Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Radoje Domanović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52127

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Radoje Domanović   Pet 22 Feb - 23:23

Radoje Domanović
(1873. - 1908.)







Radoje Domanović (Ovsište, 16. februar 1873 — Beograd, 4. avgust 1908) je bio srpski
satirični pripovedač.

Biografija

Rođen je 16. februara (ili 4. februara po julijanskom kalendaru) 1873. godine u porodici seoskog
učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu Jarušicama, gde je
završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi
u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu.
Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Posle pada režima kralja
Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički
list „Stradija“, u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima. Razočaran, odavao se sve
više boemskom životu, mnogo je pio, i usamljen, ogorčen i siromašan umro je u 35. godini života,
4. avgusta 1908. u Beogradu.
Radoje Domanović je prvi pravi satiričar među srpskim realistima, satira je glavno obeležje njegovog
talenta. On je tvorac srpske satirične pripovetke.

Veliki broj osnovnih škola nosi ime „Radoje Domanović“, takođe postoji i Zadužbina „Radoje Domanović“
koja dodeljuje nagradu sa istim imenom.


Radoje Domanović, bista na Kalemegdanu, Beograd



Pripovetke

Njegove najznačajnije pripovetke su:
Vođa
Danga
Stradija
Mrtvo more
Kraljević Marko po drugi put među Srbima
Razmišljanje jednog običnog srpskog vola
Ukidanje strasti
Pozorište u palanci
Glasam za slepca
Ne razumem


Filmovi

Domanovićeva dela su pretočena na filmsko platno:
1964. Boj na Kosovu
1968. Kraljević Marko po drugi put među Srbima (TV)
1980. Pripovedanja Radoja Domanovića (serija)
1988. Neka čudna zemlja

wikipedija
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52127

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Radoje Domanović   Pet 22 Feb - 23:25

Čudo je, učitelju, danas ima i slobode i pismenih ljudi i škola i svega, pa opet sve gori ljudi!"

Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 52127

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Radoje Domanović   Pet 22 Feb - 23:30


Domanović: 140 god. od rođenja

Srpski pisac, utemeljivač alegorično-satirične pripovetke Radoje Domanović rođen je pre 140 godina,
16. februara 1873. godine, u selu Ovsište kod Topole.




Po majci iz značajne ustaničke porodice Cukića, Domanović je još iz detinjstva poneo u sebi idealnu
sliku herojskih likova učesnika u ustancima. Tako su porodična i lokalna sredina formirali u budućem
piscu društveni ideal koji će on naći u savremenom životu.

Posle osnovnog školovanja, Domanović je učio gimnaziju u Kragujevcu i Veliku školu u Beogradu, ali
boravak u gradskoj sredini nije izmenio njegova shvatanja koja je poneo iz sela.

Oko pet godina trajao je period satiričarskog stvaranja ovog pisca, tačnije sve do obaranja poslednjeg
Obrenovića i zatiranja ove dinastije 1903. godine. Posle toga Domanović prestaje da stvara prava
umetnička dela.

U svojim satirama on je oštro prikazivao vlastodršce koje je smatrao korumpiranim i brutalnim, ali i
lažno rodoljublje i servilno građanstvo.

Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Posle pada režima kralja Aleksandra
Obrenovića pokreće satirični list "Stradija", kroz koji pokušava da se bori protiv mana novog režima.

Dela koja je ostavio za sobom su satirične pripovetke "Stradija", "Vođa", "Danga", "Mrtvo more", "Kraljević
Marko po drugi put među Srbima".

Razočaran, odavao se sve više boemskom životu i umro je u 35. godini, 4. avgusta 1908. u Beogradu.

Veliki broj osnovnih škola nosi ime ovog čuvenog satiričara, a postoji i Zadužbina "Radoje Domanović" koja
dodeljuje nagradu sa njegovim imenom.

b92.net
16.02.2013.



Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

Super Član
Super Član

avatar

Ženski
Poruka : 751

Učlanjen : 17.02.2013


PočaljiNaslov: Re: Radoje Domanović   Sub 23 Feb - 18:05

Вођа

...- Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети.
Nazad na vrh Ići dole
Ružica

