Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Horhe Luis Borhes

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:21

Nisam siguran da postojim
Nisam siguran da postojim,
u stvari. Ja sam svi pisci
koje sam poznavao,
svi ljudi koje sam sreo,
sve žene koje sam volio;
svi gradovi koje sam posjetio…
Nisam ni u šta siguran,
ne znam ništa…
Možeš li zamisliti da čak ne znam
ni datum svoje smrti?
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:21

Oproštaj
Dan što je potkopao naš rastanak.
Dan sjajan i blag i uzašan poput mračnog anđela.
Dan, kada su naše usne živele u blagoj bliskosti poljupca.
Neizbežno vreme prelilo se iznad uzaludnog zagrljaja.
Oboje smo rasipali strast, ne za nas, nego za blisku samoću.
Danja svetlost nas je odbacila; noć je začas pala.
Pošli smo do ograde pritisnuti mrakom što ga već Danica blaži
Kao što se čovek vraća iz zemlje mačeva, ja se vratih iz tvojih suza.
Dan koji je živo urezan, kao san, među drugim danima.
Tek kasnije sam dohvatio i nadmašio noći i plovidbe.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:22

Jorge Luis Borges
(Ficciones 1960.)

Kružne ruševine
Niko ga nije video kako se iskrcava u jednoglasnoj noći, niko nije video bambusov čamac kako se zaglibljuje u sveto blato, ali su zato samo nekoliko dana kasnije već svi znali da je ćutljivac došao s Juga i da je rodom bio iz jednog od onih bezbrojnih sela uzvodno niz reku, na vetrovitoj strani planine, gde jezik zend nije okružen grčkim i gde su slučajevi gube izuzetno retki. Izvesno je samo to da je sivi čovek poljubio blato, uspeo se uz strmu obalu ne hajući (verovatno ne osećajući) za trsku koja mu je parala kožu, i na jedvite jade se dovukao, obamro i zakrvavljen, do kružnih bedema na čijem vrhu stoji kameni tigar ili konj, nekoć boje vatre a sada boje pepela. Te zidine ostaci su hrama sažeženog nekadašnjim požarima; danas ga skrnavi malarična šuma, njegovom bogu više niko ne ukazuje počasti. Stranac se pruži kraj postolja. Probudilo ga je sunce visoko na nebu. Bez čuđenja je ustanovio da su mu rane u međuvremenu zacelile; sklopi blede oči i zaspa, ne toliko zbog iznurenog tela koliko zbog čvrste rešenosti. Znao je da ga je u taj hram dovela vlastita nepokolebljiva namera; znao je da, nešto niže uz reku, nepregledno drveće nije uspelo da zaguši ruševine drugog pogodnog hrama, s bogovima takođe popaljenim i upokojenim; znao je da je san njegova najhitnija obaveza. Oko ponoći ga prenu neutešno kričanje neke ptice. Otisci bosih stopala, nekoliko smokava i jedan krčag upozoriše ga da su ljudi iz kraja s uvažavanjem uhodili njegov san i tražili njegovu zaštitu ili se pribojavali njegove magije. Stresao se od jeze, u razrušenoj zidini potražio je kakvo udubljenje za grobnicu i preko sebe nabacio nepoznato lišće. Pobuda kojom se rukovodio nije bila nemogućna, ali je bila natprirodna. Želeo je da sanja jednog čoveka: želeo je da ga sanja u njegovoj potpunosti, detaljno, i da ga nametne stvarnosti. Ta čudesna zamisao iscprla je čitav prostor njegove duše; da ga je neko upitao za ime ili bilo kakvu odluku u njegovom pređašnjem životu, ne bi umeo da mu odgovori. Nenaseljeni, razrušeni hram mu je odgovarao, beše to minimum vidljivog sveta; blizina seljana takođe, jer na sebe su preuzeli da podmiruju njegove šture potrebe. Njihov prilog u pirinču i voću beše dovoljna hrana njegovom telu, posvećenom jedino spavanju i snevanju. U početku snovi behu zbrkani; nešto kasnije, dobiše dijalektički karakter. Tuđinac je sanjao kako stoji u središtu jednog kružnog amfiteatra koji je na izvestan način bio hram u plamenu; rojevi ćutljivih učenika čičkali su se stupnjevito; lica u poslednjim redovima visila su na vekovnoj razdaljini i na zvezdanoj visini, ostajući pri tom jasno uočljiva.