Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Princeza Olivera Lazarević najmladja kći kneza Lazara i kneginje Milice

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131057

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Princeza Olivera Lazarević najmladja kći kneza Lazara i kneginje Milice    Pon 4 Mar - 13:27

Princeza Olivera Lazarević najmladja kći kneza Lazara i kneginje Milice

[You must be registered and logged in to see this image.]

Princeza Olivera Lazarević sa Bogom posrednica

Ko je bila najmladja ćerka kneza Lazara i kneginje Milice princeza Olivera Lazarević?

Srpska princeza Olivera Lazarević, najmlađa kći Svetog kneza Lazara i kneginje Milice, provela je 12 godina u turskom haremu, kao supruga sultana Bajazita I. Svojim uticajem na sultana pomagala je srpskom narodu da preživi burna vremena posle Kosovskog boja. Kasnije je bila dragceni savetnik i pratilac svoga brata despota Stefana i jedna od prvih stanovnica Beograda kao srpske prestonice. O njenom životu govori nedavno objavljena monografija Princeza Olivera, zaboravljena srpska Kneginja.

Najmlađa kći Svetoga kneza
Knez Lazar i kneginja Milica imali su sedmoro dece: kćeri Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu (Jelu) i Oliveru (Despinu) i sinove Stefana i Vuka. Olivera je bila najmlađa kći. Lično ime Olivera potiče od latinske reči oliva – maslina, po Bibliji, simbola napretka, Božijeg blagoslova, lepote, snage i mira. Olivera je za života bila poznata i pod imenom ili nadimkom Despina, koji potiče od naziva vizantijske i srpske plemićke titule despot.

Rođena je između 1373. i 1376. godine. Po majci, kneginji Milici, Olivera je poreklom od samih Nemanjića. Kneginja Milica je čukununuka kralja Duklje, Vukana Nemanjića. Vukan je bio najstariji sin velikog župana Stefana Nemanje i stariji brat kralja Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Miličin otac, knez ili Veliki vojvoda Vratko bio je krajem prve polovine XIV veka vojskovođa cara Dušana.

Po ocu, knezu Lazaru, Olivera je unuka izvesnog Pribca (ili Pripca) Hrebeljanovića (sina izvesnog Hrebelje ili Hrebeljana) iz Prilepca kod Novog Brda koji je bio u službi kralja, potonjeg cara, Stefana Dušana.

Evropljani još od srednjeg veka
Sva Miličina i Lazareva deca, osim Vuka, postala su na ovaj ili onaj način „vladari“, ili su bili u bračnim vezama sa veoma uticajnim plemićkim kućama. Lazarevići su preko svojih potomaka po ženskoj liniji, preko Jele Balšićke, a naročito preko Mare Branković, bili povezani s mnogim evropskim plemićkim i vladarskim porodicama. Radi se o italijansko-vizantijskom, austrijskom, francuskom, moldavskom, vlaškom, hrvatskom, ugarskom, poljskom i ukrajinskom plemstvu. Sama Milica je, preko paralelne grane Nemanjića (od Stefana Prvovenčanog do Uroša I Nejakog) u srodstvu i sa nekim drugim vladarskim porodicama, od srednjovekovnih do nekih savremenih, od ruskog cara Ivana IV Groznog do naše dinastije Karađorđević i britanske kraljice Elizabete II od Vindzora.

Olivera – žrtveno jagnje Kosovske bitke
Srbijom je posle Kosovske bitke, uz pomoć malobrojne preživele vlastele, u ime maloletnog sina Stefana, upravljala kneginja Milica. Miličinoj vlasti se suprotstavljao njen zet Vuk Branković. Ugrožen neposredno od Turaka i tako pristalica saveza sa Ugrima, Vuk je odbijao Miličinu prevlast u porodičnom savezu.

Milica je ipak sklopila mir sa Turcima prihvatajući vazalnost Bajazitu I, zbog toga što su Mađari napali Srbiju sa severa.

