Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Horhe Luis Borhes

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:30

Čuvar knjiga
Tamo su vrtovi, hramovi i opravdanje hramova
stroga muzika i stroge reci,
šezdeset i šest heksagrama,
obredi koji su jedina mudrost
što je nebo podari ljudima,
raskoš onoga cara
ciju je vedrinu odrazio svet, njegovo ogledalo.
Tako su polja radala plodove,
a reke ostajale u svojim koritima,
ranjeni jednorog koji se vraca da najavi kraj,
tajni vecni zakoni,
muzika sveta;
te stvari ili secanje na njih su u knjigama
koje cuvam u kuli.
Tatari dodoše sa Severa
na malim kosmatim ždrepcima,
uništiše vojske
koje Sin neba posla da kazni njihovu bezbrižnost,
podigoše vatrene piramide i klaše,
ubiše grešnika i pravednika,
ubiše okovanog roba što cuvaše vrata,
zloupotrebiše i zaboraviše žene
i krenuše prema Jugu,
nedužni kao grabljive zveri,
svirepi kao bodeži.
U sumnjivoj zori
otac moga oca spase knjige.
Evo ih u kuli u kojoj obitavam,
podsecaju me na dane koji pripadahu drugima,
tude i drevne.
U mojim ocima nema dana. Police su
odvec visoke i moje godine ih ne dostižu.
Milje prašine i sna opkoljavaju kulu.
Zašto bih se zavaravao?
Istina je da nikad nisam znao da citam,
ali tešim se mišlju
da su mašta i prošlost vec isto
za coveka jucerašnjeg vremena
koji posmatra ono što je bilo grad
a sada se opet u pustinju pretvara.
Šta me sprecava da sanjam da sam nekad
odgonetnuo mudrost
i brižljivom rukom nacrtao simbole?
Ime mi je Hsijang. Cuvar sam knjiga
koje su možda poslednje,
jer ništa ne znamo o Carstvu
i Sinu neba.
One su tu, na visokim policama,
bliske i daleke u isti mah,
tajnovite i vidljive kao zvezde.
Tamo su vrtovi, hramovi.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:30

Danas
Danas bih mogao…
voljeti te kao jučer,
kao sutra,
kao svaki dan.
Danas bih mogao..
otići daleko…puno dalje
no što je vrijeme,
puno dalje no što oči dosežu.
Danas bih mogao
pružiti ruku
niz križaljku zbunjenog
srca
i dotaći zlatnu ribicu za sreću.
Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam već tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!
Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan :
za herojski život običnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
što ga tamo daleko
na tvoje šelo
smjesta povjetarac
ušuljavši se izmedj´ zavjesa
nošen mojom željom…
i srebrnom trakom mjeseca
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:30

Druga pesma o darovima
Želim da zahvalim božanskom
lavirintu posledica i uzroka
za raznovrsnost živih bića
koja sačinjavaju ovaj čudni svet,
za razum, koji ce neprestance sanjati
o planu lavirinta,
za Jelenino lice i Odisejevu istrajnost,
za ljubav koja nam omogućava da vidimo druge
kao što ih vidi božanstvo,
za tvrdi dijamant i neuhvatljivu vodu,
za algebru, palatu od dragocenih kristala,
za mistični novac Angelusa Silezijusa,
za Šopenhauera,
koji je možda odgonetnuo svet,
za blesak vatre
koji nijedno ljudsko biće ne može gledati bez straha
iskonskog,
za mahagonij, kedar i sandal,
za hleb i so,
za tajnu ruže
koja nudi boju a ne vidi je,
za neke večeri i dane 1955,
za tvrdokorne gonice stoke što u ravnici
požuruju krdo u zoru,
za jutro u Montevideu,
za umetnost prijateljstva,
za poslednji dan Sokratov,
za reči koje su jednog sutona upućene
sa jednog krsta ka drugom krstu,
za onaj san Islama koji je obuhvatio
hiljadu i jednu noć,
za onaj drugi san, o paklu,
plamenoj kuli što očiščuje
i slavnim sferama,
za Svedenborga
koji je na londonskim ulicama sa anđelima razgovarao,
za tajnovite i drevne reke
koje se sustiču u meni,
za jezik kojim sam, pre toliko vekova, govorio u
Nortumbriji, za mač i harfu saksonsku za more,
što je blistava pustinja i znamen stvari koje ne znamo,
za muziku reči engleske, za muziku reči nemačke,
za zlato što se u stihovima presijava,
za epsku zimu,
za naslov knjige koju nisam pročitao: Gesta dei per Francos
za Verlena, nedužnog kao ptice,
za kristalnu prizmu i bronzani teg,
za tigrove pruge,
za visoke kule San Fransiska i ostrva Menhetn,
za jutro u Teksasu,
za onog Seviljca koji je napisao Moralnu poslanicu,
a čije ime, kao što bi on i želeo, ne znamo;
za Seneku i za Lukana iz Kordobe koji pre španskog jezika
napisaše čitavu špansku književnost,
za geometrijski i otmeni šah,
za Zenonovu kornjaču, i Rojsovu mapu,
za lekovit miris eukaliptusa,
za jezik koji ume da oponaša mudrost,
za zaborav koji briše ili menja prošlost, za naviku
koja nas ponavlja i potvrđuje poput ogledala,
za jutro koje nam daje iluziju nekog početka,
za noć, njenu tamu i njenu astronomiju, za hrabrost i sreću drugih
ljudi, za otadžbinu, koja miriše u jasminu ili maču starinskom,
za Vitmena i Franju Asiškog, koji su već napisali pesmu,
za činjenicu da je pesma neiscrpna,
da je neodvojiva od zbira svih stvorenja,
da nikada neće stići do poslednjega stiha,
i da se menja prema ljudima,
za Frensis Hejzlem koja je molila decu
da joj oproste što tako sporo umire,
za trenutke pred san,
za san i za smrt, ta skrivena blaga,
za tajne darove koje ne nabrajam,
za muziku, tajanstven oblik vremena.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:31

