Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Horhe Luis Borhes

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10
AutorPoruka
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Ned 6 Maj - 12:45

VUK

Tajnovit i siv u konačnoj polutami, ostavlja tragove na obali reke što mu je utolila žeđ ždrela i čije vode ne ponavljaju zvezde. Noćas vuk je usamljena senka, traga za ženkom i hladno mu je. To je poslednji vuk Engleske. Tor i Odin to znaju. U svojoj visokoj kuli kamenoj kralj je odlučio da satre vukove. Već je iskovano moćno železo tvoje smrti. Saksonski vuče, uzalud si se rodio. Nije dovoljno biti krvožedan. Ti si poslednji. Proći će hiljadu godina i jedan starac sanjade te u Americi. Ni od kakve koristi neće ti biti taj budući san. Sada te opkoljavaju ljudi koji u šumi pratihu tragove koje si ostavljao, tajnovit i siv u konačnoj polutami.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Jorge Luis Borges   Uto 29 Maj - 20:54

Jorge Luis Borges (bôr′hĕs) (Buenos Aires, 24. avgust 1899. - Ženeva, 14. jun, 1986.) argentinski je pisac i jedan od najslavnijih pisaca dvadesetog veka. Najpoznatiji je po kratkim pričama, ali bio je i pesnik i esejist.
Borhes je rođen u Buenos Airesu. Njegov otac Jorge Guillermo Borges bio je advokat i učitelj psihologije, koji je takođe imao literarne težnje - pokušao je postati piscem, no u tome nije uspeo. Borhes je jednom prilikom izjavio: "Napisao je neke vrlo dobre sonete". Borhesova majka Leonor Acevedo Suárez od svoga je muža naučila engleski i radila je kao prevoditeljica. Obitelj njegova oca delom je bila španjolskog i portugalskog, a delom engleskog porekla, dok je poreklo njegove majke bilo španjolsko i možda delimice portugalsko. U njegovoj se kući govorilo i španjolski i engleski, tako je od najranijih dana detinjstva Borhes bio bilingvista te je naučio čitati engleski prije španskog. Odrastao je u prigradskoj četvrti Palermo, u velikoj kući s još većom knjižnicom.

Njegovo puno ime glasi: Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, ali slijedeći argentinske običaje nikada nije koristio svoje puno ime.

Jorge Guillermo Borges bio je primoran otići u ranu mirovinu zbog slabog vida koji će u budućnosti snaći i njegova sina, te se 1914. porodica seli u Ženevu, gdje otac Borges odlazi kod specijalista za oči, dok su Jorge i njegova sestra Norah (rođena 1902.) pohađali tamošnju školu. Tamo je Borges naučio francuski, koji je navodno teško svladavao, te je zbog toga naučio njemački i dobio diplomu na ženevskom univerzitetu 1918.

Poslije završetka Prvog svetskog rata, obitelj Borges provodi tri godine u Luganu, Barceloni, Mallorci, Sevilli i Madridu. U Španjolskoj Borges postaje članom književne avangarde. Njegova prva pjesma, »Himna moru«, napisana je u stilu Walta Whitmana i objavljena u časopisu Grecia.
je naučio čitati engleski prije španskog. Odrastao je u prigradskoj četvrti Palermo, u velikoj kući s još većom knjižnicom.

Njegovo puno ime glasi: Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, ali slijedeći argentinske običaje nikada nije koristio svoje puno ime.

Jorge Guillermo Borges bio je primoran otići u ranu mirovinu zbog slabog vida koji će u budućnosti snaći i njegova sina, te se 1914. porodica seli u Ženevu, gdje otac Borges odlazi kod specijalista za oči, dok su Jorge i njegova sestra Norah (rođena 1902.) pohađali tamošnju školu. Tamo je Borges naučio francuski, koji je navodno teško svladavao, te je zbog toga naučio njemački i dobio diplomu na ženevskom univerzitetu 1918.

Poslije završetka Prvog svetskog rata, obitelj Borges provodi tri godine u Luganu, Barceloni, Mallorci, Sevilli i Madridu. U Španjolskoj Borges postaje članom književne avangarde. Njegova prva pjesma, »Himna moru«, napisana je u stilu Walta Whitmana i objavljena u časopisu Grecia.

Rana karijera
1921. Borhes se s porodicom vraća u Buenos Aires gde donosi doktrinu ultraizma i započinje svoju karijeru pišući pesme i eseje koje objavljuje u literarnim časopisima. Njegova prva kolekcije pesama Fervor de Buenos Aires objavljena je 1923.

1923. Borhes postaje urednik literarnog dodatka novinama Crítica, i ovdje se pojavljuju delovi priča kasnije objavljeni u Historia universal de la infamia (»Opšta istorija gadosti«). Ta su dela između nefikcionalnih eseja i kratkih priča, jer Borhes koristi elemente fikcije kako bi ispričao istinite priče, kao i literarne fragmente za koje obično tvrdi da su prevodi delova slavnih ali rijetko čitanih dela. U godinama koje slede, radi kao literarni saradnik za izdavačku kuću Emecé Editores i piše nedeljne kolumne za El Hogar, koji se izdaje od 1936. do 1939.

Borhesov otac umire 1938., što je za njega bio veliki udarac jer su bili posebno bliski. Na Novu godinu 1939., Borges zadobiva tešku ozledu glave u nesreći; tokom lečenja zamalo umire od otrovanja krvi. Dok se oporavljao od nesreće, počinje pisati stilom po kojemu je postao poznat i pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča, El jardín de senderos que se bifurcan (»Vrt razgranatih staza«), 1941. Knjiga uključuje priču »El sur«, djelo u koje su uklopljeni neki autobiografski elementi, kao njegova nesreća, i koje je piscu osobno najdraže. Iako uopšteno dobro prihvaćen, El jardín de senderos que se bifurcan nije osvojio nagrade niti je zadobio priznanja koja su mu mnogi predviđali. Ocampo je posvetio velik dio junskog izdanja Sur »Reparaciji za Borgesa«.

Od 1937., Borhes počinje raditi u Miguel Cané, ogranku Opštinske knjižnice Buenos Aires kao prvi asistent. Kada 1946. Juan Perón dolazi na vlast, Borhes biva otpušten.
Kad je ostao bez posla, njegova je vizija počela bledeti, i bez mogućnosti da uzdržava sebe kao pisac, Borhes započinje novu karijeru predavača. Bez obzira na određenu razinu političkog progonstva, bio je razmerno uspešan te postaje javna ličnost, dobivši položaje predsednika (1950 - 1953.) Argentinskog društva pisaca i profesora engleske i američke književnosti (1950 - 1955.) u Argentinskom udruženju engleske kulture. Njegova kratka priča »Emma Zunz« postaje film (pod imenom Días de odio, na engleski preveden kao Days of Wrath) snimljen 1954., a režirao ga je argentinski reditelj Leopoldo Torre Nilsson. Oko tog vremena Borges takođe počinje s pisanjem scenarija.

1955., na inicijativu Ocampa, nova protiperonistička vojna vlada postavlja ga na čelno mjesto Nacionalne knjižnice. Do tog vremena, već je potpuno oslepio, kao i njegov prethodnik u Nacionalnoj knjižnici. Poznata je misao:

Bog mu je dao 800 000 knjiga - i tamu."
Sledećih je godina dobio Nacionalnu nagradu za književnost, i prvi u nizu počasnih doktorata, i to od Univerziteta Cuyo (Argentina). Od 1956. do 1970., Borhes je također radio kao profesor književnosti na Univerzitetu u Buenos Airesu, te je često privremeno radio na raznim drugim Fakultetima.

Već tada nije mogao niti čitati niti pisati, pa se oslanjao na majku, s kojom je oduvek bio blizak i koja počinje raditi s njim kao njegova osobna sekretarica. Dakle, on joj je diktirao svoje misli, a ona je pisala na pisaćoj mašini.
Borhesova međunarodna slava datira iz ranih šezdesetih godina dvadesetog veka. 1961. prima Formentor Prize, koju deli sa Samuelom Beckettom. Beckett je bio dobro poznat i cenjen u engleskom govornom području, gdje je Borhes u to vrijeme bio nepoznat i nepreveden, no tada ljudi postaju znatiželjni ko je ta osoba koja je podelila nagradu s Beckettom. Njegovi su radovi prvi put prevedeni na engleski 1962., što su popratila predavanja po Evropi.

