Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Slikari i modeli

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
dusajuca

  

avatar

Ženski
Poruka : 8129

Lokacija : Banat

Učlanjen : 09.08.2012


PočaljiNaslov: Slikari i modeli   Uto 26 Feb - 15:15

МУНИ, МОЈА


[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Упозналису се у Бечу кад је он имао 55 а она 18 година. Он је већ био прослављен сликар а она кћи настојника куће у којој је имао атеље. Паја Јовановић и Хермина Даубер...

[You must be registered and logged in to see this image.]ивот је диван сан на овом свету. Једина му је мана што брзо пролази. Овим
речима је чувени сликар Паја Јовановић (1859–1957) почео аутобиографију.
Имао је срећу што је провео дуг живот радећи оно што је најбоље знао и
умео, и зато је био награђиван, хваљен и слављен.
Узимао је од живота све што је
овај могао да му пружи, али је зато несебично узвраћао преданим и
неуморним радом. У том великом стваралачком прегнућу, Паја Јовановић
упијао је све чари и лепоте живота. Није био имун ни на природну лепоту,
без обзира на то одакле она долазила. Сâм је једном приликом рекао да
није волео ружно. Напротив, кичицом је величао лепоту, чак и тамо где је
није било напретек. Свесно је улепшавао и додавао, само да не буде
тужно и ружно.

[You must be registered and logged in to see this image.]пак, у једном случају његова кичица није могла да „лаже”. Десило се то када
је уметник већ закорачио у пету деценију живота, онда када је у његов
живот ушла тридесет година млађа Бечлијка Хермина-Муни Даубер.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Разуме се, и пре Хермине-Муни Паја Јовановић имао је љубави. Још за време
студија у Бечу био је заљубљен у Милу Мандукић из Вршца. Била је то
неостварена младалачка љубав коју је касније овековечио у лику царице
Јелене на слици „Крунисање цара Душана”. Осећања није крио ни према
младој Соферл, моделу на Академији у Бечу, која је била девојка оштрог
језика али божанског лика. Био је потајно заљубљен и у Енглескињу
Винферд Џонс, од чије је лепоте побегао и увек жалио што је није
насликао. Насупрот њој, доживео је страсну везу с Немицом Бертом, коју
је овековечио на слици „Женски акт пред огледалом – тоалета”.
У великој, готово непрегледној галерији портрета које је оставио за
собом, његови женски портрети заузимају посебно место. Када се почетком
20. века стално настанио у Бечу, није ни слутио да ће му кћи настојника
куће у којој је имао атеље, Хермина-Муни Даубер, заувек освојити срце.


Poslednji izmenio dusajuca dana Uto 26 Feb - 15:17, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
dusajuca

  

avatar

Ženski
Poruka : 8129

Lokacija : Banat

Učlanjen : 09.08.2012


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Uto 26 Feb - 15:16

Најпре бојажљиво, с осећајем
дубоког поштовања, млада Муни позирала је Паји за ликове на његовим
сликама, да би врло брзо сâм њен лик и тело постали сврха уметниковог
рада. У тој мери га је заокупила да је с нескривеним полетом остварио
серију скица, студија и радова с приказом женског лика и тела. На свим
тим женским фигурама и портретима провејава препознатљив лик Муни. Пре
ње Паја Јовановић готово да и није сликао актове. Одбојност према тој
врсти слика стекао је на бечкој Академији, јер су њему и његовим
школским друговима на курсу вечерњег акта доводили одртавеле, оронуле
бескућнике из најзабаченијих делова града. Тек у зрелим годинама уживао
је у тој врсти лепоте која га је заобишла у младости.
Politikin zabavnik

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]аја Јовановић венчао се с Муни када је она напунила осамнаест година.
Десило се то 1914. године у Будимпешти, јер су пред налетом рата морали
да се склоне из Беча. Ратне године провели су заједно у Женеви, где су
живели од хонорара богатих и отмених људи које је Паја портретисао. Само
накратко, и то у јесен 1916. године, боравили су на имању
велепоседничке породице Дунђерски у Челареву, да би се потом вратили и
боравили у Швајцарској до краја рата.
Може се рећи да је Паја Јовановић био изузетно посвећен својој младој
супрузи. Помагао јој је да се образује, за њу узимао часове страних
језика, тениса и јахања. Са своје стране прелепа Муни постала је његово
надахнуће, непресушно одушевљење које је сликао у готово свакој прилици,
о чему говоре бројни примери. Већ на почетку познанства и потом озбиљне
везе, Муни је позирала за повећу симболистичку Пајину слику „Вилински
сан” (или „Парсифал”), као и за сличну композицију на тему „Парисов
суд”.


[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]асније,кад је портретисао краљицу Марију Карађорђевић у пуној фигури у
вечерњој балској хаљини, као модел послужила му је његова Муни.
Сликајући веће или мање алегоријске слике с представом женског лика и
тела, увек је у те фигуре уносио препознатљиве црте лица своје супруге.
Муни као богиња Дијана у лову, као Медуза, Афродита, Венера, ... Муни
као оличење младости, лепоте, свежине... Све тако до позних година. За
крај, потпуно слабог вида и дрхтаве руке, остарели уметник исписује
последњу оду лепоти, сликајући лик Муни и букет свеже убраних ружа.
Ипак, највећу и најлепшу оду љубави Паја Јовановић је кичицом испевао
управо кад је насликао Муни у њиховом отменом бечком салону. Она седи у
фотељи – бержери окренута благо удесно, гледа право у њега, леву руку
ослонила је на наслон фотеље, док се десном поиграва нискама бисерне
огрлице. Косу је скупила у пунђу и украсила лунуластом иглом. Свилена
хаљина која открива рамена и део леђа уноси отменост, заводљивост и
извесну љупкост. То је Муни какву је Паја желео да остави за трајно
сећање.

[You must be registered and logged in to see this image.]ао да је даља судбина овог портрета унапред била одређена. Већ 1937.
године био је изложен и награђен Златном медаљом у Künstlerhaus у Бечу.
Пред Други светски рат уметник и његова супруга одлучују да из поштовања
према почившем краљу Александру Карађорђевићу, који је врло поштовао и
ценио Пају Јовановића и његово сликарство, овај портрет поклоне Народном
музеју где се и данас налази.


Poslednji izmenio dusajuca dana Uto 26 Feb - 15:33, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
dusajuca

  

avatar

Ženski
Poruka : 8129

Lokacija : Banat

Učlanjen : 09.08.2012


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Uto 26 Feb - 15:31

Sudbine srećnih ili nesrećnih ljubаvi nаših poznаtih slikаrа,
inspirаtivne su podjednаko zа pisce i reditelje. Zа čuvenog bаnаtskog
slikаrа prve polovine XIX vekа Konstаntinа Dаnilа (1802 – 1873) ljubаv
je bilа Sofiji Deli. Upoznаo ju je u kući kikindskog podžupаnа Ištvаnа
Kаrаčonijа, koji je mlаdu Sofiju posle smrti njenih roditeljа primio u
dom kаo štićenicu. Dаnil je već bio poznаt i trаžen kаo portretistа,
dobro je zаrаđivаo od svog rаdа, аli zbog svog izgledа bio je uzdržаn i
povučen pred ženаmа. Jedаn susret u kući Kаrаčonijevih sа mlаdom Sofijom
kod Dаnilа je rаsplаmsаo emocije do te mere, dа ju je odmаh zаprosio i
ubrzo venčаo. Video ju je kаo otelotvorenje božаnske lepote, te nije
slučаjno što je njeno lice koristio zа likove Bogorodicа i sveticа.
Nаsuprot zаljubljenom slikаru, onа je u omаlom, pogrbljenom, rošаvom i
krаtkovidom umetniku videlа, kаko je govorilа, „ludog mаlog slikаrа koji
se suviše zаnosi mnome“. Poletаn i reklo bi se „zаljubljen do ušiju“,
Dаnil ubrzo kupuje kuću u Velikom Bečkereku (dаnаs Zrenjаnin) i uređuje
je vrlo luksuzno i po ukusu svoje drаge Sofije, sve ne bi li je zаdržаo
krаj sebe. Ipаk, pokаzаlo se dа ljubаv nije bilа obostrаnа. Zbog čestih
poslovа, putovаnjа i obаvezа koje je preuzimаo, Dаnil je izostаjаo od
kuće nа duže vreme, te je Sofijа bilа nervoznа i osećаlа teskobu. Nije
moglа dа gа ostаvi, аli nije moglа ni biti sаmа. Zаto je u muževljevom
odsustvu trаžilа rаzonodu u društvu mlаđih muškаrаcа, koji su je
zаbаljаli i prаvili joj društvo. Mаdа je Dаlil to nаslućivаo, odbijаo je
dа poveruje u glаsine o njenom neverstvu, već je i dаlje obаsipаo
poklonimа, pаžnjom i lepim rečimа.
Kаdа su Sofiju godine pristigle i bolest vezаlа zа postelju, kаo dа se u
njoj jаvilа nekа grižа sаvesti što svom suprugu slikаru nije više
uzvrаćаlа pаžnju. Ipаk, Dаnil ju je do poslednjeg dаnа voleo i zа njegа
ju ostаlа Bogorodicа, kojа gа je uznosilа u sferu njegove umetnosti.
U vreme kаdа je Konstаntin Dаnil svoj dom pretvorio u prаvu školu zа
podučаvаnje mlаdih tаlentovаnih slikаrа, do njegа dolаzi mlаdi, buntovni
i vrlo dаrovit učenik koji će vremenom postаti dostojаn nаslednik
velikog učiteljа.
Nazad na vrh Ići dole
dusajuca

  

avatar

Ženski
Poruka : 8129

Lokacija : Banat

Učlanjen : 09.08.2012


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Uto 26 Feb - 15:32

Đuru Jаkšićа (1832 – 1878) je u svet slikаrstvа uveo Dаnil, аli mu je
večnа inspirаcijа bio veliki holаnski mаjstor Rembrаnt, kogа je smаtrаo
čаrobnjаkom svetlosti i tаme, slikаrem ljudske pаtnje. Koliko je Dаnil
bio povučen i odgovorаn svom poslu, toliko je Đurа bio boem i nemаrаn
premа svom slikаrskom tаlentu. Slike je, pričаlo se, trаmpio zа flаšu
vinа, dugove otplаćivаo slikаjući portrete i druge slike. Neretko bi
njegov аtelje bilа i kаfаnа u koju je imаo svoj sto i stolicu. Kаdа je
zаsnovаo porodicu, hleb nаsušni zаrаđivаo je učeći decu krаsnopisu po
mаnjim mestimа i selimа u unutrаšnjosti Srbije. Pre ženidbe sа Tinom,
ćerkom učiteljа u Požаrevcu, nа Đuru je nаjdublji trаg ostаvilа Milа
Popović, đerkа kikindskog kаfedžije u koju je bio toliko zаljubljen, dа
je njoj u čаst ispevаo nezаborаvne stihove pesme „Vino Milа“, koju je
nаglаs pevаo u punoj kаfаni. Milа je, pаk, udаjom otišlа iz očeve
kаfаne, okrenulа se pozorištu i drugom životu, аli Đurа je nije
zаborаvio. Svojom kičicom je svаku crtu njenog licа ovekovečio nа
čuvenoj slici „Devojkа u plаvom“, jednoj od nаjlepših ženskih portretа u
srpskom slikаrstvu XIX vekа.
Infomuzej.rs
Nazad na vrh Ići dole
dusajuca

