Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

  Ex Yu rock enciklopedija - Drugo dopunjeno izdanje

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45923

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Ex Yu rock enciklopedija - Drugo dopunjeno izdanje   Ned 3 Feb - 8:02



" Ex Yu rock enciklopedija - Drugo dopunjeno izdanje" - Petar Janjatovic

Jedna od rijetkih stvari iz bivše nam države čiji spomen kod mnogih još uvijek izaziva
nostalgiju, jugoslavenski rock, prije devet godina dobio je svoju prvu enciklopediju.
Nadopunjena je tri godine kasnije i jedna je od rijetkih knjiga koja je izazvala tako
velik interes na području cijele bivše SFRJ, budući da je to bilo prvi puta da se netko
prihvatio sastavljanja jednog tako sveobuhvatnog djela.
Napisati enciklopediju bilo koje vrste nije lak posao, već dug i zahtjevan proces i vjerujem
da je to jasno i onome koji u životu nije napisao ništa duže od kartice teksta. S druge
strane - a to je slučaj sa svim enciklopedijama - čim odu u tisak one su praktički već
zastarjele i moraju se nadopunjavati. Tako je nedavno i "Ex Yu rock enciklopedija"
beogradskog autora Petra Janjatovića doživjela svoje drugo dopunjeno izdanje.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Ex Yu rock enciklopedija - Drugo dopunjeno izdanje
Nazad na vrh Ići dole
Shuki

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 393

Godina : 38

Učlanjen : 26.02.2013


PočaljiNaslov: Re: Ex Yu rock enciklopedija - Drugo dopunjeno izdanje   Ned 3 Mar - 14:39

Interesuje me mišljenje još nekih koji su pročitali ovu knjigu, da li postoji još neka knjiga koja se bavi biografijama jugoslovenske pop i rok scene? Hvala.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ex Yu rock enciklopedija - Drugo dopunjeno izdanje   Pon 22 Dec - 12:55

[You must be registered and logged in to see this image.]Feljton – Iz knjige Kako smo propevali – Jugoslavija i njena muzika