1967. Borhes započinje petogodišnju saradnju s američkim prevodiocem Normanom Thomasom di Giovannijem, zahvaljujući kojem postaje poznatiji unutar engleskog govornog područja. Takođe nastavlja izdavati knjige, među kojima su El libro de los seres imaginarios (»Knjiga izmišljenih stvorenja«, 1967.), El informe de Brodie (»Brodijev izvještaj«, 1970.), and El libro de arena (»Knjiga od pijeska«, 1975.). Mnoga su od njegovih predavanja sakupljena u zbirke kao Siete noches (»Sedam noći«) i Nueve ensayos dantescos.

Kada se Juan Perón vratio iz egzila i kad je ponovno izabran za predsednika 1973., Borhes daje ostavku na mestu direktora Nacionalne knjižnice.

1975., posle majčine smrti, Borhes započinje seriju poseta zemljama po celome svetu, koje nastavlja sve do svoje smrti.

Borhes se dva puta ženio. 1967. se oženio sa svojom dugogodišnjom prijateljicom Elsom Astete Millán, koja je nedavno postala udovica. Brak je potrajao tri godine. Nakon razvoda, Borhes se seli natrag svojoj majci. Tekom posljednjih godina živio je s Maríom Kodama, s kojom je proučavao anglosaski dugi niz godina i koja mu je takođe bila osobna saradnica. Oženili su se 1986., nekoliko meseci pre njegove smrti.

Borhes je umro od raka jetre u Ženevi 1986. te je pokopan na groblju Cimetière des Rois.
Uz kratke priče, po kojima je i najpoznatiji, Borhes je takođe pisao poeziju, eseje, nekoliko scenarija, i mnogo književne kritike, predgovora, podgovora, uređivao je brojne antologije te je prevodio s engleskog, francuskog i njemačkog na španski. Njegovo slepilo (koje se pojavilo u odrasloj dobi, baš kao i kod njegova oca) snažno je utecalo na njegov kasniji rad.

Borhes je živeo kroz veći deo dvadesetog veka, pa je na njega najviše uticao modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. Kao Vladimir Nabokov i nešto stariji James Joyce, kombinirao je interese za svoju rodnu zemlju sa širim interesima. S njima je također delio višejezičnost i razigranost jezika, no dok su Nabokov i Joyce, kako su postajali stariji, išli prema sve većim i kompleksnijim djelima, Borhes ostaje minijaturist. Također u kontrastu sa Joyceom i Nabokovom, Borhesov rad se kretao dalje od onoga što je on nazivao "barokom", dok se njihov rad tome primicao. Stil kasnijih Borhesovih dela je više naturalistički i transparentan nego u njegovim ranijim delima.

Mnoge se od njegovih napoznatijih priča bave prirodom vremena, beskrajem, ogledalima (prema kojima velik broj njegovih priča izražava gotovo strah), lavirintima, stvarnošću, identitetom. Naglasak velikog broja priča je na fantastičnoj radnji, kao što je knjižnica koja sadrži sve moguće varijacije teksta u knjigama sa 410 stranica (»Babilonska knjižnica«), mjesto na kojemu se sijeku svi pravci u svemiru (»Aleph«) i godina u kojoj vrijeme miruje, a dana je čovjeku prije nego što će na njega zapucati streljački vod (»Tajno čudo«). Miješao je stvarne činjenice s fikcijom. U nekoliko su navrata, pogotovo na početku karijere, ta miješanja ponekad prelazila granicu i ulazila u sferu prijevare i literarne krivotvorine








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Poslednji izmenio Talija dana Uto 29 Maj - 20:57, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 20:55









Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 20:58

Etnograf
Slučaj su mi ispričali u Texasu, ali se zbio u nekoj drugoj državi. Ima samo jednog protagonistu, ali u svakoj priči ima na hiljade junaka, vidljivih i nevidljivih, živih i mrtvih. Zvao se, mislim, Fred Murdock. Bio je visok, kakvi jesu Amerikanci, ni plav ni smeđ, oštra profila, škrt na riječima. Ništa posebno ne beše na njemu, čak ni ona hinjena posebnost svojstvena mladima. Prirodno smeran, imao je poverenja u knjige i u one što ih pišu. Bio je u dobi kad čovek još ne zna ko je i spreman se prepustiti onome što mu slučaj ponudi: perzijskoj mistici ili neznanom poreklu mađarskog jezika, ratnim pustolovinama ili algebri, puritanizmu ili orgijama. Na Univerzitetu su mu savetovali studije urođeničkih govora. U nekim zapadnim plemenima održali su se neki ezoterični obredi; njegov profesor, čovek poodmakle dobi, predloži mu da ode živeti u jedan indijanski logor, te da promatra obrede i dozna tajnu što je vrači otkrivaju posvećenima. Po povratku je trebalo da napisaše tezu što će je Institut objaviti. Murdock je to spremno prihvatio. Jedan od njegovih predaka beše umro u borbama oko granice; ta davna nezgoda njegova roda postade sada vezom. Svakako, predvideo je poteškoće koje može da očekuje; morao se potruditi da ga crvenokošci prihvate kao jednoga od svojih. Uputio se u dugotrajnu pustolovinu. Više od dve godine stanovao je na otvorenom, pod kožnim šatorom ili izložen nepogodama. Ustajao bi pre zore, legao s mrakom, te započeo sanjati na jeziku koji ne beše jezik njegovih otaca. Navikao je svoje nepce na opore okuse, pokrivao se čudnim krpama, zaboravio je prijatelje i grad, a počeo je i razmišljati na način koji je njegova logika odbijala. Prvih meseci naukovanja vodio je poverljive beleške, koje je zatim uništio, možda da ne pobudi sumnju drugih, a možda zato što mu više i nisu trebale. Na završetku razdoblja namenjenog vežbanju moralne i fizičke spremnosti, svećenik mu naredi da zapamti svoje snove te da mu ih izjutra poveri. Ustanovio je da za punog meseca sanja bizone. Poveri te svoje višekratne snove svom učitelju; on odluči da mu otkrije svoje tajno znanje. Jednoga jutra, ne oprostivši se ni od koga, Murdock pobeže.

U gradu je osetio čežnju za onim prvim večerima na otvorenom, za kojih je, bar neko vreme, osećao čežnju prema gradu. Uputi se u profesorov kabinet i kaza mu kako zna tajnu, ali je, ipak, odlučio da je ne objavi.

- Veže li vas zakletva? – upita drugi.
- To nije moj razlog – kaza Murdock. – U tim sam krajevima naučio nešto što ne mogu izreći.
- Možda je engleski jezik nedostatan? – primeti drugi.
- Ništa od toga, gospodine. Sad kad imam tajnu, mogao bih je izraziti na sto različitih i čak proturečnih načina. Ne znam kako da vam kažem da je tajna dragocjena i da mi sada nauka, naša nauka, izgleda sasvim ništavnom.
Dodade nakon kraće pauze:
- Tajna, uostalom, ne vredi koliko putevi što me do nje dovedoše. Te putove treba proći.
Profesor mu hladno reče:
- Izvestiću Veće od vašoj odluci. Kanite li živeti među Indijancima?
Murdock se usprotivi:
- Ne. Možda se neću vratiti. Ono što su me ljudi tamo naučili vredi na bilo kom mestu i za bilo kakvu prigodu.
Takav je bio, u srži, razgovor.
Fred se oženio, zatim rastavio i danas je jedan od knjižničara na univerzitetu Yale.

(preveo Tonko Maroević)








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 20:59

Šta je dugovečnost?

To je užas biti u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne čeličnom kazaljkom, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija; zora koju je video Adam, to je znati da sam osudjen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja, španski jezik - kojim ne umem da baratam, na čežnju za latinskim - koji ne znam, to je želeti da utonem u smrt i ne moći utonuti u smrt, 'biti' i nastaviti da budem.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 20:59

Šta je nesanica?

Pitanje je retoričko, odveć dobro znam odgovor.
To je strahovati i brojati u gluvo doba noći surove, neminovne otkucaje; to je pokušavati sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje, to je težina tela koje se naglo prevrće na drugi bok, to je stiskati očne kapke, to je stanje slično groznici i koje, svakako, nije java. To je izgovarati odlomke paragrafa pročitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moći uroniti u san, to je užas 'biti' i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora.