Krajem 1389. godine, održan je Državni sabor na kome je, uz saglasnost kneginje Milice, vlastele, državnih činovnika, patrijarha i arhijereja srpske crkve doneta odluka o sklapanju mira sa Turcima i o stupanju u vazalske odnose prema njima. To je podrazumevalo pre svega veliki novčani danak Turcima, pomoć u ljudstvu za potrebe turske vojske, ali i davanje najmlađe Miličine kćeri Olivere u harem sultana Bajazita I. Ova poslednja obaveza bila je upravo zalog za ispunjenje prethodne dve. Oliveru su u Bajazitov harem, u proleće 1390. godine, po dogovoru morala odvesti oba brata, kneževići Stefan i Vuk. Harem se u to vreme nalazio u novoj, evropskoj prestonici Osmanlija, Drenopolju, današnjem Jedrenu. Prema legendi, put princeze Olivere od Kruševca do Jedrena, srpski narod posuo je ružama.

Nijedna sultanija pre Olivere, koja nije prešla u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je ipak bila dovoljno mudra da zna do koje granice sme da ide i šta može da dobije. Upravo iz tog razloga, njene želje nisu prerastale u hirove i nije se mešala u političke događaje toliko da to bude primetljivo, ali je za svoju porodicu umela da izbori šta se moglo. Tako je Oliverina lična sudbina za trenutak promenila tok istorije njenog naroda.

Olivera – srpska Jestira
Konstantin Filosof u Žitiju despota Stefana Lazarevića poredi princezu Oliveru sa jednom biblijskom ličnošću. Tako on za Oliveru kaže da je to ona „koja je stranstvovala takođe za izbavljenje otačastva i sa Bogom bila posrednica, kao ona drevna Jestira“.

Jestira je bila Jevrejka, druga žena persijskog cara Kserksa, koja je živela u vreme kada su Jevreji i Palestina bili pod vlašću Persije (V vek pre Hr.).
Uspela je da razotkrije zaveru protiv svog naroda i da svojim uticajem promeni carevo mišljenje o Jevrejima.

Poređenje Olivere i Jestire govori o tome koliko su Srbi, još za njenog života, cenili Oliverinu žrtvu.

Šaputanje u bratovljevu korist
Iz malobrojnih pisanih izvora saznajemo da je Olivera, vremenom, u Bajazitovom haremu stekla poseban položaj i značaj i da je imala snažan uticaj na samog Bajazita.

Iz „Hronike“ Ašik paše Zade (posle 1484) možemo sa sigurnošću zaključiti da je Olivera bila uticajna, u meri većoj nego što je to bilo dozvoljeno. Ona i Bajazit I bili su u zakonskoj, kanonskoj vezi, tj. u šerijatskom braku. Olivera je bila jedna od njegove četiri šerijatske supruge-kadune, ali je ostala u pravoslavnoj veri.

Čuveni isroričar Vladimir Ćorović kaže da je Olivera „bila vanredno lepa i imala veliki uticaj na strastima odanog Bajazita“. Miodrag Purković i Voja Ivanović dodaju „da je sultanova odanost alkoholu samo manji deo njenih grehova. Ona, takođe, sigurno šapuće u bratovljevu korist“.

Stojan Novaković podrobno govori o Oliverinom istorijskom značaju: „Udajom Olivere, slučajem što je njoj pošlo za rukom da u dvoru Bajazitovom i nad Bajazitom samim zadobije znatan uticaj, i viteškim i plemićskim osobinama Stefana Lazarevića, Lazareva je porodica zauzela vrlo povoljan položaj na dvoru Bajazitovom.“ Zahvaljujući Oliverinom uticaju Srbija se posle bitke na Rovinama 1395. godine, jedina nije našla pod turskim pritiskom, nego se čak i širila: „U taj mah izbija na vidik veza među knezom Stefanom i sestrom mu Oliverom, Bajazitovom sultanijom i ističu se koristi koje je Srbiji činila kneževska joj kći, a turska sultanija Olivera, koja je i u sultanskome haremu uspela da održi prvo mesto i da zadobije i održi ljubav besnog Bajazita“.