Elegija kapija
Francisku Luisu Bernardesu
Ovo je elegija
pravolinijskih kapija što bacahu senku
na nepopločani trg.
Ovo je elegija
koja se seća duge kose svetlosti
koju je zalazeće sunce bacalo na utrine.
(Samo u uličicama bilo je dovoljno neba
za celu jednu sreću,
a ograde su imale boju večeri.)
Ovo je elegija
Palerma obojenog nestalnošću uspomene
koji odlazi u malu smrt zaborava.
Devojke o kojima pričaju valcer da vergla
ili drske trube vozača
tramvaja šezdeset četvorke,
znale su kako je ljupko njihovo čekanje pred vratima.
To su bile utrine sa kaktusima
i neprijateljska obala Maldonada
- manje potok, a vaše blato, za vreme suše -
i nestašni pločnici na kojima je plamsao tango
i granica od gvozdenih pištaljki.
Bilo je srećnih događaja,
stvari koje su dušu samo veselile:
leja u dvorištu
i rasklaćeni hod nekog prijana.
Prvobitni Palermo, imao si
nekoliko milongi da se ohrabriš,
špila karata da ispuniš život
i nekoliko večnih zora da saznaš smrt.
Duži je bio dan na tvojim pločnicima
nego na ulicama u centru,
jer se u tvojim dubokim prozorima odomaćilo
nebo.
Kola sa mudrim bokovima
prolazila su tvojim jutrom,
a na uglovima su stajali razneženi dućani
kao da čekaju anđela.
Iz ulice u kojoj su zgrade na sprat (otprilike milja hoda)
krenuću da potražim uspomene u tvojim noćnim ulicama.
Moj zvižduk siromaha ući će u snove
ljudi koji spavaju.
Ona smokva što viri iznad zida
slaže se sa mojom dušom
i prijatnija je potojana ružičasta boja tvojih raskršća
no rumenilo mekih oblaka.
One noći kad su pored nekog na jugu bdeli
Letisiji Alvares de Toledo
Zbog nečije smrti
- tajne čije odsutno ime čuvam a čiju stvarnost
ne shvatamo -
jedna kuća na Jugu otvorena je do zore,
neznana kuća koju mi sudbina više neće pokazati,
ali koja me noćas čeka
sa budnom svetlošću u poznim časovima sna,
izmoždena od teških noći, jasna,
u svojoj preciznoj istinitosti.
Ka njenom od smrti otežalom bdenju koračam
ulicama neophodnim kao uspomene,
štedrim vremenom noći,
u kojoj se život oglašava
samo ljudskim prilikama iz predgrađa pored ugašenog dućana
i zviždukom jedinim na svetu.
Laganim korakom, u iščekivanju,
stižem do ulice i kuće i iskrene kapije koju tražim
i dočekuju me ljudi koji moraju biti ozbiljni
i koji su savremenici mojih predaka,
i izravnjujemo sudbine u jednoj odaji što gleda na
dvorište
- dvorište koje je u vlasti i sastavu noći -
i govorimo, jer stvarnost je ozbiljna, beznačajne stvari,
a ogledalo nam pokazuje bezvoljne i srebrne likove
i mate gutljaj po gutljaj meri uzaludne časove.
Diraju me sitne mudrosti
koje se svakom smrću gube
- navika na neke knjige, neki ključ, i telo među telima.
Znam da je svaka počast, čak i beznačajna, pravo čudo
a velika je počast učestvovati u ovom bdenju
oko onoga što se ne zna: mrtvaca,
bdimo ga pratimo i čuvamo u njegovoj prvoj noći smrti.
(Bdenje kvari lice:
oči nam se gase u visinu kao Isusove.)
A mrvac, neverovatni?
Njegova stvarnost je pod cvećem koje mu ne priliči,
a njegova mrtvačka gostoljubivost će nam ostaviti
još jednu uspomenu za večnost
i misaone ulice Juga da ih s vremenom zaslužimo
i beznačajni povetarac po čelu koje se priklanja
i noć koja nas od najveće teskobe oslobađa:
preopširnosti stvarnost.
***
Gledati rijeku od vremena i vode i sjećati se da je
vrijeme druga rijeka, znati da nestajemo kao rijeka i
da lica prolaze kao vode.
Osjećati da je bdijenje drugi san što sanja da ne sanja
i da je smrt koje se boji
naša put ona smrt svake noći, koja se
zove san.
Videti u danu ili godini simbol dana
čovekovih i njegovih godina, pretvoriti
razaranje godina u muziku, žagor i
simbol.
Videti u smrti san, u smiraju sunca tužno
zlato, takva je poezija, besmrtna
i siromašna. Poezija se vraća kao zora i
smiraj sunca.
Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umjetnost treba da je poput ogledala
koje nam otkriva naš sopstveni lik.
Pripovedaju da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi vidjeći obalu Itake
zelene i smjerne. Umjetnost je poput Itake
sva od zelene vječnosti, ne od čudesa.
I kao beskrajna rijeka koja prolazi i ostaje,
odraz istog nepostojanog Heraklita,
istog i drukčijeg, kao beskrajna rijeka.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:31

Evernes
Svaka stvar postoji osim zaborava
Jer Bog – koji čuva u sećanju strašnom
mesece što behu, i one sutrašnje
što brine za metal – i zguru spašava.
Sve se već desilo. Bezbrojni odrazi
tvog lika ostaše u ogledalima
od zore do časa kad sunce zalazi.
Ostaće još mnogi. Dok vremena ima.
Sve što oko nas je sastavni je deo
kristala sećanja, koje svet je ceo;
mračni su njegovi hodnici beskrajni.
Vrata se zatvore kuda god da kročiš;
tek kad sunce zađe, s one strane noći
arhetip te čeka i predeo sjajni.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:31

Granice
Ima jedan Verlenov stih koga se neću setiti,
ima jedna obližnja ulica zabranjena mojim koracima,
ima jedno ogledalo koje me je poslednji put videlo,
ima jedna vrata koja sam zatvorio do kraja sveta.
Među knjigama moje biblioteke (gledam ih)
ima jedna koju nikada neću otvoriti.
Ovog leta ću napuniti pedeset godina;
smrt me nagriza, bez prestanka.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:32