Srpski Nišvil

Izdavačka kuća "Laguna" upravo je objavila knjigu Ivana Ivačkovića Kako smo propevali – Jugoslavija i njena muzika. U njoj Ivačković govori o poluvekovnoj istoriji popularne muzike kod nas, od vladavine zabavne muzike, preko pojave i ekspanzije rokenrola, pa do novokomponovane narodne muzike i turbo folka, kao i o društvenom i političkom kontekstu u kome se popularna muzika razvijala. Sa dozvolom izdavača, "Vreme" u ovom broju objavljuje odlomke iz ove knjige koji se odnose na narodnu muziku i njene protagoniste tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka...) Tokom prvog "narodnjačkog" buma, samo jedna pevačica, koja je povremeno doticala i druge žanrove, bila je za petama Lepi Lukić. Reč je o Silvani Armenulić (pravim imenom Zilha Barjaktarević, rođena 18. maja 1939. u Doboju, kao treće od desetoro dece poslastičara Mehmeda Barjaktarevića). U njenom detinjstvu nije bilo puno sreće: jedva je preživela difteriju, a njen mlađi brat Hajrudin umro je od ujeda pobesnelog psa. Zilha je imala šesnaest godina kad je otišla od kuće i počela da peva najpre po sarajevskim, a kasnije beogradskim kafanama. Promenila je ime, ali – tipično za njen život pun nerešenih misterija i raznih nagađanja – ne zna se da li je to uradila iz ljubavi prema italijanskoj glumici Silvani Mangano, čiji je film Gorki pirinač obožavala, ili da bi u sebi stvorila neku drugu osobu koja će, umesto nje, podnositi tugu i dim kafane. Više puta, čak i kada se proslavila, govorila je da u njoj postoje dve ličnosti i kako će svoj mir pronaći kada ih uskladi.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Tokom šezdesetih pročula se serijom pesama koje je snimila u duetima sa Petrom Tanasijevićem ("Ništa lepše od prve ljubavi", "Pitala me zvezda sjajna", "Devojke sa Morave") i Krunom Janković ("Noći tamna", "Povetarac jutros se prikrao"), da bi 1967, konačno kao solo pevačica, snimila singl sa grčkim pesmama. Naredne godine bio je popularan njen maksi singl sa četiri pesme: "Otiš’o si bez pozdrava", "Nad izvorom vrba se nadnela", "Kad ja pođem na sokak" i "Ljubavi, vrati se". Špic karijere dostigla je 1970, glumeći pevačicu Radu u popularnoj televizijskoj seriji Ljubav na seoski način, gde se našla pored Dragana Zarića, Miodraga Petrovića Čkalje, Ratka Sarića i drugih. Zagrebački Jugoton izdao je ploču sa pesmama iz te serije, prodavši ga u čitavih 300.000 primeraka. Silvana je još, uz Borisa Dvornika, glumila u bioskopskom filmu Lov na jelene Fadila Hadžića, kratkom filmu Saniteks, TV filmovima Milorade, kam bek i Koncert za komšije, kao i u još jednoj veoma gledanoj televizijskoj seriji Građani sela Luga. Bila je toliko popularna da je Klub njenih obožavalaca u Šapcu čak došao na ideju da pokrene list pod nazivom Naša zlatna Silvana.
Sa dugačkom plavom kosom, često duboko dekoltirana ali ne bez elegancije i primetno sofisticiranija od Lepe Lukić, Silvana, možda baš zato što je bila fina – verovatno najfinija narodna pevačica koju je dala Jugoslavija – nije skinula Lepu sa trona. Ali uspela je da joj se približi više od bilo koga drugog. Privatno, njih dve su bile dobre prijateljice, a javno su, uz očigledno zafrkavanje, kudile jedna drugu kad god su bile u prilici. Bio je to "rat" u kojem se nisu dobro zabavljale samo njih dve nego i cela nacija. Maspok u Hrvatskoj? Liberali u Srbiji? Ustav iz ‘74? Ma koga briga! Dajte da vidimo šta je Lepa danas rekla o Silvani i obrnuto. A govorile su ovako...