Čovek im je diktirao lekcije iz anatomije, kosmografije, magije: lica su pohlepno slušala i nastojala da odgovore s razumevanjem, kao da pogađaju važnost tog ispitivanja, koje će neko vreme od njih izbaviti iz stanja zaludne prividnosti i umetnuti u stvarni svet. Čovek je, kako u snovima tako i na javi, procenjivao odgovore svojih duhova, nije dao da ga varalice zavedu, u zbunjenosti poojedinih učenika naslućivao je sve veće razumevanje. Trago je za dušom koja bi zavredila da učestvuje u svemiru. U devet ili deset sati uveče shvatio je s izvesnom gorčinom da ništa nije mogao očekivati od onih učenika koji su pasivno prihvatali njegovo učenje, već jedino od onih koji bi se katkad izložili opasnosti da upadnu u razumljivu protivrečnost. Prvi se, iako dostojni ljubavi i privrženosti, nisu mogli uzdići do pojedinaca; ovi drugi već su donekle postojali. Jednog popodneva (sada su se i popodneva ređala u snu, sada bi ostajao budan tek nekoliko sati u zoru) raspustio je zauvek zaludnu školu i ostao s jednim jedinim učenikom. Ovaj je bio ćutljiv, pun samopouzdanja, ponekad buntovan, kockastog lica na kojem su se ponavljale crte njegovog snevača. Naglo uklanjanje školskih drugova nije ga predugo zbunjivalo; već posle nekoliko pojedinačnih časova učitelj se mogao diviti njegovom napretku. Međutim, desi se nesreća. Čovek se jednog dana prenu iz sna kao iz kakve žitke pustinje, i ugledavši nedostatnu večernju svetlost pomeša je u prvi mah s praskozorjem, zbog čega zaključi da uopšte nije sanjao. Cele te noći i celog sledećeg dana, nesnošnjiva pronicljivost nesanice obrušila se na njega. Poželeo je da prouči prašumu, da se izmori; jedva da se kukutom domogao nekoliko trenutaka lakog sna, koji su prošarale jedino pričine svedenih oblika, kratkotrajne koliko i neupotrebljive. Poželeo je da ponovo sazove školu, no čim je prozborio nekoliko kratkih reči ohrabrenja, ova se razobliči, nesta. U toj gotovo neprekinutoj budnosti, suze besa pekle su mu ostarele oči. Postalo mu je jasno da je poduhvat oblikovanja nepovezane, vrtoglave materije od koje su sačinjeni snovi najteži od svih zadataka kojih se muškarac može poduhvatiti, čak i ako prodre u sve tajne više i nižeg reda: mnogo teži od ispletanja peščanog užeta ili unovčavanja vetra bez lica. Uvideo je da se početni neuspeh nije mogao izbeći. Zakleo se da će izbrisati iz pamćenja ogromno priviđenje koje ga je na početku skrenulo s pravog puta i potražiti drugi metod rada. Pre no što ga je primenio, mesec dana posvetio je pribiranju snaga koje mu je uludo utrošila mahnitost. Čim je napustio svaku pomisao o sanjanju, gotovo istog trenutka pošlo mu je za rukom da odspava tokom dobrog dela dana. Kada bi mu se desilo da u retkim navratima usni, nije obraćao pažnju na snove. Za ponovno započinjanje svoga zadatka, sačekao je da nastupi pun mesec. Onda se, u predvečerje, očistio u rečnim vodama, odao je poštu planetarnim bogovima, izgovorio dozvoljene slogove jednog moćnog imena i zaspao. Gotovo odmah, usnuo je srce kako kuca. Sanjao je srce u pokretu, toplo, tajanstveno, veličine pesnice, grimizne boje, u polutami jednog ljudskog tela bez lica i pola; snevao je o njemu s predanom ljubavlju, četrnaest svevidećih noći. I u svakoj narednoj, opažao ga je u sve brojnijim pojedinostima. Nije ga dodirivao: jedino bi potvrđivao njegovo prisustvo, posmatrao ga i možda katkad ispravljao pogledom. Opažao ga je i doživljavao iz mnogih uglova i sa različite udaljenosti. Četrnaeste noći dotakao je kažiprstom plućnu arteriju a potom i srce, spolja i iznutra. Beše zadovoljan ispitivanjem. Namerno nije usnio jedne noći: zatim ga ponovo vrati u snove, prizvavši ime jedne planete i započevši oslikavanje jednog drugog među glavnim organima. Trebalo mu je manje od godine da dođe do kostura, do očnih kapaka. Neizbrojiva kosa predstavljala je možda najteži zadatak. Usnuo je tako čitavog čoveka, mladića, no ovaj nije ni ustajao ni govorio, niti je mogao otvoriti oči. Noći su proticale a čovek ga je sanjao jedino usnulog. U gnostičkim kosmogonijama, demijurzi oblikuju crvenog Adama koji ne uspeva da stane na noge; jednako nemoćan i krut i sveden kao njihov Adam iz prašine bio je i Adam iz čarobnjakovih snova. Jednoga popodneva čoveku dođe da uništi čitavo svoje delo, ali se pokaja. (Bolje bi mu bilo da ga je uništio.) Kad je iscrpeo sve molitve rečnim i kopnenim božanstvima, baci se pred noge kamenoj prikazi koja možda beše tigar a možda i ždrebe, zavapi za njenom neznanom pomoći. Tog dana u sumrak, usnuo je statuu. Sanjao