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 207

Učlanjen : 26.03.2013


PočaljiNaslov: Re: Radoje Domanović   Pon 1 Apr - 22:10

Mrtvo more

Opisujući život ljudi u jednoj srpski palanci, njihovo ne prihvatanje različitih od sebe i mržnju samo prema onima koji se izdignu iznad proseka sredine u kojoj žive, Radoje Domanović je u pripovetki “Mrtvo more” na uverljiv i satiričan način pokazao kako je teško živeti u maloj sredini i pokoravati se njenim strogim pravilima.
Malograđanska sredina je učmala sredina koja ne podnosi razlike i veoma teško menja svoja unapred utvrđena merila dobrog ponašanja. U njoj vlada dvoličnost i licemerje, a svaki pojedinac je prinuđen da svoja lična razmišljanja podredi masi, da se ne suprotstavlja učmalosti i krši pravila.
Malograđani ne podnose ljude koji drugačije misle od njih samih i uvek se, ne birajući sredstva, suprotstavljaju smelim poduhvatima drugih. Oni žive mirnim životom bez ambicija, strasti, vrlina i poruka. U njihovom dosadnom i učmalom životu jedino je aktivna mržnja prema onom ko hoće da se uzdigne i nešto više postigne. Malograđani ne vole promene i ne žele da prihvate ništa novo, pa čak i ako je ono lepo, dobro i zanimljivo. U malograđanskoj sredini se osuđuje svako ponašanje drugačije od uobičajenog, a svi koji štrče i odskaču od drugih izloženi su ismejavanju, ogovaranju i ignorisanju. Ljudi puni ambicija i želje da iskažu svoj umetnički duh, naučnici blistavog uma, pesnici i slikari, neumoljivo se teraju da budu kao svi ostali. Njihov talenat nije njihova vrlina, već naprotiv, velika mana zbog koje u svojoj maloj sredini doživljavaju velike neprijatnosti. Oni predstavljaju opasnost i rizik za druge, jer mogu da postignu nešto više i nešto bolje. Zato se malograđani svojski trude da im uguše strast, unište slobodne umetničke snovi i ograniče njihov um.
Malograđanska sredina je sredina u kojoj vlada društveno mrtvilo. U njoj se ljudi slobodnog duha osećaju kao da im ponestaje daha i kao da se guše. Ona je kao mrtvo more, jedna zelena ustajala voda neprijatnog mirisa koja se nikuda ne miče i u kojoj nema istinskog života.

Radoje Domanović je kao čovek, pisac i publicista imao veoma kritičan odnos prema stvarnosti vremena u kome je živeo. Na meti njegove satirične proze bila je vlast i njeni predstavnici. S druge strane bio je mnogo razočaran ponašanjem gradjanstva (naroda) koje je bilo pokorno, podaničko i poltronsko.
"Mrtvo more" je alegorijsko - satirična pripovetka u kojoj je predstavio društvene pojave u Srbiji krajem 19. veka za vreme vladavine Obrenovića. Ovo delo je kritika društva i vlasti, a ujedno i poziv da se nešto promeni i okrene na bolje u svim segmentima društvenog i javnog sloja. Koristeći slikovit način govora Domanović kritikuje i ismejava ljudske mane i društvenu izopačenost, učmalost i neprosvećenost. Ujedno se trudi da to društvo promeni i natera ga da izađe iz te učmalosti u koju je upalo.
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75035

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Radoje Domanović   Pet 28 Mar - 16:06




VOĐA

- Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Radoje Domanović   Pon 2 Feb - 16:08

Ја сам врло много путовао по свету. Неки то верују, а многи не верују, већ држе да сам ја то уобразио. Чудновато! Уосталом, што рекао неко, цела ме се ствар не тиче ништа. Главно је да ја држим да сам врло много путовао.

Путујући по свету човек види свашта, често што ни у сну није снио, а камоли будан могао замислити. Читао сам у једним енглеским новинама како је цела енглеска штампа напала најоштрије неког грешног Енглеза који беше написао некакав путопис кроз Србију. Читао сам и тај путопис, и изгледа ми доста веран, али му нико од Енглеза није веровао ни да постоји чак нека земља Србија, а камоли оно што он пише о тој земљи. Назвали су га занесењаком, па чак и лудим човеком. Ето, сад, нека виде критичари да се у свету све може видети, па да не вичу једнако: није верно, не одговара природности; личности као да су пале с Месеца (а не виде како и поред њих и поред нас пролазе свакодневно толике индивидуе које су много горе него да су с Месеца пале), а већ њихов стереотипни црвен кончић што се, не знам, провлачи кроз дело, куда ли, бестрага, изишао ми на врх главе.

Ето, дакле, тако и ја, путујући, наиђем на једно дивно друштво, управо место, државицу, шта ли.

Прво на шта наиђем у тој земљици (хајде, баш да је тако клот зовемо) беше неки политички збор.

„Лепо, бога ми; куд ја да натрапам на то чудо!" - помислим у себи, и би ми непријатно, јер сам се у Србији већ одвикао од политичких зборова и учешћа у јавним пословима. Све се то једно с другим груписало и измирило, па нема човек с ким ни да се честито завади.

Изненадио сам се. Збором руководи представник власти у том крају земљице, ваљда га зову окружни начелник, а он је и сазивач политичког збора. Многи грађани дремљиви, подбули од спавања, неки дремају стојећи, уста им полуотворена, очи затворене, а глава им климата лево-десно, горе-доле; занијају се по две грађанске главе мало јаче, ударе се, презну, оба политичара погледају тупим погледом један другог, не изненаде се ничему, очи им се опет затворе, и главе климатају ревносно и даље. Многи легли те спавају, а хркање се разлеже да је милина чути. Многи су, додуше, будни, али трљају очи и зевају слатко и гласно, те као да помажу, ради боле хармоније, онима што хрчу у хору. Погледам, кад са свију страна пандури носе на леђима грађане. Сваки упртио по једног па га носи на збор. Неки, мирни, ћуте и гледају равнодушно око себе, неки заспали, а неколицина њих се праћају и отимају. Неке, упорне, дотерују везане.

- Какав је ово збор? - питам једног.

- Ко ти га зна! - одговори ми равнодушно.

- Ваљда није опозиција?

- Опозиција! - одговори опет не гледајући ни ко га пита.

- Па зар власт сазива опозицију на збор, и још луде силом доводи? - упитам.

- Власт!

- Па зар против себе?

- Сигурно! - одговори ми с досадом, као у некој недоумици.

- Можда је збор противу народа? - упитам.

- Можда - одговори онај на исти начин.