Lepa (povodom dobijanja Zlatnog mikrofona i želji drugo plasirane Silvane da se sa njom fotografiše): "Zašto da joj pružim mogućnost da se reklamira? Njoj je već postalo toliko jasno da pored mene ne može ništa da uradi, da me sada noću i sanja. (...) Ja sam, međutim, dovoljno humana da sam spremna da se uskoro i povučem kako bih omogućila Silvani da okusi bar delić uspeha kojim sam ja okružena već godinama."
Silvana (povodom filma Lov na jelene): "Odlazim u Pulu na premijeru svog filma. Biće to definitivni sumrak Lepe Lukić i ja s naporom skrivam tugu koja me zbog toga mori. Ali zar sam ja kriva što njen lični kompozitor priznaje da je za nju pisao šund? Taj šund je Lepa pevala: ‘Dođe vrabac i na prozor čuk-čuk-čukne...’ Ma hajde, molim vas! Ima ona divan glas, ali samo za šumadijski melos. Iz mojih pesama ljubav izvire bez obzira da li su to narodne pesme, romanse ili zabavna muzika. Pored toga, danas za pesmu nije dovoljan samo glas: traži se još i persona, kultura, šarm koji dejstvuje na ljude..."
Mnogi su pomislili da je Silvana pod "šarmom koji dejstvuje na ljude" podrazumevala i televizijsko pojavljivanje u dvodelnom kupaćem kostimu. U ono vreme – reč je o novogodišnjem programu za 1972. – bio je to skandal čije je razmere danas, kada televizija u reality programima direktno prenosi seks, nije moguće predstaviti. Ipak, takvo pojavljivanje nije Silvani pomoglo da bude još uspešnija. Naprotiv, stekao se utisak da su njeni obožavaoci takvim potezom bili vrlo razočarani. Po svoj prilici, odmoglo je i to što je Silvana, izgleda, samo delimično razumela da su oni bili razočarani njenim potezom, a ne njenom figurom, pa se branila i ovako: "Mislim da pristojno izgledam. Visoka sam 170 santimetara, teška 63 kilograma, obim kukova i grudi je 94 santimetra, broj cipela 39. Nikakav nedostatak ne prikrivam haljinama!" Takođe, objašnjavala je kako ideja nije bila njena, kako nije tako nešto ni želela da uradi, kako je, naprotiv, na snimanju to uporno odbijala i plakala, ali da su ljudi sa TV Beograd insistirali.
Ovo nije bio jedini Silvanin problem sa televizijom. Pesma "Jugo, moja Jugo", patetična gastarbajterska himna koja joj je bila dodeljena na neposrednim izborima (glasanjem čitalaca preko kupona TV Revije), bila je zabranjena na TV Beograd. Silvana, koju je, dakle, publika izabrala da peva ovu pesmu, htela je da je uvrsti u svoj TV šou, ali to nije prošlo. Kada je zatražila objašnjenje, ceo šou joj je otkazan. Objašnjenje je postojalo – zaključeno je da je pesma banalna i neukusna ("šund") – ali samoj pevačici nije bilo dozvoljeno da bilo šta pita. Borba protiv šunda bila je diktirana "odozgo" i o tome je imao ko da brine; šta pevačica ima da se meša!
U svakom slučaju, bura oko bikinija se stišala, obožavaoci su prešli preko tog gafa i, uprkos tome što su se Silvanini odnosi sa televizijom nepovratno iskomplikovali – televizija je nalikovala na vojsku i nije trpela pitanja, odbijanja i prigovore – karijera joj je uglavnom tekla neometano. Međutim, nešto iznutra nije joj dalo mira. Po svedočenju njenog tadašnjeg supruga, teniskog reprezentativca – kasnije uspešnog selektora – Radmila Armenulića, sa kojim se venčala 1961. i dobila ćerku Gordanu 1964, Silvana je često, bez vidljivog razloga, govorila: "Nemojte da me zaboravite." Svakako da ima mnogo ljudi koji će samo odmahnuti rukom kad čuju da je ona, avgusta 1976, dok je bila na turneji po Bugarskoj, išla kod tada čuvene proročice Vange i da joj je Vanga rekla: "Ništa. Ništa ne treba da platiš. Ne želim da govorim s tobom. Ne sada. Idi i dođi kroz tri meseca. Čekaj, u stvari nećeš moći da dođeš... Idi, idi, ako možeš, dođi!"