"Nema ni jednog jedinog postupka koji ne krije opasnost da bude magična radnja. Nema ni jednog jedinog dogadjaja koji ne bi mogao biti prvi u jednom beskrajnom nizu."








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:00

Čovek koji obradjuje svoj vrt
kako je želeo Volter.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike.
Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju.
Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgradja
igraju ćutljivi šah.
Keramičar, koji smišlja boju i oblik.
Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu
koja mu se možda i ne svidja.
Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine
izvrsnog speva.
Onaj što miluje zaspalu životinju.
Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson.
Onaj što više voli da su drugi u pravu.
Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu,
spašavaju svet.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:00

To je ljubav. Pokušacu da se sakrijem ili pobegnem.Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usudjujem da prodjem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu."








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:00

Razmena mišljenja je neophodan uslov za svaku ljubav, svako prijateljstvo i svaki pravi dijalog.
Podeli 57 16








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:01

Knjiga je jedinstvena, prenosiva magija.

Horhe Luis Borhes








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:02

Neki se ponose knjigama koje su napisali, a ja se ponosim knjigama koje sam pročitao.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:02

Raj sam oduvek zamišljao kao svojevrsnu biblioteku.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:03

Neka se drugi hvališu stranicama koje su napisali
ja se gordim onima koje sam pročitao.
Biće da nisam bio filolog
da nisam ispitivao deklinacije, načine, tegobne
promene glasova
d koje se stvrdnjavaju u t
ekvivalentnost g i k,
ali tokom svih svojih godina propovedao sam
strast prema jeziku.
Moje noći su ispunjene Vergilijem;
to što sam znao i zaboravio latinski
jeste svojina, jer zaborav je
jedan od oblika pamćenja, njegovo neodređeno
podzemlje,
tajnovito naličje pare.
Kad su se u mojim očima izbrisali
dragi tašti prividi,
lica i stanica,
bacih se na učenje gvozdenog jezika
kojim su se moji preci služili da opevaju
mačeve i samoće
a sada posle sedam vekova,
iz Ultima Thule
dopire mi tvoj glas,
Snori Sturlosone.
Mladić, pred knjigom, podvrgava se određenoj
disciplini
i to čini umesto određenog znanja;
u mojim godinama svaki poduhvat je pustolovina
koja se graniči sa noći.
Neću dovršiti dešifrovanje starih jezika Severa,
neću zaroniti željne ruke u Sigurdovo zlato;
posao kojeg sam se latio beskonačan je
i pratiće me do kraja,
ne manje tajanstvenog od sveta
i mene, šegrta.









Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:03

. crte lica iznova su stekle zapovjednički izraz što ga daju oholost, novac, mladost, svijest da se pripada kremi hijerarhije, nedostatak mašte, ograničenost, glupavost." (Zahir)








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:03

"Čovjek riješi da nacrta svijet. Tokom godina ispunjava prostor ucrtavajući pokrajine, kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe, kuće, instrumente, zvijezde, konje i ljude. Pred smrt on otkriva da taj strpljivi labirint linija ocrtava njegov sopstveni lik." (Epilog, Buenos Aires, 31. oktobar 1960.)








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:04

"Knjiga koja želi da traje je ona koja se može čitati na različite načine. U svakom slučaju treba da omogući različito, promijenjljivo čitanje. Svaka generacija čita velika djela na drugačiji način."








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:04

"Razmjena mišljenja je neophodan uslov za svaku ljubav, svako prijateljstvo i svaki pravi dijalog."








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:04

"Starost je jedan vid samoće."








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:04

"Zatvaram oči i vidim jato ptica. Vizija traje jednu sekundu, možda i manje; ne znam koliko sam ptica vidio. Da li je njihov broj bio određen ili neodređen? Taj problem obuhvata i problem postojanja Boga. Ako Bog postoji, broj je određen, jer Bog zna koliko sam ptica vidio. Ako Bog ne postoji, broj je neodređen, jer niko nije mogao da ih izbroji. U tom slučaju vidio sam, recimo, manje od deset, a više od jedne ptice, ali nisam vidio devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri ili dvije ptice. Vidio sam broj između deset i jedan, koji nije devet, osam, sedam, šest, pet i tako dalje. Taj cijeli broj je nezamisliv; dakle Bog postoji." (Argumentum orinthologicum)








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 29 Maj - 21:04

"Zato što se početak i kraj književnosti susreću u mitu." (Parabola o Servantesu i Kihotu)








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17811

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 8 Jun - 16:05

Emma Zunz

Četrnaestog januara1922., na povratku iz tekstilne tvornice „Tarbuch i Loewenthal“, Emma Zunz u dnu ulaznog predvorja zatekla je pismo sa žigom iz Brazila, iz kojega je razabrala da joj je umro otac. Najpre su je žig i omotnica zavarali; potom ju je uzbudio nepoznati rukopis. Desetak nespretno sročenih redaka ispunio je celu stranicu; Emma je pročitala da je gospodin Maier zabunom popio prejaku dozu sedativa i preminuo u bolnici u Bagéu trećeg januara te godine. Obavest je potpisao neki očev znanac iz istog pansiona, neki Fein ili Fain, rodom iz pokrajine Rio Grande, koji nije znao da se obraća pokojnikovoj kćeri. Emmi je papir ispao iz ruke. Prvo ju je obuzeo osećaj mučnine u želucu i slabosti u kolenima; zatim je zaželela da već bude sutrašnji dan. Odmah je uvidela da je ta želja uzaludna, zato što je očeva smrt bila jedini događaj na svetu, koji će se beskonačno obnavljati. Podigla je papir i otišla u svoju sobu. Krišom ga je spremila u ladicu, kao da na neki način već zna ono što će se kasnije dogoditi. Možda je to već počela naslućivati; već je bila ona koja će biti.

U tami što se gusnula, Emma je do kraja tog dana oplakala samoubistvo Manuela Maiera koji je prohujalim sretnim danima bio Emmanuel Zunz. Sećala se letovanja na posedu blizu Gualeguaya, sećala se (pokušala se setiti) majke, sećala se kućice u Lanusu što su je prodali na aukciji, sećala se žutih rombova na prozoru, sećala se anonimnih pisama s umetnutim člankom o „blagajnikovoj proneveri“, sećala se (i to nikad neće zaboraviti) kako joj se otac u zadnjoj noći zakleo da je tu lopovštinu počinio Loewenthal, Aaron Loewenthal, najpre upravnik tvornice, a sada njen suvlasnik. Emma je od 1916. Čuvala tu tajnu. Nikome je nije odala, čak ni najboljoj prijateljici, Elsi Urstein. Možda je izbegavala preteranu prisnost; možda je mislila da je tajna veže sa pokojnikom. Loewenthal nije znao da ona zna; ta beznačajna okolnost pridavala je Emmi Zunz osećaj moći. Te noći nije zaspala, i kad su prvi traci svitanja izoštrili pačetvorinu prozora, njezin plan već je bio skovan. Potrudila se da taj dan, koji joj se učinio beskrajnim, protekne kao i ostali. U tvornici se šuškalo o štrajku; Emma se, kao i uvek, izjasnila protiv svakog nasilja. Kad je u šest završio posao, otišla je s Elsom u ženski klub s gimnastičkom dvoranom i bazenom. Obe su se upisale; morala je ponavljati ime i prezime; morala je tom prilikom slušati neukusne šale. S Elsom i mlađom sestrom Kronfuss dogovorila se u koji će bioskop otići u nedelju po podne. Zatim se poveo razgovor o momcima, i niko nije očekivao da Emma štogod kaže. U aprilu puni devetnaestu, ali joj muškarci, još, ulevaju gotovo patološki strah… Na povratku je skuvala juhu od tapioke i povrća, rano je večerala, legla i prisilila se da zaspi. Tako je u svakojakim obavezama i rutini protekao petak, petnaesti, dan koji je prethodio izvršenju plana.