je da je živa, drhturava: ne beše to nekakav užasni spoj tigraa i ždrebeta, već istovremeno oba ta žustra stvorenja, ali i bik, ruža, oluja. Taj mnogostruki bog otkri mu da njegovo ime Vatra, i da su mu u tom kružnom hramu (i u drugima njemu sličnima) prinosili žrtve i obožavali ga, i da će na čudesan način oživeti sanjanoga duha, ali tako da ga sva bića, izuzev same Vatre i snevača, doživljavaju kao čoveka od krvi i mesa. Naloži mu da ga uputi u obrede i zatim pošalje u drugi razrušeni hram čije piramide nizvodno nit reku i dalje opstaju, kako bi barem neki glas veličao njegovu slavu u tom opustelom zdanju. U snu čoveka koji je snevao, sanjani se probudi. Čarobnjak izvrši ova naređenja, jedan period (koji na koncu obuhvati dve godine) posvetio je njegovom uvođenju u tajne svemira i u obožavanje vatre. U dubini duše, njihovo razdvajanje teško mu je padalo. Pod izgovorom da to zahtevaju pedagoški razlozi, svakoga dana razvlačio je sate posvećene snu. Takođe je doradio desno rame, dotad možda nerazvijeno. S vremena na vreme mučio bi ga utisak da se sve to već dogodilo… Uopšte uzev, beše to srećno doba; sklapajući oči pomišljao bi: Sada ću biti sa svojim sinom. Ili, ređe: Moj rođeni sin čeka da dođem i neće postojati ako tamo ne odem. Postepeno ga je navikavao na stvarnost. Jednom mu naredi da pobode zastavu na neki dalek vrh. Sledećeg dana, zastava se vijorila na vrhu. Pokuša i druge slične oglede, svaki put sve smelije. S izvesnom gorčinom shvati da je nnjegov sin spreman – možda ček i nestrpljiv – da se rodi. Te noći prvi put ga je poljubio i poslao u drugi hram, čije su ruševine belele nizvodno niz reku, na ko zna koliko milja od neprohodne šume i pištaline. Prethodno (kako nikada ne bi saznao da je utvara, kako bi živeo u ubeđenju da je čovek poput svih ostalih) nametnu mu potpuni zaborav na godine poučavanja.
Njegovu pobedu i spokoj sada je remetila čamotinja. U sumrak i svitanje, pri slaboj svetlosti, ničice je padao pred kamenom figurom, zamišljajući možda da njegov nestvarni sin obavlja istovetne obrede među drugim kružnim ruševinama, nizvodno; noću nije sanjao, ili je to činio kao i svi ostali ljudi. Opažao je zatomljene zvukove i oblike svemira: odsutni sin hranio se njegovom duševnom iznemoglošću. Čovek je ispunio svrhu svog života; opstajao je u svojevrsnom zanosu. Nakon izvesnog vremena, koje neki pripovedači njegove povesti računaju u godinama a drugi u decenijama, probudiše ga u ponoć dva veslača: lica im nije video, no oni mu ispričaše o jednom čudesnom čoveku iz nekog hrama na severu, koji je u stanju da hoda po vatri a da se ne opeče. Čarobnjak se iznenada priseti božijih reči. Priseti se da od svih stvorenja na Zemljinom šaru, jedino vatra zna da je njegov sin utvara. To isprva utešno podsećanje na kraju ga stade mučiti. Počeo je strahovati da bi se njegov sin mogao zamisliti nad tom neobičnom povlasticom i nekako dokonati da je čist privid. Ne biti čovek već samo projekcija sna drugog čoveka, kakvo neuporedivo poniženje, kakva vrtoglavica! Svaki se otac zanima za svoj porod (za onaj koji je dozvolio) sa svojevrsnom zbunjenošću ili srećom; prirodno je da se čarobnjak uplašio za budućnost toga sina, osmišljenog od glave do pete po ugledu na oca, tokom hiljadu i jedne tajanstvene noći. Njegove brige okončaše se iznebuha, što najaviše nekoliki znaci. Najpre se (nakon dugotrajne suše) u daljini iznad brda ukaza oblak, lagan kao ptica; potom, ka jugu, nebo ružičasto kao leopardove desni; onda golemi dim koji rđom pokri noćni metal; zatim panično bekstvo životinja. Jer, ponovilo se ono što se zbilo mnogo vekova pre toga. Ruševine svetilišta boga vatre progutala je vatra. U zoru bez ptica čarobnjak vide da se kružni požar obrušava na zidove. Na trenutak pomisli da spas potraži u vodi, no onda razumede da to smrt dolazi da ovenča njegovu starost i razreši ga obaveza. Stupi na užarene patrljke. Ovi ne ugrizoše njegovo meso, već ga pomilovaše i preplaviše bez toplote i sagorevanja. S olakšanjem, ponižen i užasnut, shvati da je i sam tek privid, da ga to neko drugi upravo sanja.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:22