  

avatar

Ženski
Poruka : 8129

Lokacija : Banat

Učlanjen : 09.08.2012


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Sre 27 Feb - 19:19

Put Pаrizа će otvorenog srcа poći nаš veliki slikаr Sаvа Šumаnović.
Tokom dvаdesetih godinа prošlog vekа, sа krаćim ili dužim prekidimа,
borаvio je u frаncuskoj prestonici, učio u аteljeu Andre Lotа, izlаgаo
nа pаriskim sаlonimа, bio zаpаžen i pohvаljen. Međutim, kаdа mu je
jednom prilikom bilа uskrаćenа vizа zа ulаzаk u Frаncusku, obustаvljenа
prodаjа slikа i vrаćen sа jesenjeg sаlonа 1929, rаzočаrаo se u
Frаncusku, što je ubrzаlo njegov povrаtаk u zemlju. S druge strаne,
mnogi slikаri i likovni kritičаri pohvаlno su se izrаžаvаli o slikаmа
Sаve Šumаnovićа. Svojа prvа remek-delа stvorio je uprаvo u pаriskom
аteljeu. Imаo je posebno poštovаnje premа ženi kаo slikаrskom modelu.
Slikаjući tаko jedаn od brojnih ženskih аktovа, zа koji mu je kаo model
poslužilа lepа Žаnet Šаrije koju su slikаli viđeniji pаriski umetnici,
Šumаnović joj je nа krаju pozirаnjа uručio dаleko veći honorаr od
propisаnog. Žаnet je to shvаtilа kаo ponudu ili poziv zа stupаnje u
nešto drugаčije odnose od poslovnog, pа je pozvаlа slikаrа u spаvаću
sobu. Šumаnović je odbio Žаnet, rekаvši dа je to u stvаri nаgrаdа zа
osmočаsovno nаporno i strpljivo pozirаnje. Drugi model, brinetа Florаns,
bilа mu je nаročito milа, jer je svoju profesiju modelа izdiglа nа
jedаn viši nivo. Zа nju će Šumаnović zаbeležiti dа se rаzlikuje od
većine pаriskih modelа. „ U modelu gledаm ličnost kojа zаrаđuje zа hleb
kаo i mi. Premа tome u Florаnsi sаm nаšаo ne sаmo model, već i osobu koа
se interesuje zа umetnost. Koliko putа sаmo, ostаjаlа je i preko rаdnog
vremenа dа bi od mene više sаznаlа o slikаrimа i slikаrstvu. Često sаm
je vodio i u velike gаlerije i objаšnjаvаo delа nekih umetnikа. Znаlа je
dа otkrije svoju dušu, dа se rаduje lepotаmа životа, аli je sаmo jedno
skrivаlа: život u porodici“, zаbeležio je Šumаnović. Po povrаtku u svoju
zemlju Šumаnović je nаstаvio dа se dopisuje sа Florаns, dа bi vremenom
njihov komunikаcijа slаbilа. Očevа bolest, nestаšicа novcа, teškoće u
snаbdevаnju slikаrskim mаterijаlom, pritiskаli su sve više Šumаnovićа.
Uprkos nedаćаmа i opterećen bolešću, on je i dаlje slikаo. U rodnom Šidu
video je lepotu, optimizаm i rаdost življenjа, istu onu rаdost koju je
osetio kod mаle Florаns. NJegovа muzа prаtilа gа je sve do onog kobnog
аvustovskog jutrа 1942, kаdа je utihnulа pred jаhаčimа rаtne
аpokаlipse. Vreme je pokаzаlo dа je umetnost Sаve Šumаnovićа išlа ispred
vremenа i prostorа u kome je živeo.
Nazad na vrh Ići dole
dusajuca

  

avatar

Ženski
Poruka : 8129

Lokacija : Banat

Učlanjen : 09.08.2012


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Sre 27 Feb - 19:21

Nekаko u vreme nаstаjаnjа „Devojke u plаvom“ rodio se jedаn drugi
Bаnаćаnin koji će postаti veliko ime srpskog slikаrstvа, Uroš Predić
(1857 – 1953). Vodio je potpuno suprotаn život od Đure Jаkšićа. Po
sаvesnosti i privrženosti slikаrskom poslu reklo bi se dа je bio sličаn
Konstаnitnu Dаnilu. Predićev otаc, sveštenik iz Orlovаtа, lično je
poznаvаo Dаnilа, te je videvši kаko on dobro živi od svog rаdа odobrio
je svom sinu dа se posveti slikаrstvu. Predić je živeo bezmаlo čitаv
jedаn vek, bio sаvremenik svih prelomnih dogаđаjа od krаjа XIX pа sve do
Drugog svetskog rаtа i oslobođenjа, uz sve to još i plodаn - nаslikаo
preko hiljаdu delа. Međutim, u tom ogromnom opusu koji se sаstoji od
ikonа, portretа, žаnrovа, istorijskih kompozicijа, među kojimа su nekа
аntologijskа remek-delа nаšeg slikаrstvа, postoji sаmo jedаn jedini
ženski аkt. Što zbog nežnog zdrаvljа, povučenosti i verovаnjа dа zbog
dečаčke bolesti neće dugo živeti, а što zbog posvećenosti umetnosti,
Predić se nikаdа nije ženio. Ali jedne večeri tokom rаtne 1914. godine,
nа vrаtа umetnikovog beogrаdskog аteljeа zаkucаlа je nepoznаtа mlаdа
ženа, kojа je iz rodnog mestа došlа u grаd dа potrаži utočište od rаtnih
nedаćа i strаdаnjа. Humаn kаkаv je bio, Predić je primio u svoj dom, а
dа zа to nije trаžio nikаkvu protivuslugu. Videvši dа je došlа u аtelje
čovekа koji nije bio sаmo veliki umetnik, već i iskreni čovekoljubаc,
predložilа je dа je ovekoveči nа plаtnu. Gledаjući njeno mlаdoliko lice i
telo, nаmаh je nаslikаo njeno nаgo telo, аkt koji je nаzvаo „Ženа sа
zelenim velom“, delo koje mu je, uz nekoliko njemu nаjdrаžih slikа,
krаsilo аtelje do krаjа životа.

Infomuzej.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 47444

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Sub 16 Mar - 15:10

Dora Maar, žena kojoj je Picasso uništio život


[You must be registered and logged in to see this image.]

Među biserima zagrebačke izložbe Pabla Picassa koja se 23. ožujka otvara u Klovićevim
dvorima svakako je portret Dore Maar iz 1937. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dvije ljubavnice

Picasso je ovaj portret naslikao godinu dana nakon što je počeo vezu s tom avangardnom
umjetnicom hrvatskog podrijetla (pravim imenom Henriette Theodora Marković). Zna se i
točan datum njezina nastanka - 23. studenoga 1937. godine, dan nakon njezina tridesetog
rođendana.

Istovremeno kad i s Dorom Maar, Picasso je bio u ljubavnoj vezi i s Marie-Thérese Walter.
Njezin portret nastao je tek desetak dana kasnije (2. prosinca 1937.) također ćemo vidjeti
u Klovićevim. Dora Maar s Picassom je bila u vezi do 1943. godine, a njihov odnos bio je
vrlo buran.

Sklona depresijama i čestim izljevima plača, Maar je španjolskog slikara inspirirala za seriju
slika žena koje plaču.

Najskuplja slika

Na slici koju ćemo vidjeti na izložbi ona ima tamnu kosu i oštri su kontrasti boja. Po sredini lica
prolazi joj zelena (tužna) sjena. Portret “Dore Maar s mačkom” iz 1941. godine na aukciji u
Sotheby’su 2006. je prodan za rekordnu cijenu od 95 milijuna dolara. Tada je to bila druga
najskuplja slika prodana na nekoj aukciji.

Prošle godine portret Dore Maar iz 1939. (“Glava žene”) prodan je za 6,3 milijuna eura.

jutarnjilist.hr
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Sub 16 Mar - 21:53

Amedeo Modiljani

Amadeo Modiljani (12. jul, 1884, Livorno, Italija - 24. januar, 1920, Pariz), je bio italijanski slikar jevrejskog porekla.
А. Модиљани, Млада девојка
A. Modiljani, Mlada devojka
А. Модиљани, Жан Ебутерн
A. Modiljani, Žan Ebutern

Modiljani je otišao u Pariz gde je učio crtanje u "Académie Colarossi". U Parizu se upoznao sa delima Anri de Tuluz-Lotreka pod čijim uticajem jedno vreme slika ali oko 1907. otkriva dela Pola Sezana koja su ga zadivila. Tada je upoznao i nemačkog umetnika Ludviga Meidmera koji opisuje Modiljanija kao poslednjeg pravog boema. Modiljani je u toku boravka u Parizu zestoko pio, konzumirao drogu, a često su ga pratile i razne afere. 1907. nalazi svog prvog mecenu - Pol Aleksandra. Preko njega upoznaje i Branusija, jednog od tada najpoznatijih vajara. U tom razdoblju pa sve do Prvog svetskog rata Modiljani uglavnom izrađuje kamene skulpture inspirisane afričkom umetnošću. 1910. upoznaje Anu Ahmatovu sa kojom će imati aferu uprkos činjenici da je ona udata. Posle godinu dana Ana napušta Modiljanija i vraća se svom mužu.

Kada je počeo Prvi svetski rat, Modiljani je pokušao da se prijani u vojsku ali su ga odbili zbog lošeg zdravlja. U međuvremenu je slikao portrete svojih prijatelja, većinom takođe slikara: Pabla Pikasa, Dijega Rivere, Žana Kokota, Morisa Utrila, Maksa Jakobsa i drugih. Ljudi su ga zvali: "Modi", što se grubo moglo prevesti kao "Morbidan", dok su ga prijatelji i porodica često oslovljavali kao "Dedo".

Godine 1914. prestao je da pravi skulpture skulpture zato što više nije imao kamena za klesanje. Iste godine je upoznao Beatris Hejstings, mladu englesku novinarku sa kojom se sprijateljio i koja će mu biti model sledeće dve godine. Ona mu je pozirala za čuvenu sliku Madam Pompadur.

U to doba je počeo da slika ekspresionističkim stilom portretisanja. Lice i vrat su izduženi, linije su fino savijene, često se ne vide zenice na očima, usne su sitne... Oseća se blaga ironija.

[You must be registered and logged in to see this image.] [You must be registered and logged in to see this image.]

Godine 1916. upoznao je Leopolda Zborovskog i njegovu ženu Anu koji postaju istinski prijatelji. Modiljani ih je naslikao nekoliko puta. Tada je započeo veliku seriju aktova koji su izuzetno erotični.
А. Модиљани, Лежећи акт
A. Modiljani, Ležeći akt

Godine 1917. upoznao je devetnaestogodišnju Žan Ebutern sa kojom je počeo da živi zajedno. Postala je jedan od njegovih glavnih modela koji je naslikao više od 25 puta. 3. decembra 1917. Modiljani je prvi put izložio svoja platna aktova u galeriji "Bert Vejl". To je bila njegova jedina samostalna izložba tokom života. Ona je izazvala veliki skandal i policija naređuje da se platna skinu sa izložbe. U proleće su Modiljani i Žan pobegli u Nicu. Tamo je nastao najveći broj njegovih dela koja kasnije postaju najpoznatija i najskuplja dela. 29. novembra 1918 Žan je rodila Modiljaniju kćer kojoj daju ime po majci Žan. 1919. su se vratili u Pariz.

