско је уврстио у свој капендар значајних културних догађаја. Тиме је потврдио да она није само велики композитор, већ и једна од најзанимљивијих уметничких личности XX века, која се - поред музике и дириговања - бавила и писањем, сликањем и вајањем.

Била је, дакле, не само један од највећих уметника у српској историји, већ и стваралац чије је дело одмах препознато као део светске културне баштине. Њена музика се и данас радо изводи у великим европским музичким центрима, нарочито у Холандији, Немачкој и Великој Британији. Истражујући српску народну и црквену музику, у својом композицијама примењивала је неке принципе народног музичког стваралаштва и византијске црквене музике, коју је прва у историји употребила за стварање нелитургијских дела.

Рођена у Крагујевцу, још није пошла у школу кад је у Другом балканском рату изгубила оца Павла, зубара. Живела je с мајком Катарином. Њену посвећеност и одлучност да кћерки омогући да се бави оним чиме жели, композиторка је током целог свог века доживљавала као нешто најузвишеније. Свако њено музичко дело носило је посвету „Мојој мајци", a после мајчине смрти (1964) двадесетак година није компоновала... Прва је, 1929, понела диплому композиције стечену школовањем у Србији, потом се усавршавала у Прагу. Прву композицију написала je с деветнаест година (Tyгa за ђевојком), прва је жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија (док јој је мајка радила по кућама имућних Чеха да би јој омогућила даље усавршавање) написала je, 1931, прву српску атоналну композицију Музика за оркесшар. Била је дугогодишњи професор Музичке академије у Београду и редовни члан САНУ.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyNed 10 Jun - 17:24

Мира Траиловић (1924-1989)

Позоришни редитељ, оснивач и дугогодишњи управник „Атељеа 212" у Београду, оснивач (заједно с Јованом Ћириловим) Битефа и истоименог позоришта на скверу који данас носи њено име. Уз све то, и још много тога, држала је професуру на Факултету драмских уметности у Београду, била радо виђен гост, погдегде (као у француском Нансију) и домаћин многих светских театаских фестивала.

Рођена у Краљеву, каријеру је почела као спикерка Радио Београда. После неколико година истакла се изузетним талентом за позориште и постала један од најзначајнијих редитеља у историји српског и југословенског театра. Режијом Фауста (1956), пред 212 столица у згради некадашње „Борбе", отворила је "Атеље 212" и на његовом челу била низ година, подижући га на светски ниво. Ту је, по први пут у једној од земаља источне Европе, играна представа Чекајући Годоа Семјуела Бекета, те комади Сартра, Јонеска, Жарија, Капија, Пинтера, Хавела... A с њеном представом Ко се боји Вирџиније Вулф „Атеље 212" представио се у Њујорку на отварању „Метрополитен опере". He сме се заборавити ни њена поставка мјузикла Коса (1969) у „Атељеу". По-највише захваљујући „булдожеру у бунди", како су још звали Миру Траиловић, било је то прво позориште у Европи које је добило право на ову поставку. У њено време Битеф је био важна карика, својеврстан мост између Запада и Истока, место где су радо стизали сви важнији светски писци и редитељи. Носилац је и највиших одликовања Француске. јер је део живота провела у Паризу, у „Театру нација".

Борислав Михајловић Михиз, њен пријатељ и сарадник: „Она има аутентични шарм светске даме, радни капацитет једног амалина, комуникацијску фреквенцију моћне радио-станице, информисаност енциклопедије и природну упорност компресора. Говори све важније светске језике, чак и оне које не зна. Има коцкарски смисао за ризик, веома дискретно кориговаи домаћичком упорношћу."
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyPet 10 Avg - 20:20

Ksenija Atanasijević (Beograd, 5. februar 1894 — Beograd, 28. septembar 1981) je bila prva žena docent i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922. godine. Diplomirala je čistu filozofiju sa klasičnim jezicima. Bila je prevoditeljka klasičnih filozofskih dela, kao i autorka studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava. Između dva svetska rata bila je profesorka na Univerzitetu u Beogradu. Objavljeni su njeni Filozofski fragmenti. Prevodila je dela Aristotela (Organon), Platona (dijalog Parmenid), Spinoze (Etika), Adlera (Individualna psihologija)
Ksenija Atanasijević je rođena 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića. Njena majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića, umrla je posle porođaja. Kada je imala 12 godina, umire joj otac, i brigu o Kseniji preuzima njena maćeha, prosvećena nastavnica Više ženske škole Sofija Atanasijević. Najbolji drug joj je pesnik Rastko Petrović i njegova sestra, pariska slikarka Nadežda. Ksenija studira filozofiju na Beogradskom univerzitetu, profesor glavnog predmeta joj je slavni Branislav Petronijević, koga zbog otkrića u paleontologiji i originalnih filozofskih radova visoko uvažavaju evropski naučni krugovi. Međutim, Petronijević ja na Beogradskom univerzitetu strah i trepet. Ksenija se u pismu prijateljici jada da su njegova predavanja „fiziološki neizdrživa“ i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira.

„Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studenkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći“, kaže mlađana Ksenija. Ali taj isti Petonijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom. No, prvi uspesi na fakultetu prvi su susreti Ksenije Atanasijević sa zlobom čaršije, koja nikada nije trpela niti podržavala izuzetost: počinju ogovaranja o njenoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ksenija Atanasijević, naslikala Nadežda Petrović
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyPet 10 Avg - 20:21

Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Doktorat je obranila sa odličnim uspehom.[2] Ima 28 godina kada brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem, 16. januara 1922. godine. U komisiji kojom predsedava Petronijević još su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda stoga da bi sam razotkrio tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu malicioznost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike. Ona neočekivano dokazuje da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjeni Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: „Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!“ Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija „pametna kao muško“, no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije
Čaršija u Beogradu prelazi na „novu aferu“, i proglašava Kseniju ljubavnicom njene najbolje prijateljice Zore Stanković. Ova govorkanja zatim zamenjuju novom „pričom“: Ksenija Atanasijević je u vezi s poznatim beogradskim lekarom i „oženjenim čovekom“ Milanom Markovićem. Provakativni naslovi o ljubavnom životu Ksenije i doktora Markovića pojavljuju se i na prvim stranama tadašnje žute štampe, listova „Balkan“ i „Veče“. Čaršija im ne priznaje i privatnost ni kada se doktor Marković razvodi od prve žene i venčava sa Ksenijom Atanasijević. Pošto je Ksenija postala i predavač na Beogradskom univerzitetu, uvređeni profesor Miloš Trivunac na sednici univerzitetskog veća ponosno proklamuje: „Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci.“

Ksenija Atanasijević neće izdržati torturu koja joj se sprema na Beogradskom univerzitetu. Čitav krug profesora, koji uglavnim anonimno deluju, strasno se okomio na nju i smišlja afere. Glavna im je da je Ksenija, u jednom predavanju na Kolarcu, pomenula izvesni izvor, ne citirajući ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni organizuju glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta. Profesor i pravnik, Živojin M. Perić, javno i vatreno upozorava da su ta glasanja sasvim nezakonita. Anonimna grupa tada diskusiju prebacuje na teren „autonomije Univerziteta“. Ksenija Atanasijević piše polemičke tekstove, poziva one koji je napadaju da javno kažu u čemu je stvar, traži pravo barem da se brani. S druge strane nema odjeka, a što vreme više prolazi, stvara se čaršijski utisak da „tu nečega ipak ima“. Punih osam godina Ksenija Atanasijević bezuspešno traži pravdu i zaštitu. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika uvršćuje u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Konačno ona sama 1936. godine piše molbu Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna od ove borbe je govorila: „na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više“.
U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacionalizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove komunističke vlasti je hapse. Iz komunističkog zatvora je izašla lišena samo građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen. Na osnovu onoga što jeste pronađeno, smatra se da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema. [4]

Najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu. Dobijala je i zvanične pozive da predaje u Americi, ali ostala je u Beogradu, gde umire 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju. Stara porodična grobnica Ksenije Atanasijević postoji samo u arhivskom registru. Grobno mesto je prekopano i prodato novim vlasnicima, a sve grobne ploče su uništene. Kako je privatna porodična grobnica uništena krajem osamdesetih, više nema nikakvih njenih „zemnih ostataka“ i obeležja.
Ljiljana Vuletić je napisala knjigu „Život i misao Ksenije Atanasijević“ za koju je 2006. dobila Nagradu Isidorinim stazama.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 EmptyPet 17 Avg - 16:25

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpkinje u istoriji   Srpkinje u istoriji - Page 3 Empty

Nazad na vrh Ići dole
 
Srpkinje u istoriji
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Citati o istoriji
» Srpkinje pokorile Holivud
» Srpkinje i priče o njima
» Najbrutalnije žene u istoriji
» Brazilke najlepše, Srpkinje šeste na listi!
Strana 2 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum
  • Nauka
  • Istorija
  • -

    Sada je Čet 28 Mar - 11:39