U subotu ju je probudilo nestrpljenje. Nestrpljenje, a ne teskoba, i posebno olakšanje što je konačno svanu taj dan. Više ne mora kovati plan i smišljati pojedinosti: za nekoliko sati događaji će se glatko odvijati. U Prensi je pročitala da brod „Nordstjarnen“ iz Malmöa, isplovljava te noći s gata broj 3; telefonirala je Loewenthalu, natuknula je da želi da mu saopšti nešto važno u vezi sa štrajkom, mimo znanja svojih drugarica, i obećala da će se predvečer navratiti u njegov ured. Glas joj je podrhtavao; ništa čudno za potkazivačicu. Tog se jutra nije zbilo ništa posebno. Emma je radila do podneva i s Elsom i Perlom Kronfuss utanačila pojedinosti oko nedeljnog izleta. Legla je posle jela i sklopljenih očiju ponovo je razmotrila skroviti plan. Pomislila je da će završna faza biti manje grozna od prve i da će joj podariti osećaj trijumfa i pravde. Odjednom je uzbuđeno ustala i otvorila ladicu na komodi. Ispod slike Miltona Sillsa, gde ga je sakrila pretprošle noći, nalazilo se Fainovo pismo. Niko ga nije mogao videti; počela ga je čitati, a onda poderala.

Bilo bi teško, i možda neumesno, koliko-toliko, stvarno opisati ono što se zbivalo toga popodneva. Pakao je obeležen nestvarnošću, to obeležje možda istovremeno ublažava njegovu stravičnost. Kako da bude verodostojan pothvat u koji gotovo ne veruje njegov izvršilac, kako obnoviti taj kratkotrajni haos kojega si danas Emino sećanje gnuša i odriče? Emma je živela oko Almagra, u ulici Liniers; znamo da je tog popodneva otišla u luku. Možda joj se na odvratnoj aveniji Paseo de Julio pričinilo da je ogledala umnožavaju, svetlost prokazuje i požudne oči razgolićuju, ali je razumnije pretpostaviti da je najpre, potpuno neprimećena, lutala pod ravnodušnim svodovima vašarišta… Zašla je u dva-tri bara, zapamtila rutinu ili trikove onih žena. Napokon je pronašla posadu s „Nordstjarnena“. Pobojala se da joj jedan mladac izmamiti kakvu nežnost, pa se odlučila za drugoga, koji je, po svoj prilici, bio niži rastom od nje i prostačina, da ne okalja čistoću strahote. Taj ju je čovek poveo nekim ulazom, zatim sumnjivim tremom, zatim zavojitim stubištem, zatim predvorjem (u kojem se nalazilo okno s rombovima nalik na one u Lanúsu, zatim nekim hodnikom i zatim do vrata koja su se zatvorila. Značajni događaji izvan su vremena, bilo zato što im je neposredna prošlost nekako odsečena od budućnosti, bilo zato što im sastavni delovi nisu uzastopni.

Je li u tom vremenu izvan vremena, u tom mutnom kovitlacu nepovezanih i groznih osećaja, Emma Zunz barem jednom pomislila na pokojnika zbog kojeg se žrtvuje? Rekao bih da jeste, i da u tom času njezin očajnički naum zamalo nije propao. Pomislila je na to s tupom preneraženošću i odmah utonula u vrtoglavicu. Muškarac, Šved ili Finac, nije govorio španski; bio joj je instrument kao i ona njemu, ali ona je za poslužila užitak, a on za pravdu.

Kad je ostala sama, Emma nije odmah otvorila oči. Na noćnom ormariću nalazio se novac što ga je ostavio muškarac. Emma se pridigla i rasparala ga kao što je nedavno učinila s pismom. Paranje novca jest svetogrđe, baš kao i bacanje hleba: Emma se u isti mah pokajala. Čin oholosti, na taj dan… Strah joj se utopio u telesnoj tuzi, u odvratnosti. Odvratnost i tuga sapinjale su je, ali je Emma sporo ustala i počela se odevati. U sobi su boje tamnile; padao je poslednji sumrak. Emma je uspela izaći neopazice; na uglu je ušla u tramvaj koji je vozio u zapadni deo grada. U skladu s planom, odabrala je jedno od prednjih sedala, da joj ne vide lice. Možda joj je godilo što je tokom dosadnog promicanja ulica uvidela da protekli događaj nije narušio poredak stvari. Vozila se proređenim i mutnim četvrtima, prateći ih pogledom i smesta zaboravljajući, i sišla u jednoj od pokrajnjih ulica oko šetališta Warnes. Paradoksalno, umor joj je davao snage, zato što ju je silio da se usredotoči na pojedinosti svoje pustolovine i zastirao joj pozadinu i cilj.

Aarona Loewenthala svi su smatrali ozbiljnim čovekom; malobrojni prijatelji, škrcem. Stanovao je na gornjem spratu tvornice, sam. Živeći na pustoj periferiji, bojao se lopova; u tvorničkom dvorištu držao je velikog psa, a u ladici pisaćeg stola – što su svi znali – revolver. Prethodne je godine dolično oplakao iznenadnu smrt svoje žene – iz porodice Gauss, koja je u brak donela bogati miraz – ali njegova prava strast bio je novac. U dubini duše pomalo je patio što taj novac teže zarađuje nego što ga čuva. Bio je jako pobožan: smatrao je da je s Gospodom sklopio tajni savez po kojem su mu, u naknadu za molitve i pobožna dela, nedela oproštena, Ćelav, krupan, u crnom odelu, s tamnim cvikerima i riđe brade, stajao je pokraj prozora, očekujući poverljiv izveštaj radnice Zunz.

Ugledao ju je kako otvara gvozdena vrata (što ih je bio namerno odškrinuo) i prelazi preko mračnog dvorišta. Video je kako je zaobišla vezanog psa kad je stao lajati. Emmine usne micale su se kao da potiho moli; ponavljale su, umorno, presudu što će je gospodin Loewenthal čuti pre negoli umre.

Sve se nije dogodilo kako je Emma Zunz predvidela. Od prethodne zore često je sebe zamišljala kako, naperivši odlučno revolver, primorava tu hulju da prizna ogavnu krivicu i tumači smeli plan koji će Božjoj Pravdi omogućiti da nadvlada ljudsku pravdu. (Nije želela da je stigne kazna, i to ne iz straha, nego zato što se smatrala oruđem Pravde.) Posle toga, hitac u prsa zapečatiće Loewenthalovu sudbinu. Ali, stvari se nisu tako odvijale.

Našavši se pred Aaronom Loewenthalom, pre negoli neodloživu potrebu da osveti oca, Emma je osetila neodoljivi poriv da se osveti za gadosti koju je zbog toga morala podneti. Posle toga podrobno zasnovanog obeščašćenja mora ga ubiti. Nema vremena za suvišna prenemaganja. Sedeći, plaho se ispričavala Loewenthalu, pozvala se (kao potkazivačica) na dužnu odanost, spomenula nekoliko imena, natuknula još neka i zamukla, kao da ju je savladao strah. Kada se on, sumnjičav zbog takvog ponašanja, ali iskazujući razumevanje, vratio iz blagovaonice, Emma je iz ladice već bila izvukla teški revolver. Dvaput je pritisnula obarač. Krupno telo stropoštalo se kao da su ga hici i dim razbili, razbila se čaša s vodom, lice su je zapanjeno i besno pogledalo, usta na tom licu stale su joj dobacivati kletve na španskom i na jidišu. Kletve nisu prestajale; Emma je morala ponovo opaliti. Vezani pas u dvorištu počeo je besomučno lajati, iz psovačkih pokuljala je nagla krv i natopila bradu i odeću. Emma je stala izricati pripremljenu optužbu („Osvetila sam oca, i kazna me neće stići…“), ali je nije dovršila, jer je gospodin Loewenthal izdahnuo. Nikad neće saznati što je sve od toga dokučio.

Besomučni lavež podseti je da nije sve gotovo. Dovela je divan u nered, na truplu raskopčala kaput, skinula mu krvave cvikere i odložila ih na kartoteku. Zatim je podigla slušalicu i stala ponavljati ono što će često ponoviti, ovim ili sličnim rečima: Dogodilo se nešto neverovatno… Gospodin Loewenthal pozvao me pod izlikom da se radi o štrajku… Silovao me, ubila sam ga…

Priča je, zapravo bila neverovatna, ali su je svi prihvatili, zato što je, u biti, bila istinita. Istinit je bio ton Emme Zunz, istinski stid, istinita mržnja. Istinito je bilo poniženje što ga je podnela; lažne su bile samo okolnosti, vreme i jedno ili dva imena.