Pojedini srpski plemići na turkofilskoj liniji, dostavljali su Bajazitu naznake o Stefanovoj tobožnjoj odgovornosti za neuspeh turskog osvajačkog pohoda na Bosnu 1398. godine i Stefanovim tajnim vezama sa Ugrima. Ovo je veoma poljuljalo Stefanov ugled kod Bajazita i pretilo da ozbiljno ugrozi srpsku državu. Kneginja Milica (tada već monahinja Jevgenija) i njena rođaka, monahinja Jefimija, otputovale su sultanu Bajazitu u Ser. Zvanični cilj misije bio je da Bajazit I dozvoli prenos moštiju Svete Petke iz Trnova u Srbiju. O njihovoj misiji Vladimir Ćorović kaže: „To je bila prva naša diplomatska misija koje su vodile žene, ali žene izuzetnih sposobnosti. Posredstvom sultanije Olivere, za koju se beleži da je imala veliki uticaj na emira, one su bile srdačno primljene…“

Svojim zalaganjem kod Bajazita i savetima prenetim bratu preko majke, Olivera je odigrala ključnu ulogu pri Stefanovoj poseti sultanu, koja je ubrzo usledila. To, kao i Stefanovo do tada besprekorno vazalstvo i njegova iskrenost, prevagnuli su na Stefanovu stranu, spasli ga Bajazitovog gneva i još više učvrstili njihove odnose. „On (Stefan), koji je došao kao okrivljen i gotov na smrt, primio je, kao sin od cara vlast!“, zadivljeno i začuđeno zaključuje opis ovog događaja Konstantin Filosof.

Zatočenica surovog Tamerlana
U toku Angorske bitke 28. jula 1402. godine, čuveni mongolski osvajač, kan Tamerlan (Timur Lenk), zarobio je sultana Bajazita i princezu Oliveru.

Vizantijski hroničar, Laonik Halkokondil, u svojoj Istoriji donosi o mongolskom zatočeništvu Olivere i Bajazita I, gotovo „holivudsku“ priču: zarobljeni Bajazit bio je okovan zlatnim lancima i smešten u kavez. Ponižavan je na razne načine, izgladnjivan, hranjen otpacima, korišćen kao „stolica“ za uzjahivanje konja… Njegova žena Olivera morala je, naga do pojasa, da služi Tamerlana, njegove dvorjane i goste na gozbama. Bajazit je pao u očaj i odlučio se na samoubistvo, udarajući glavom u rešetke svog kaveza, a za Oliveru tvrdi da se upokojila drugi dan posle njegove smrti.

Ovu legendarnu Halkokondilovu priču vrlo brzo su preuzeli drugi hroničari XV do XVII veka. Fantastična pripovedanja o Bajazitovoj i Oliverinoj sudbini u mongolskom zatočeništvu, zahvaljujući pre svega Mavru Orbinu i njegovom Kraljevstvu Slovena proširile su se i dalje kroz srpsku, ali i zapadnu istoriografiju XVII i XVIII veka. Nekritički pristup ovom istorijskom događaju produžio se, nažalost, sve do naših dana.

U XV veku javila su se i drugačija mišljenja o tome šta su Olivera i Bajazit I doživeli u mongolskom zarobljeništvu. Konstantin iz Ostrovice, mongolski i turski izvori, Konstantin Filozof, grof Đorđe Branković, Jovan Rajić kao i svi relevantni istoričari XIX i XX veka dokazuju da se Tamerlan nije tako surovo ophodio prema Bajazitu i Oliveri. Istina je da je Bajazit umro u zatočeništvu, a princeza Olivera je, bez otkupa, ubrzo puštena i vratila se u Srbiju u proleće 1403. godine. Prema narodnom predanju, ona je po povratku u Srbiju kratko vreme boravila u manastiru Manastirica u blizini Kladova. Docniji povlašćeni položaj Negotinske krajine u okviru Osmanskog carstva, moguće je povezati sa kratkim Oliverinim boravkom u ovom kraju.

Najkasnije do proleća 1404. godine, Olivera se, zajedno sa Stefanom, nastanila u novoj srpskoj prestonici, Beogradu. Do 1427. godine živela je u svojoj kući pored bratovljevog dvora.