- А шта ти мислиш? - упитам. Он ме погледа тупо, безизразно, слеже раменима и рашири руке, као да би рекао: „Шта ме се тиче!"

Оставим га и хтедох прићи другом, али ме његово лице без икаква израза одврати од тог лудог, безуспешног покушаја.

Одједном, чух неки љутит глас:

- Шта то значи? Нико жив неће у опозицију! То се дале не може трпети. Све саме присталице уз владу и власти, све послушно, све мирно, па то тако из дана у дан, да се већ човеку згади и на ту послушност.

„То је диван и образован народ!", помислим у себи и позавидим тој идеалној земљици. Ту, ваљда, ни моја покојна стрина не би хукнула ни предвидела какву опасност. Људи образовани и послушни, мирнији много више него што је од нас као деце и тражио онај добри, стари учитељ, јер њихов мир и добро владање досади и обљутави чак и самој мирољубивој полицији.

- Ако ви тако продужите и дале, - виче начелник оштро, љутито - онда умемо ми окренути други лист, па ће влада указом постављати опозиционаре. Час посла, а тога, ако нисте знали, има у другом свету. За вођу крајње и оштре опозиције против данашњег режима поставља се тај и тај, с годишњом платом од петнаест хиљада динара. За чланове главног одбора опозиционе странке: тај и тај, тај и тај, тај и тај, па хајд. Па, онда, за опозиционаре округа тога и тога: тај и тај, тај и тај, па мирна крајина. Не може то овако више. А влада је већ нашла пута и начина да покрене и један лист против себе. Зато је већ почела водити преговоре и нашла добре, поуздане, верне људе. Грађани, односно опозиционари, гледају дремљиво у начелника и на њиховим лицима се не опажа никаква промена. Нити их то изненађује, нити буни, нити радује, - апсолутно ништа, као да начелник ништа није ни говорио.

- Дакле, ви сте сад опозиција! - вели начелник.

Свет гледа у њега и ћути мирно, равнодушно. Он узе списак свију присутних, односно дотераних на збор, и поче прозивати.

- Сви су ту! - рече после прозивке задовољно.

Начелник се затури у наслону од столице и протрља руке од задовољства.

- Е, доброоо! - рече с осмехом на лицу. - Сад, у име бога, да почнемо!... Ваш је задатак, као противника владиних, да владу нападнете најоштрије и да осудите њен политички рад и правац политике и спољне и унутрашње.

Свет се, мало-помало, поче прибирати, док се, тек, један пропе на прсте и диже руку, па процвиле слабачким гласом:

- Ја знам, молим господине, једну причу о опозиционару.

- Е, деде причај.

Грађанин се мало накашља, промрда раменима, па узе причати таквим тоном да више изгледа да кукуриче, исто онако као што смо ми одговарали у основној школи и препричавали поучне причице: - Била тако два грађанина: једноме било име Милан, а другом Илија. Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао. Милан је слушао своју добру владу у свему, а Илија је био неваљао и није слушао своју добру владу, већ је гласао против владиних кандидата. И добра влада зовне к себи и Милана и Илију, па ће рећи:

„Добри Милане, ти си добар и послушан грађанин; ево теби пуно пара и добићеш поред своје службе још једну с болом платом. То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с новцима. Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући."

- Потом се влада окрете Илији и рече:

„Ти си, Илија, рђав и неваљао грађанин, зато ћу те ухапсити и одузети ти плату што је примаш, па ћу је дати добрима и ваљанима."

„Дођоше џандарми и ухапсише рђавог и неваљалог Илију, те је много патио и ожалостио своју породицу."

- Тако пролази сваки онај који не слуша свога старијега и своју владу.

- Врло добро! - рече начелник.

- Ја знам, молим, господине, чему нас учи ова прича! - рећи ће други грађанин.

- Добро. Кажи!

- Из ове причице видимо како треба бити веран и послушан свакој влади, па да човек срећно поживи са својом породицом. Добри и послушни грађани не раде као Илија, па их свака влада воли! - говори опозиционар.

- Лепо, а шта је дужност доброг и послушног грађаnина?

- Дужност је доброг и родољубивог грађанина да се ујутру дигне из постеље. - Врло лепо, то је прва дужност. Има ли још која?

- Има још.

- Које су?

- Да се грађанин обуче, умије и доручкује!

- Па онда?

- Онда изиђе мирно из своје куће и иде право на свој посао, а ако нема посла, онда иде у механу, где чека време ручку. у подне тачно долази опет мирно својој кући и руча. После ручка попије каву, опере зубе и легне да спава. Кад се добро испава, грађанин се умије и иде у шетњу, па онда у механу и, кад дође време вечери, долази право својој кући те вечера, а после вечере легне у постељу и спава.

Многи од опозиционара испричаше по једну мудру, поучну причицу и објаснише чему нас та прича учи. Затим опозиционари пређоше на своја убеђења и принципе.

Један предложи да се збор заврши и да сви заједно оду у механу на чашу вина.

Ту се мишљења поделише и мораде доћи до бурне дебате. Нико више није дремао. Дође гласање у начелу. По свршеном гласању, начелник објави да је предлог примљен у начелу да се уопште иде у механу, и сад дође претрес у појединостима: шта ће се тамо пити?

Једни хоће вино и соду.

- Нећемо, - вичу други - боле је пиво! Ја из принципа не пијем пиво! - вели један из прве групе.