Nije, međutim, lako samo odmahnuti rukom nad činjenicom koja stoji crno na belo da je Silvana još januara 1972, dakle četiri i po godine pre susreta sa Vangom, u TV Novostima pisala: "Bojim se života. Budućnosti. Onog što će sutra biti. Strepim da li će ga uopšte biti..." Mada je lako moguće da je ovakav osećaj ponela još iz detinjstva, kada je, podsetimo se, bila jedva spasena od difterije, ona sama je pretpostavljala da ga je razvila u kafanama. "Možda sam baš u kafanama, u kojima sam nekad pevala, stekla taj strah od budućnosti", rekla je u intervjuu za Radio Sarajevo 1973. godine. "Jer kad muzika ugasne, kad prestanu da zveče čaše i raspevani gosti odu svojoj sreći, svojim kućama, ja ostanem sama, pitajući se da li za mene postoji sutra." Još čudnije je bilo što su Silvanini strahovi, jaki koliko i njena melanholija, bili kombinovani sa uživanjem u rizicima i brzom životu. U intervjuu datom Slavku Trošelju, novinaru Politike" Radmilo Armenulić je čak opisivao Silvanu kao ženu koju su "uzbuđivale opasnosti".
Oktobra 1973, nepune dve godine posle svog tmurnog teksta u TV Novostima, Silvana je, nervozno vozeći nov auto brzinom od 160 kilometara na sat, po kiši, snegu i poledici, imala saobraćajni udes u kojem je zamalo poginula. Opet u TV Novostima, o tome je ovako pisala: "Kolona vozila. Moram da ih prestignem. Žurim... Na koncert. Pretičem. Dug red kola. Vidim farove koji mi idu u susret. Mesta, mesta u koloni! Evo ga! Ulećem! Ali... Kamion ispred mene iznenada koči. Mesta više nema. Pogled levo... farovi prilaze. Sama sam, treba udariti praznom stranom, stranom na kojoj nikog nema. Praznom stranom. Udarac. Lom. Crno."
Desetog oktobra (opet oktobar!) 1976, Silvana Armenulić vraćala se kolima iz Aleksandrovca, gde je pevala, ka Beogradu. Osim nje, u kolima su bili Miodrag Rade Jašarević, violinista i šef Narodnog orkestra Radio Televizije Beograd, inače čovek od 60 godina, poznat kao slab vozač, i Silvanina rođena sestra, 25-godišnja Mirjana Barjaktarević, u tom trenutku u petom mesecu trudnoće. Pre nego što su krenuli, pevač Ljubomir Đurović ponudio je Silvani i Mirjani da ostanu još malo i sa ostalima pogledaju fudbalsku utakmicu Jugoslavija–Španija i da se posle vrate zajedno u Beograd. Umorne, njih dve su to odbile. Jašarević, kojeg utakmica nije zanimala, u poslednjem trenutku pitao je može li on sa njih dve i one su to prihvatile. Kada su krenuli, Silvana je bila za volanom, Jašarević pored nje, a njena sestra na zadnjem sedištu. Međutim, izmučena dvodnevnom glavoboljom od slučajnog udarca u veštački stalaktit u jednom požarevačkom restoranu, Silvana se zamenila sa Jašarevićem; premestila se na suvozačko sedište, a on je nastavio da vozi. Žudeći za odmorom, Silvana je zaspala, da se više nikad ne probudi.
Na šezdesetom kilometru magistralnog puta Beograd–Niš, kod mesta Kolari, ford granada kojim je upravljao Jašarević sasvim je otišao na suprotnu stranu puta i brzinom od 130 kilometara na sat udario u teški FAP-ov kamion. (...) Sudar je bio tako jak da se ceo prednji deo automobila zario ispod kamiona, a Silvana Armenulić, Rade Jašarević i Mirjana Barjaktarević ostali su na mestu mrtvi. Kako je primećeno u jednom tekstu iz decembra 2007, Silvanin život sanjali su milioni, a ona je umrla u snu. (...)
Predrag Cune Gojković, rođen 6. novembra 1932. u Kragujevcu, takođe je čovek koji se može pohvaliti velikim brojkama. Nesuđeni bokser i fudbaler, profesionalni pevač od 1954, sa pesmom "Kafu mi draga ispeci" – koju je čuo od Nade Mamule – osvojio je 1962. prvu zlatnu ploču na Balkanu. Singl je bio prodat u 100.000 primeraka, što je takođe – kao i nešto kasnije u slučaju Lepe Lukić i hita "Od izvora dva putića" – bilo jednako broju gramofona u SFRJ. Štaviše, pričalo se dasu ljudi prvo kupovali Cunetovu ploču, a onda dizali kredit da bi kupili gramofon! Cune je već tada pokazao da spada među retke zbog kojih se reč Pevač ponekad piše baš ovako, velikim početnim slovom. Ujedno, tu je bila i tajna uspeha koju je postigla pesma "Kafu mi draga ispeci". Jer, pre Cuneta pevalo ju je pet pevača i ništa se nije dogodilo.