Ivanjska noć
Neumoljivi u blistanju zalazak
na oštrici mača razdaljine je slomio.
Blaga kao vrbik je noć.
Crveni pucketaju
kovitlaci uspalmtelih lomača;
žrtvovano drvo
gubi krv u visokim plamsajima,
živa zastava i ludo komešanje.
Tama je krotka kao daljina;
danas se i ulice sećaju
da su nekada bile polljane.
Čitave bogovetne noći samoća prebira
brojanicu od rasutih zvezda.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:32

Kiša
Iznenadno svetlost večernja se rađa
jer već kiša pada neprimetno sitna.
Pada i padala je. Jedna stvar je bitna:
u prošlosti našoj kiša se događa.
Onome što kišu sluša zeneseno
darežljivo vreme izgubljen čas pruža
kad cvet otkrio što se zove ruža
i čudesnu boju imenom crveno.
Ova kiša koja slepa okna stvara
radost će doneti predgrađa stara
grozdovima crnim što ih loza krije
u dvorištu nekom koga nema više
Vetar mi donosi iz večeri kišne
voljeni glas oca koji umro nije.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:33

Kembridž
Nova Engleska i jutro.
Skrećem za Krejgi.
Mislim (već sam mislio)
da je ime Krejgi škotsko
i da je reč krejg keltskog porekla.
Mislim (već sam mislio)
da ova zima sadrži drevne zime
onih koji su napisali
da je put unapred obeležen
i da smo na domaku Ljubavi ili Vatre.
Sneg i jutro i crveni zidovi
mogu biti oblici sreće,
ali ja dolazim iz drugih gradova
gde su boje blede
i gde žena, kad se veče spušta,
zaliva cveće u dvorištu.
Podižem oči i gubim ih u sveprisutnom plavetnilu.
Tamo dalje je Longfelouovo drveće
i usnula neprestana reka.
Nikoga na ulici a nije nedelja.
Nije ponedeljak,
dan koji nam daje iluziju da počinjemo.
Nije utorak,
dan kojim upravlja crvena planeta.
Nije sreda,
dan onoga boga lavirinta
koga na Severu zvahu Odinom.
Nije četvrtak,
dan koji se miri sa nedeljom.
Nije petak,
dan kojim upravlja božanstvo koje u šumama
spliće tela ljubavnika.
Nije subota.
Nije u vremenu koje teče
vec u spektralnim kraljevinama pamćenja.
Kao u snovima,
iza visokih kapija ničega nema,
čak ni praznine.
Kao u snovima,
iza lica koje nas gleda ničega nema.
Lice bez naličja,
novčić sa samo jednim licem – stvari.
Te nevolje su blaga
koja nam užurbano vreme ostavlja.
Mi smo svoje sopstveno pamćenje,
mi smo onaj himerični muzej nepostojanih oblika,
ona gomila razbijenih ogledala.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:33

Stranac
Poslao je telegram i pisma,
korača neodređenim ulicama,
primećuje beznačajne razlike
koje mu ništa ne znače
i misli na Aberdin i Lajden,
koji su za njega životniji
od ovog lavirinta
pravih linija, bez složenosti,
kuda ga vodi vreme čoveka
čiji je pravi život daleko.
U sobi sa brojem obrijaće se
pred ogledalom koje mu više
neće odraziti lik i učiniće mu se
da je to lice nedokučivije i postojanije
od duše koja ga nastanjuje
i godinama ga oblikuje.
Mimoići ćete se na ulici
i možda ćeš zapaziti da je visok i siv
i da posmatra stvari.
Neka ravnodušna žena
ponudice mu veče i ono što se dešava
iza zatvorenih vrata.
Čovek misli da će zaboraviti njeno lice
i da će se sećati nekoliko godina kasnije,
negde na Severnom moru,
žaluzine ili lampe.
Noćas će njegove oči gledati,
u pravougaoniku oblika koji su bili,
jahača i njegovu epsku ravnicu,
jer Divlji zapad obuhvata planetu
i ogleda se u snovima ljudi
koji ga nikad nisu videli.
U višestrukoj polutami, nepoznati će
pomisliti da je u svom gradu
i iznenadiće se ako se pri izlasku nade u drugom,
sa drugim jezikom i drugim podnebljem.
Pre agonije, dati su nam pakao i slava;
idu ovog časa ovim gradom, Buenos Ajresom,
koji je za stranca iz mog sna (stranca koji sam bio pod drugim zvezdama)
niz nejasnih slika osuđenih na zaborav.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:33

Stvari
Knjiga koja je pala i koju druge
zaklanjaju knjige u dubini police
i koju dani i noći pokrivaju
tromim ćutljivim prahom. Kotva
sidonska koju engleska mora
pritiskaju u svome ponoru slepom i mekom.
Ogledalo koje nikoga ne ponavlja
u kući iz koje smo otišli.
Opiljći od nokata koje ostavljamo
duž vremena i prostora.
Nedokučivi prah što Šekspir beše.
Promenljivost oblika.
Trenutna simetrična ruža
koju slučaj podari jednom
tajnovitim kristalima kaleidoskopa.
Vesla na Argu, prvom brodu.
Tragovi na pesku koje sanjivi
i kobni val briše na žalu.
Tarnerove boje kada se gase
svetlosti u strogoj galeriji
i ne odjekuje korak u dubokoj noći.
Naličje prevelike karte sveta.
Tanana paukova mreža na piramidi.
Slepi kamen i radoznala ruka.
San koji sam sanjao pred zoru
i koji sam zaboravio kad je počeo da se rađa dan,
početak i kraj epopeje
Finsbura, nekoliko izbrušenih gvozdenih
stihova, koje vekovi nisu dodirnuli.
Obrnuto slovo na upijaćoj hartiji.
Kornjača u dnu catrnje.
Ono što biti ne može. Drugi rog
jednoroga. Biće koje je Trojno i Jedno.
Trougaoni disk. Neuhvatljivi
trenutak u kome Elejčeva strela,
nepomična u vazduhu, dostiže cilj.
Cvet među stranicama Bekerove knjige.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:34