Nemilosrdni Tamerlan zadivljen Srbima
Pre odlaska iz male Azije, Tamerlan je pustio sve zarobljene Srbe jer se divio njihovom ratničkom umeću i junaštvu. Timur Lenk, zvani još i „Gurgan“ („Sahranjivač“), navodno je pobio više od 35.000 zarobljenika, ali među njima nije bilo nijednog Srbina. Kada je krenuo za Samarkand oslobodio je skoro sve Srbe ostavivši im oružje, konje i opremu. Zadržao je samo 70 pripadnika Stefanove inžinjerijske jedinice koji su mu bili potrebni za neke građevinske radove.

Savetnik, podstrekač i tešitelj
Princeza Olivera je po povratku u Srbiju, sve do Despotove smrti bila njegov verni pratilac, drug i savetnik, podstrekač i tešitelj. Olivera je Stefanu bila od velike koristi, naročito u vreme ratova oko turskog prestola 1402–1413 godine jer je poznavala Bajazitove sinove koji su se tada borili za vlast. Znala je njihove vrline i mane i njihove slabosti. Sa starijom sestrom Marom vodila je pregovore između Đurđa i Stefana o Đurđevom napuštanju Turaka i pomirenju sa ujakom. Kada ih je rođeni brat Vuk uz pomoć Turaka opkolio u Beogradu, Olivera je Stefanu bila jedina uteha, kao što ga je jedina negovala i tešila kada se razboleo.

Kada se pročula vest o Despotovoj smrti, 1. avgusta 1427. godine, zavladala je narodna žalost kakvu srpska istorija ni pre ni posle ovog događaja ne pamti. Reke ljudi slivale su se ka, u prethodnom nevremenu oštećenoj, kući „blagočestive gospođe“ Olivere, „uvek željene sestre“ Despotove, kako bi joj izjavili saučešće.

Domina Despina
Od 1404. do 1427. princeza Olivera je retko napuštala Beograd. Domina Despina „časna gospođa od krvi svetloga Despota i od njegovog dvora“ kako su je Dubrovčani zvali, posetila je 1423. godine Dubrovnik. Tu se, posle više od 30 godina srela sa svojom sestrom Jelom Balšić Kosačom.

Posle Stefanove smrti i ponovnog prelaska Beograda u ugarske ruke 1427. godine, princeza Olivera je odlučila da napusti dotadašnju srpsku prestonicu. Pretpostavlja se da je od 1430. do 1444. godine, sa prekidima, živela kod sestrića Đurđa u Smederevu, novoj srpskoj prestonici.

Od 1427. do 1443. godine često je boravila u Dubrovniku, a posećivala je i Budvu i Bar, gde je provodila vreme sa svojom sestrom Jelom. Pretpostavlja se da je tom prilikom prenosila i neke tajne poruke svom sestriću, despotu Đurđu, koji je boravio u Zeti za vreme turske okupacije Srbije (1439-1443).

U Jelinom testamentu, ponovo se pominje princeza Olivera, ili Despina, kako ju je Jela zvala. Svojoj mlađoj sestri Jela je ostavila jednu „zlatnu ikonu“, kao i 200 dukata koje je Olivera trebalo da potroši delom na pomene Jeli, a delom kao milostinju za siromašne. Jela je preminula početkom marta 1443. godine u svojoj zadužbini manastiru Presvete Bogorodice na Beškoj, gde je i sahranjena.

Posle Bajazitove smrti princeza Olivera se više nije udavala i nije imala potomke. Poslednji put se pominje u dubrovačkim dokumentima iz 1443. godine. Nadživela je braću i sestre i po svemu sudeći, preminula 1444. godine. Ni danas ne znamo gde je sahranjena.

O pokrovu za ćivot Stefana Prvovenčanog
U Studeničkoj riznici čuva se pokrov za ćivot sa moštima Stefana Prvovenčanog koji su, krajem XIV ili početkom XV veka darovali princeza Olivera i verski veoma tolerantan sulatan Bajazit. Osmanski vladari bili su poznati po verskoj toleranciji na početku svoje ekspanzije, a majka i baba Bajazita I bile su poreklom Grkinje.