Pesnička umetnost
Gledati reku od vremena i vode i sećati se da je
vreme druga reka, znati da nestajemo kao reka i
da lica prolaze kao vode.
Osećati da je bdenje drugi san što sanja da ne sanja
i da je smrt koje se boji
naša put ona smrt svake noći, koja se
zove san.
Videti u danu ili godini simbol dana
čovekovih i njegovih godina, pretvoriti
razaranje godina u muziku, žagor i
simbol.
Videti u smrti san, u smiraju sunca tužno
zlato, takva je poezija, besmrtna
i siromašna. Poezija se vraća kao zora i
smiraj sunca.
Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umetnost treba da je poput ogledala
koje nam otkriva naš sopstveni lik.
Pripovedaju da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi videći obalu Itake
zelene i smerne. Umetnost je poput Itake
sva od zelene večnosti, ne od čudesa.
I kao beskrajna reka koja prolazi i ostaje,
odraz istog nepostojanog Heraklita,
istog i drukčijeg, kao beskrajna reka.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:23

Pepeo
Hotelska soba, kao sve druge.
Čas bez metafore,
popodnevni odmor
koji nas rastače i uništava.
Svežina nasušne vode u grlu.
Nežnosvetla izmaglica
koja okružuje slepe,
i noću i danju.
Adresa nekoga
koji je možda već umro.
San i snovi koji se raspršuju.
Pod našim nogama
nejasna Rajna ili Rona.
Prolazna slabost.
Stvari odveć beznačajne za pesmu.ä
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:23

Pesma o količini
Mislim na škrto nebo puritansko
samotnih i izgubljenih svetlila,
Emerson je svakako gledao tolika nebeska svetlila
iz svoga Konkorda, strogog, pod snegom.
Ovde su zvezde bezmerne.
Čovek je bezmeran. Bezbrojni
nakoti ptica i buba
zvezdanih jaguara i zmija,
grana što se spliću i prepliću.
Zrna kafe i peska, lišća,
pritiskaju jutra i uludo grade
svoj složeni beskorisni lavirint.
Možda je svaki mrav koga zgazimo
jedini pred Bogom, koji ga namenjuje
izvršenju tačnih Zakona
što vladaju Njegovim čudnim svetom.
Da nije tako, čitava vasiona
bila bi zabluda i tegobni haos.
Ogledala od abonosa i vode,
maštovita ogledala snova,
lišajevi, ribe, korali,
nizovi kornjača u vremenu,
svici jedne jedine večeri,
dinastije araukarija,
jasno octana slova jedne knjige
što ih noć ne briše, bez sumnje su
ne manje lična i zagonetna
od mene, koji ih ne razaznajem.
Ne usuđujem se da sudim o gubi ili Kaliguli.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:23

Razapinju me
Raspinju me
a ja moram biti križ i čavli.
Varaju me a ja moram biti laž.
Pale me a ja moram biti pakao.
Moja su hrana sve stvari,
Točna težina svemira,
poniženje, klicanje.
Moram opravdati
ono što me ranjava.
Nije važna moja sreća
ili moja nesreća.
Ja sam pjesnik.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:24