Engleski kolekcionari su počeli da kupuju njegove radove nakon nekoliko uspešnih izložbi u Engleskoj. Ali Modiljani se razboleo od tuberkuloze i umro početkom sledeće godine. Dan posle njegove smrti Žan je izvršila samoubistvo ikočivši iz stana njenih roditenja na petom spratu. Pokopani su zajedno na groblju Per lašes u Parizu.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Muze velikih umetnika   Čet 5 Feb - 19:00

MUZE (gr. Μουσαι, Mousai)

TUM PECCET (latinski, “neka greši!“ ili „neka sad greši!”) je stara mnemotehnička fraza za pamćenje imena devet klasičnih muza. Čita se “tumpekcet”.
Mnemotehnika ili mnemonika je veština koja omogućava da se povezivanjem slika ili reči, informacija lakše zapamti.

MUZE (gr. Μουσαι, Mousai) su u grčkoj mitologiji kćeri vrhovnog boga Zevsa i boginje pamćenja (zapamćivanja) Mnemosine (Mnemozine) i zaštitnice su pesništva, umetnosti i nauke. Ima ih devet, a po tumačenju grčke mitologije njih predvodi bog Apolon( bog muške lepote, medicine, proroštva, streličarstva, muzike, sunca i kolonizacije). Verovalo se da Muze nadahnjuju slikare, kompozitore i pesnike. Reč muza se koristi u prenesenom značenju za onoga ko nadahnjuje umetnika. Njihova imena i atributi (obeležja) su:
T  TERPSIHORA (Τερψιχόρη [Terpsihóri]) – muza plesa, muzike i horskog pevanja. Neki smatraju da je sa rečnim bogom Ahelojem začela Sirene, a sa Apolonom Lunusa. Terpsihorino ime dolazi od grčkih reči τερπέω, terpéô = “užitak” i χoρός, khorós = “ples” ili jednostavno rečeno “uživanje u plesanju”.
Njena obležje su: lira i plektron

U  URANIJA (Ούρανια [Úrania]) – muza astronomije I astrologije (globus) Uranijino ime je izvedeno od grčke reči Οὐρανός, Ouranós = “nebo” ili “raj”, a znači “nebeska”. Uranija je prikazivana kako drži globus u jednoj, a štap u drugoj ruci. Mogla je, po tumačenju grčke mitologije, da proriče budućnost prema rasporedu zvezda.
Njeno obležje je: globus

M  MELPOMENA (Μελπομένη [Melpoméni]) – muza tragedije iako joj je pevanje veselo. Melpomenino ime je particip od grčke reči μέλπειν, méelpein = “pevati” što znači “pevačica” ili “hor”.
Njena obležje su: venac vinove loze, tragična maska
P  POLIHIMNIJA (Πολύμνια [Polímnia]) – muza religijske i ozbiljne poezije, himni, rečitog (otresitog) govora, kao i zemljoradnje, geometrije i pantomime. Polihimnijino ime je izvedeno od grčkih reči πολyς, polus = “mnogo” i ‘υμνος hymnos = “himna”, a izvedena reč znači “bogata himnama”. Prikazivana je kao ozbiljna i zamišljena žena koja drži prst pored usta, odevena u dug plašt i veo, a lakat joj je naslonjen na stubu. Donosila je slavu piscima dobrih dela.
Njeno obležje je: svitak (ponekad)

E  ERATO (Έρατώ [Erató]) – muza lirskih pesama, posebno ljubavne lirike i himni. Eratino ime dolazi od grčke reči Ἔρως, Erôs = “ljubav”, a izvedena reč Ἐρατώ, Eratô, znači “ljupka”. Predstavljana je s lirom ili kitarom (kažu: sama ju je izmislila) u ruci, sa vencem od mitre ili od ruža. Uz nju su prikazivane dve golubice koje jedu semenke sa tlu. Često su je prikazivali i kako drži zlatnu strelu koja podseća na eros, osećaj koji sve nadahnjuje i ljubav koju šiti. Verovalo se da je njen pratilac Eros.
Po mitologiji ona je tvorac lirske pesme – himne – bogovima. Onima koji bi je sledili podarila bi ljubav, a posebno je bila naklonjena piscima ljubavnih pesama.
Njeno obležje je: instrument sa žicama (lira ili kitara)
C  Kaliopa (Καλλιόπη [Kalliópi]) – muza epskog pesništva, govorništva i elegije. Kaliopino grčko ime je izvedeno od grčkih reči κάλλος, kállos = “lepota” i οψ, ops = “glas”. Atributi su joj voštana pločica i pisaljka, svitak papira ili knjiga, a prikazivana je i sa zlatnom krunom.
Imala je dva sina – Orfeja i Linusa s Apolonom ili tračkim kraljem Eagrom. Bila je najstarija i najmudrija od Muza. Bila je sudija u raspravi između Adonisa sa jedne strane i Afrodite i Persefone sa druge strane. Njena presuda je glasila tako što je odlučila da svakoj od njih i Afroditi i Persefoni dozvoli da sa Adonisom provedu jednaku količinu vremena.
Ahileja (sin mirmidonskog kralja Peleja i nimfe Tetide) je naučila da pevajući razveseli svoje prijatelje.
Poznata je i kao Homerova Muza jer je boginja epskog pesništva, a on je pominje u Ilijadi i Odiseji:
“Srdžbu mi, božico, pjevaj Ahileja, Peleju sina
Pogubnu, kojano zada Ahejcima tisuću jada (…)” (Ilijada)
“O junaku mi kazuj, o Muzo, o prometnom onom
Koji se mnogo naluto razorivši presvetu Troju (…)” (Odiseja)
Njena obležje su: voštana pločica, svitak, pisaljka, knjiga

C  KLIO (Κλειώ [Klió])  muza istorijei junačkog pesništva. Njeno ime dolazi od grčke reči κλέω/κλείω, kléô/kleiô koja znači “pripovedati” ili “učiniti slavnim”. Atributi su joj svitak papirusa i lovorov venac, kojim je često ovenčana. Ponekad drži trubu ili knjige. Klio je imala sina Hijacinta s Pirom, kraljem Makedonije. Prema nekim izvorima, bila je i Himenova majka.
Njena obležje su: voštana pločica, svitak, pisaljka.
E  EUTERPA (Ευτέρπη [Evtérpi]) – muza muzičke umetnosti. Najpre je bila zaštitnica muzike, a posle je postala zaštitnica lirske poezije pa je obično prikazivana sa flautom. Euterpino ime dolazi od grčkih reči εὖ, eu = “dobro” i τέρπω, térpô = “zadovoljiti”, a izvedena reč Εὐτέρπη označava “razveseljavanje”. Euterpi se pripisuje da je izumela aulos (frulu, tj. dvojnice). Mitologija tvrdi da ju je oplodila reka Strimon i da je potom rodila sina Reza (Rhesus) kojeg je, prema Homerovoj Ilijadi, ubio Diomed u Trojanskom ratu.
Njena obležje su : dvojnice

T  TALIJA (Θάλεια [Thália]) – muza komedije. Smatrana je I za boginju muzike, plesa I pesama. Talijino ime je izvedeno od grčke reči θάλλω, thállô = “cvetati” što znači “cvetna”. Atributi su joj komična maska, pastirski štap ili bršljanov venac.
Njena obležje su : bršljanov venac, komična maska

MNEMOZINA (grč. Mνημοσύνη, Mnêmosúnê) u grčkoj mitologiji je personifikacija pamćenja (zapamćivanja) i majka je Muza. Smatra se da je kći Urana i Gee (pripada Titanidama). Ujedno je i reka u Hadu.
[You must be registered and logged in to see this image.]
1. T  Terpsihora (Τερψιχόρη [Terpsihóri]) – Ples
2. U  Uranija (Ούρανια [Úrania]) – Astronomija
3. M  Melpomena (Μελπομένη [Melpoméni]) – Tragedija
4. P  Polihimnija (Πολύμνια [Polímnia]) – Lirska poezija, himne
5. E  Erato (Έρατώ [Erató]) – Ljubavna poezija
6. C  Kaliopa (Καλλιόπη [Kalliópi]) – Epska poezija
7. C  Klio (Κλειώ [Klió]) – Istorija
8. E  Euterpa (Ευτέρπη [Evtérpi]) – Muzika, lirska poezija
9. T  Talija (Θάλεια [Thália]) – Komedija

Izvor:Istoričar








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Čet 5 Feb - 19:06

Muze su u starogrčkoj mitologiji bile boginje pesništva, umetnosti i nauke. Njihov vođa bio je Apolon. Verovalo se da muze nadahnjuju slikare, muzičare i pesnike, pa se danas reč muza koristi u prenesenom značenju, za onoga ko inspiriše druge na umetničko stvaranje. Prema Hesiodovoj “Teogoniji”, muze su kćeri Zevsa, kralja bogova, i Mnemosine, boginje pamćenja. Ima i drugih teorija: da su kćeri Urana i Geje ili Harmonijine kćeri. Živele su na brdu Helikonu i uveseljavale bogove. Kod Roberta Grejvsa uz reč muse stoji – planinske boginje.
Mnoge starogrčke pesme počinju invokacijom tj. dozivanjem muze, a i “Ilijada” i “Odiseja” takođe:

Gnev mi Boginjo pevaj Ahileja Peleju sina… (Ilijada)

O junaku mi kazuj o Muzo… koji se mnogo naluto razorivši presvetu Troju… (Odiseja)

Muza je bilo devet:

Kaliopa – muza besedništva i epske poezije

Klio – muza istorije

Erato – muza lirske poezije

Euterpa – muza muzike

Melpomena – muza tragedije

Polihimnia – muza religijske poezije

Terpsihora – muza plesa i horskog pevanja

Talija – muza komedije

Uranija – muza astronomije

Grci i Rimljani prikazivali su muze kao predivne žene ravne boginjama. Podizani su im hramovi, a današnji muzeji su tip takvog hrama, nastali po uzoru na hram muza, Museion, koji je oko tri stotine godina pre nove ere podigao egipatski kralj Ptolomej u Aleksandriji, i u kome se čuvalo celokupno blago grčkog pesništva (oko 700,000 svitaka). Taj muzej je uništen, ali se očuvalo ime, kao i sećanje na muze.

U istoriji, pored ovih boginja, bilo je mnogo smrtnih žena koje su nadahnjivale umetnike. Neke su bile njihove životne saputnice, neke samo neostvareni snovi, neke prijateljice ili ljubavnice, neke dostojne, a neke nedostojne značaja i uloge koju su im umetnici pridavali.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Laura – žena koja je inspirisala Frančeska Petrarku
Ona jedna od najslavnijih žena sveta, iako njeno postojanje ni do danas nije pouzdano utvrđeno. Iako neki proučavaoci Petrarkinog dela sugerišu da Laura u stvarnosti nije postojala, izvodeći to iz mnogobrojnih stihova u kojima se pominje reč l’aura – vetar (kao “Erano i capei d’oro a l’aura sparsi” koji može da znači “kosa joj je bila svud po Laurinom telu” ili “vetar je duvao kroz njenu kosu”), sâm Petrarka poricao je slične tvrdnje, jer su one postojale još u njegovo vreme. Bez nje, stvarne ili izmaštane, nikada ne bi nastalo jedno od najsavršenijih pesničkih dela renesanse i pesništva uopšte. Oko šest vekova vrše se istraživanja, ali Laura i dalje ostaje skrivena u legendi koju je oko nje stvorio sâm Petrarka.