Šah
I Igrači, ozbiljni, ćute u svom kutu,
oprezno figure pomeraju spore.
Strogi prostor table drži ih do zore:
dve suprotne boje vode bitku ljutu.
Magična surovost iz sredine zrači:
homerovska kugla sa kraljem što kasni,
borbena kraljica, pešaci opasni,
iskošeni lovac i laki skakači.
A kada igrači igrati prestanu,
kada u vremenu beskrajnom nestanu,
i tad obred ovaj večno će da traje.
Taj rat je buknuo na Istoku slavnom,
poprište je ratno cela zemlja davno.
Ko i Druga, ova Igra ne prestaje.
II
Nejaki kralj, kosi lovac, ratoborna
kraljica, pešaci mudri i top kreću
crno-belim putem da probaju sreću
ratnu, hrabra vojska za bitku je orna.
Ne znaju da ruka onoga svemoćnog igrača
upravlja njihovom sudbinom,
niti znaju da se čeličnom črvstinom
njihovim razumom vlada danonoćno.
Ali i sam igrač (to je Omar reko)
sužanj je na drugoj čudnom tabli nekoj:
tu su noći crna, dani – bela polja.
Bog igrača miče, a ovaj figure.
Ko je iza Boga bog arhitekture pracine,
vremena, snova i nevolja?
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:34

Truko
Četrdeset karata pomeralo je život
Amajlije od obojenog kartona
pomažu nam da zaboravimo svoju sudbinu
a veseli pronalazak
naseljava ukradeno vreme
kitnjastim dosetkama
domaće mitologije.
Na granicama stola
život drugih ljudi se zaustavlja.
Unutra je čudna zemlja:
pustolovine ponude i potražnje,
shaga asa pika
kao svemoćni don Huana Manuela
i sedmica herc koja zvoni nadom.
Divlja sporost
obuzdava reči
a kako se mogućnosti u igri
ponavljaju i ponavljaju,
noćašnji igrači
skupljaju nekadašnje štihove:
pokret malo, vrlo malo vaskrsava
pokolenja predaka
što zaveštaše Buenos Ajresu
iste stihove i iste vragolije
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:34

Ulica sa ružičastim dućanom
Već oči zagledaju svaki početak ulice
A suša naslućuje blisku kišu
Već su svi putevi blizu,
čak i put čuda.
Vetar donosi obamrlu zoru.
Zora je naš strah da postupamo drukčije.
i muči nas.
Hodao sam celu bogovetnu noć
i njen nemir me ostavlja
u ovoj ulici koja je kao i druge.
Evo opet na horizontu
spokojstvo ravnice
i utrina s travuljinom i žicom
i dućan koji svetli
kao sinoć mlad mesec.
Kao uspomena blizak mi je ovaj dućan na ćošku
sa dugim coklma i obećanjem dvorišta.
Lepo je posvedičiti te, večna ulico,
jer sam u svom životu video tako malo stvari!
Već svetlost vazduh brazada.
Moje godine su prevalile puteve zemlje i vode,
samo tebe osećam, mirna i ružicasta ulico.
Mislim, možda su tvoji zidovi začeli zoru,
dućane, što si čitavu noć osvetljen
Razmišljam i, pred ovim kućama, nalazim reči
da ispovedim svoje siromaštvo:
nisam gledao ni reke, ni more, ni planinu,
već stekoh poverenje svetlosti Buenos Ajresa
i skovah stihove svog života i smrti
od te svetlosti ulične.
Velika i napaćena ulico,
ti si jedina muzika za koju moj život zna.
Na horizontu jednog predgrađa
Pampa,
osećam tvoju širinu koja produbljuje pregrađa,
krv mi otiče na tvojim zalascima.
Pampa, čujem te u upornim misaonim gitarama
i visokim caricima i umornoj škripi
kola sa senom koja pristižu iz leta.
Pampa,
dovoljno mi je da vidim prostranstvo crvenog dvorišta
pa da osetim da si moja.
Pampa,
znam da te razdiru
brazde i izlokani drumovi i vetar menja.
Pampa, napaćena i muževna što si već na nebu.
Ne znam jesi li smrt. Znam da si mi u grudima.
Mitsko osnivanje Buenos Ajresa
Zar po ovoj reci snenoj i blatnoj
da mi osnuju otadžbinu dođoše pramci?
Šareni čunovi išli su po talasima
između plovećeg bilja tamne matice.
Pretpostavićemo, dakle, posle zrelog razmišljanja,
da je reka bila modrikasta kao da na nebu izvire,
a mala crvena zvezda označavala je mesto
na kome je Huan Dijas postio, a indijanci mrsili.
Izvesno je da je hiljadu ljudi i drugih hiljadu prispelo
po moru pet uštapa širokom,
punom nemani i sirena
i magnetnih stena što zaluđuju busolu.
Podigoše nekoliko jadnih koliba na obali,
zaspaše kao stranci. Kažu da je to bilo u Rijaučelu,
no to su izmišljotine sa Ušća.
U stvari čitava skupina kuća, i to u mojoj četvrti, u Palermu.
Jedna skupina kuća ali usred polja
izložena zorama, kišama i vetrovima.
U mojoj četvrti ta skupina još postoji:
Ulice Gvatemala, Serano, Paragvaj, Guručaga.
Ružičasti dućan je kao naličije karte
zasijao, u zadnjoj sobici zagalamili su uz truko,
ružicasti dućan se zakitio kavgadžijom
što se prsi na uglu, osion i grub.
Prvi vergl je horizont pozdravio
svojim varljivim raspoloženjem, habanerom, svirkom nerazgovetnom.
Celo stovarište je odobravalo: IRIGOJEN,
daleki klavir svirao je Soboridova tanga.
Trafika je zamirisala kao ruža
pustinjom. U jucerašnjici veče se skrilo,
nestvarnu prošlost podelili su ljudi.
Nedostajalo je samo jedno: pločnik na drugoj strani.
Pričaju mi da je Buenos Ajres nastao:
smatram ga večitim kao vodu i vazduh.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:35

Zaboravljeni san
U nepouzdanu zoru usnih jedan san.
Znam da u snu behu mnoga vrata.
Ostalo sam zaboravio. Java je
jutros razvejala
tu intimnu priču, koja sad
nije manje neuhvatljiva
no Tiresijina sen ili Ur Haldejaca
ili Spinozini korolari.
Proveo sam život sričući
dogme koje izmišljaju filozofi.
Priča se da je u Irskoj neki čovek rekao
da pažnja Boga, koji nikad ne spava,
večno opaža svaki san
i svaki usamljeni vrt i svaku suzu.
Rađa se sumnja i raste polutama.
Kad bih znao šta je bilo sa onim snom
što sam ga usnio, ili koji san sam usnio,
znao bih sve stvari.
Nazad na vrh Ići dole
Malena40

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 39301

Lokacija : Jednostavno ja...