Rastanak
Između mene i moje ljubavi treba podići
tri stotine noći kao tri stotine zidova
a more će biti čarolija među nama.
Ostaće mi tek uspomena.
Oh,večeri mukom zaslužene
noći provedene s nadoma da te ugledam
polja mojega prolaska,nebeski svode
što ga upravo promatram i gubim…
Konačna poput mramora
tvoja će odsutnost ispunjavati tugom
i druga kasna popodneva.
Svanuće
U dubokoj opštoj noći,
koju jedva opovrgavaju svetiljke,
zalutali nalet vetra
uvredio je ćutljive ulice
kao uzdrhtalo predosećanje
groznog svanuća koje tumara
zapuštenim predgrađima sveta.
Radoznalo zagledan u tamu
i prestrašen pretnjom svitanja,
doživeo sam strahovitu pretpostavku
Šopenhauera i Berklija,
koji tvrde da je svet
delatnost duha,
san duša,
bez osnove, namere i prostornosti.
A kako ideje
nisu večne kao mermer,
već besmrtne kao šuma ili reka,
ranije učenje
dobilo je u zoru drugi oblik,
a praznoverje tog trenutka,
kad se svetlost poput ladoleža
puže po zidovima tame,
prevarilo mirazom
i nacrtalo ovaj kapričo:
Ako stvari nemaju materijalnost
i ako je mnogoljudni Buenos Ajres
samo san
koji sanjaju duše u zajedničkoj opčinjenosti,
i na trenutak
kada je njegovo biće u velikoj opasnosti,
a to je drhtavi trenutak svanuća,
kad malo njih sanja svet
i samo nekoliko noćnika čuvaju,
pepeljastu i tek skiciranu,
sliku ulica
koju će kasnije sa drugima dovršiti.
Čas kada upornom snu o životu
preti opasnost da se razbije,
čas kada bi Bogu bilo lako
da uništi svoje delo!
Ali opet se svet spasao.
Svetlost prosijava izmišljajući prljave boje
i sa izvesnom grižom savesti
što sam saučestvovao u uskrsnuću dana
hitam kući,
bezbojnoj i ledenoj, obasjanoj belom svetlošću,
dok jedna ptica zaustavlja tišinu
i dok istrošena noć
ostaje u očima slepih.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:24

Samoubica
Neće ostati u noći nijedna zvezda.
Neće ostati noć.
Umreću i sa mnom zbir
Nepodnošljive vasione.
Izbrisaću piramide, medalje,
Kontinente i lica.
Izbrisaću nagomilanu prošlost.
U prah ću pretvoriti istoriju, u prah praha.
Posmatram poslednji zalazak sunca.
Čujem poslednju pticu.
Nikome ništa zaveštavam.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:24

Vuk

Tajnovit i siv u konacnoj polutami, ostavlja tragove na obali reke što mu je utolila žed ždrela i cije vode ne ponavljaju zvezde. Nocas vuk je usamljena senka, traga za ženkom i hladno mu je. To je poslednji vuk Engleske. Tor i Odin to znaju. U svojoj visokoj kuli kamenoj kralj je odlucio da satre vukove. Vec je iskovano mocno železo tvoje smrti. Saksonski vuce, uzalud si se rodio. Nije dovoljno biti krvožedan. Ti si poslednji. Proci ce hiljadu godina i jedan starac sanjade te u Americi. Ni od kakve koristi nece ti biti taj buduci san. Sada te opkoljavaju ljudi koji u šumi pratihu tragove koje si ostavljao, tajnovit i siv u konacnoj polutami.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:24

Nostalgija za sadašnjicu

Tačno u tom trenutuku čovek pomisli:
Šta ne bih dao za sreću
Da budem pored tebe na Islandu
U velikom nepomičnom danu
I da delim sadašnjost
Kao što se deli muzika
Ili ukus ploda.
Tačno u tom trenutku
Čovek je bio sam njom na Islandu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:25

Mlada noć

Nocne vode ocišcenja vec me oslobadaju
mnogih boja i mnogih oblicja.
U vrtu ptice i zvezde vec slave željeni
povratak drevnih nacela sna i tame.
Vec je zapecatila tama ogledala
što ponavljaju privid stvari.
Gete je lepo rekao: Blisko se udaljava.
Te tri reci sažimaju suton.
U vrtu ruže prestaju biti ruže
- žele da budu Ruža.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:25

Saučesnik

Razapinju me, a ja moram biti krst i cavli.
Pružaju mi pehar, a ja moram biti kukuta.
Obmanjuju me, a ja moram biti laž.
Peku me, a ja moram biti pakao.
Moram da velicam svaki trenutak vremena i da mu budem zahvalan. Moja hrana su sve stvari. Tacan zbir vasione, poniženje, radost. Moram opravdati onoga koji mi zadaje ranu. Moja sreca ili nesreca su beznacajni. Ja sam pesnik.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:25

San

Noc nam namece svoju volšebnu rabotu. Razatkati svet, beskrajna racvanja posledica i uzroka što se gube u toj vrtoglavici bez dna, vremenu. Noc želi da nocas zaboraviš svoje ime, pretke i poreklo, svaku rec ljudsku i svaku suzu, ono cemu te je mogla nauciti java, varljivu tacku geometara, liniju, ravan, kocku, piramidu, valjak, loptu, more, talase, svoj obraz na uzglavlju, svežinu nove posteljine... carstva, Cezare, Šekspira i ono što je najteže, ono što voliš. Zacudo, jedna tableta može izbrisati kosmos i uspostaviti haos.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:25