Pretpostavlja se, ipak, da je u liku te muze bila skrivena izvesna Laura de Noves koja se 1325. godine udala za Uga de Sada. Bilo da je reč o toj ili nekoj drugoj ženi, ona je inspirisala Petrarku tokom celog života, nadahnula je njegovo delo na narodnom jeziku, dok odjeka te ljubavi nema u njegovom latinskom stvaralaštvu. Pesnik je pisao da ju je prvi put ugledao u crkvi Sv. Kjare u Avinjonu, na jutrenju 6. aprila 1327. g. Tom susretu posvećen je Sonet br. 61:

Neka je blažen dan, mesec i doba,
Godina, čas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba,

Blazene prve patnje koje vežu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk i strele što pogodiše me,
I rane koje do srca mi sežu

Blaženi bili svi glasovi, koje
Uz uzdah i žudnju i suze bez broja
Prosuh, zovući ime Gospe moje;

I blažene sve hartije gde pišem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena i ničija više…

Tog sudbonosnog dana rodila se ljubav koja je pesnika držala “dvadeset jednu godinu u izgaranju”, sve do Laurine smrti, takođe 6. aprila 1348. Frančesko Petrarka tada se nalazio u Veroni i za njenu smrt je saznao mesec dana kasnije, iz pisma prijatelja. Od tada, ljubav je pesnika “držala dugo godina u suzama”.

U Kanconijeru (Canzoniere), koji sadrži pesme nastale za života gospe Laure i pesme nastale po njenoj smrti, uočavamo ljubav koja je istovremeno idealizovana i čulna. Laura je prikazana i kao nebesko biće i kao izvor strasti. Posle smrti, ona se vraća pesniku u snovima, javlja mu se u onom stanju koje je, nekoliko vekova kasnije, pevajući o svojoj muzi, Laza Kostić definisao kao život “među javom i med snom”. Kanconijer se sastoji od 366 lirskih pesama podeljenih u dva dela: Za života Madone Laure (In Vita) i Po smrti Madone Laure (In Morte), u metričkoj formi provansalske i italijanske tradicije koju je on doveo do neprevaziđenog savršenstva. Misao o Lauri javlja se i u Petrarkinim “Trijumfima”. Upoređujući njeno mesto u oba ova dela, poznati italijanski pesnik i teoretičar Eros Sekvi (Eros Sequi) je rekao: “Dok je u Trijumfima Laura samo trenutak svetlosti i poezije, u Kanconijeru su veoma retki trenuci u kojima ona nije svetlost velike poezije.”









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Čet 5 Feb - 19:10

Gala-Žena koja je inspirisala Salvadora Dalija

[You must be registered and logged in to see this image.]
Gala je svakako jedna od najznamenitijih muza dvadesetog veka. Ona ne samo da je odigrala najvažniju ulogu u životu Salvadora Dalija, jednog od najznačajnijih i najkontroverznijih umetnika savremenog sveta, nego je gotovo istovetan značaj imala i u životu Pola Elijara, pesnika čija je žena bila u trenutku kada ju je Dali upoznao.

O tom susretu piše i Luis Bunjuel u autobiografskom delu “Moja labudova pesma”: Te žene sam se oduvek klonio, nemam razloga da to krijem. Prvi put sam je sreo u Kadakesu, 1929. godine na međunarodnoj izložbi koja je održana u Barseloni. Došla je sa Polom Elijarom, sa kojim je tada bila u braku. Stanovao sam tada kod Dalija, kilometar daleko od Kadakesa, mesta u kome su oni odseli. Dali mi je uzbuđeno saopštio: “Stigla je jedna božanstvena žena.”

Dali je tada imao 25 godina i toliko je bio fasciniran njenom pojavom da je pokušao da je osvoji jednim čudnim ritualom, svojstvenim njegovom načinu života – sâm o tome piše: Obrijah se ispod pazuha i ofarbah u plavo. Namazah se tutkalom i kozjim brabonjcima, ukrasih vrat bisernom ogrlicom i za uho stavih jasmin.

Sama Gala napustila je Elijara, ali je celog života ostala u prijateljstvu sa njim, o čemu svedoči i njihova prepiska. Elijar joj je čak povremeno slao novac. Ova učiteljica ruskog porekla, rođena kao Elena Ivanovna Diakonova, ne preterano lepa i jedanaest godina starija od Dalija, bila je predmet divljenja i drugih znamenitih ljudi toga doba, poput Maksa Ernesta, Andre Bretona ili Luja Aragona. Istovremeno, ona je izazvala razdor između Dalija i njegovog oca, produbila nesuglasice u tom i inače kompleksnom odnosu, a kao posledicu toga, Dali je bio odbačen od strane oca.
Maks Žerar u biografskom eseju o Daliju kaže: Neka je hvaljen i slavljen dan kada je Dali sreo Galu na jednom od trgova Kadakesa, jer se on tada, srećno blagoslovljen, vezao sa bistrim duhom koji mu je bio dorastao i koji nije gubio dah u dijalogu sa njim (…) Postali su dvojnost čiji mit Dali uvek iznova podvlači: Dioskuri Dali i Gala, Poluks i Helena. Gala je bila ta koja je na sebe preuzela teret za vreme teških godina. Ona je bila ta koja je opominjala na oprez u trenucima opasnosti, kad se Dali predavao svojim strašnim igrama, igri sa svojom podsvešću, igri u kojoj je Dali igrao Dalija.
Ne samo da je stajala u središtu njegovog života, ona je bila u središtu njegove umetnosti. Ona je bitno učestvovala u njegovim teoretsko-estetskim opredeljenima, u izvesnom smislu predvidela je i njegov razlaz sa nadrealistima. Smatrala je da ga njegova snaga mora držati podalje i na istoj udaljenosti od svih pokreta, umetničkih i književnih. On, koji je verovao da je spasilac savremene umetnosti, posle raskida sa nadrealistima napisao je: Tada se posvetih Gali, želeći da blista, trudeći se da bude zadovoljna, srećnija od mene, jer bez nje bi bio kraj.

Takođe, on koji je lansirao tezu “da će umetnost biti jestiva ili je uopšte neće biti”, u tekstu “Deset recepata za besmrtnost“”, 1973. napisao je: Tako sam mogao da ostvarim bar u slici jednu od mojih najdražih želja – da pojedem Galu – biće koje obožavam, da unesem u sebe, u svoj organizam molekule koji se sastoje od nasmejanih holografskih Gala.

Upravo ovakvim izjavama Dali je pokazao da Gala za njega nije bila samo voljena žena i muza; ona je za njega bila čista, ostvarena umetnost. Kao model, prisutna je na mnogim njegovim slikama, i na onoj najvećoj po dimenzijama, pod nazivom Bogorodica od Port Ljigata (La Madonna de Port Lligat). Gala je umrla 1982. godine, a Dali sedam godina kasnije. Nakon njene smrti on je potpuno izgubio volju za životom i smatra se da je nekoliko puta, neuspešno, pokušavao samoubistvo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Čet 5 Feb - 19:17

Louise de Coligny-Châtillon ,muza Guillaume Apollinaire
[You must be registered and logged in to see this image.]
Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire) upoznao je Lujzu de Kolinji Šatijon u Nici krajem 1914. godine, gde je kao stranac čekao rešenje svoje molbe vojnim vlastima da bude primljen u francusku vojsku. Lu je tada imala trideset tri godine i već je dve godine bila razvedena. U vreme upoznavanja, njihov zajednički prijatelj i potonji Apolinerov biograf Andre Ruvejr (André Rouveyre) opisao ju je kao “duhovitu, slobodnu, lakomislenu, plahu, detinjastu, osetljivu, neuhvatljivu, razdražljivu, čak i stidljivu, bez ikakvog osećanja za meru i samodisciplinu”.
Ipak, Apoliner je njome bio potpuno fasciniran. Smatrao je da je Lu dostojna ljubavi, sažaljenja, obožavanja i praštanja. Ona sama na momente se pokoravala, a na momente ga je odbacivala. On ju je nazivao malim snobom i kraljevskom ljubavnicom, aludirajući na njeno plemićko poreklo, a ona ga je isključivala iz svog visokog društva, potcenjujući njegove stihove i ne razumevajući njegove izjave u kojima je sebe samog proglašavao najboljim pesnikom na svetu. “Obično čovek ne govori tako o samom sebi” govorila je Ruvejru. Pesme posvećene Lujzi Apoliner je smatrao svojim najboljim pesmama ostavljajući joj pravo da sâma odluči hoće li ih objaviti. Iako nije imala definisana merila za umetničke vrednosti, ipak je sačuvala sva pisma, fotografije, uvenule cvetove, crteže, predmete, aluminijumsko prstenje… I kada su se već rastali pratila je, sa pristojne udaljenosti, sve što se oko njega dešavalo. A sve što se posle nje u njegovom životu dešavalo uverilo ju je da je veoma značajan pesnik.

“Pesme za Lu” objavljene su 1949. godine. “Pisma za Lu”, koja ponovo sadrže i pesme, objavljena su 1970. Znamenita su, ne samo kao istorija jedne ljubavi i jednog rata, (reč je, naravno, o Prvom svetskom ratu), nego i kao jedna neobična odbrana poezije i stvaralaštva uopšte, kao svedočanstvo o svemu što prethodi umetničkom činu. Pisma tumače pesme i, obrnuto, pesme tumače pisma. Neprestano se prepliću ljubav i rat. Zapisao je: “Rat je postao veštački raj”, i to je zvučalo kao ono što je nekada govorio Bodler (Baudelaire). Apoliner je rat shvatao pout Hegela ili Brehta (“Jedino u ratu ima reda”), ali se sa ironijom i, čak, sa crnim humorom odnosio prema svemu tome. Zapravo, ljubav je bila njegova prava tema.

Inače, Gijom de Kostrovicki Apoliner, pesnik čija je deviza bila Očaravam, likovni kritičar koji je nadenuo imena slikarskim pravcima kubizmu i orfizmu, najbolji prijatelj Pabla Pikasa, iraziti erotmen, pesnik koji je tako divno opevao ne samo Lu već i neke druge žene, ratnik, prvi dobrovoljac internacionalnih brigada, pomoćnik tobdžije 38. artiljerijskog puka 78. baterije, spremao se da krene u pomoć jednom malom narodu koji je upravo polazio na svoj mučenički put ka plavoj grobnici. Bio je to srpski narod.
[You must be registered and logged in to see this image.]
[You must be registered and logged in to see this image.]
Noćni prizor 22. aprila 1915.