Učlanjen : 22.01.2017


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Uto 24 Okt - 17:39

Danas bih mogao...
voljeti te kao jucer,
kao sutra,
kao svaki dan.
Danas bih mogao..
otici daleko...puno dalje
no sto je vrijeme,
puno dalje no sto oci dosezu.
Danas bih mogao
pruziti ruku
niz krizaljku zbunjenog
srca
i dotaci zlatnu ribicu za srecu.
Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam vec tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!
Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan :
za herojski zivot obicnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
sto ga tamo daleko
na tvoje celo
smjesta povjetarac
usuljavsi se izmedj´ zavjesa
nosen mojom zeljom...
i srebrnom trakom mjeseca








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 32375

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 12 Jan - 8:54

Tanka

1.

Visoko na brdu
ceo vrt je mesec,
mesec od zlata.
Najdivniji je dodir
tvojih usta, u senci.

2.

Glas ptice
što ga polutama krije
zanemeo je.
Hodaš svojim vrtom.
Nešto, to znam, ti nedostaje.

3.

Tuđ pehar,
mač što beše mač
u drugoj ruci,
mesec ulice,
reci mi, zar nisu dovoljni?

4.

Pod mesecom
tigar od zlata i sunca
posmatra svoje kandže.
Ne zna da je u zoru
raskomadao čoveka.

5.

Tužne li kiše
što pada po mermeru,
zemlja postaje tužna.
Nisu tužni dani
čoveka, san ni zora.

6.

Nisam pao,
kao drugi mog roda,
u bici.
Biće u pustoj noći
koje broji slogove.








Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pon 16 Apr - 20:12

Jorge Luis Borges, Deutsches Requiem,



Zovem se Otto Dietrich zur Linde. Jedan je od mojih predaka, Cristoph zur Linde, poginuo u konjičkom jurišu koji je odlučio o pobedi kod Zorndorfa. Moga su pradeda po majci, Ulricha Forkela, ubili francuski slobodni strelci, u šumi Marchenoir, poslednjih dana 1870.; satnik Dietrich zur Linde, moj otac, istaknuo se za opsade Namura 1918. i dve godine posle, u prelasku preko Dunava. Ja ću, pak, biti streljan kao mučitelj i ubica. Sud je doneo pravednu osudu; na samom sam početku priznao svoju krivicu. Sutra, kad zatvorska sat pokaže devet, već ću biti u carstvu smrti; prirodno je što mislim na svoje pretke, jer sam tako blizu njihovim senama, jer sam, na neki način, oni.
Za vreme suđenja (koje je, nasreću, bilo kratko) nisam govorio; da sam se branio, osuda bi se otegla, i to bi se doimalo kao kukavičluk. No, sad je sve drugačije, i noć uoči svoga pogubljenja mogu govoriti bez straha. Ne tražim oproštaj, jer nisam kriv, ali tražim razumevanje. Oni koji me budu umeli saslušati, razmeće istoeriju Nemačke i buduću istoriju sveta. Znam da će slučajevi kakav je moj, koji su danas iznimni i zapanjujući vrlo brzo biti otrcani. Sutra ću umreti, ali ja sam simbol budućih naraštaja.
Rodio sam se u Marienburgu, 1908. Dve su mi strasti, sada gotovo zaboravljene, omogućile da se hrabro, i čak sa srećom, suočim s mnogim nesretnim godinama: muyika i metafizika. Ne mogu spominjati sve svoje dobročinitelje, ali ne smem izostaviti dva imena: Brahmsovo i Schopenhauerovo. Proučavao sam i pesništvo: ovim imenima želim dodati jedno golemo germansko ime: William Shakespeare. Nekada me zanimala teologija, ali me od te fantastične discipline zauvek odbio Schopenhauer, svojim neposrednim razlozima; Shakespeare i Brahms beskrajnom raznovrsnošću svoga sveta. Neka zna onaj koji zastaje u čudu, dršćući od nežnosti i zahvalnosti, pred bilo kojim mestom u delu tih sretnika, da sam i ja zastajao, ja, gad.
Negde 1927. uđoše u moj život Nietzsche i Spengler. Jedan pisac iz XVIII. veka napominje da niko ne želi ništa dugovati savremenicima; ja sam, da bih se otarasio uticaja koji je bivao tlačiteljski, napisao članak pod naslovom Abrechnung mit Spengler, u kom sam napomenuo da najprimerniji spomenik sa značajkama što ih pisac zove faustovskima nije ona svaštarska Goetheova drama nego pev napisan pre dvadeset vekova, De rerum natura. Ipak sam priznao iskrenost toga filozofa istorije, njegov duh do srži nemački, kerndeutsch, vojnički. Godine 1929. ušao sam u Stranku.
Neću dužiti o godinama naukovanja. Bile su teže meni nego mnogima drugima jer mi,iako mi ne manjka hrabrosti, nedostaje bilo kakva sklonost nasilju. Shvatio sam, ipak da smo na pragu novoga dobra i da ovo doba, koje se može usporediti s početnim razdobljima islama ili kršćanstva, traži nove ljude. Meni su, individualno, moji drugovi bili odvratni; uzalud sam nastojao misliti da, radi visokog cilja koji nas je okupio, ne smemo biti individue.
Teolozi tvrde, ako se Gospodnja pozornost samo časak odvrati od moje desne ruke koja piše, da će se ona pretvoriti u ništa, kao da ju je spalio oganj bez svetlosti. Po meni, niko ne može postojati, niko ne može okusiti čašu vode, ili otkinuti komad hleba bez razloga- Ti su razlozi različiti za svakog čoveka; ja sam čekao nesmiljeni rat da iskuša našu veru. Meni je dostajalo da znam da ću biti vojnik u njegovim bitkama. Katkad sam se bojao da nas ne prevari kukavičluk Engleske i Rusije. Slučaj, ili sudbina, drugačije mi je skrojio budućnost: 1. marta 1939., u sumrak, u Tilsitu su izbili nemiri, koje novine nisu zabeležile; na ulici iza sinagoge dva su me metka pogodila u nogu, koju je trebalo amputirati. Nekoliko dana posle, u Češku je ušla naša vojska; dok su sirene to objavljivale, ja sam bio prikovan u bolnici, nastojeći se izgubiti, i zaboraviti se, u Schopenhaueru. Kao simbol moje uzaludne sudbine, na podboju prozora spavao je golem i mekan mačak.
U prvom sam svesku dela Parerga und Paralipomena prečitavao da je sve što se čoveku može dogoditi, od trenutka rođenja do smrti, on sam sebi predodredio. Dakle, svaka je nepažnja hotimična, svaki je slučajni susred dogovoren, svaka je uvreda kazna, svaki je poraz tajanstvena pobeda, svaka smrt samoubistvo. Nema zgodnije utehe od mišljenja da smo sami odabrali svoje nesreće; ta nam individualna teleologija otkriva tajni poredak i čudesno nas stapa s božanstvom. Koja me to neznana želja (mozgao sam) potakla da one večeri potražim one metke i ono ranjavanje? Znao sam da to nije bio strah od rata; nešto dublje. Napokon, poverovah da sam shvatio. Umreti za jednu religiju jednostavnije je nego je potpuno živeti; boriti se u Efezu protiv zveri manje je teško (hiljade su bezimenih mučenika to učinile) nego biti Pavao, Isusov sluga; jedan čin manje je vredan od svih sati čovekovih. Bitka i slava, to su olakšice, teži od Napoleonova bio je Raskoljnikovljev pothvat. Sedmog FEBRUARA 1941. bio sam imenovan podzapovednikom koncentracijskog logora Tarnowitz.
Nije mi bilo ugodno ispunjavati tu dužnost, ali ja nikad nisam bio nemaran. Na muci se poznaju junaci; onaj ko je milosrdan, samilostan, traži da se iskaže u zatvorima i u tuđoj boli. Nacizam je, u srži, moralna činjenica, svlačenje sa sebe staroga čoveka, koji je pokvaren, da bi se obukao novi. U bici je taj preobražaj običan, između povika vojskovođa i meteža; tako nije u tesnoj ćeliji, gde nas podmukla samilost iskušava prastarim nežnostima. Nisam bez razloga napisao ovu reč. Zarathustrinu nadčoveku samilost je najteži greh. Zamalo ga nisam počinio (priznajem) kad je nama poslan iz Breslaua znameniti pesnik David Jerusalem.
Bio je to čovek pedesetogodišnjak. Oskudevajući u dobrima ovoga svijeta, proganjan, porican, napadan, bio je posvetio svoj genij opevavanju sreće. Čini mi se da se sećam kako ga je Albert Soergel, u delu Dichtung der Zeit, usporedio s Whitmanom. Ta usporedba nije sretna; Whitman slavi svemir na način zadan, uopšten, gotovo ravnodušan; Jerusalem se raduje svakoj stvari, s minucioznom ljubavlju. Nikad se ne upušta u nabrajanja, u popise. Još mogu navesti mnoge heksametre nogoa dubokog speva pod naslovom Ce Jang, slikar tigrova, koji kao da je išaran tigrovima. Niti ću zaboraviti onaj monolog Rosencrantz razgovora s Anđelom, u kojem se neki londonski lihvar iz XVI. veka zaludu trudi, u času smrti, da okaje svoje grehe, i ne sluteći da je tajno opravdanje njegova život to što je jednu svoju stranku (koju je video jedan jedini put i koju je zaboravio) nadahnuo da stvori lik Shylocka. Čovek upečatljiva pogleda, žutozelenkasta lica, brade gotovo crne, David Jerusalem bio je ujelovljenje sefardskog Židova, premda je pripadao izopačenim i omrznutim Aškenazima. Bio sam strog prema njemu; nisam dopustio da me svlada ni saosećanje ni njegova slava. Shvatio sam, još pre mnogo godina, da na svetu nema stvari koja ne bi mogla biti klica nekoga mogućeg Pakla; neko lice, neka reč, neka busola, neka reklama za cigarete, mogu te izluditi ako ih ne uspeš zaboraviti. Zar nije lud čovjk kome se neprekidno priviđa karta Madžarske? Odlučio sam bio primeniti to načelo na dsiciplinski režim u našoj kući i... Potkraj 1942. Jerusalem je pomerio pameću; 1. marta 1943. uspio je izvršiti samoubistvo.
Ne znam je li Jerusalem shvatio da sam ga uništio zato da bih uništio svoju samilost. Za mene on nije bio čovek, čak ni Židov; bio se pretvorio u simbol odvratnoga dela moje duše. Umirao sam s njime, umro sam s njime i, na neki način, bio sam izgubljen s njime, zato sam bio neumoljiv.
U međuvremenu, kružili su nad nama veliki dani i velike noći sretnoga rata. Bio je u zraku koji udisasmo neki osećaj sličan ljubavi. Kao kad se more ukaže u blizini, u krvi se javila zadivljenost i zanos. Sve se tih godina razlikovalo; čak okus sna. (Ja, možda, nikad nisam bio sasvm sretan, jer je poznato da su za nesreću potrebni izgubljeni rajevi.) Nema čoveka koji ne teži punini, dakle ukopnosti iskustava za koja je sposoban; nema čoveka koji se ne boji da će mu izmaći dio te beskrajne baštine. Ali, moja je generacija imala to sve, jer joj je prvo bila dana slava, a onda poraz.
U oktobru ili novembru1942. moj je brat Friedrich poginuo u drugoj bici kod El Alameina, na egipatskom pesku; jedan vazdušni napad, nekoliko meseci posle, razruši našu rodnu kuću; drugi potkraj 1942., moj laboratorij. Pritešnjen golemim kontinentima, Treći Reich umiraše; njegova se ruka bila digla na sve, a ruke sviju na njega. Onda se dogodilo nešto jedinstveno, nešto što tek sada, verujem, razumem. Verovao sam da sam kadar iskapiti čašu srdžbe. ali me u talogu zaustavio neočekivan okus, zagonetni i gotovi jezivi okus sreće. Pokušao sam dati nekoliko objašnjenja; ni jedno me nije zadovoljilo. Mislio sam: Zadovoljan sam porazom jer, potajno, znam da sam grešan i da me može iskupiti samo kazna. Mislio sam: Zadovoljan sam porazom jer je to kraj, a ja sam silno umoran. Mislio sam: Zadovoljan sam porazom jer se zbio, jer je beskrajno povezan sa svime što jest, što je bilo i što će biti, jer otuđivati ili žaliti jednu jedinu stvarnu činjenicu znači huliti na svemir. Navodio sam te razloge, sve dok nisam našao pravi.
Kažu da se svi ljudi rađaju kao aristetolovci ili platonisti. To je isto kao da se kaže da nema apstraktne rasprave koja, u jednom času, ne bi bila polemika Aristotela i Platona; tokom vekova i širom zemljopisnih širina menjaju se imena, narečja, lica, ali ne i večni antagonisti. istorija naroda isto tako beleži tajni kontinuitet. Arminije, iskasapivši u jednoj močvari Varove legije, nije ni slutio da je preteča Nemačkog Carstva; Lutheru, prevoditelju Biblije, nije bilo ni na kraj pameti da je njegova svrha oblikovati narod koji će zauvek uništiti Bibliju; Christoph zur Linde, koga je 1758. ubio ruski metak, na neki je način pripremio pobede iz 1914.; Hitler je verovao da se bori za jednu zemlju, ali se borio za sve, čak i za one koje je napao i mrzio. Nije važno što njegovo ja to nije znalo; to je znala njegova krv, njegova volja. Svet je umirao zbog judaizma i zbog one judaističke zaraze, tj. vere u Isusa; mi smo ga učili nasilju i veri u mač. Od toga mača ginemo, i nalik smo na čarobnjaka koji je sagradio labirint i koji je bio prisiljen lutati njime do konca svojih dana, ili na Davida koji je, sudeći nekoga neznanca i osudivši ga na smrt, napokon začuo: Ti si taj čovek. Mnoge stvari valja srušiti da bi se izgradio novi poredak; sad znamo daje Nemačka jedna od takvih stvari. Žrtvovali smo više od svojih života, žrtvovali smo sudbinu ljubljene domovine. Neka drugi proklinju i neka drugi plaču; radujem se što je naš dar bio zaokružen i savršen.
Sad se nad svetom nadvija nesmiljeno doba. Mi ga kujemo, mi koji smo već njegova žrtva. Zar je važno ako je Engleska čekić, a mi nakovanj? Važno je da vlada nasilje, a ne ponizna kršćanska plašljivost. Ako pobeda, nepravda i sreća ne pripadnu Nemačkoj, neka pripadnu drugim narodima. Neka nebo postoji pa makar naše mesto bilo u paklu.