Dimenzije pokrova su 218 x142 cm. Izrađen je od lakog svilenog brokata, prugastog je dezena i izvezen zlatnom žicom i svilenim tkanjem u boji. Pokrov je ukrašen strogo stilizovanom biljnom i geometrijskom ornamentikom, a na njemu je izvezen i tekst (na turskom jeziku, arapskim pismom) u kome se pominje ime sultana Bajazita.

Ovaj pokrov jedan je od najdragocenijih darova za ćivot Stefana Prvovenčanog – po lepoti i umetničkoj vrednosti, ali i po ličnoj vrednosti darodavke, koja je sebe žrtvovala kako bi produžila život slobodi srpske države još neko vreme.

Ovaj neponovljiv artefakt jedini je predmet za koji znamo da ga je doticala ruka princeze Olivere Lazarević, sa svom svojom pobožnošću i nostalgijom.

Monografija

Istorijska monografija Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja objavljena je oktobra 2009. godine, na srpskom, engleskom i ruskom jeziku zasebno, u izdanju Fonda „Princeza Olivera“ iz Beograda. Monografija je bazirana na svim do sada poznatim istorijskim izvorima i literaturi i obiluje originalnim ilustracijama i ekskluzivnim fotografijama. Autori monografije su Nikola Giljen, Olivera Šaranović i Sonja Jovićević Jov. Objavljivanju ove monografije dao je svoj Sveti blagoslov blaženopočivši Patrijarh srpski Gospodin Pavle.

(Bašta Balkana)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Princeza Olivera Lazarević najmladja kći kneza Lazara i kneginje Milice    Pet 13 Jun - 21:50

[You must be registered and logged in to see this image.]

Princeza Olivera Lazarević, najmlađa kći kneza Lazara prihvatila je da bude talac opstanka otadžbine, pristankom da uđe u brak sa sultanom Bajazitom. Nije se odrekla pravoslavlja, a osvojila je srce vladara od koga su svi drhtali.Zahvaljujući njoj, u Srbiju su vraćene mošti Svete Petke

Sudbina princeze Olivere Lazarević je antička tragedija koja se dubinom ističe čak i u velikoj tami srpske katastrofe posle Kosovskog boja. Najmlađa kći kneza Lazara i kneginje Milice prihvatila je da bude talac opstanka Srbije, pristajanjem da uđe u politički brak i u harem sultana Bajazita, koji joj je na Gazimestanu pogubio oca.

Odluku o ovoj žrtvi donele su zajedno princeza Olivera i kneginja Milica, gospodarica Srbije - zemlje koja je u samoubilačkoj pobedi na Gazimestanu žrtvovala najbolje vitezove kako bi zaustavila osmanlijsku plimu ka Evropi.

Umesto zahvalnosti za podvig, zbog koga je turska sila ustuknula, vojska verolomnog Zapada napala je s leđa srpske zemlje. Ugarski kralj Sigismund prešao je Savu i Dunav pustošeći sela i gradove Šumadije. Sramni pohod nazvao je krstaškim ratom protiv pravoslavnih "šizmatika". Jug Srbije su pljačkale turske bande. Vuk Branković je započeo građanski rat smatrajući da on treba da vlada Srbijom, makar kao vazal. Plemići i vojska verni Lazarevićima nisu znali protiv koga pre da se bore.

Princeza Olivera i kneginja Milica prelomile su između dva zla, a državni Sabor je potvrdio odluku da Srbija bude vazal Osmanske imperije, koja makar nije tražila od Srba da menjaju veru za koju su izginuli na Kosovu.

Cena mirovnog sporazuma bila je tada uobičajena - politički brak. A ipak užasna. Silni Bajazit je bio čovek koji je odrubio glavu knezu Lazaru. Princeza Olivera odgajana je na srpsko-romejskim dvorskim tradicijama, osim što je govorila nekoliko jezika, posedovala je i diplomatske veštine. Iz Kruševca se 1391. uputila u razrušeni Adrijanopolis, koji je postao Jedrene - evropska ratna prestonica Osmanlija. Na tužnom putu ka dvoru neprijatelja, sestru je pratio mladi knez Stefan, koji je kasnije postao despot. Prema predanju, srpski narod im je ceo put zasuo ružama, svestan ogromne žrtve prelepe princeze.