Gi peva za Lu

Moj obožavani mali Lu želeo bih da umrem jednog dana da bi me ti volela
Želeo bih da sam lep da bi me volela
Želeo bih da sam jak da bi me volela
Želeobih da sam mlad mlad da bi me volela
Želeo bih da se zarati ponovo da bi me volela
Želeo bih da te uzmem da bi me volela
Želeo bih da te izlupam po turu da bi me volela
Želeo bih da ti nanesem zlo da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u hotelskoj sobi u grasu da bi me volela
Želeo bih da budemo sami u nekoj maloj radnoj sobi pored terase na mom krevetu gde pušim opijum da bi me volela
Želeo bih da si mi sestra da bih te voleo rodoskvrno
Želeo bih da si mi bila rođaka pa da smo se voleli vrlo mladi
Želeo bih da si moj konj pa da te jašem dugo dugo
Želeo bih da si moje srce pa da te osećam uvek u sebi
Želeo bih da si raj ili pakao već prema mestu gde idem
Želeo bih da si mališan pa da ti budem vaspitač
Želeo bih da si noć pa da se volimo u tami
Želeo bih da si moj život pa da samo zahvaljujući tebi postojim
Želeo bih da si švapska bomba pa da me ubiješ ljubavlju nenadanom

Je pense à toi mon Lou ton cœur est ma caserne
Mes sens sont tes chevaux ton souvenir est
ma luzerne

Le ciel est plein ce soir de sabres d’éperons
Les canonniers s’en vont dans l’ombre lourds
et prompts

Mais près de toi je vois sans cesse ton image
Ta bouche est la blessure ardente du courage

Nos fanfares éclatent dans la nuit comme ta voix
Quand je suis à cheval tu trottes près de moi

Nos 75 sont gracieux comme ton corps
Et tes cheveux sont fauves comme le feu d’un obus
qui éclate au nord

Je t’aime tes mains et mes souvenirs
Font sonner à toute heure une heureuse fanfare
Des soleils tour à tour se prennent à hennir
Nous sommes les bat-flanc sur qui ruent les étoiles








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Čet 5 Feb - 19:21

Žana Ebitern i Amadeo Modiljani
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ako se uzme u obzir da je uprkos velikom interesovanju koje se poslednjih godina javilo za život i delo "ukletog slikara" iz Livorna, a poslednja retrospektiva Amadea Modiljanija (1884-1920) održana davne 1958. u Palati Reale u Milanu, nije nimalo čudno što su nekoliko novijih postavki radova ovog slikara bile unapred proglašene za umetnički događaj godine.
Najpre je 28. marta 1999. otvorena retrospektiva italijanskog umetnika u Muzeju moderne umetnosti u Luganu. Zatim je 24. decembra 2000. u palati Fondacije Ćini u Veneciji, započela velika izložba pod nazivom "Modiljani i njegov kružok", da bi jedna za drugom, usledile retrospektive u Luksemburškom muzeju u Parizu (2003), u njujorškom Jevrejskom muzeju (2004),
I ovog puta predstavljen je "buntovnik kratkog života", tvorac setnih lepotica dugog vrata i bademastih očiju, umetnik koji je 1916. godine svojim aktovima "zatalasao" pariski umetnički milje. Od tog vremena, svaka od izložbi Amadea Modiljanija prerastala je u mesto okupljanja uglednih istoričara umetnosti, kritičara, novinara, poznavalaca Modiljanijevog dela.
Slikarevoj ogromnoj popularnosti u čitavom svetu treba svakako dodati i krajnje romantičnu biografiju. Izložba Fondacije Ćini bila je posvećena poslednjoj fazi stvaralaštva Amadea Modiljanija, odnosno poslednje tri godine njegovog života od kada je 1917. upoznao studentkinju slikarstva Žanu Ebitern. Sitna, suptilna, sa licem bledim kao badem, svetlo kestenjaste kose i očima kao u srne, srela je Modiljanija kada je ovaj, u potrazi za slikarskom srećom, iz Firence stigao u Pariz.
Iako je novembra 1918. u Nici rodila ćerku, Žana nije prestala da crta, bar koliko su joj to dopuštale obaveze, s obzirom na nove okolnosti u kojima se nalazila. Za sve to vreme Modiljani je patio za Parizom, jer mediteranski pejzaž nije za njega imao draži. Otvoreni prostor ga je gušio. Sanjao je sobičke na Monparnasu, gde je u teskobi voleo da slika Žanu dok sedi, leži ili spava, kose raspuštene ili upletene, koja ga je često netremice gledala pravo u oči, kao da mu sve oprašta.
Uticaj Modiljanija na Žanino stvaralaštvo bio je svakako ogroman, što pokazuju i neki njeni sačuvani crteži. Inače, uz Amadea i Žanu, njihov najuži kružok činili su Žanin brat Andre, takođe slikar, kao i Žorž Dorinjak, dragi komšija sa Monparnasa. Bilo kako bilo, Žana Ebitern ostaje zapažena kao slikar, ali i kao model. Njen izduženi lik, vrat kao u labuda, i plave oči, postale su sinonim za Modiljanijevo slikarstvo.
Amadeo je čitav život proveo u bedi i siromaštvu, da bi uništen alkoholom i drogom, i iznuren prekomernim radom, svoj život okončao u bolnici "Milosrđe". Shvativši da je Amadeo umro, njegova žena, mlada Žana Ebitern ubrzo završava život skočivši sa prozora pariskog stana u ulici Amjo. Tada su se Modiljanijevi prijatelji setili njegovih reči izrečenih u taksiju koji ga je vozio do bolnice: "Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večnu sreću".
Amadeove kolege su pokušale da od porodice Ebitern dobiju pristanak da dvoje ljubavnika budu zajedno sahranjeni, ali su naišli na odbijanje. Naime, Ašil Ebitern nije želeo da dopusti "da njegova kći, hrišćanka, počiva pokraj jednog Jevrejina". Zahvaljujući dobrovoljnim prilozima, prijatelji su mu priredili veličanstvenu sahranu. Oko hiljadu prisutnih pratilo je sve do Per Lašeza pogrebna kola prepuna cveća. Dok je automobil prolazio, policajci koji su ga toliko puta privodili u stanicu, zauzeli su stav mirno.
Žana je prvobitno bila sahranjena na groblju Banje, i tek posle tri godine Ebiternovi će pristati da promene odluku. Tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na večnu sreću počivaju u istoj grobnici.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Čet 5 Feb - 19:40

Karl-Lagerfeld-and-Ines-de-la-Fressange,muza poznatog modnog kreatora
[You must be registered and logged in to see this image.]
Karl kaže da je Ines inkarnacija pariskog šika.Na pitanje kako ga je osvojila ,kako ga inspiriše ,rekao je :"Ona je "Parisienne" ne samo za Francuze.A oni je obožavaju,i to s pravom."
A šta je čini specijalno lepom i drugačijom od ostalih?
"Ona nije samo lepa,ona je izuzetna!Njena lepota je večita"
[You must be registered and logged in to see this image.]









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Čet 5 Feb - 19:52

Isaac Mizrahi and Iman,muza poznatog kreatora,koji za nju kaže da je ideal muze i njegova kreativna inspiracija.Njen poseban smisao za humor,njena razboritost.Posebno njen najlepši vrat ,koji
naglašava lepotu njene glave,skulpturalnog oblika.Trenutak kada mu se nasmešila,bio je trenutak kada ga je osvojila.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Čet 5 Feb - 20:04

Frederik Šopen inspirisan ljubavlju prema Konstanci glatkovskoj,komponovao je Prvi koncert za klavir i orkestar,opus 11 E mol.U drugom stavu Romansa – Larghetto u E-Duru kojii je po svom karakteru jedan nokturno. Inspirisan je Šopenovom ljubavi prema Konstanci Glatkovskoj,Njegova muza!
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Pet 6 Feb - 1:15

Beatriče

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dante je svoju obožavanu Beatriče Portinari prvi put ugledao kada mu je bilo devet, a njoj osam godina. Zaljubio se na prvi pogled u njen osmeh. Devet godina kasnije, ona mu se obratila ljubaznim pozdravom, što ga je izbezumilo od sreće.

Te noći je sanjao san koji ga je inspirisao za delo Novi život. Po idealizovanoj koncepciji ljubavi, u duhu firentinske pesničke škole, Beatriče je uzdignuta do nadzemaljskog simbola.








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Pet 6 Feb - 1:18

Šarlota Buf-Kestner

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ova mlada dama postaje poznata 1772. godine kada se u nju strastveno zaljubljuje mlad, tada nepoznat pesnik i pisac Gete. Kako je Šarlota bila verenica njegovog prijatelja Kestnera, njihova ljubav nikada nije mogla da se realizuje. Emocionalna snaga koju je mladi pesnik osećao prema njoj stvorila je jedno od najvećih dela posvećenih ljubavi - Jadi mladog Vertera, objavljeno 1774. godine.

Ovo delo donelo mu je veliku popularnost, a takođe je i promenilo dotadašnje poimanje ljubavi i strasti u književnosti.








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Sub 7 Feb - 19:25

Vorholova Idi,Sedžvik.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Kad god čitate o umetnosti, svakako ćete u nekom trenutku naići na Endija Vorhola… Kada čitate o Endiju Vorholu, neizbežno stižete i do informacija o Vorholovoj “Fabrici” i njegovoj muzi Idi Sedžvik. Endi Vorhol je vizuelni umetnik, predstavnik tzv. pop art pravca koji je bio dominantan u Americi šezdesetih godina 20. veka. On je osoba koja stoji iza postera i reklama koji su osmišljeni sa ciljem naglašavanja postojanja potrošačke kulture. Sigurno ste nekada naišli na poster sa multiplikovanim konzervama Campbell super, sa portretom Merilin Monro, ili neke druge poznate ličnosti, koji karakterišu mnogobrojne prezasićene boje. To je sve Endi Vorhol!
[You must be registered and logged in to see this image.]
U priči o Endiju Vorholu, važna je njegova “Fabrika”. “Fabrika” je zapravo Vorholov studio u Njujorku, koji je bio mesto okupljanja mnogih umetnika, intelektualaca, kontroverznih ličnosti tog vremena poput homoseksualaca, transvestita, bogatih ljudi, pa čak i holivudskih zvezda. Fabrika je okupljala i još jednu kategoriju osobe – Vorholove muze, odnosno, kako ih je on nazivao, superzvezde! Njih je bilo dosta, ali jedna koja je apsolutno odskakala i ostala i te kako zapamćena jeste Idi Sedžvik, mlada kalifornijska bogatašica, koja pri dolasku u Njujork upoznaje Endija Vorhola i postaje njegova zvezda, a samim tim i zvezda mnogih drugih… Najviše su ostale zapamćene njene uloge u filmskoj sagi pod nazivom “Sirota mala bogatašica”, koja je važan deo Vorholovog avangardnog filmskog stvaralaštva.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ipak, uloge u Vorholovim filmovima nisu najveći razlog zbog kog je Idi Sedžvik ostala zapamćena… U periodu druženja sa Endijem Vorholom, Idi je razvila svoj specifičan stil koji ju je usled svoje upečatljivosti, odvažnosti i seksepila učinio modnom figurom, nezaboravnim licem umetničke scene Njujorka, šezdesetih godina. Crni uski kostimi, crne kratke haljine, izuzetno krupne i duge minđuše, dopunjene i zatamnjene obrve, kao i kratko podšišana plava kosa sa crnim izrastkom, postali su njen znak prepoznavanja i ono što prvo pada na pamet kada se pomene ime Idi Sedžvik.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Idi Sedžvik je umrla mlada, u 28. godini od predoziranja. Moguće je i da je taj momenat učinio nekom vrstom ikone tog vremena. Njujorška scena u to vreme najlakše i najverodostojnije može se objasniti krilaticom – seks, droga i rokenrol. Stoga njena smrt i nije bila iznenađenje, ali je svakako to bio još jedan detalj koji je dodatno uokvirio nešto poput moderne “bajke”, gde Idi Sedžvik ima ulogu nekog ženskog anti-heroja.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Sirota mala bogatašica, prelepa devojka specifičnog stila, diva ekscentričnog umetnika pod imenom Endi Vorhol, u nekom periodu i ljubavnica poznatog muzičara Boba Dilana… Sve je to bila Idi Sedžvik, važno lice i Fabrike i Njujorka, šezdesetih godina.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Ned 15 Feb - 18:17

Ingmar Bergman i njegove prelepe muze



Ključan sastojak velikog uspeha Ingmara Bergmana su prelepe i beskrajno talentovane glumice. Iako je njihov odnos često prelazio granicu „strogo poslovnog“, Bergman nikad nije oženio nijednu od njih, a bio je u braku čak pet puta.