Gledam svoje lice u ogledalu da bih doznao ko sam, da doznam kako ću se poneti za koji sat, kad se suočim s krajem. Telo mi možda, ćuti strah, ja ne
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11984

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Sre 2 Maj - 16:00

DREAMTIGERS

U detinjstvu sam se sa oduševljenjem predavao obožavanju tigra: ne tačkastog tigra sa plovećih ostrva Parane, iz amazonske zbrke, već prugastog, azijskog, kraljevskog tigra kome se mogu suprotstaviti samo ratnici, u tvrđavi na leđima slona. Imao sam običaj da se beskrajno zadržavam pred jednim kavezom u zoološkom vrtu; voleo sam velike enciklopedije i knjige iz prirodnih nauka zbog raskošnosti njihovih tigrova. (Još se sećam tih slika, ja koji ne pamtim dobro čelo ili osmeh neke žene.) Prošlo je detinjstvo, zaboravljeni su tigrovi i strast prema njima, ali još žive u mojim snovima. U njihovim dubokim i haotičnim vodama oni i dalje vladaju, i to na ovaj način: kad spavam, neki san mi privuče pažnju i ja odmah znam da je to san. Onda obično pomislim: ovo je san, čista razonoda moje volje i, pošto raspolažem neograničenom moći, prouzrokovaću jednog tigra.

Kakva nesposobnost! Moji snovi nikako ne uspevaju da stvore željenu zver. Tigar se, istina, pojavljuje, ali prepariran ili slabašan, ili sa čudnim promenama oblika, ili neprihvatljive veličine, ili suviše nepostojan, ili podsećajući na psa ili pticu.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11984

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Sre 2 Maj - 16:00

DIJALOG O DIJALOGU

A. - U žaru rasprave o besmrtnosti pustili smo da padne noć, a nismo upalili lampu. Nismo videli jedni drugima lica. Sa ravnodušnošću i blagošću koje su bile ubedljivije od žustrine glas Masedonija Fernandesa ponavljao je da je duša besmrtna. Uveravao me je da je smrt tela potpuno beznačajna i da je umreti najbeznačajnija stvar koja se čoveku može dogoditi. Ja sam se igrao Masedonijevom britvom; otvarao sam je i zatvarao. Harmonika iz susedstva do beskonačnosti je svirala Kumparsitu, onu dosadnu koještariju koja se sviđa mnogim ljudima, jer misle da je stara... Predložim Masedoniju da se ubijemo da bismo pričali na miru. S. (podsmešljivo) - Ali slutim da se na kraju niste odlučili.
A. (sada vrlo tajanstveno) - Iskreno rečeno, ne sećam se da li smo te noći izvršili samoubistvo.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11984