Prevod: Milivoj Telećan i Marko Grčić
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 17811

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Čet 23 Avg - 16:45

, Deutsches Requiem,




Zovem se Otto Dietrich zur Linde. Jedan je od mojih predaka, Cristoph zur Linde, poginuo u konjičkom jurišu koji je odlučio o pobedi kod Zorndorfa. Moga su pradeda po majci, Ulricha Forkela, ubili francuski slobodni strelci, u šumi Marchenoir, poslednjih dana 1870.; satnik Dietrich zur Linde, moj otac, istaknuo se za opsade Namura 1918. i dve godine posle, u prelasku preko Dunava. Ja ću, pak, biti streljan kao mučitelj i ubica. Sud je doneo pravednu osudu; na samom sam početku priznao svoju krivicu. Sutra, kad zatvorska sat pokaže devet, već ću biti u carstvu smrti; prirodno je što mislim na svoje pretke, jer sam tako blizu njihovim senama, jer sam, na neki način, oni.
Za vreme suđenja (koje je, nasreću, bilo kratko) nisam govorio; da sam se branio, osuda bi se otegla, i to bi se doimalo kao kukavičluk. No, sad je sve drugačije, i noć uoči svoga pogubljenja mogu govoriti bez straha. Ne tražim oproštaj, jer nisam kriv, ali tražim razumevanje. Oni koji me budu umeli saslušati, razmeće istoeriju Nemačke i buduću istoriju sveta. Znam da će slučajevi kakav je moj, koji su danas iznimni i zapanjujući vrlo brzo biti otrcani. Sutra ću umreti, ali ja sam simbol budućih naraštaja.
Rodio sam se u Marienburgu, 1908. Dve su mi strasti, sada gotovo zaboravljene, omogućile da se hrabro, i čak sa srećom, suočim s mnogim nesretnim godinama: muyika i metafizika. Ne mogu spominjati sve svoje dobročinitelje, ali ne smem izostaviti dva imena: Brahmsovo i Schopenhauerovo. Proučavao sam i pesništvo: ovim imenima želim dodati jedno golemo germansko ime: William Shakespeare. Nekada me zanimala teologija, ali me od te fantastične discipline zauvek odbio Schopenhauer, svojim neposrednim razlozima; Shakespeare i Brahms beskrajnom raznovrsnošću svoga sveta. Neka zna onaj koji zastaje u čudu, dršćući od nežnosti i zahvalnosti, pred bilo kojim mestom u delu tih sretnika, da sam i ja zastajao, ja, gad.
Negde 1927. uđoše u moj život Nietzsche i Spengler. Jedan pisac iz XVIII. veka napominje da niko ne želi ništa dugovati savremenicima; ja sam, da bih se otarasio uticaja koji je bivao tlačiteljski, napisao članak pod naslovom Abrechnung mit Spengler, u kom sam napomenuo da najprimerniji spomenik sa značajkama što ih pisac zove faustovskima nije ona svaštarska Goetheova drama nego pev napisan pre dvadeset vekova, De rerum natura. Ipak sam priznao iskrenost toga filozofa istorije, njegov duh do srži nemački, kerndeutsch, vojnički. Godine 1929. ušao sam u Stranku.
Neću dužiti o godinama naukovanja. Bile su teže meni nego mnogima drugima jer mi,iako mi ne manjka hrabrosti, nedostaje bilo kakva sklonost nasilju. Shvatio sam, ipak da smo na pragu novoga dobra i da ovo doba, koje se može usporediti s početnim razdobljima islama ili kršćanstva, traži nove ljude. Meni su, individualno, moji drugovi bili odvratni; uzalud sam nastojao misliti da, radi visokog cilja koji nas je okupio, ne smemo biti individue.
Teolozi tvrde, ako se Gospodnja pozornost samo časak odvrati od moje desne ruke koja piše, da će se ona pretvoriti u ništa, kao da ju je spalio oganj bez svetlosti. Po meni, niko ne može postojati, niko ne može okusiti čašu vode, ili otkinuti komad hleba bez razloga- Ti su razlozi različiti za svakog čoveka; ja sam čekao nesmiljeni rat da iskuša našu veru. Meni je dostajalo da znam da ću biti vojnik u njegovim bitkama. Katkad sam se bojao da nas ne prevari kukavičluk Engleske i Rusije. Slučaj, ili sudbina, drugačije mi je skrojio budućnost: 1. marta 1939., u sumrak, u Tilsitu su izbili nemiri, koje novine nisu zabeležile; na ulici iza sinagoge dva su me metka pogodila u nogu, koju je trebalo amputirati. Nekoliko dana posle, u Češku je ušla naša vojska; dok su sirene to objavljivale, ja sam bio prikovan u bolnici, nastojeći se izgubiti, i zaboraviti se, u Schopenhaueru. Kao simbol moje uzaludne sudbine, na podboju prozora spavao je golem i mekan mačak.
U prvom sam svesku dela Parerga und Paralipomena prečitavao da je sve što se čoveku može dogoditi, od trenutka rođenja do smrti, on sam sebi predodredio. Dakle, svaka je nepažnja hotimična, svaki je slučajni susred dogovoren, svaka je uvreda kazna, svaki je poraz tajanstvena pobeda, svaka smrt samoubistvo. Nema zgodnije utehe od mišljenja da smo sami odabrali svoje nesreće; ta nam individualna teleologija otkriva tajni poredak i čudesno nas stapa s božanstvom. Koja me to neznana želja (mozgao sam) potakla da one večeri potražim one metke i ono ranjavanje? Znao sam da to nije bio strah od rata; nešto dublje. Napokon, poverovah da sam shvatio. Umreti za jednu religiju jednostavnije je nego je potpuno živeti; boriti se u Efezu protiv zveri manje je teško (hiljade su bezimenih mučenika to učinile) nego biti Pavao, Isusov sluga; jedan čin manje je vredan od svih sati čovekovih. Bitka i slava, to su olakšice, teži od Napoleonova bio je Raskoljnikovljev pothvat. Sedmog FEBRUARA 1941. bio sam imenovan podzapovednikom koncentracijskog logora Tarnowitz.
Nije mi bilo ugodno ispunjavati tu dužnost, ali ja nikad nisam bio nemaran. Na muci se poznaju junaci; onaj ko je milosrdan, samilostan, traži da se iskaže u zatvorima i u tuđoj boli. Nacizam je, u srži, moralna činjenica, svlačenje sa sebe staroga čoveka, koji je pokvaren, da bi se obukao novi. U bici je taj preobražaj običan, između povika vojskovođa i meteža; tako nije u tesnoj ćeliji, gde nas podmukla samilost iskušava prastarim nežnostima. Nisam bez razloga napisao ovu reč. Zarathustrinu nadčoveku samilost je najteži greh. Zamalo ga nisam počinio (priznajem) kad je nama poslan iz Breslaua znameniti pesnik David Jerusalem.