Prva i po mnogima najseksepilnija bila je Harriet Andersson, zvezda filma Leto sa Monikom. Njene scene, gde je oskudno obučena izazvale su mnogo pažnje u celom svetu i doprinele izgradnji imidža Švedske kao liberalne zemlje.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Zvanično je bila sa Bergmanom od 1952. do 1955. godine, a kada je romansa počela, imala je drugog partnera, a Bergman bio već u svom trećem braku. Među kasnijim ulogama Harriet Andersson kod Bergmana izdvajaju se one u filmovima Krici i šaputanja i Kroz tamno staklo. Jednom je izjavila kako je nervira što Bergman nju i koleginice zove „moje glumice“, kao da su njegova pokretna imovina. Veliki je protivnik upotrebe šminke.
[You must be registered and logged in to see this image.]
I dalje u trećem braku (sa novinarkom Gun Grut), Bergman je 1955. godine zamenio Harriet njenom koleginicom i prezimenjakinjom Bibi Andersson. Njihova romansa trajala je naredne četiri godine, a Bibi je zapamćena kao njegova najzastupljenija glumica, sa više od deset sjajnih uloga. Neke od njih su uloge u filmovima Sedmi pečat, Divlje jagode, Đavolje oko i Persona, gde je na scenu stupila Bergmanova sledeća ljubavnica, čuvena Liv Ullmann.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Liv Ullmann je jedina strankinja, tačnije Norvežanka, među Bergmanovim divama. Njih dvoje su od 1965. do 1970. bili u vezi iz koje su dobili ćerku Linn, danas poznatu spisateljicu i novinarku. Liv je vremenom postala Bergmanova ultimativna „muza“, posebno posle raskida.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Jednom je rekla: „Nismo mogli da živimo zajedno, ali nismo mogli ni jedno bez drugog. Kada smo se rastali, osetila sam takav bol kao nikada u životu i nadam se da se nikad više neću tako osećati.“

Već pomenuti Persona i Krici i šaputanja, kao i Prizori iz bračnog života i Fani i Aleksandar, spadaju u njene najznačajnije filmove. U zrelijoj fazi je čak režirala par filmova po Bergmanovom scenariju, a znamo i da je bila u dvoipogodišnjoj ljubavnoj vezi sa našim novinarom Draganom Babićem.
Poslednja lepotica koju moramo pomenuti je Ingrid Thulin, po nekima najlepša od svih. Najbolje su joj išle uloge hladnih žena, ponekad frigidnih i nesposobnih za ljubav. Jedina od četiri najpoznatije Bergmanove lepotice sa kojom režiser, barem zvanično, nije imao intiman odnos. Takođe je jedina koja danas više nije među živima. Istakla se u nekoliko već pomenutih filmova, kao i u Zimskoj svetlosti i Mađioničaru, u kom je sve vreme obučena kao muškarac.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Za kraj – anegdota. Čuvena Ingrid Bergman (sa kojom režiser nije bio u srodstvu) glumila je u njegovom filmu Jesenja sonata. Navodno, na snimanju je bio toliko drzak i zahtevan da mu je u jednom momentu lupila šamar!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Manja

Super Član
Super Član

avatar

Ženski
Poruka : 574

Godina : 27

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 07.02.2015

Raspoloženje : Promenljivo


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Uto 17 Feb - 15:48

Muške modne muze za 21. vek

Nekako je uloga muze, ta večita inspiracija velikim umovima uvek bivala poverena ženi, istina je, sama reč muza ženskog je roda pa vam je verovatno sasvim prikladno da stvari ostanu kakve su i do sada bile. Međutim, 21. vek poznaje nešto čega ranije možda nije bilo, ili nije bilo toliko popularno da bismo o tome pisali. Modne muze su sasvim specifična vrsta tog kružoka lepih i inspirativnih, i naravno, takvi povremeno posluže da neki kreator osmisli novu kolekciju za predstojeću sezonu i tako redom.
Nemojte reći da ste u šoku! Ali svako ima svoju šoljicu čaja, za Alfreda Hitchcocka su to bile plavuše, za Picassa žene (kao takve), a u modnom svetu to su različiti već uspešni ljudi u poslovima kojima se inače bave, ali koji imaju dovoljno samopouzdanja, ležernosti, ponešto od karakterističnog stila, da svakako mogu biti muze onima koji još uvek nisu sigurni kako se te stvari rade.
U modi su česte podele na za i protiv, a vi zauzmite neutralnu poziciju – recite da je to stvar ukusa i modni stil birajte sami, a muzu pronađite u drugim sferama života.
Nazad na vrh Ići dole
Manja

Super Član
Super Član

avatar

Ženski
Poruka : 574

Godina : 27

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 07.02.2015

Raspoloženje : Promenljivo


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Uto 17 Feb - 15:52

[You must be registered and logged in to see this image.]
Izvor mudrosti je ženskog roda

Inspiracija, taj neobjašnjivi božanski dah koji ulazi samo u izabrane, uvek je bila ženskog oblika

Najpoznatija inspiracija sa ženskim licem u istoriji književnosti je Danteova Beatrice, koja je, predmet ljubavi i čežnje, podstakla njegov genije. Ona je bila boginja njegovog svemira i on joj je pevao u slavu i spomen. Zauzvrat, ona ga je vodila kroz tri sveta: u Pakao ne ulazeći, tu mu je pratilac bio veliki nekršteni genije Vergilije, ali ga je, svetleći božanskim sjajem, vodila kroz Čistilište i Raj. U poslednjoj rajskoj sferi, Beatrice je ipak mesto ustupila Bogu, nesumnjivo muškog roda, bradatom sveznajućem i svevidećem! Beatrice je Muza, božanska pojava, ona inspiriše Dantea i simbol je njegovog pesništva. Kao žena Beatrice je morala biti isključena iz kreativnog procesa. Mogla je da služi kao objekt Danteove inspiracije, ali sama nije smela da obavlja nikakvu kreativnu, niti intelektualnu delatnost. Slaviti jednu ženu kao genija bio je patrijarhalni sakrileg, ona nije mogla biti ništa više od animir-dame, obožavateljke i predmeta obožavanja. Na ovaj način su vekovima bili brisani i ukrivani duboki tragovi žena kao kulturnih nosilaca i stvaralaca.
Ako krenemo stopama ljudske prošlosti, skrivene u kutovima jezičke istorije, Muze su te koje nam osvetljavaju svaku etapu i koje su prisutne u svim epohama, spajajući sadašnjost i drevnu, nerazgovetnu tamu našeg početka. Rađanje duha iz izvora inspiracije nadgledaju žene, njih devet na broju, svaka zadužena za drugu oblast duhovnog stvaralaštva. Tek u doba rimskih careva svakoj od njih devet dodeljena je određena oblast. Kod Homera još uvek nije jasno koliko ih je na broju, ali ih on srčano priziva u prolozima Ilijade i Odiseje. Hesiod u svojoj Teogoniji zapisuje da su one kćeri Titanke Mnemosine, boginje pamćenja. Pređašnja uloga poezije i muzike bila je da obezbedi sećanje na prošlost, a ne da zabavi. Zato su Muze i danas kod svoje kuće u muzejima, prostorima u kojima je sećanje radna obaveza.
Dok je kod Vergilija invocatio, prizivanje Muza, bio ukras njegovog pesničkog umeća, Horacije ismeva visokoporni patos i parodira književno dozivanje zaštitnica umetnosti, koje predvodi Apolon, kako bi bilo nekog patrijarhalnog reda u haosu matrijarhalne kreacije.
Srednji vek, svedoči romanista Ernst Robert Curtius u svom kanonskom predavanju o Muzama, proteruje Muze iz hrišćanskog pesništva kao vrišteće nevernice i poverava ga radije Svetome duhu. Tek Dante ponovo poseduje veličinu i pesnički format da vrati Muzama mesto koje im pripada. On ih naziva dojiljama koje pesnika hrane svojim slatkim mlekom.
Petrarcu je inspiracijom dojila njegova Muza od krvi i mesa, njegova Laura. Od Petrarce naovamo muze postaju sve realnije, uglavnom nedostižne, ponekad opipljive, ali uvek objekat čežnje u čijim dubinama je pesnik, umetnik, samoljubivo gledao svoj sopstveni lik.
Goetheove muze su bile one žene koje nije mogao da ima: Charlotte Buff je vodila pesnikovu ruku dok je pisao Vertera, a devetnaestogodišnjoj Ulrike von Levetzow dugujemo uzvišene jecaje Marijenbadskih elegija ostarelog pesnika. U mladom liku žene koju ne može da ima stari Goethe gleda svoju smrt i stapa se sa svojim legendarnim Faustom: „Prodajem dušu za samo jedan trenutak mladalačkog napona u kome bih mogao da posedujem sve što želim!“
Van sigurnih zidina građanskog braka žene nisu imale mogućnost pristojnog opstanka. No u periodu romantike, osim što inspirišu svoje muške poznanike i saputnike, one uspevaju da i same preuzmu pero i kist stvaralaštva. Bettina von Arnim, Caroline Schlegel, Karoline von Günderrode, Rahel Varnhagen vode salone u kojima organizuju duhovni i umetnički život čitave jedne epohe, ali ne uspevaju da prevaziđu okoštale forme kojih su i same žrtve. Oko njih se roje prozračne devojčice, muze u pubertetu, koje njihovim kolegama mute pamet i otvaraju skrivene škrinje božanske inspiracije. Novalisu je potrebno samo pet minuta da se besmrtno zaljubi u trinaestogodišnju Sophie von Kühn, koja je umrla kao njegova verenica sa samo petnaest godina. Posle njene smrti Novalis piše Himne noći, prizivajući svojim besmrtnim genijem božansko proviđenje kroz njen lik.
Moderno vreme, koje računamo od renesanse, sve više vezuje Muzu za jednu žensku osobu u koju se umetnik, pesnik zaljubljuje i koja ga kroz ljubav prosvetljava. Muze starog vremena, zlatnog doba, bile su glasnice koje su prenosile nadahnuće sa olimpskih visoravni na zemlju. Platon u svom dijalogu Ijon kaže da je nadahnuće kao magnet, a da inspiracija poput magnetne sile vezuje ne samo pesnika kroz koga struji, već i rapsoda koji peva njegove stihove, a onda i sve one koji pevanje slušaju. Stare Muze su nesebično delile nadahnuće, koristeći pesnike kao medijum kroz koji se lepota prenosi sa visine na nizinu. Pesnik, odnosno umetnik je, čini se, bio srećnik koga su one slučajno ili hirovito izabrale. Moderna vremena su uspela da Muze spuste sa njihovih božanskih visina na zemlju. One postaju kroz epohe modernog sveta sve više samo okidači za izlivanje skrivenog ličnog bogatstva jednog umetnika. Znamo da bi se to bogatstvo realizovalo u odabranoj formi i bez njihovog delanja – ali je ipak ukras svake velike muške biografije jedan ženski lik, po pravilu mlad i lep, koji se zavodi i emocijom porobljava. Ipak, efekat je isti kao i u stara vremena: nadahnuće struji i na slušaoce i širi lepotu svuda gde nadarena reč, oblik ili ton padne.
Veliki trijumf doživljava ideja inspiracije u ženskom obliku u doba belle époque. Postepeno oslobađanje društvenog libida iz strogo uređenih pravila građanskog života artikuliše erotsku čežnju kao umetničko nadahnuće. Lou Andreas-Salomé, kćer peterburškog generala, decenijama je držala trojicu velikih umetnika i mislilaca, kao što su Friedrich Nietzsche, Paul Rée i Frank Wedekind, sapetim u svojim erotskim igrama. Svi su tražili njenu blizinu: Gerhart Hauptmann cvili: „Draga, željena ženo! Morate mi dozvoliti da dođem.“ Salomé, sjajna esejistkinja, svojim oštrim umom shvata snagu erotske igre: ona zrači seksepilom, ali ne dopušta intimu: živi sa Paulom Réeom, ali ne deli sa njim postelju, udaje se za orijentalistu Friedricha Carla Andreasa, ali pod uslovom da nikada ne konzumira brak. Tek dvadesetjednogodišnji Rainer Maria Rilke prevazilazi ovu strogu askezu Salomé, koju je ona smatrala izvorom svoje intelektualne snage. Rilke ju je osvojio svojom ženstvenošću, osetljivošću, sposobnošću predavanja i podavanja:
„Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me, al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti,
a ako mi i mozgom užgaš plam —
na krvi svojoj ja ću te poneti“, piše Rilke posle jedne zajedničke noći.
Muze zavode svojom distancom, nedostižnom, nedodirljivom prisutnošću. Eleonora Duse je otelotvoravala ovaj ideal. Dok je Lou Salomé bila prava femme fatale koja je neutaženom požudom bičevala svoje obožavaoce, Eleonora Duse je bila femme fragile koja je svojim strasnim i paćeničkim pogledom oduševljavala čitavu jednu generaciju umetnika, među njima i Rilkea. Ona je bila muza masa, ludost svih želja. Pojavljujući se iz večeri u veče kao Dama sa kamelijama, Hedda Gabler ili Nora na pozornicama Evrope, Amerike i Latinske Amerike, Duse je znalački ulagala svoju čaroliju kojom ju je masa krunisala: nije dozvoljavala uvid u svoj privatni život, nije davala intervjue, izbegavala je prijeme, nikoga nije puštala u svoju garderobu, hranila se isključivo u strogoj privatnosti. Njen susret sa pet godina mlađim, legendom ovenčanim pesnikom Gabrielom D’Annunziom, koji je ovu slavnu glumicu bio stavio na podest svoje Muze, promenio je čitavu koncepciju njenog do tada diskretnog života. Turbulentna veza ova dva umetnika bila je tema evropskih medija godinama – muza je postala medijski fenomen.
Jedna druga slavna muza fin de sièclea je svoj potencijal da inspiriše i nadahnjuje umela da upotrebi i u svrhe lične emancipacije. Alma Mahler-Werfel, iako obdarena mnogo manjim intelektualnim i kreativnim sposobnostima, znala je da svoj veličanstven potencijal senzualnosti uloži u svoje muškarce, ostajući ipak nedodirljiva. Alma Mahler je trošila svoje umetnike, inspirišući ih da produkuju velika dela, koja je ona onda pretvarala u siguran i lagodan život. Emotivno nedodirljiva, ona je pravila medijski spektakl kako od svojih zaljubljivanja, tako i od svojih razvoda. Posedujući veliki socijalni talenat, ova Bečlijka je od svojih ljubavi stvorila čitavu umetničku fabriku: Gustav Klimt, Alexander von Zemlinsky, Gustav Mahler, Oskar Kokoschka, Walter Gropius i na kraju Franz Werfel. Mahler joj je posvetio Osmu simfoniju kada ga je ostavila zbog Gropiusa, a Kokoschka ju je bezbroj puta portretisao.
Današnji svet muške umetnosti su Muze napustile. Ostale su nam samo trivijalne starlete koje služe po pravilu ostarelim umetnicima kao alibi za njihovu fizičku, a često i kreativnu onemoćalost. Današnje vreme se sve više puni ženama koje stvaraju, koje su ponovo nosioci jednog savremenog kulturnog koncepta – to nisu više Titanke koje rađaju kćeri, niti su predmeti obožavanja, a ponajmanje obožavateljke, to su sada realne žene koje misle, stvaraju i uživaju svoju slobodu, plaćajući je često veoma visokom cenom sopstvene redukcije. No njima, upravo njima ponovo dolaze drevne Muze nadahnuća, bez lascivne erotike, bez izazova želje za posedovanjem, čiste Muze koje prenose magnetnu silu sa olimpskih visina na zemlju, među nas, smrtnike.
Tekst: Jelena Volić Hellbusch
Nazad na vrh Ići dole
Manja