Tvoritelj

Reka smo koju si spomenuo, Heraklite. Vreme smo. Njegov nedodirljivi tok odnosi lavove i planine, oplakanu ljubav, pepeo radosti, izdajnicku beskrajnu nadu, velika imena carstava koja su prah,
heksametre grcke i rimske,
tužno more u vlasti svanuca,
san to predosecanje smrti. Oružje i ratnike, spomenike,
Oba Janusova lika koji se ne poznaju, lavirinte od slonovace što ih smišljaju
figure na šahovskoj tabli, crvenu Makbetovu ruku koja može okrvaviti mora, tajni rad casovnika u tami, nesprestano ogledalo koje se gleda u drugom ogledalu, a nikoga da ih vidi, I gravire na celicnim plocama, goticu, sumpornu šipku u ormanu, nesnosnu zvonjavu nesanice, zore i zalaske i sutone. Odjeke, huk mora, pesak, lišaj, snove. Nisam ništa drugo do te slike koje spaja slucaj a imenuje gadenje. Od njih, iako slep i slomljen, I reba da nacinim stih koji ce trajati i da se (to mi je dužnost) tako spasem.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:26

Sreća

Onaj što grli ženu je Adam.
Žena je Eva. Sve se dešava prvi put. Video sam nešto belo na nebu.
Kažu mi da je to Mesec, ali šta mogu uciniti sa jednom reci i jednom
mitologijom. Pribojavam se drveca.
Tako je lepo.
Mirne životinje se približavaju
da im kaže njihova imena.
Knjige u biblioteci nemaju slova.
Kada ih otvorim, naviru. Kad prelistavam atlas,
ocrtavam oblik Sumatre.
Onaj koji pali šibicu u mraku
pronalazi vatru.
Iz ogledala nas gleda onaj drugi.
Onaj što posmatra more vidi Englesku.
Onaj što izgovara Lilijenkronov stih ušao je u bitku.
Sanjao sam Kartaginu i legije koje su je opustošile.
Sanjao sam mac i vagu.
Blagoslovena neka je ljubav
u kojoj nema onoga koji poseduje ni one koja je posedovana,
vec se oboje jedno drugom predaju.
Blagosloven neka je ružan san
koji nam otkriva da možemo stvoriti pakao.
Onaj što side na reku sišao je na Gang.
Onaj što gleda pešcani sat vidi raspadanje carstva.
Onaj što se igra bodežom sluti Cezarevu smrt. Onaj što spava je svi ljudi. U pustinji sam video mladu Sfingu
koju tek što su isklesali. Nema niceg starog pod suncem.
Sve se dogada prvi put,
ali na vecni nacin.
Onaj što cita moje reci izmišlja ih.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:26

Adam je tvoj pepeo

Mac ce umreti kao grozd. Kristal nije krtiji od stene. Stvari su njihova buducnost od prapgane. Gvožde je rda. Glas - odjek. Adam, mladi otac, tvoj je pepeo. Poslednji vrt bice prvi. Slavuj i Pindar su glasovi. Zora je odblesak zalaska. Mikenjanin - zlatna maska. Visoki zid - prezrena ruševina. Urkisa - ono što ostavljaju bodeži. Lice koje se gleda u ogledalu nije ono od juce. Noc ga je upropastila. Osetljivo vreme nas oblikuje. Kakva sreca biti neranjiva voda koja tece u Heraklitovoj paraboli ili plamsava vatra, ali sada, u ovom dugom danu što ne prolazi, osecam da sam postojan i samom sebi prepušten.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:26

Istorija noći

Tokom pokolenja
ljudi izgradiše noc.
U pocetku beše slepilo
i san i trnje što se zabadaše
u bosu nogu i strah od vukova.
Nikada necemo saznati
ko je skovao rec za vreme
koje deli sumrak i osvit;
Nikada necemo saznati
u kome je veku ona postala
znamen zvezdanog prostora.
Druga ce stvoriti mit.
Naciniše od nje majku mirnih
Parki što sudbinu pletu i žrtvovahu
joj crne ovce i petla što predvidaše njen kraj.
Dvanaest kuca joj dadoše Haldejci;
beskrajne svetove, Galeriju sa stubovima.
Heksametri latinski je uobliciše i
Paskalova strepnja.
Luis de Leon vide u njoj otadžbinu
svoje ucveljene duše.
Sada osecamo da je neiscrpna
kao staro vino
i niko je ne može gledati bez vrtoglavice,
a vreme ju je opteretilo vecnošcu.
I kad pomislimo da ne bi postojala
bez tog nežnog oruda, ociju.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:27

GVOZDENI NOVCIC (1976)