Bio je to čovek pedesetogodišnjak. Oskudevajući u dobrima ovoga svijeta, proganjan, porican, napadan, bio je posvetio svoj genij opevavanju sreće. Čini mi se da se sećam kako ga je Albert Soergel, u delu Dichtung der Zeit, usporedio s Whitmanom. Ta usporedba nije sretna; Whitman slavi svemir na način zadan, uopšten, gotovo ravnodušan; Jerusalem se raduje svakoj stvari, s minucioznom ljubavlju. Nikad se ne upušta u nabrajanja, u popise. Još mogu navesti mnoge heksametre nogoa dubokog speva pod naslovom Ce Jang, slikar tigrova, koji kao da je išaran tigrovima. Niti ću zaboraviti onaj monolog Rosencrantz razgovora s Anđelom, u kojem se neki londonski lihvar iz XVI. veka zaludu trudi, u času smrti, da okaje svoje grehe, i ne sluteći da je tajno opravdanje njegova život to što je jednu svoju stranku (koju je video jedan jedini put i koju je zaboravio) nadahnuo da stvori lik Shylocka. Čovek upečatljiva pogleda, žutozelenkasta lica, brade gotovo crne, David Jerusalem bio je ujelovljenje sefardskog Židova, premda je pripadao izopačenim i omrznutim Aškenazima. Bio sam strog prema njemu; nisam dopustio da me svlada ni saosećanje ni njegova slava. Shvatio sam, još pre mnogo godina, da na svetu nema stvari koja ne bi mogla biti klica nekoga mogućeg Pakla; neko lice, neka reč, neka busola, neka reklama za cigarete, mogu te izluditi ako ih ne uspeš zaboraviti. Zar nije lud čovjk kome se neprekidno priviđa karta Madžarske? Odlučio sam bio primeniti to načelo na dsiciplinski režim u našoj kući i... Potkraj 1942. Jerusalem je pomerio pameću; 1. marta 1943. uspio je izvršiti samoubistvo.
Ne znam je li Jerusalem shvatio da sam ga uništio zato da bih uništio svoju samilost. Za mene on nije bio čovek, čak ni Židov; bio se pretvorio u simbol odvratnoga dela moje duše. Umirao sam s njime, umro sam s njime i, na neki način, bio sam izgubljen s njime, zato sam bio neumoljiv.
U međuvremenu, kružili su nad nama veliki dani i velike noći sretnoga rata. Bio je u zraku koji udisasmo neki osećaj sličan ljubavi. Kao kad se more ukaže u blizini, u krvi se javila zadivljenost i zanos. Sve se tih godina razlikovalo; čak okus sna. (Ja, možda, nikad nisam bio sasvm sretan, jer je poznato da su za nesreću potrebni izgubljeni rajevi.) Nema čoveka koji ne teži punini, dakle ukopnosti iskustava za koja je sposoban; nema čoveka koji se ne boji da će mu izmaći dio te beskrajne baštine. Ali, moja je generacija imala to sve, jer joj je prvo bila dana slava, a onda poraz.
U oktobru ili novembru1942. moj je brat Friedrich poginuo u drugoj bici kod El Alameina, na egipatskom pesku; jedan vazdušni napad, nekoliko meseci posle, razruši našu rodnu kuću; drugi potkraj 1942., moj laboratorij. Pritešnjen golemim kontinentima, Treći Reich umiraše; njegova se ruka bila digla na sve, a ruke sviju na njega. Onda se dogodilo nešto jedinstveno, nešto što tek sada, verujem, razumem. Verovao sam da sam kadar iskapiti čašu srdžbe. ali me u talogu zaustavio neočekivan okus, zagonetni i gotovi jezivi okus sreće. Pokušao sam dati nekoliko objašnjenja; ni jedno me nije zadovoljilo. Mislio sam: Zadovoljan sam porazom jer, potajno, znam da sam grešan i da me može iskupiti samo kazna. Mislio sam: Zadovoljan sam porazom jer je to kraj, a ja sam silno umoran. Mislio sam: Zadovoljan sam porazom jer se zbio, jer je beskrajno povezan sa svime što jest, što je bilo i što će biti, jer otuđivati ili žaliti jednu jedinu stvarnu činjenicu znači huliti na svemir. Navodio sam te razloge, sve dok nisam našao pravi.
Kažu da se svi ljudi rađaju kao aristetolovci ili platonisti. To je isto kao da se kaže da nema apstraktne rasprave koja, u jednom času, ne bi bila polemika Aristotela i Platona; tokom vekova i širom zemljopisnih širina menjaju se imena, narečja, lica, ali ne i večni antagonisti. istorija naroda isto tako beleži tajni kontinuitet. Arminije, iskasapivši u jednoj močvari Varove legije, nije ni slutio da je preteča Nemačkog Carstva; Lutheru, prevoditelju Biblije, nije bilo ni na kraj pameti da je njegova svrha oblikovati narod koji će zauvek uništiti Bibliju; Christoph zur Linde, koga je 1758. ubio ruski metak, na neki je način pripremio pobede iz 1914.; Hitler je verovao da se bori za jednu zemlju, ali se borio za sve, čak i za one koje je napao i mrzio. Nije važno što njegovo ja to nije znalo; to je znala njegova krv, njegova volja. Svet je umirao zbog judaizma i zbog one judaističke zaraze, tj. vere u Isusa; mi smo ga učili nasilju i veri u mač. Od toga mača ginemo, i nalik smo na čarobnjaka koji je sagradio labirint i koji je bio prisiljen lutati njime do konca svojih dana, ili na Davida koji je, sudeći nekoga neznanca i osudivši ga na smrt, napokon začuo: Ti si taj čovek. Mnoge stvari valja srušiti da bi se izgradio novi poredak; sad znamo daje Nemačka jedna od takvih stvari. Žrtvovali smo više od svojih života, žrtvovali smo sudbinu ljubljene domovine. Neka drugi proklinju i neka drugi plaču; radujem se što je naš dar bio zaokružen i savršen.
Sad se nad svetom nadvija nesmiljeno doba. Mi ga kujemo, mi koji smo već njegova žrtva. Zar je važno ako je Engleska čekić, a mi nakovanj? Važno je da vlada nasilje, a ne ponizna kršćanska plašljivost. Ako pobeda, nepravda i sreća ne pripadnu Nemačkoj, neka pripadnu drugim narodima. Neka nebo postoji pa makar naše mesto bilo u paklu.