- А ја, опет, из начела не пијем вино.

И тако се појавише многи принципи и убеђења, и отвори се бурна дебата.

Неки поменуше каву (они су у ужасној мањини), а један између њих извади сат, погледа и рече:

- Три часа и пет минута! Ни ја сад не могу пити каву. Ја из принципа пијем каву само до три часа по подне, а после тога времена ни за живу главу.

Дође, после многих говора, који су читаво послеподне трајали, до гласања.

Начелник се, као ваљан представник власти, држао објективно и правично. Ничим није хтео утицати на слободу гласања. Свакоме грађанину дозволио је да мирним, парламентарним путем дâ свој глас за своје убеђење. Уосталом, сваком је то право и законом дато и нашто га онда одузимати?

Гласање је текло у највећем реду.

По свршеном гласању устаде начелник с важним, озбиљним лицем, као што доликује председнику политичког збора, и још важнијим гласом објави резултат гласања:

- Објављујем да је огромном већином победила трупа која је за вино и соду, затим долази мало мањи број фракције за чисто вино, затим фракција за пиво. За каву су гласала тројица (двојица за слатку, а један за горчију) и, најзад, један глас за меланж.

Тај је и иначе, заборавих напоменути, био започео говор противу владе, али му маса заглуши грајом тај детињасти испад. Он онда, мало доцније, поче говорити како је противан и оваквом збору, и како то и није збор опозиције, већ власти пало на ум да се прошали, али га и ту остали виком и грајом спречише да говори.

Начелник после тога поћута мало, па додаде:

- Што се мене тиче, ја ћу пити пиво, јер мој господин министар не пије никад вино и соду.

Наједанпут се опозиција поколеба и изјавише сви да су за пиво (сем онога што је гласао за меланж).

- Ја нећу утицати на вашу слободу, - рече начелник - и тражим од вас да останете при свом убеђењу.

Боже сачувај! Нико неће да чује за убеђење, и узеше доказивати како је то гласање случајно тако испало, и да се и они сами чуде како се то десило кад, у ствари, нико није тако мислио.

И тако се све то лепо сврши, и одоше после дугог и мучног политичког рада у механу.

Пило се, певало, напијане су здравице и влади и народу, и у неко доба ноћи сви су се мирно и лепо разишли кућама.

Сутрадан начелник је послао шифром извештај влади о јучерашњем политичком збору. Извештај гласи:

„У мом се округу појавила јака политичка струја противника данашњој влади. Покрет сваког часа хвата све више и више маха, тако да се ја бојим да не дође у питање опстанак данашње династије. Употребљавао сам све мере које сам могао и сва средства што сам их имао на расположењу да спречим ово зло; али како се тај опозициони, управо револуционарни покрет јавио нагло, као бујица, то су сви моји покушаји били узалудни, и револуционари су се насилно искупили у огромном броју јуче по подне на збор. Из њихових оштрих и дрских говора увидео сам да су анархистичких начела и да у тајности сигурно спремају буну и преврат у земљи. Напослетку, после мучних и тешких напора, једва сам успео да збор растурим, јер је могло бити велике опасности, пошто је један између њих чак претио како ће они оборити монархију и увести републикански систем владавине.

У прилог под ./. шаљем учтиво господину министру списак најопаснијих личности (ту је био као коловођа онај особењак што пије меланж, „цукервасер", шта ли беше, затим она тројица што су били за каву) и молим за наређење шта дале да предузмем у овако важним и судбоносним приликама по нашу земљу." Начелник је одмах, после тако крупних услуга што је учинио земљи и управи земаљској, добио одликовање и класу. Сви они опозиционари дошли су да му честитају, и на томе се ствар сврши.

После свршеног збора, запитао сам био једног:

- Зар код вас нема луди што се баве политиком?

- Било је и тога.

- Па?

- Ништа... Будалаштине!

- Што будалаштине?

- Остави се, молим те; ко ће да ми води политику?!... Почињао је то један!

- Па шта учини?

- Луд човек! Шта има да учини?!... Знамо га сви: и ко је и откуда је и чији је син и шта једе у кући. Отац му био мајстор, али последњи човек, а он отишао у школу, млатио се негде по свету, па дошао натраг и започео да ми прича: треба овако, треба онако, па не знам уређење, па закони, па устав, па грађанска права, па слобода збора, па избори... Мани, молим те, вазда је он бунцао којешта!

- Па шта му ти кажеш?

- Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем. Знам њега; нема хлеба честито да једе, а знам му оца и фамилију. и он ми прича шта је устав и слобода?

- Можда зна човек?! - рекох.

- Остави, молим те, бар њега знам колико је тежак.

- Па шта уради?

- Шта ће да уради?!... Чита неке књиге, трчи из места у место, агитује нешто, скупио неколико њих, држали неке зборове. Хапсише га, кажњаваше, протериваше. Кажем му ја једном: „Што се заносиш као дериште, те не гледаш свог посла? Видиш да си луд човек?!"

- Шта му други веле?

- Пукоше луди од смеја. Кад изиђе из затвора, па прође улицом, тек онда настане смеј.

„Нађе ли устав?", упита га неко, а цела улица у смеј. - Море, што је било шале с њим, то нема. Некипут да се испреврћемо од смеја. И данас му остало име Тома Устав! рече ми онај, и засмеја се тако да му сузе ударише на очи.

- Па шта је било с њим?