Pevajući sevdalinke, narodne, starogradske i meksikanske pesme, ali i džez i zabavnu muziku, Gojković je stekao status jedne od istinskih legendi domaće scene. Pošto je postigao praktično sve što se može postići, u julu 2010. izjavio je da se povlači. "Imam tremu veću nego ikad", rekao je u razgovoru za Press. "Retko pevam, a glas traži trening i nisam u situaciji da održim nivo na koji je publika navikla. Trema utiče na kvalitet, ali mi iskustvo pomaže da je savladam." Novembra naredne godine, pokazao je da je dosledan u odluci koja, kao uostalom i on sam, po gospodstvu odskače od uobičajenog cirkusa u šou-biznisu: "Hoću da se smirim", rekao je Pevač. "Želim da se moja karijera prosto ugasi bez ikakve pompe."
Šezdesetih se, takođe, pročuo Šaban Šaulić, a izuzetno popularni bili su i Safet Isović, Radojka i Tine Živković, Vladeta Kandić (virtuozni harmonikaš poznatiji kao Bata Kanda), Nedeljko Bilkić i drugi. Krajem te decenije, pojavilo se još nekoliko izvođača koji će pun zamah dostići tokom sedamdesetih. Verovatno najcenjeniji među njima bili su sjajni pevač, kompozitor i harmonikaš Predrag Živković Tozovac i jedan koga smo malopre pominjali i koji je po mnogo čemu bio poseban – Toma Zdravković. Čak i neki rok muzičari iz šezdesetih priznaju da je Zdravković, inače nesrećnik i boem bez premca, bio "sjajan pevač" i da bi njegove pesme "mogle izdržati svaki aranžman, uključujući i džez". Nešto slično govorilo se i za Miroslava Ilića, "dobrog momka iz komšiluka", koji će biti jedan od vladara sedamdesetih i glavni takmac Lepoj Breni u osamdesetima.
Kad smo već kod klasifikacija i vrednovanja, važno je reći da su zvanični mediji tokom šezdesetih i, pogotovo, sedamdesetih gotovo sve osim "izvorne" narodne muzike, one koja je bila izvođena do tada, tretirali kao kulturni otpad. Na primer, pesme Šabana Šaulića nisu bile emitovane ni na radiju ni na televiziji. On se nije probio zahvaljujući zvaničnim medijima nego uprkos njima. Da bi se ovo do kraja razumelo, treba se podsetiti da je septembra 1972. godine Tito uputio svoje čuveno Pismo – pisao ga je inače Stane Dolanc, jedna od najmoćnijih i najmračnijih figura jugoslovenske istorije – koje je bilo uvod u obračun sa "srpskim liberalima", reformatorskom strujom unutar SKJ. U Pismu se našlo mesta i za kulturu, pa je kritikovano "forsiranje kiča i šunda". To je za posledicu imalo mnoge represivne akcije u sferi kulture, od kojih je valjda najpoznatiji bio Kongres kulturne akcije održan u Kragujevcu. Uveden je porez na šund, javno su bili spaljivani erotski časopisi Čik i Adam i Eva, čak su i krimi romani postali nepoželjni, u programu Radio Beograda znatno je povećano emitovanje kod Srba uvek omiljenih žanrova kao što su klasična muzika i opera, i tako dalje. Pošto je u Pismu posebno kritikovana Televizija Beograd zbog propagiranja kiča i šunda, za izvesno vreme spuštena je rampa za svaku mogućnost da se novokomponovani narodnjaci tu pojave. Pritom, kako u svojoj knjizi Između politike i tržišta navodi Jelena Arnautović, nakon prispeća Pisma sva izdanja PGP RTB-a morala su biti redovno kontrolisana u Republičkom sekretarijatu za kulturu. "Direktnim intervencijama samog partijskog vrha u programsku politiku medija", kaže Arnautovićeva, "znatno je smanjeno dotadašnje afirmisanje novokomponovane narodne muzike jer je politička ‘podobnost’ ponovo postala važnija od tržišne." U Televiziji Beograd kukavički mentalitet i autocenzura karakteristična za državne medije bili su, videli smo, jedan od razloga da ta kuća ćutke pređe preko smrti Silvane Armenulić. Tito sigurno nije tako zamišljao čuvanje javnosti od "kiča i šunda", ali za televiziju – koliko nadmenu prema izvođačima od kojih je živela, toliko poniznu prema vlasti od koje su zavisile radne knjižice, plate, "topli obroci" i markice za javni prevoz – niko od novih folk izvođača više nije postojao.