Elegija o nemogućoj pesmi

Šta ne bih dao za secanje na prašnjav puteljak sa niskim ogradama i visokog konjanika što zoru ispunjava (pohaban dugacki ponco) jednoga dana medu danima ravnice, jednoga dana bez datuma. Šta ne bih dao za secanje na majku koja posmatra jutro na estansiji Svete Irene a ne zna da ce se zvati Borhes. Šta ne bih dao za secanje da sam se borio kod Sepede i video Estanislaa del Kampa kako pozdravlja prvi kuršum s radošcu hrabra coveka. Šta ne bih dao za secanje na kapiju skrivenog letnjikovca koju je moj otac svake veceri zatvarao pre no što bi se izgubio u snu i koju je zatvorio poslednji put cetrnaestog februara 38. Šta ne bih dao za secanje na Hengistove cunove koji krecu sa pešcanih obala Danske da osvoje ostrvo koje još Engleska ne beše. Šta ne bih dao za secanje (imao sam ga i izgubio) na jedno zlatasto Tarnerovo platno široko kao muzika. Šta ne bih dao za secanje da sam cuo Sokrata kad je pred vece kukute s vedrinom ispitivao probdem besmrtnosti, naizmenicno navodeci mitove i.razloge dok se plava smrt penjala iz vec studenih nogu. Šta ne bih dao za secanje da si rekla da me voliš i da nisam spavao do zore, bestidan i srecan.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:27

Ein Traum

Sve troje su znali. Ona je bila Kafkina prijateljica. Kafka ju je sanjao. Sve troje su znali. Žena je rekla prijatelju: Želim da me ove noci želiš. Sve troje su znali. Covek joj je odgovorio: Ako zgrešimo, Kafka ce prestati da nas sanja. Jedan je saznao. Više nikoga nije bilo na zemlji. Kafka pomisli: Sada kad su njih dvoje otišli, ostao sam sam. Prestacu da sanjam sebe.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:27

Klepsidra

Ne od vode, od meda bice poslednja kap klepsidre. Videcemo je kako blista i uranja u tminu, ali u njoj ce biti blaženstva koja crvenom Adamu dade Neko ili Nešto. Uzajamna ljubav i tvoj slatki miris, cin razumevanja vasione, pa makar i pogrešnog, onaj trenutak u kome Vergilije sastavlja svoj heksametar, voda žedi i hleb gladi, meki sneg u vazduhu, dodir knjige koju tražimo u nemarnosti polica, radost sablje u boju, more koje slobodno brazdaše Engleska, olakšanje što kroz tišinu cujemo ocekivani akord, secanje dragoceno i zaboravljeno, umor, trenutak u kome nas rastace san.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:28

Gvozdeni novčić

Evo gvozdenog novcica.
Pitajmo oba suprotna lika
i ona ce biti odgovor na uporno pitanje
koje niko sebi nije postavio:
Zašto je coveku potrebno
da ga neka žena voli? Da vidimo.
U višim sferama se preplicu
cetvorostruki svod koji drži potop
i nepromenljive zvezde planetarijuma.
Adam, mladi otac, i mladi Raj.
Vece i jutro. Bog u svakom bicu.
U tome cistom lavirintu je tvoj odraz.
Opet bacimo gvozdeni novcic
koji je i carobno ogledalo.
Njegovo nalicje je niko ništa i tama i slepilo.
To si ti. Oba gvozdena lika daju samo jedan odjek.
Tvoje ruke i tvoj jezik svedoci su neverni.
Bog je neuhvatljivi centar prstena.
On ne hvali niti kudi.
Najbolje delo: zaborav.
Zašto te nisu hteli voleti?
U senci drugog tražimo svoju senku;
u ogledalu drugog svoje sopstveno ogledalo.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:28

Molim bogove svoje
ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav,
da moje ime bude Niko kao Odisejevo,
ali da neki stih potraje
u noći naklonjenoj sećanju
ili u jutrima ljudi.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:29

Bog mi je dao knjige i noć

Слика

Jedina boja koju su oči slavnog argentinskog pisca mogle da prepoznaju bila je žuta. Zbog toga su mu prijatelji često za rođendan poklanjali drečavo žute kravate. Borhes im je sa osmehom citirao Vajlda: „Samo bi gluv čovek mogao da nosi ovakvu kravatu”
U jednoj odpesama, čuvena poljska pesnikinja, Vislava Šimborska, laureatkinja Nobelove nagrade i zaljubljenik u tišinu, anonimnost i samoću, kaže:„Pisanje je osveta smrtne ruke”.

Delo „Nova istraživanja” Horhea Luisa Borhesa (objavila „Paideja” 2008, prevela Biljana Bukvić Isailović), kao da je dokaz tačnosti ovog postulata Šimborske. Alii Vistana Hju Odna koji kaže da pisac, ako već ne može da spreči i prevari Smrt, može da s njom razgovora, polemiše, da je izaziva.