- Пропао је, сиромах. Нема нигде ништа, а и службу му државну не даду... Будала! Његови другови по школи какве лепе положаје имају, а он тако! Није му нико крив. Додуше, хвале га да је био од свију њих најспремнији и најинтелигентнији, ал' некако занесењак. Ништа није горе него кад човек уврти себи неке бубе у главу. Нашао се он да исправља нешто. Целом свету добро, а он хоће нешто нарочито, као да га ми не знамо. Сиромах!...

- Шта сад ради?

- Море, сад се опаметио, ал' доцкан! Ми га излечисмо од буба, а како је он био дурашан, ништа власти не би с њим учиниле. Него ми почесмо да терамо комедију, па га још ђаволи прозваше „Устав". Тако данас, тако сутра, па почеше луди с њим да праве шале где стигну, где стану. Он се бори, бори, па малакса... Жао ми га јадника! Није био рђав!... Сад је паметан, озбиљан човек, не заноси се као пре. Повукао се готово сâм за се, па се слабо с ким и дружи. У сиротињи је, али га многи помажу. Свима нам га је жао, али сам је крив...

- Како сад луди с њим?

- Лепо!... Сад га не исмева нико, воле га луди; а и жалимо га, јадника!

Mrtvo more (odlomak)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Radoje Domanović   Sre 24 Jun - 14:33

BIČ DOMANOVIĆEVE SATIRE KAO VEČNO UPOZORENJE

Kakvu je sliku Srbije, i u kojim listovima, izvan satiričnih pripovedaka i satira još dao satiričar, pamfletista, polemičar, pismopisac, pisac anegdota, kozerija, feljtona, "isternica" iz službe, "pogorelac" i novinar po nevolji Radoje Domanović? Kakva-takva, već formirana kao činilac u javnom mnjenju, štampa je privukla borbeni duh Domanovića, i on će, u brojnim listovima, svojim pamfletima, polemikama, anegdotama i formama između publicistike i literature u tome naći sebe.

Ono najvrednije u njegovom delu, stvorenom za jednu deceniju, u satiri i ostalim žanrovima ima opštije značenje i "prelazi granice i okvir vremena" svoga — ima opštu vrednost. Sarađivao je od 1898. godine u Gedži i Dnevnom listu (anonimno), gde su glavnu reč vodili Jovan Skerlić i Milan Grol, u Odjeku, u rubrici "Uzgrednice", naročito od oktobra 1902. do marta 1903. godine, kada ulazi u novinarstvo u punom smislu. Jer, poznato je da je od majskog prevrata štampa na udaru cenzure, a novinari su hapšeni. U novinskim tekstovima zato je više satire i kozerija i zato su i književni radovi dobijali političku boju i karakter žurnalistike.

Nikada više književnika nije bilo u novinama, i to opozicionim, kao tada, od Jovana Skerlića i Jaše Prodanovića do Domanovića, i oni su, pola slikajući Srbiju kakva jeste, pola izmišljajući, upropastili kralja Aleksandra, kao što je Zmaj upropastio kneza Mihaila, ispravno uočavaju istoričari književnosti. Oni su od Srbije napravili Stradiju a od kralja karikaturu i ludog vladaoca.

U Odjeku, glasilu radikala, naročito od 1902. godine, kada je ponovo zabranjen, gde je pisao rubriku Uzgrednice, u Zvezdi, Srpskom književnom glasniku — svugde i uvek Domanović piše sa pozicije otpora. On uvek uzima najveće teme i udara u Vladu, ministre, policiju i Dvor. Tako i tada izrasta kao veliki pamfletista i borac bez mane i straha.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Radoje Domanović   Sre 24 Jun - 14:34

"Ja ne mislim da ti pišem da te razgaljujem, da ti pravim ma kakvo zadovoljstvo, ja hoću nešto drugo.
Ja hoću da pišem nešto drugo. Ja hoću da pišem knjigu ludosti tvoje, ja hoću da se nasmejem
bolno i gorko svom vremenu."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Radoje Domanović   Čet 24 Nov - 17:55


Razmišljanje jednog običnog srpskog vola - Radoje Domanović

Kod nas ima ljudi na vrlo velikim položajima koji ništa
ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugog razloga,
počeo je razmišljati jedan običan seljački vo, koji se ništa
ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će ga znati šta
je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsko preduzeće-
mišljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata
u Srbiji samo moglo imati štete...

Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani,
Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i prezrenjem
gledaju na moj rod?... Ponose se otadžbinom, ponose se time
što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji.
Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo
otadžbina moja i oca moga, već su i moji stari, kao i njihovi,
svi zajedno prešli u ove krajeve još iz stare slovenske postojbine.
Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga,
već smo se mi uvek ponosili time koji više tereta uz brdo može
povući, a nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom volu:
"Šta ti hoćeš, ja sam srpsko vo, moja je otadžbina ponosna
zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj
zemlji, i grobovi predaka mojih!" Bože, sačuvaj, time se mi
nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se
oni i time ponose. Čudni ljudi!