Ovo preterivanje bilo je tim besmislenije ako se zna da su unutar "narodnjačke" kategorije postojale uočljive razlike. Jer ako je Silvana, ukupno gledano, delovala pristojno, onda je Lepa Lukić nesumnjivo spadala među prve vesnike propasti: njeno priprosto ponašanje i džejmsbraunovska arogancija pripremili su stazu kojom će za koračiti takozvana novokomponovana narodna muzika iz osamdesetih i, nešto kasnije, turbo-folk. Mala digresija: mada je izraz novokomponovana narodna muzika u široku upotrebu ušao tek osamdesetih, u tu kategoriju se svakako može svrstati najveći broj folk izvođača iz šezdesetih i sedamdesetih. To su, dakle, izvođači poput Lepe Lukić, izvođači iza kojih su stajali kompozitori sa mnogo slobodnijim odnosom prema tradicionalnoj narodnoj muzici nego što je dotad bio slučaj; nažalost, rezultat tog slobodnijeg odnosa uglavnom je bila degradacija tradicije. Pojavom Lepe Lukić i većine drugih iz tog doba zapečaćeno je "zlatno doba prave narodne muzike", kako je period od 1950, pa do šezdesetih, opisao legendarni pevač Mile Bogdanović. Ovo, međutim – da sada zatvorimo krug – nije značilo da je establišment trebalo da ima isti odnos prema svima. Razlika između Silvane Armenulić i Mice Trofrtaljke, do koje uskoro stižemo, bila je otprilike onolika kolika je razlika između Štrausa i Zahara, ali njih dve su na kraju, voljom kulturnog i medijskog establišmenta, na televiziji bile tretirane isto.
Ono što je zajedničko svima iz narodnjačke branše, i po čemu se ona razlikovala od svih ostalih segmenata ovdašnje muzičke paraindustrije, jeste osećaj za biznis. Prve velike folk zvezde nisu iz zavičaja donele samo pakovanje – opanke, šajkače i jeleke – nego i prirodnu lukavost srpskog sela. Dok su rok muzičari goli entuzijazam proglašavali svetinjom, utirući tako put sopstvene propasti, narodnjaci su vrlo brzo počeli da funkcionišu organizovano i sa poslovnim duhom: radili su pedantno i sistematski, stvarajući specijalizovane klanove i prilagođavajući se, uz munjevite reflekse, zahtevima tržišta. Tako se na folk sceni formirala mnogo tvrđa i sposobnija logistika nego u rokenrolu. Najtipičniji i ujedno najspektakularniji primer iz šezdesetih jeste diskografska kuća Diskos iz Aleksandrovca. Sve što je imalo komercijalni potencijal, a što velike kompanije poput Jugotona i PGP-a – ponekad zbog razumljivog čuvanja reputacije, ponekad zbog neshvatljive indolentnosti – nisu htele da objave, Diskos je uzimao "pod svoje". Aleksandrovac je, tako, postao srpski Nešvil.
Ako je, dakle, rok scena svojom neposlovnošću uspela da, posle velikih uzleta šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, razori samu sebe ili da, ako insistirate, dopusti da bude lako razorena spolja, Diskos – koji je inače objavio neke od prvih i najvažnijih rokenrol ploča u Jugoslaviji – osluškujući puls tržišta, podilazeći mu i kreirajući ga, uspeo je da upropasti ne samo bolji deo svog imidža nego i ugled i privlačnost "izvorne" narodne muzike koju su mnogi pevači iz "buma" šezdesetih kompromitovali. Diskos je, doduše, objavljivao i Tomu Zdravkovića, a pružio je i prvu šansu Silvani