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Sre 2 Maj - 16:00

NOKTI

Poslušne čarape miluju ih preko dana, kožne cipele sa okovanim đonom ih čine čvrstima, ali moji nožni prsti ne žele da to znaju. Samo ih zanima da ispuštaju nokte; rožnate pločice, poluprovidne i elastične, da se brane, od koga? Glupi i nepoverljivi, kako samo oni mogu biti, ni za trenutak ne prestaju da pripremaju to krhko oružje. Odbacuju svet i ekstazu da bi beskrajno usavršavali neke uzaludne šiljke koje režu i ponovo režu hitre makaze iz Solingena. Posle devedeset sumračnih dana prenatalnog zatočenja stvorili su tu jedinstvenu industriju. Kada me budu čuvali na Rekoleti, u kući pepeljaste boje opremljenoj suvim cvećem i amajlijama, oni će nastaviti svoj uporan rad, dok ih truljenje ne obuzda. Njih, i bradu na mom licu.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11984

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Sre 2 Maj - 16:00

ARGUMENTUM ORNITHOLOGICUM

Zatvaram oči i vidim jato ptica. Vizija traje jednu sekundu, možda i manje; ne znam koliko sam ptica video. Da li je njihov broj bio određen ili neodređen? Taj problem obuhvata i problem postojanja Boga. Ako Bog postoji, broj je određen, jer Bog zna koliko sam ptica video. Ako Bog ne postoji, broj je neodređen, jer niko nije mogao da ih izbroji. Utom slučaju video sam, recimo, manje od deset, a više od jedne ptice, ali nisam video devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri ili dve ptice. Video sam broj između deset i jedan, koji nije devet, osam, sedam, šest, pet i tako dalje. Taj celi broj je nezamisliv; dakle, Bog postoji.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11984

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Sre 2 Maj - 16:01

POKRIVENA OGLEDALA

Islam tvrdi da će na besprizivni dan Strašnog suda svaki izvršilac lika žive tvari uskrsnuti sa delima svojim i da će mu biti naređeno da ih oživi, da u tome neće uspeti i da će zajedno sa njim biti predat večnom ognju. Kao dete upoznao sam užas sablasnog udvostručavanja i umnožavanja stvarnosti, ali pred velikim ogledalima. Njihovo nepogrešivo i neprestano delovanje, njihovo proganjanje mojih postupaka, njihova kosmička pantomima postajali su natprirodni čim bi pala noć. Jedna od mojih upornih molbi upućenih Bogu i anđelu koji me čuva bila je da ne sanjam ogledala. Znam da sam motrio na njih sa nespokojstvom. Ponekad sam se plašio da ne počnu da se razlikuju od stvarnosti, a ponekad da u njima ugledam svoj lik koji su izobličile čudne nesreće. Znao sam da je taj strah, ponovo, na čudan način, prisutan u svetu. Priča je odveć jednostavna i neprijatna.

Negde 1927. godine upoznao sam jednu sumornu devojku: prvo preko telefona (jer je Hulija u početku bila samo glas bez imena i bez lica); zatim na uglu jedne ulice, uveče. Imala je krupne uplašene oči, kosu glatku i crnu kao ugalj, strogo telo. Bila je unuka i praunuka federalista, kao što sam ja bio potomak unitarista i ta stara svađa naših krvi za nas je predstavljala sponu, bolje posedovanje otadžbine. Živela je sa svojima u jednoj oronuloj kućerini sa vrlo visokom glatkom tavanicom u zlovoljnosti i bljutavosti pristojnog siromaštva. Popodne - samo nekoliko puta uveče - izlazili smo u šetnju po njenoj četvrti, Balvaneri. Hodali smo duž velikog zida železnice; ulicom Sarmijento jednom smo stigli do udolina Stogodišnjeg parka. Među nama nije bilo ljubavi niti privida ljubavi: naslućivao sam u njoj neku žestinu kojoj je erotika bila potpuno strana i bojao se je. Da bi se zbližili, muškarci obično pričaju ženama istinite ili izmišljene događaje iz svog detinjstva; biće da sam joj jednom ispričao onaj sa ogledalima i tako joj sugerisao 1928. halucinaciju koja će se razbuktati 1931. Nedavno sam saznao da je poludela i da su u njenoj spavaćoj sobi ogledala pokrivena, jer u njima vidi moj odraz umesto potisnutog svoga, drhti, ćuti i govori da je volšebno proganjam.
Kobno robovanje mome liku, jednom od mojih nekadašnjih likova. Ta mrska sudbina crta moga lica trebalo bi da me učini mrskim samome sebi, ali mi sada nije stalo do toga.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Kaca1111

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 3348

Učlanjen : 28.04.2018


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Sre 2 Maj - 22:00

Gledati reku od vremena i vode
i sećati se da je vreme druga reka,
znati da nestajemo kao reka
i da lica prolaze kao vode.

Osećati da je bdenje drugi san
što sanja da ne sanja i da je smrt
koje se boji naša put ona smrt
svake noći, koja se zove san.

Videti u danu ili godini simbol
dana čovekovih i njegovih godina,
pretvoriti razaranje godina
u muziku, žagor i simbol.

Videti u smrti san, u smiraju sunca
tužno zlato, takva je poezija,
besmrtna i siromašna. Poezija
se vraća kao zora i smiraj sunca.

Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umetnost treba da je poput ogledala
koja nam otkriva naš sopstveni lik.

Pripovedaju da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi videći obalu Itake
zelene i smerne. Umetnost je poput Itake
sve od zelene večnosti, ne od čudesa.

I kao beskrajna reka
koja prolazi i ostaje, odraz istog
nepostojanog Heraklita, istog
i drukčijeg, kao beskrajna reka.
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 11984

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Ned 6 Maj - 12:44

ISKUŠENJE

Sa druge strane vrata jedan čovek
ostavlja svoju pokvarenost. Uzalud će
večeras usrdno moliti
svoga čudnog boga, koji je tri, dva, jedan,
i reći sebi da je besmrtan. Sada
sluša predskazanje svoje smrti
i zna da je razumna životinja.
Ti si, brate, taj čovek. Budimo zahvalni
crvima i zaboravu.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   

Nazad na vrh Ići dole
 
Horhe Luis Borhes
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Horhe Luis Borhes
» Horhe Luis Borhes
» Horhe Luis Borhes
» Jorge Luis Borges
» Luis Álvarez Catalá
Strana 9 od 10Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-