... Ponose se svetlom prošlošću. Imaju Kosovo Polje,
kosovsku bitku. Čudna čuda, pa zar i moji stari nisu još i
tada vukli vojsci hranu i ratne potrebe; da nas nije bilo,
taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju ustanak na
Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio?
Zar su dizali ustanak ovi naduveni šupljoglavci što se ovako,
ne radeći nista, šepure pored mene s ponosom, kao da je to
njihova zasluga. Eto da uzmemo za primer mog gazdu. I on se
ponosi i hvališe ustankom, a naročito time što je njegov
praded, kao redak junak, poginuo u ratu za oslobođenje. Pa
zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava da se
ponosi, ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda,
kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan,
ali šta radi u toj slobodi? Ukrade vrljike, sedne i on na
kola, pa ja vucem i njega i vrljike, a on na kolima spava.
Sad je prodao vrljike, pije rakiju, ne radi ništa, i ponosi
se svetlom prošlošću. A koliko je u ustanku mojih starih
poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji stari, u to
vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, džebonu, pa nama
ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi
se nismo izmenili, mi i danas vršimo svoju dužnost kaogod i
naši stari što su je savesno i trpeljivo vršili.

Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodišnjim
robovanjem. Moj rod pati otkad postoji; patimo i mi i dandanji
i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika zvona. Kažu,
Turci ih mučili, klali, udarali na kolje, pa i moje su stare
klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas još muke nisu
udarali.

Ponose se verom, a ne veruju ni u šta. Šta sam ja kriv,
i moj rod, što nas ne primaju u hrišćanstvo?... Ja nisam nikoga
ubio, nikog ogovorio, nikom ništa nisam ukrao, nisam nikog
otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, nisam napravio
deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao, nisam nikoga
okivao i hapsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove,
nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio,
nisam nikad bio ministar, i činio zla zemlji, a sem toga što
nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zlo čine...
Pa ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za otadžbinu...

To je, dakle: ponose se slobodom i građanskim pravima.
O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide
nikako. U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi
da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi
muknuti: "Zaaa!" a ako im ne naredi, ne smeju da glasaju
ni da se mešaju u politiku, isto kao mi. Trpe i oni hapsu
i udarce, često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i mahnemo
repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju...









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11588

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Radoje Domanović   Uto 8 Maj - 9:16

SATIRIČNI IZRAZ KAO IZVOR KNJIŽEVNE KRITIKE KOD RADOJA DOMANOVIĆA


Radoje Domanović (1873—1908) je od početka svog stvaralaštva prepoznat kao originalan pisac, i to od strane najvećeg kritičara onog vremena Bogdana Popovića. U pohvali Domanovićevog pripovedačkog satiričnog pregnuća na predlošku tri pripovetke, Popović nije škrtario na rečima, ali nije ni hvalio bez osnova. Nalazi da je osnovna zasluga Domanovića što su njegove priče "jedna novina u našoj književnosti. Ove njegove priče idu u vrstu alegoričnih i fantastičnih satiričnih priča u rodu Sfiftovom, kakvih u nas dosad nije bilo. Sa njima, dakle, naša književnost dobija i nov književni oblik."1

To već govori dovoljno o originalnosti Domanovićevog dela kako u diskursu književnosti štokavskog govornog područja, tako i u okvirima2 svetskog beletrističkog satiričnog izraza.

Domanovićevo delo j e izraslo iz aktuelne problematike njegovog doba. Zato će se vezati za društvenu problematiku, a podsticaje će dobiti iz realističke književnosti njegovog doba, koj a će biti zaokupljena kritikom savremenog društva.3 Ta njegova kritička angažovanost društvenih realija rezultirala je alegorijsko-satiričnim izrazom koji do njega mi nismo imali u srpskoj književnosti, osim u rudimentnim oblicima.

Domanovićevo delo je žanrovski razuđeno. Dimitrije Vučenov skreće pažnju da je Domanović, pre svega, "pisac političke satire, a zatim kao 'isteranica' iz službe i 'pogorelac', kako su njega i njegove drugove u ono vreme nazivali, novinar po nevolji. Jedno i drugo moralo je da ostavi određen trag u njegovom stvaranju, u uslovima pod kojima je živeo. Novinarski rad i politička borba prelivali su se u književno delo, a književni način stvaranja je prodro u njegovu žurnalističku delatnost."4 Sa druge strane, u vreme političkih prevrata pre 29. maja 1903. godine, kad je svaka štampana stvar bila podvrgnuta oštrom teroru i budnom oku cenzure, časopisi, listovi, novine i knjige su plenjene, a autori su kažnjavani zatvorom, pisci i novinari su morali da se dovijaju na različite načine. Prvo, nisu potpisivali svoje članke; drugo, žanrovski su se dovijali tako što su novinskim člancima davali formu pripovetke, humoreske ili kozerije, a na trećoj strani, književni radovi su imali političke i žurnalističke elemente.5

U tom smislu, možemo konstatovati da je ovo doba kad nastaje novi žurnalističko-književni diskurs, koji će biti svojstven diktatorskim režimima. Za Domanovića ne možemo reći da se bavio književno-kritičkim radom, ali ipak književno-kritičke teme u njegovom literarnom stvaralaštvu i društvenom angažmanu zauzimaju vrlo značajno mesto. Na posredan način, on se bavi vrlo značajnim književnim pitanjima, ali ne zapostavlja ni pitanja vezana za nauku, školu i pedagoško vaspitanje.6 Shodno aktuelnom trenutku, Domanović je napravio novu formu kritičkog teksta. Štaviše, on je u ovom kritičko-beletrističkom izrazu prednjačio.