Armenulić, ali je unizio i svoje ime i narodnjački žanr objavljujući ploče bizarnih izvođača kakva je bila Milica Ostojić, poznatija pod "umetničkim" imenima Mica Trofrtaljka ili Mica Trocevka. Nastup ove žene – koju konstitucija sumo rvača nije sprečavala da nosi kratke suknje i tesne džempere – bio je istinski frik šou, a pesme koje je, da čudo bude veće, pevala krajnje profesionalno, bile su pune golicavih i masnih stihova na ivici debiliteta. U pesmi "I labavi ume da zabavi" pevala je: "Ljubim, ljubim vragolana, a on stoji pravo/Tek sad vidim lažu, njemu nije sve labavo"; u pesmi "Hoće deda malo meda" bilo je i ovakvih stihova: "Hoće deda malo meda, u noge me stalno gleda/Ako deda, ako, ako, samo napred, samo tako/Protiv tebe ko šta kaže, neka se pokaže"; a u pesmi "Ja sam novi vozač", Milica je pevala: "Šta će meni kola i kuća sa spratom/Kad ja volim jednog sa debelim vratom/Pa ga često molim dok radi masažu/Uteraj mi, uteraj/Kola u garažu". Naslovi ostalih pesama Mice Trofrtaljke bili su "Muško mi treba", "Udri Milju po fitilju", "Rđavome kupcu i dlake smetaju", "Drž’ se kćeri čvrstog kursa" ili – najpoznatija od svih – "Davorike dajke", sa čuvenim stihom: "Guram, guram, al’ neće da uđe/Moja noga u cipele tuđe".
Mica Trofrtaljka, čiji je "opus" pravi Crven ban ovog narodnjačkog talasa, bila je, valjda, najčudnovatija pojava ne samo u Diskosovom katalogu nego u kompletnoj istoriji jugoslovenske popularne muzike sve do početka devedesetih, kada su popucale sve granice. Njene ploče prodavane su u ogromnim tiražima – neki kažu da su išle i do 400.000 primeraka – ali je, naravno, nije bilo nigde u oficijelnim medijima. Trebalo je da prođe desetak godina između njenog uzvika: "Uteraj mi, uteraj!" koji se mogao čuti samo po stanovima, kućama i kafanama, i trenutka u kojem je Biljana Jevtić zapevala: "Uđi mi, uđi mi/Uđi mi u trag" u Beogradskoj hronici, jednoj od najgledanijih emisija Televizije Beograd.
Po prirodi stvari, narodnjaci su se obraćali provinciji, i to ne onoj provinciji koja se nosi u ličnoj karti, nego onoj koja se nosi u glavi. Kroz "zvuke rodnog kraja" nisu se, naime, prepoznavali samo oni koji su ostali na selu, nego i oni koji su pedesetih i šezdesetih došli u gradove. Ipak, folk zvezde su prvenstveno nalazile publiku van velikih centara, donoseći u "unutrašnjost" zemlje posebnu vrstu demokratije: recept Diskosa bio je primenjen i na radio-stanice, pa su se one kotile po celoj državi, ugađajući – emitovanjem narodnjačkih hitova – banalnom i, kako će se ispostaviti, najrasprostranjenijem ukusu. Radio Šabac postao je narodnjački Radio Luksemburg: treštali su hitovi, produkcija se zahuktavala, a između pesama su se emitovale čestitke za rođenje deteta, odlazak sina u vojsku ili udaju najmlađe ćerke. Jasno, kako već biva kod onih koji usvajaju zakone tržišta, proces je bio dvosmeran, pa su narodnjaci ponudili "namenske" pesme za ove i mnoge druge prilike; na stotine, ako ne i hiljade tih pesama imaju tragikomično napisane tekstove i otpevane su kao da je pred mikrofonom bilo četvorogodišnje dete oštećenog sluha. Njihov komercijalni naboj i svrha, međutim, jesu neporecivi. ¶
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ex Yu rock enciklopedija - Drugo dopunjeno izdanje   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ex Yu rock enciklopedija - Drugo dopunjeno izdanje
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Rock opera
» Ex - YU, Najbolji zenski glasovi rock i pop muzike
» Kratka istorija Rock and Rolla
» Gothic rock
» MILOŠ CRNJANSKI " DNEVNIK O ČARNOJEVIĆU "
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost :: Čitaonica-