Super Član
Super Član

avatar

Ženski
Poruka : 574

Godina : 27

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 07.02.2015

Raspoloženje : Promenljivo


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Uto 17 Feb - 15:59

Isidora Dankan – ples koji su dodirnule muze

[You must be registered and logged in to see this image.]
Olja Ivanjicki: Balerina- Isidora Dankan, 1995. ©Fond Olge Olje Ivanjicki
Njen osnovni princip u plesu da telo i pokreti moraju biti slobodni odraz unutrašnjeg doživljaja inovirali su plesnu umetnost. Načela igre koja se danas mogu videti u modernom plesu različitih trupa i pojedinaca svoj osnov dobili su u onome što je ova žena radila početkom 20. veka. U vreme kada je ona, bosonoga i obučena u providnu grčku togu plesala i unosila novine u igru, Amerika je osporavala a u Evropi je postala prava baletska zvezda.
Anđela Isidora Dankan rođena je u San Francisku 27. maja 1877. godine, kao najmlađe od četvoro dece u porodici oca bankara i majke pijanistkinje. Ubrzo po Isidorinom rođenju, otac je izgubio banku i porodica je osiromašila. Majka je decu odgajala veoma slobodno, od malih nogu ih upućujući na umetnost i obrazovanje. Svake večeri deca su se okupljala oko klavira, a Isidora i sestra Elizabet su plesale uz razne melodije. Zbog siromaštva, sa samo šest godina, zajedno sa sestrom, počinje da daje deci iz komšiluka prve časove plesa. Školu baleta Isidora nikad nije pohađala, a u trinaestoj godini napušta i redovnu školu. Istovremeno, guta knjige Dikensa, Šekspira, Takerija i mnogih drugih, obožava evropsku literaturu i prema zapisima iz autobiografije “Moj život”, već tada, kao dete, razmišlja o odlasku u inostranstvo. Iz San Franciska porodica prelazi u Čikago, gde Isidora pokušava da dobije prvi angažman, međutim u pozorište je ne primaju. U očajničkoj potrazi za nekakvim poslom, igra u jednom restoranu i tu ostaje, sve dok se veliki Augustin Dali sa svojom trupom ne pojavljuje u Čikagu. Na jedvite jade uspeva da ga ubedi da je primi i sasluša njene ideje o plesu, nakon čega je on poziva u Njujork na audiciju.
 Isidora se sa porodicom preselila u Njujork i postala deo trupe Augustina Dalija 1895. godine. Dve godine u toj trupi nisu donele nikakvo poboljšanje u finansijskom smislu, porodica je jedva preživljavala, a Isidora nije uspevala da ubedi svog direktora u svoju “revoluciju u umetnosti”. Napušta Dalija i odlazi u studio u Karnegi holu, gde konačno počinje pomalo da dobija angažmane i da svoje koreografije prikazuje na privatnim koncertima za njujoršku elitu. Ipak, nezadovoljna prijemom na koji nailazi, odlučuje da porodica mora da se seli u London. Pozajmljuje nešto novca i teretnim brodom, sa bratom, sestrom i majkom, odlazi u London, 1898. godine.
[You must be registered and logged in to see this image.]
U Londonu nešto lakše dolazi do posla. Počinje da igra pred bogatima na privatnim zabavama, a inspiraciju pronalazi na grčkim vazama u Britanskom muzeju. Uskoro upoznaje krem londonskog društva i polako staje na noge. Sestra Elizabet se vraća u Ameriku da otvori plesnu školu i tako pomogne ostatku porodice. Dve godine kasnije Isidora, brat i majka kreću u Pariz, gde dospevaju u vreme čuvene svetske izložbe 1900. godine. Na izložbu stiže i Šarl Hale i uvodi je u strogi krug intelektualnog Pariza. Kompozitor Masažer je prati kada prvi put nastupa u salonu De Marsoa. Posle nastupa, prilazi joj Sardu oduševljen njenom igrom. Nižu se uspesi po salonima a Isidora igra Orfeja od Glika u čuvenom salonu Madlene de Mare. Izlaze prve kritike o njenoj igri, u kojima se za Isidoru pronalaze samo reči hvale. Postaje predmet obožavanja pariske elite. Njena majka, takođe, svira virtuozno i prati je na klaviru, a Betoven, Šubert, Šuman, Šopen, List i Vagner nalaze se u Isidorinom repertoaru.
Isidorina slava se konačno širi Evropom. Pozivaju je u Berlin, Lajpcig i Beč.
Od 1905. godine, u blizini Berlina, otvara svoju prvu plesnu školu. Uz sestru Elizabetu, obučava mlade igrače koji će kasnije postati plesna trupa “The Isadorables“, kako ih je nazvala štampa. Škola je uključivala i dečake i devojčice, ali je ubrzo zatvorena zbog nedostatka finansijskih sredstava. Iz Beča, odlazi u Budimpeštu u kojoj igra 30 puta pred punom salom i gde publika ludi od oduševljenja. Budimpešta se i zvanično smatra startom umetničke karijere Isidore Dankan. Odatle kreće na turneju Evropom, a zatim Amerikom. Iako je smatrala da komercijalne turneje narušavaju odnos prema igri kao umetnosti, igrala je po čitavoj Evropi, po Severnoj i Južnoj Americi, opčinjeno sama na Akropolju, koji je smatrala vrhuncem umetničkog dostignuća… Posetila je Rusiju osam puta, očajavala gledajući siromašne na ulicama Petrograda, tragala za filozofijom igre, produbljivala je proučavajući filozofiju, istoriju i literaturu, osnovala tri plesne škole u kojima je razvijala svoju umetnost i sve to vreme vodila i buran privatni život.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Iz veze Edvardom Gordonom Kregom, scenografom i velikim reformatorom pozorišta, dobija kćerku Didri 1906. godine, a 1910. godine dobija sina Patrika,  iz veze sa Parisom Singerom, bogatim naslednikom “Singer” carstva šivaćih mašina. Paris Singer je finansirao i otvaranje nove plesne škole, u osvit Prvog svetskog rata, 1913. godine, u Parizu. Kasnije iste godine, sve prekida nova tragedija, a Isidora doživljava potpuni emotivni, kada oboje dece, zajedno sa dadiljom, ginu u automobilskoj nesreći u kojoj automobil uleće u Senu i deca se utapaju.
Isidora se nikada nije oporavila od ove tragedije. Pomišljala je da se ubije, a na silu nastavljala pedagoški rad. U vreme Prvog svetskog rata, nastupala je kako bi sakupljala sredstva za ranjene i izbegle. Jedno vreme provela je u Italiji kod Eleonore Duze, zatim je radila na novim koreografijama, a od 1916. do 1920. godine je intenzivno nastupala po Evropi i Americi, uključujući i Južnu Ameriku. Isidora Dankan je bila veoma poneta socijalnim i političkim prilikama u Rusiji, sve više je nadu polagala u novo doba, zagledana u velike promene koje je Revolucija donela. Autobiografija “Moj život” završava se rečima “Zbogom, Stari Svete! Pozdravljam Novi Svet!”, kada 1921. godine Isidora po poslednji put odlazi u Rusiju.
[You must be registered and logged in to see this image.]
o novo poglavlje života slavne tragične junakinje i umetnice nije ostalo neupamćeno u literaturi i istoriji. U Rusiji Isidora otvara svoju plesnu školu. Jedne noći u Petrogradu, u ateljeu slikara Jakulova, sreće mladog razbarušenog pesnika Sergeja Jesenjina. Ta, za ono vreme skandalozna ljubavna priča između slavne igračice i isto toliko slavnog, ali 20 godina mlađeg pesnika, počela je na prvi pogled. Čim je ušao pitao je za Isidoru, seo do njenih nogu a ona ga pomazila po zlatnoj kosi i progovorila ono malo reči na ruskom koje je znala “Zlatna glava… Anđeo… Đavo”. 
Isidora i Jesenjin započinju tešku vezu, pomešanu sa alkoholom, rastancima, svađama, tučama i stalnim vraćanjem. Venčavaju se 1922. godine, putuju zajedno po Evropi. Tada i Jesenjin objavljuje svoje izabrane pesme, a Isidora se vraća umetnosti, priređuje koncerte. Ova problematična, opsesivna veza ne može da potraje i oni se rastaju već 1923. godine. Naredne godine, Isidora igra poslednji put u Boljšoj teatru i napušta Moskvu, a Jesenjin, nažalost godinu dana kasnije navodno izvršava samoubistvo u hotelu Angleter u Petrogradu. Posle Sergejeve smrti, Isidora ne pronalazi mir. Često se pojavljuje pijana u javnosti, vodi neuredan život, više se baveći finansijskim problemima nego plesom. Vreme provodi između Nice i Pariza, sve do 14. septembra 1927. godine, kada posle ručka sa prijateljima, na bizaran način strada u sportskom automobilu marke “Bugati”, kada se tokom vožnje, dugačak šal koji je nosila oko vrata obmotao oko zadnjeg točka na automobilu i slomio joj vrat. Po drugoj verziji, automobil u kome je Isidora Dankan stradala bio je marke “Amilcar”, a “Bugati” je bio nadimak koji je Isidora nadenula svom italijanskom prijatelju.  U svakom slučaju, tog 14. septembra u Nici, jedan dugački crveni šal Isidoru Dankan odveo je u večnost. Sahranjena je u Parizu pored svoje dece.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Olja Ivanjicki – Bugati, Isidora Dankan, 1995. ©Fond Olge Olje Ivanjicki
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Sub 21 Feb - 9:15