Zato smatramo da je u pravu Dragana Vukićević kad konstatuje: "Da bismo bolje razumeli Domanovića kao književnog kritičara, nužno je osloboditi se ograničenja koje ovoj književnoj disciplini nameće savremena nauka o književnosti. Pisati književnu kritiku krajem 19. i početkom 20. veka, značilo je baviti se ne samo delom već i odnosom delo: stvarnost."7 Smatramo da je neophodno Domanovićeve kritičke napise posmatrati i kao književno-kritičke, u širem smislu, jer se on u njima vrlo često bavio konkretnim književnim pitanjima, kao što su: zašto se piše, za koga se piše, kakav je položaj umetnika u društvu, kakav je njegov socijalni status, kakva je uređivačka politika časopisa, kakav je smisao pisanja, itd.

Da treba govoriti o Domanoviću kao o književnom kritičaru, dokazuje i činjenica da je Domanović svoju književnu karijeru započeo jednom književno-kritičkom parodijom na Sremčevog junaka Vukadina8. Taj rad je spoj književnog prikaza i parodiranog Sremčevog teksta, gde se u podtekstu jasno uviđaju književne zamerke: "ačenje", "ponavljanje pisca", "verno kopiranje razgovora sokačkih i kafanskih", humor je "sokački i ordinarni", slaba je kompozicija, nemotivisanost u postupcima junaka.

Nije ni mali broj tih parodičnih književno-kritičkih radova. Mi možemo navesti sledeće: Ozbiljne naučne stvari, Secesija, Naša narodna poezija, Savremeni pesnik, Naša posla, Božićna priča, Čitaocima, Ljubavno pismo maloj publici, Književnicima Janku Veselinoviću i Borisavu, Borisavu Stankoviću književniku, Janku, Sećanje na Milovana Glišića i Nekrolog Janku Veselinoviću.

Ovi radovi su žanrovski interesantni u odnosu na način kojim je kodiran njihov diskurs. Cilj jednog književno-kritičkog teksta je da prezentuje i da vrednosni sud jednog teksta, a pri tome sam tekst, koji je vrednovan, ostaje nepromenjen. Drugim rečima, "kritika je govor o tekstu, a parodija je tekst u tekstu — dvostruki govor."9 Na planu jezika takođe nalazimo razliku. Jezik kritike je samostalan jezik, štaviše, on se bitno razlikuje od jezika kritikovanog teksta, pa se naziva i meta jezik,10 kao jezik o jeziku i spoznaja samoga sebe i drugoga u jeziku predstavljenog sveta književnoumetničkog dela.

Rad Ozbiljne naučne stvari čini se egzemplarnim za pokazivanje Domanovićevog kritičkog osvrta na aktuelne književne prilike, kao i za shvatanje književne delatnosti, kako beletristike, tako i književne kritike. Domanović je protiv hiperprodukcije raznih kritičkih hrestomatija i zbornika. Kritičare naziva literarnim preživarima. Tu ubraja kritičare koji "pasu kradom u stranim književnim livadama pa tu hranu posle preživaju u hladovini državne službe i nađubruju razne naše listove đubretom što se zove kritika, književni prikaz."11

Kao nekada Jakov Ignjatović, i mnogi drugi pre njega, i Domanović skreće pažnju na strašne posledice nestručne i neobjektivne kritike koja se povodi samo za sujetnim porivima sopstvene svrsishodnosti. Nalazi da veliki deo čitalaca podržava neznanjem "glupu lektiru i glupe kritike, a glupa kritika od svoje strane opet sokoli proste čitaoce u njihovu neznanju, a rđave pisce da ne klonu."12 Tu ne treba da smetnemo sa uma da je za primer lošeg kritičara u Domanovićevom radu uzet Ljubomir Nedić, začetnik moderne srpske kritike. Domanović mu je zamerio čuveni napad na Zmajevu liriku. To govori da Domanović nije imao sluha niti za novine, niti za autoritete. Odgojen na tradiciji Zmajeve poezije, a inspirisan realističkom poetikom, nije mogao da razume Nedićeve kritičke zahteve, koji su mu delovali usiljeno i degutantno u odnosu na aktuelno stanje.

Vrlo je važno da Domanović obraća pažnju i na publiku: "Ne bi sve bilo ni od kakve štete kad bi naša čitalačka publika bila od boljeg književnog ukusa. Ali se nekako usuđujem reći sa strahom božijim, našlo jedno s drugim (misli se na rđavu kritiku, prim. autora), ne može biti bolje, ili, ako hoćete, bolje je reći, ne može biti gore."13 Domanović ne okrivljuje, kako kaže "masu", jer ona može biti zavedena delovanjem nekoga ko namerno želi da pokvari pravo mišljenje. Dakle, Domanović nije shvatao književnu recepciju kao živi organizam koji učestvuje u potvrđivanju književnoumetničkog dela, već kao pasivni činilac na koji samo treba izvršiti uticaj. Zato on zauzima povlašćen stav u odnosu na publiku kojoj se obraća: "Ja ne mislim da ti pišem da te razgaljujem, da ti pravim ma kakvo zadovoljstvo, ja hoću nešto drugo. Ja hoću da pišem nešto drugo. Ja hoću da pišem knjigu ludosti tvoje, ja hoću da se nasmejem bolno i gorko svom vremenu."14