Gledam svoje lice u ogledalu da bih doznao ko sam, da doznam kako ću se poneti za koji sat, kad se suočim s krajem. Telo mi možda, ćuti strah, ja ne
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11809

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Sre 5 Sep - 7:51

Esej

Knjiga, Horhe Luis Borhes

Među različitim čovekovim instrumentima, knjiga, bez sumnje, zadivljuje. Ostali su produžetak njegovog tela. Mikroskop i teleskop, produžetak su njegovog vida; telefon je produžetak glasa; zatim imamo plug i mač, produžetke njegove ruke. Ali knjiga je nešto drugo. Knjiga je produžetak memorije i imaginacije. Kada se u Šoovom Cezaru i Kleopatri govori o Aleksandrijskoj biblioteci, kaže se da je ona pamćenje čovečanstva. To je knjiga i, istovremeno, nešto više, imaginacija. Zašto? Šta je naša prošlost do jedan niz snova. Kakva je razlika između pamćenja snova i pamćenja prošlosti. To je funkcija koju obavlja knjiga.
Mislio sam, svojevremeno, da napišem jednu istoriju knjige. Ne sa fizičke tačke gledišta. Knjige me fizički ne interesuju (naročito ne knjige bibliofila, koji su obično neumereni), već različite valorizacije koje je knjiga pretrpela. Špengler me je preduhitrio u svojoj Propasti Zapada, gde postoje izvrsne stranice o knjizi. Uz izvesna lična zapažanja, nameravam se pridržavati onoga što kaže Špengler.
U antici nisu imali naš osećaj kulta knjige – činjenica je koja me iznenađuje; gledali su u knjizi nasleđe usmene reči. Ona večno citirana fraza: Scripta maner verba volat, ne znači da je usmena reč efemerna, već da je pisana reč nešto trajno i mrtvo. U usmenoj reči, opet, ima nečeg od krilatosti i lakoće; krilato i sveto, kako je rekao Platon. Svi veliki učitelji čovečanstva bili su, zanimljivo je, majstori usmene reči.
Uzmimo prvi primer – Pitagora. Znamo da Pitagora nije pisao. Nije pisao, jer nije želeo da se veže za pisanu reč. Osećao je, bez sumnje, nešto od onog slovo ubija a duh oživljava, kako je kasnije rečeno u Bibliji. Mora da osećajući to nije želeo da se sputa pisanom rečju; stoga Aristotel nikada ne govori o Pitagori već o pitagorejcima. Kaže nam, na primer, da su pitagorejci propovedali verovanje, dogmu, o večnom vraćanju istog, koju će mnogo kasnije otkriti Niče. To jest, ideju o cikličnom vremenu koja je bila opovrgnuta od strane sv. Avgustina u spisu O božjoj državi. Sv. Avgustin kaže, jednom prekrasnom metaforom, da nas Isusov krst spasava kružnog lavirinta stoičara. Ideja cikličnog vremena intrigirala je i Hjuma, Blankija… i tolike druge.
Pitagora svesno nije pisao, želeći da njegova misao nadživi njegovu telesnu smrt u pamćenju njegovih učenika. Tu je došlo do izražaja (ja ne znam grčki, pokušaću da to kažem na latinskom): magister dixit (učitelj je rekao). To ne znači da su oni bili sputani time što je učitelj rekao; naprotiv, to afirmiše slobodu da se nastavi mišljenje početne misli učitelja. Ne znamo da li je Pitagora pokrenuo doktrinu o cikličnom vremenu, ali znamo da su je njegovi učenici propovedali. Pitagora umire telesno i oni, po jednoj kobi transmigracije – što bi se dopalo Pitagori – nastavljaju da misle i promišljaju njegovu misao, sklanjajući se, kada im se zameri kazivanje nečeg novog, u okrilje pravila: učitelj je rekao (magister dixit).
Ali, imamo i drugih primera. Imamo uzvišeni primer Platona, kada kaže da su knjige kao likovi (mora da je mislio na skulpture ili slike) za koje neki veruju da su živi, ali ako ih nešto upitaju, ne odgovaraju. Onda, da bi umanjio tu nemost knjige, izmišlja platonski dijalog. To jest, Platon se multiplicira u mnoge ličnosti: Sokrata, Gorgiju, i druge. Isto tako možemo pretpostaviti da je Platon želeo da se uteši zbog Sokratove smrti, misleći da Sokrat nastavlja da živi. Pred nenačetim problemom, on je sebi govorio: Šta bi Sokrat o tome rekao? Takva je, na neki način, bila besmrtnost Sokrata, takođe majstora govorništva, koji nije ostavio ništa napisano.
O Hristu znamo da je napisao jedan jedini put nekoliko reči, ali se vetar potrudio da ih izbriše sa peska. Nije napisao ništa drugo za šta bi se znalo. Buda je takođe bio majstor govorništva; njegove propovedi su ostale. Zatim imamo jednu rečenicu sv. Anselma: Dati knjigu u ruke neznalici isto je tako opasno kao i dati mač u ruke detetu. Tako se mislilo o knjigama. Na celom Istoku još uvek postoji koncepcija po kojoj knjiga ne sme da otkriva stvari; knjiga treba, prosto, da nam pomogne da ih otkrijemo.
Uprkos mom neznanju hebrejskog, studirao sam nešto iz Kabale i čitao engleske i nemačke verzije Zohara (Knjiga sjaja)1 i El Sefer Yezira (Knjiga odnosa).2 Znam da ove knjige nisu napisane da bi se razumele, stvorene su da bi se interpretirale, one su podstrek da čitalac nastavi misao.
Antička klasika nije imala naše poštovanje za knjigu, mada znamo da je Aleksandar Makedonski držao ispod svog jastuka Ilijadu i mač, ta dva oružja. Gajio je veliko poštovanje prema Homeru ali ga nije smatrao svetim pesnikom u smislu koji mi danas pridajemo toj reči. Nije smatrano da su Ilijada i Odiseja sveti tekstovi; bile su cenjene knjige, ali su isto tako mogle biti i napadnute. Platon je mogao da protera pesnike iz svoje Republike a da ne bude osumnjičen za jeres. Ovim antičkim svedočenjima protiv knjige možemo priključiti još jedno, vrlo zanimljivo, Senekino. Među njegovim zadivljujućim pismima Luciliju, ima jedno, posvećeno izvesnoj vrlo umišljenoj osobi, za koju se kaže da poseduje biblioteku od sto svezaka. A ko – pita se Seneka – može imati vremena da pročita sto svezaka.
Sada se, naprotiv, cene bogate biblioteke. U antici ima nečeg što nam je teško da shvatimo, što se kosi sa našim poštovanjem knjige. Stalno se na knjigu gleda kao na produžetak usmene reči, no zatim sa Istoka dolazi jedna nova koncepcija sasvim nepoznata antičkoj klasici: sveta knjiga. Uzmimo dva primera, počevši od drugog: muslimani. Oni misle da Kuran prethodi stvaranju sveta, prethodi arapskom jeziku; da je jedan od atributa Boga a ne Božje delo; da je kao njegovo milosrđe ili pravednost. U Kuranu se pominje, u dosta misterioznoj formi, i majka knjige. Majka knjige bi bio jedan primerak Kurana ispisan na nebu. Postao bi platonski arhetip Kurana, i ta ista knjiga – to kaže Kuran – ta knjiga je ispisana na nebu, ona je atribut Boga i ona prethodi stvaranju sveta. Tako proklamuju uleme ili muslimanski učenjaci.
Zatim imamo druge, nama bliže primere: Bibliju ili konkretnije Toru ili Pentateuh.3 Smatra se da su ove knjige diktirane od strane Svetog Duha. Ovo je vrlo zanimljivo: pripisivanje knjige različitih autora i starosti jednoj jedinoj duši; ali u samoj Bibliji se kaže da Duh nadahnjuje gde god želi. Hebreji su došli na ideju da sjedine razna literarna dela različitih epoha i da stvore jednu jedinu knjigu pod nazivom Tora (Biblija na grčkom). Sve ove knjige, pripisuju se jednom jedinom autoru: Duhu.
Jednom su Bernarda Šoa upitali da li veruje da je Sveti Duh napisao Bibliju. Odgovorio je: Svaku knjigu koju vredi nanovo čitati, napisao je Sveti Duh. To jest, knjiga treba da ide dalje od namere svog autora. Namera autora je jedna bedna ljudska stvar, pogrešiva, ali knjiga mora da sadrži više. Don Kihot, na primer, više je nego satira medu knjigama o viteštvu. To je jedan apsolutan tekst u koji se ne upliće, apsolutno nizašto, slučaj ili slučajnost. Pomislimo na posledice ove ideje. Na primer, ako ja kažem:
Tekuće vode, čiste i kristalne,
drveće što je u njih zagledano,
zelena trava, hladovite sene
očigledno je da se tri stiha sastoje iz po jedanaest slogova. Autor je to svesno želeo. Ali šta je to u poređenju sa jednim delom napisanim od strane Duha, šta je to u poređenju sa koncepcijom o Božanstvu koje čini ustupak literaturi i diktira jednu knjigu. U toj knjizi ništa ne može biti slučajno, sve treba da bude opravdano, treba da budu opravdana slova. Razume se, na primer, da početak Biblije: Berešit bara elohim počinje sa B, zato što se to podudara sa blagosloviti. Radi se o knjizi u kojoj ništa nije slučajno, apsolutno ništa. To nas dovodi do kabale, dovodi nas do studije slova, do svete knjige diktirane od strane božanstva, koja postaje suprotna onom što su u antici mislili. Oni su mislili nestalnim načinom muza.
Gnev mi Ahilov, muzo, pevaj, kaže Homer na početku Ilijade.