“La Divina” Marija Kalas muza Aristotela Onazisa



[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedna od najvećih muzičkih umetnica dvadesetog veka, Marija Kalas (Maria Callas), primadona assoluta, upamćena je kao najveći sopran svih vremena. Besprekorno lepa, božanskog glasa, temperamentna i blistava, plenila je pažnju svih, i medija, i publike i muškaraca. Ipak, život praćen skandalima, nesrećnom ljubavlju, depresijama i samoćom, od Marije Kalas napravio je tragičnu ikonu svog doba.

Marija Kalas rođena je kao Marija Ana Sofija Sesilija Kalogeropulo 2. decembra 1923. godine u Njujorku, u grčkoj emigrantskoj porodici. Bila je povučeno dete, sklono melanholiji, za sebe je kasnije govorila da se osećala kao ružno pače, sa viškom kilograma, velikim naočarima zbog kratkovidosti, u porodici koja nije bila srećna. Majka je 1937. godine odlučila da napusti loš brak i da se sa ćerkama vrati u Grčku. Majka je od početka predstavljala za Mariju veliki autoritet i biografi smatraju da je za Marijin psihičku labilnost, kompleks niže vrednosti isključivo kriva ona, koja je uvek bila kritički nastrojena prema Mariji i nije nikada pokazivala emocije ili bilo kakvu toplinu. Marija Kalas je kasnije govorila javno da je majka bila spartanka, koja je samo znala da kritikuje i bude stroga. I na Marijinu karijeru majka je mnogo uticala, terajući je da peva još od pete godine, što je ona tada mrzela.

U Grčkoj počinje da se razvija i karijera Marije Kalas. Sa 14 godina u Atini upisuje nacionalni konzervatorijum, a zatim i čuveni Atinski konzervatorijum. Njen veliki talenat otkrila je njena prva profesorka pevanja, Marija Trivela, koja je ohrabrivala mladu pevačicu, verujući da je njen glas kao nebrušeni dijamant koji će se tek razvijati i dostići svetsku slavu. Marija Kalas je sve više vremena posvećivala pevanju, provodila sate i sate na Akademiji i polako je proširivala svoje pevačke mogućnosti. U Olimpijskom pozorištu u Atini 1939. godine započinje pevačku karijeru. Uloga Beatriče u „Bokaču” 1942. godine označava se kao profesionalni debi Marije Kalas.Iste godine dobija glavnu ulogu u „Toski” u Grčkoj nacionalnoj operi. Ipak, po završetku rata, u Operi za nju nije bilo mesta, jer su u Grčkoj vladali levičari i Marija je proterana.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Vratila se u SAD sa željom da vidi svog oca i da se profesionalno oproba na američkoj sceni. Bez velikog uspeha, 1947. godine vraća se u Evropu, u Italiju, gde u Veroni ostavlja publiku bez daha izvodeći „Đokondu”. Usledile su godine munjevite slave. Bila je ljubimica kritike koja je hvalila njenu sposobnost da dočara najtananija osećanja i bol likova koje je igrala. Iako teška za saradnju, hirovita, sklona skandalima u vidu otkazivanja nastupa kad god se osećala loše ili nedovoljno spremnom, Marija Kalas tih godina bila je kraljica operske scene. Njen talenat i virtuoznost niko nije mogao da ospori, nastupala je širom sveta, a poslednji teatar u kome je Marija Kalas otpevala integralnu operu bio je londonski Kovent Garden, 1965. godine.
Njen privatni život punio je novinske stupce. U dvadeset-četvrtoj godini se udala za italijanskog industrijalca Đovanija Batistu Meneginija. U njemu je našla veliku podršku, a njegov uticaj i novac pomagali su joj u karijeri. Dosta stariji od nje, Đovani je u Marijinom životu igrao više očinsku ulogu, bio veran prijatelj, ali taj brak je patio i od nedostatka strasti, avanture i istinske ljubavi.
A onda je Marija na jednom balu u Veneciji 1957. srela grčkog brodovlasnika Aristotela Onazisa. Dve godine kasnije, tokom krstarenja Mediteranom na Onazisovoj jahti „Kristina”, kako smatraju biografi, počela je jedna od najpoznatijih i najintrigantnijih ljubavnih priča veka. Marija Kalas je napravila pauzu u karijeri i odlučila da bude samo „žena koja voli”. Pratila je Onazisa na putovanjima širom sveta, uživala u njegovoj pažnji i očekivala brak, do koga nikad nije došlo. Ova strasna i snažna veza često se završavala lomovima, svađama, poniženjima i kompromisima. Ostala je u drugom stanju i mada se Onazis tome protivio, rodila sina koji je ubrzo po rođenju umro. Skrhana bolom, usamljena i slaba, Marija Kalas je utehu sve više nalazila u tabletama za smirenje. Onazis je, sa druge strane, nastavljao svoj život, zabave, putovanja. Sve češće je ostajala sama, u pariskom stanu, ophrvana bolom i ljubomorom. Onda se Aristotel Onazis 1964. godine prvi put u javnosti pojavio sa Džeki Kenedi, udovicom američkog predsednika Džona Kenedija. Posle samo tri meseca, Onazis i Džeki se venčavaju, a Marija za brak saznaje iz novina.
U potrazi za utehom, počinje ponovo da nastupa u Parizu, gde devet puta igra „Tosku” i zatim trijumfuje i u Njujorku u istoj ulozi. Ipak, njeno zdravlje i slabost odrazili su se i na njen glas, koji je gubio snagu. Po savetu lekara, Marija Kalas je morala da prekine pevačku karijeru. Poslednji nastup Marija Kalas je održala u Japanu 1974. godine. Biografi smatraju da su Marija Kalas i Aristotel Onazis nastavili da se tajno viđaju i posle njegove ženidbe sa Džeki Kenedi, sve do njegove smrti 1975. godine. Poslednje dane provela je pored njegove bolesničke postelje. Dve godine kasnije, sama, u svom pariskom stanu, umrla je od srčanih smetnji izazvanih prevelikom upotrebom sedativa.
Njena smrt obavijena je velom tajne i nagađanjima o uzroku. Sumnja se i da je njen pepeo nestao sa pariskog groblja Per Lašez. Iako je zvanično njen pepeo rasut iznad Egejskog mora, ne postoje dokazi da je za života Marija Kalas izrazila želju da se to uradi, a nema ni dokaza da je pepeo koji je gradonačelnik Atine prosuo u more zaista njen.
Njen život ostao je do danas tema biografa, njen glas ostao je nenadmašan i njena pojava svrstava je u jednu od najsnažnijih pevačkih ikona svog doba.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   Sub 21 Feb - 18:35

Da je ljubav najveći pokretač i večita inspiracija svedoči toliko primera umetnika koji su svoja najlepša likovna ili književna dela posvetili upravo svojim ljubavima, muzama.

Nemoguće je govoriti o Frančesku Petrarki a da se ne pomene Laura, njegova muza. Mada istorija još raspravlja o njenom postojanju, ne sumnja se da je ona bila stvarna. Od dana kada ju je ugledao na stepeništu crkve u Avinjonu 1327. godine, zavoleo ju je. Ali da li je ona uopšte znala da je on obožava, jer ipak bila je udata za drugog. Toj velikoj neuzvraćenoj ljubavi Frančesko je napisao stotine ljubavnih pesama kao najlepši primer svog tananog osećanja.

Rubens je svoju drugu suprugu, koju su mnogi nazivali najlepšom ženom Antverpena, Helenu slikao u svim kompozicijama gde su se ženski likovi uopšte i pojavljivali. Helena Fourment, sa kojom je umetnik imao četvoro dece je bila žena putenih veličanstvenih oblina, bisernog tena, svetlih očiju, lepote koja se poistovećuje sa njegovom umetnošću. Slikao ju je i kao stidljivu košutu, kao Lolitu iz snova svakog muškarca, sa kovrdžavom kosom skrivajući njeno nago telo krznenim ogrtačem.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Dali je svoju večnu ljubav Galu upoznao 1926. godine dok je još bila udata za Pola Elijara, jednog od osnivača nadrealizma.Ulazak Gale u njegov život je bilo dugo čekano otkrovenje. To je bila žena iz njegovih dečačkih snova. Dali je tvrdio da nije imao ljubavnih iskustava pre Gale. Pominje se doduše neko previše toplo prijateljstvo između njega i pesnika Lorke, ali se sa sigurnošću ne može tvditi da li je to bila istina, poznajući Dalijevu sposobnost da izmišlja priče.U prilog činjenici da je Gala potpuno fascinirala Dalija svedoče njegovi lični memoari, gde on navodi da joj od prevelike treme i uzbuđenja dugo nije uspevao da izjavi ljubav. Voleo ju je fanatično, nebojano puta je naslikao i bio joj veran čitavog života.
[You must be registered and logged in to see this image.]
[You must be registered and logged in to see this image.]
Mane je ovekovečio Olimpiju, Rafael je svaki ženski lik koji je slikao poistovećivao sa svojom ljubavnicom iz Rima kojoj nikada nismo saznali ime, a to su samo neki od primera dobro poznati javnosti.

Voljene žene su bile omiljena tema umetnika. O njima su se komponovale i pevale pesme, oslikavala platna, vajale skulpture a zejedničko im je to da su to ujedno i najveći domeni umetnosti tog pojedinca jer su vođeni najlepšim osećanjem a to je ljubav.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Slikari i modeli   

Nazad na vrh Ići dole
 
Slikari i modeli
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Slikari i modeli
» Likovne tehnike
» Ruski slikari
» Poznati muzičari kao slikari
» Japanski slikari
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Slikarstvo-