Nije Domanović izostavio ni da apostrofira pristrasnost kritičara, koja je na našoj literarnoj sceni, naročito u drugoj polovini XIX veka, bila prekomerno prisutna. "Lično prijateljstvo ili mržnja najobičnije su pokretači ovom ili onom prikazu. A i kad to neće, kritičar i nehotice pada u iste pogreške, jer često ne može da apstrahuje pisca od njegovih dela."15 Posebno se čini zanimljivim ovaj drugi deo eksplicita koji se tiče razdvajanja čoveka od njegovog dela, što smo pronašli još i kod Milana Đ. Milićevića.16 Ovim zahtevom Domanović je napravio iskorak u odnosu na epohu kojoj prppada anticipirajući načela književnih teorija koje tek treba da uslede. U vezi sa ovim možemo tražiti i objašnjenje zašto se sa toliko jetkosti i sarkazma Domanović obrušio na Ljubomira Nedića. Nedićev metod, koliko god da je bio novina, ticao se kontekstualnog izučavanja književnih činjenica, odnosno činjenica koje su vezane za biografizam, dakle — čoveka, ono štoje Domanović smatrao od drugostepenog značaja za značenje samog dela.

Smatra velikim nedostatkom i to što se naši kritičari ne usuđuju da udare perom tamo gde niko nije udario i da stvore mišljenje i daju dubok i duhovit sud o onome o čemu još niko nije dao. To što se naši kritičari libe da proučavaju srpsku književnost je, prema Domanovićevom ubeđenju, iz dva razloga. Prvi je sadržan u preziru, jer su pametniji videli ko se u Srbiji sve bavi kritikom, pa su totalno izgubili interesovanje za taj posao, ili su, da bi dokazali svoju intelektualnu superiornost, pristupili pisanju o delima velikih svetskih pesnika. Domanović smatra da je to daleko lakše no krenuti u neistraženo područje kakvo je srpska književnost, jer se tu, u gomili radova i mišljenja, komparacijama daleko lakše može doći do svog mišljenja, pa i do slave pametnog čoveka.17

Jedan od najvećih nedostataka srpske književne kritike Domanović pronalazi u šablonizmu kojem ona robuje. On jetko ističe da se pojedina mesta ponavljaju u tekstovima kritičara. Ta ponavljanja se tiču citiranja lepih mesta, isticanja opšteg utiska o delu, preporuka tipa da je problematiku o kojoj se piše trebalo "dublje studirati", da nije trebalo "pisati na juriš", da je trebalo videti kako su slični problemi razrađeni u stranim književnostima i, na kraju, svaki rad se završava zaključcima o jeziku, stilu i interpunkciji.18

Zaista, tu ima istine. Taj šablon ne samo da se oseća u kritičkim tekstovima kritičara, sa malim izuzecima onih istaknutih kritičara, kao što su bili Jovan Skerlić ili Marko Car, već i u književno-kritičkim tekstovima beletrističkih pisaca. Sa izuzetkom nekih jezičkih specifičnosti, koje se uglavnom tiču kolokvijalizama, mogli bismo sve kritičke prikaze pripisati jednom autoru. Izuzetak čini Domanović zbog svog posebnog satiričnog izraza, koji se ne može vezati za jezik književne kritike, jer to nije. Tu možemo ubrojati i Milovana Glišića zbog njegove analitičnosti, Jakova Ignjatovića zbog dalekovidosti i Dragutina Ilića zbog akribičnosti, dok su svi ostali vrlo slični, ako im radovi, čak i po strukturi, nisu i identični. Nije isključeno da je razlog ovakvom stanju metodološka jednostranost, jer smo videli da su čak i nova metodološka stremljenja suštinski vezana za pozitivističko poimanje književnih činjenica, za koje danas znamo da je uvek kontekstualno. Tek uvođenjem metodološkog pluralizma u drugoj polovini XX veka biće omogućeno i drugačije sagledavanje književnih činjenica, pa i njihova strukturalna i tekstovna raznolikost.

Da zaključimo, Radoje Domanović se nije bavio književnom kritikom u pravom smislu te reči. Njegovi kozerijski napisi i kritičko-parodijski radovi zanimljivi su kao poseban vid kritičkog jezika i tretiranja ispitivanog objekta, jer je kritika proizašla iz teksta dela kao logički zaključak, a parodija je kao hemafroditan, parazitski organizam srasla sa jezikom dela, koji semantički narušava građenjem novog logičnog poretka i značenja dekonstrukcijom prvobitnog značenja parodiranog dela. "On je", kako smatra Dragana Vukićević, "opšta mesta književne kritike učinio zanimljivijim."19

Kad piše o svojim savremenicima Stevanu Sremcu, Milovanu Glišiću, Janku Veselinoviću i Borisavu Stankoviću, on, suprotno stavu za koji se zalagao, ne govori o njihovom delu, već o ljudima, poznanicima i prijateljima. Tako je i tu izostala vrednosna ocena, ali je ostala slika o ljudima za pamćenje u budućnosti. To još jednom potvrđuje da Domanović nije naginjao književnoj kritici. Književno kritikovanje je posledica značenja njegovog satirično kodiranog teksta o označavanja iščašenih pojava u društvu. Njegove kritike nisu upućene pojedincima, već književnom stanju, kulturi, pa i srpskom društvu u celini.

Predrag Jašović








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Radoje Domanović   

Nazad na vrh Ići dole
 
Radoje Domanović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» RADOJE DOMANOVIĆ " DANGA "
» Radoje Domanović
» Radoje Domanovic - Satire
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-