Ponosita Olivera nije završila kao beznačajna konkubina Bajazita, koji je zbog žestoke naravi nazvan Jildrim-Munja. Lepa, učena i gospodstvena "kaurka" nije se odrekla pravoslavlja i osvojila je srce sultana od koga su svi drhtali. Dolazila je iz iste kulture kao i Bajazitova majka i baba, koje su bile vizantijske plemkinje.

Svedočanstva turskih hroničara puna su jeda na Oliveru, koja je brzo postala najvoljenija žena od četiri zakonite kadune. Zapisali su da se silnik zbog nje ponašao kao "nevernik", pio je vino i pokazivao neuobičajenu blagost prema njenom bratu, knezu Stefanu i Srbiji, jer je praktično jedina zadržala status države na Balkanu, makar i vazalne.

Samo je Oliverin uticaj na Bajazita održavao u životu Stefana, koji je uz pomoć majke i sestre sazrevao u izuzetnog vojskovođu i državnika, što nije moglo da promakne Osmanlijama. Sultanovom okruženju nije se nimalo dopadalo što jedan "kaur", vazal, stvara vojsku i državu. Olivera je uspešno ometala mnoge smrtonosne spletke protiv Stefana i obaveštavala ga o stanju na osmanskom dvoru. Zahvaljujući njoj, u Srbiju su vraćene mošti Svete Petke. Bajazit se smejao ženskom sujeverju ne shvatajući da je povratak moštiju za Srbe bio znak da će opstati na svojoj zemlji. Sultanova kaduna je na osmanskom dvoru izvezla i pokrov za ćivot Stefana Prvovenčanog u Studenici.

Prava sablazan za istočnjake bilo je to što je Bajazit vodio Oliveru sa sobom u vojne pohode, smatrajući njeno nenametljivo znanje i savete dragocenim. Mongolska invazija pod vođstvom kana Tamerlana bila je sudbonosna za Bajazita, Oliveru i Stefana. U bitku kod Angore, današnje Ankare, srpski knez je kao vazal doveo, kako su zabeležili hroničari, 5.000 srpskih oklopnika. Oni su promenili tok bitke, za koju se činilo da će trajati kratko, jer je ogroman deo Bajazitove vojske prešao na Tamerlanovu stranu. Stefan je znao da Tamerlanova pobeda znači prodor njegove horde ka Evropi i pustošenje Srbije. O srpske oklopnice su se kao o greben razbijali talasi mongolskih jurišnika. Pala je i noć, a Srbi su i dalje stajali, iako je Tamerlan zarobio Bajazita i Oliveru, kojoj je naredio da mu služi vino pred turskim vladarom, što je bilo veliko poniženje za sultana.

Neki istoričari navode da se sultan zbog poniženja ubio ispivši otrov skriven u prstenu. Osmansko carstvo time je obezglavljeno i raspalo se. Tamerlan je bio toliko zadivljen hrabrošću srpske vojske da je obustavio neprijateljstvo i omogućio Oliveri da se mirno vrati kući, oslobodivši čak i srpske zarobljenike. U Konstantinopolju je Stefan od romejskog cara dobio titulu despota, a od Tamerlana je izdejstvovao oslobađanje Olivere. Posle 12 godina od napuštanja Srbije, ona se s bratom vratila u otadžbinu, gde se zamonašila i ostala savetnik i oslonac Stefanu do kraja njegovog života. Veliki istoričar Stojan Novaković smatrao je da je Olivera Lazarević imala ključnu ulogu u održanju srpske države u najtežim vremenima.

kurir.rs








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
 
Princeza Olivera Lazarević najmladja kći kneza Lazara i kneginje Milice
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» KRUŠEVAC
» Olivera Markovic
» Laza Lazarević
» Zlatan Stipišić Gibonni
» Oliver Dragojević
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-