Ovde muza odgovara inspiraciji. Naprotiv, ako se misli na Duh, misli se na nešto konkretnije i snažnije: na Boga koji čini ustupak literaturi. Na Boga koji piše knjigu; u toj knjizi ništa nije slučajno: ni broj slova ni količina slogova svakog stiha, ni činjenica da možemo praviti kombinacije reči sa slovima, da možemo uzeti numeričku vrednost slova. Sve je to već bilo uzeto u obzir.
Druga velika koncepcija knjige je – ponavljam – da može biti božansko delo. Možda je to bliže onome što mi sada osećamo nego ideji o knjizi koju su imali u antici. To jest, jednoj nepatvorenoj zameni usmene reči. Kasnije opada verovanje u svetu knjigu i zamenjuju ga druga verovanja. Ono, na primer, da je svaka zemlja reprezentovana jednom knjigom. Setimo se da su muslimani nazivali Izraelce Ljudi od knjige; setimo se rečenice Hajnriha Hajnea o onoj naciji čija je otadžbina bila knjiga: Biblija, Jevreji. Imamo zatim jednu novu koncepciju, po kojoj svaka država treba da bude reprezentovana jednom knjigom, u svakom slučaju jednim autorom mnogih knjiga.
Zanimljivo je – ne verujem da je ovo do sada bilo zapaženo – da su zemlje izabrale individue koje ne nalikuju preterano na njih. Neko misli, na primer, da je Engleska izabrala doktora Džonsona4 kao reprezentanta, ali ne, Engleska je izabrala Šekspira, a Šekspir je – kažimo slobodno – najmanje engleski od svih engleskih pisaca. Za Englesku je tipično understatement, to jest, kazati što manje o stvarima. Naprotiv, Šekspir je razvijao hiperbole u metafore, i ne bi nas uopšte iznenadilo da je Šekspir, na primer bio Italijan ili Jevrejin.
Drugi slučaj je Nemačka; jedna sjajna zemlja, tako olako fanatična, bira upravo jednog tolerantnog čoveka koji nije fanatik i koga preterano ne interesuje koncepcija otadžbine; bira Getea. Nemačku reprezentuje Gete. U Francuskoj nije biran autor ali je opšta naklonjenost Igou. Naravno, osećam veliko divljenje za Igoa, ali Igo nije tipično francuski. Igo je stranac u Francuskoj; sa onim obimnim opisima, sa onim opsežnim metaforama, nije tipičan za Francusku.
Sledeći slučaj, još zanimljiviji, potiče iz Španije. Španiju bi mogli da reprezentuju Lope, Kalderon, Kevedo. Ali ne. Španiju predstavlja Miguel Servantes. Servantes je savremenik inkvizicije, ali je tolerantan, to je čovek koji nema ni španskih vrlina ni mana. Kao da je svaka zemlja mislila da treba da je predstavlja neko različit, neko ko može biti pomalo sudbinski lek, terijak, protivotrov za njene defekte. Mi smo mogli da izaberemo Fakundo od Sarmijenta, koji je naša knjiga, ali ne; mi, sa našom vojničkom istorijom, našom istorijom od mača, izabrali smo kao knjigu hroniku jednog dezertera, izabrali smo Martina Fjera; dobro, ako i zaslužuje da bude izabrana kao knjiga, kako mislite da našu istoriju reprezentuje jedan dezerter iz doba osvajanja pustinje? Međutim, tako je to; kao da je svaka zemlja osetila tu potrebu.
O knjizi su na jedan tako briljantan način pisali toliki pisci. Želeo bih da uspostavim odnos prema nekima od njih. Prvo prema Montenju, koji posvećuje jedan od svojih ogleda knjizi. U tom ogledu postoji jedna rečenica koja se ne zaboravlja: Ništa ne radim bez radosti. Montenj beleži da je koncepcija o obaveznoj lektiri lažna koncepcija. Kaže da ostavlja knjigu ako u njoj naiđe na neki težak pasus, zato što u literaturi vidi jednu formu sreće.
Sećam se da je pre mnogo godina izvršena anketa o tome šta je slikarstvo. Pitali su moju sestru Noru i ona je odgovorila da je slikarstvo umetnost davanja radosti pomoću oblika i boja. Ja bih rekao da je literatura takođe jedna forma radosti. Ako čitamo nešto sa teškoćom, autor nije uspeo. Stoga smatram da jedan pisac kao Džojs nije uspeo, pre svega, jer njegovo delo zahteva napor. Jedna knjiga ne sme da zahteva napor, sreća ne sme da zahteva napor. Mislim da Montenj ima pravo. Zatim, on navodi autore koje voli. Citira Vergilija, kaže da više voli Georgike nego Eneidu; meni se više sviđa Eneida, ali to nije važno. Montenj govori o knjigama sa strašću ali kaže da su one, mada oblik sreće, ipak beživotno zadovoljstvo.
Emerson mu protivureči – to je drugi veliki rad o knjigama. U svom izlaganju Emerson kaže da je biblioteka vrsta magične sobe. U toj sobi su začarani najbolji duhovi čovečanstva, koji čekaju našu reč pa da izađu iz nemosti. Treba da otvorimo knjigu, tada se oni bude. Kaže da možemo da računamo na društvo najboljih ljudi koje je dalo čovečanstvo, ali ih mi ne tražimo već vise volimo da čitamo komentare, kritike, ne idući za onim na šta nas upućuju.
Bio sam profesor engleske književnosti tokom dvadeset godina na filozofskom i filološkom fakultetu u Buenos Airesu. Uvek sam govorio svojim studentima da koriste malu bibliografiju, da ne čitaju kritike već izvorna dela. Možda će razumeti malo, ali će uvek uživati i slušati nečiji glas. Rekao bih da je kod jednog autora najvažnija njegova intonacija, najvažnije kod jedne knjige je glas autora, taj glas koji stiže do nas. Ja sam dobar deo života posvetio slovima i verujem da je čitanje jedan oblik sreće; druga forma manje sreće je poetsko stvaranje ili ono što zovemo stvaranjem, a što je mešavina zaborava i sećanja na ono što smo čitali.
Emerson koincidira sa Montenjom u shvatanju da treba čitati jedino ono što nam se dopada. Toliko dugujemo slovima. Ja sam više pokušavao da nanovo čitam nego da čitam i mislim da je ponovno čitanje važnije nego čitanje, osim kad se za ponovno čitanje zahteva čitanje. Ja imam to visoko poštovanje prema knjizi. Mogu to da kažem na način koji će možda izgledati patetičan, a ne želim da bude patetičan; želim da bude izraz poverenja koje ostvarujem sa svakim od vas; ne sa svima, ali u svakom slučaju sa svakim pojedinačno, jer svi je jedna apstrakcija a svaki pojedinačno je istinsko.
Ja nastavljam da se igram da nisam slep, nastavljam da kupujem knjige, nastavljam da punim svoju kuću knjigama. Pre neki dan poklonili su mi jedno izdanje enciklopedije Brockhaus iz 1966. godine. Osetio sam prisustvo te knjige u svojoj kući, osetio sam je kao udes sreće. Tamo je bilo dvadeset i nekoliko svezaka sa gotičkim rukopisom koji ne mogu da čitam, sa mapama i gravirama koje ne mogu da vidim; a opet, knjiga je bila tamo. Osetio sam nešto poput prijateljske gravitacije knjige. Mislim da je knjiga jedna od mogućnosti sreće koju mi ljudi imamo.
Govori se o nestanku knjige; ja verujem da je to nemoguće. Reći će se, kakve razlike može biti između knjige i novina ili ploče. Razlika je što se novine čitaju da bi se zaboravile, isto tako i ploča se sluša da bi se zaboravila, to je nešto mehaničko i prema tome frivolno. Knjiga se čita da bi se zapamtila. Koncepcija svete knjige, Kurana, Biblije ili Veda – gde se takođe kaže da Vede stvaraju svet – može biti prošlost, ali knjiga još uvek poseduje svetlost koju ne smemo izgubiti. Uzeti knjigu i otvoriti je sadrži mogućnost estetskog čina. Koje su reči položene u knjigu? Šta su ti mrtvi simboli? Ništa apsolutno. Šta je knjiga ako je ne otvorimo? Ona je prosto jedan rezervoar od papira i kože, sa listovima; ali ako je čitamo, događa se nešto čudno, verujem da se svaki put menja.
Heraklit je rekao (to sam isuviše često ponavljao) da niko ne zakorači dva puta u istu reku. Niko ne zakorači dva puta u istu reku jer se vode menjaju, ali najstrašnije je što ni mi nismo ništa manje fluidni nego reka. Svaki put kad čitamo neku knjigu, knjiga se menja, konotacija reči je druga. Osim toga, knjige su bremenite prošlošću. Govorio sam protiv kritike i protivurečiću sebi (ali nije važno što ću sebi protivurečiti). Hamlet nije tačno Hamlet kog je Šekspir zamislio početkom XVII veka, Hamlet je i Kolridžov Hamlet, Geteov i Bredlijev. Hamlet je bio ponovo rađan. Isto se dešava sa Don Kihotom. Isto se događa sa Lugonesom i Martinezom Estradom, sa Martinom Fjerom nije isto. Čitaoci su obogaćivali knjigu.
Ako čitamo neku staru knjigu, to je kao da smo i sami pročitali sve vreme što je prošlo od dana kad je bila napisana. Zato je prikladno održati poštovanje prema knjizi. Knjiga može biti puna grešaka, možemo se ne slagati sa autorovim mišljenjima, ali ona još uvek čuva nešto sveto, nešto božansko, ne sa praznovernim poštovanjem, ali svakako sa željom da nađemo sreću, da nađemo mudrost. To je to što sam danas želeo da vam kažem.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   

Nazad na vrh Ići dole
 
Horhe Luis Borhes
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Horhe Luis Borhes
» Horhe Luis Borhes
» Horhe Luis Borhes
» Jorge Luis Borges
» Luis Álvarez Catalá
Strana 10 od 10Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-