To nije knjiga, nego bombonjera

Znamo da je Zlo po svojoj prirodi nepismeno, a da je Smrt slepa.U pedesetosmoj godini, Borhesovim svetom potpuno je zavladao mrak. Bio je slep poput Miltona i Homera. Sam Borhes sopstveno slepilo smatrao je „božanskom ironijom”: „Bog mi je dao knjige i noć”, govorio je. Jedina boja, seća se Alberto Mangel, danas čuveni pisac, a u mladosti jedan od Borhesovih čitača, koju su Borhesove oči mogle da prepoznaju, bila je žuta. Zbog toga su mu prijatelji često za rođendan poklanjali drečavo žute kravate. Borhes je, na takve poklone, sa osmehom citirao Oskara Vajlda: „Samo bi gluv čovek mogao da nosi ovakvu kravatu”.

Sam Borhes u stanu nije imao nikada nijednu sopstvenu knjigu. Kada mu je jednom prilikom poštar doneo luksuzno izdanje njegove priče Kongres, seća se Mangel, gde su primerci bili obeleženi, a svaka stranica ilustrovana tantričkim crtežima, Borhes je zamolio Mangela da mu knjigu opiše. Kada je mladi čitač to učinio, pisac je uzviknuo:„Ali to nije knjiga, to je bombonjera” i knjigu poklonio zbunjenom poštaru.

Sa stranica knjige „Nova istraživanja”, kao da sipi zarobljeno vreme. Večnost. Borhes je mnoge od ovih stranica diktirao u svom stanu, u Buenos Ajresu, koji je bio „prigušen, topao, blago namirisan (zbog insistiranja služavke da grejanje uvek bude uključeno i zato što je uvek sipala malo toaletne vode na Borhesovu maramicu pre nego što bi je stavila u prsni džep Borhesovog sakoa). Obično je stan bio i prilično mračan, i sve su ovo bila svojstva koja su, činilo se, pogodovala starčevom slepilu, dajući utisak srećne odvojenosti”.

Borhes je pored tigrova, ruža, Servantesa, Šekspira,Kolridža, obožavao i lavirinte, do te mere da je i svaka njegova knjiga svojevrstan lavirint kroz koji se čitalac može kretati na bezbroj načina. Evo samo nekoliko „znakova pored puta” za čitanje Borhesovog dela „Nova istraživanja”.

BOG je jedan od glavnih junaka ove knjige. Cvetajeva je pisala da se sve njene pesme „koje nisu upućene Bogu, vraćaju”, Čarls Simić je potpisnici ovih redova rekao da je „Bog kritičar”. No, Borhes je prišao istini korak bliže i u ovom delu govori o tome da je Bog – pisac, da je „sastavio dve knjige: Sveto pismo i– svet”.

OGLEDALA ili IGRA UDVAJANJA. Borhes kaže da su junaci Don Kihota takođe i čitaoci Don Kihota. „Ovde je neizbežno setiti se Šekspira; on na pozornicu Hamleta uključuje drugu pozornicu na kojoj se odigrava tragedija, manje ili više istovetna tragediji u Hamletu...Zašto nas uznemirava to što je Don Kihot čitalac Don Kihota i Hamlet posmatrač Hamleta?”, pita se Borhes i odgovara:„Takva obrtanja sugerišu i navode na pomisao da ako junaci fikcije mogu biti čitaoci ili posmatrači, onda mi, njeni čitaoci ili posmatrači, možemo biti fikcija”.

KO JE STVARAN u ovom našem, takozvanom stvarnom svetu, jedno je od pitanja kojim se pisac neprekidno bavi. Borhes se pita:„Ko sme da izgovori reč ja? Samo Bog” i dodaje:„Bog postoji, mi smo ti koji ne postojimo”.

„SVIFT je živeo od ledene inteligencije i ledene mržnje”, tvrdi Borhes u eseju „Istorija odjeka jednog imena” i dodaje da je Svifta, poput Flobera, uvek fascinirao idiotizam, „možda zato što je znao da ga ludilo vreba iz prikrajka”. Svift je rekao:„Ja sam kao drvo: počeću da umirem od krošnje”, citira ga Borhes i dodaje da je Tekeri, misleći na Svifta, napisao:„Misliti na Svifta isto je kao misliti na ruševine ogromnog carstva”.

ODBRANA ALEGORIJE. U tekstu „Od alegorije do romana”, Borhes citira Čestertona, slažući se sa njim da je jezik nedovoljan: „Čovek zna da su nijanse u duši raskošnije, neuporedivo brojnije i neopisivije, nego boje jesenje šume...”. I tvrdi, da pošto je jezik proglašen za nedovoljan, ima mesta za druge izraze i da je „alegorija jedan od njih, poput arhitekture i muzike”.

ŠEKSPIR, po rečima Hezlita „ličio je na sve ljude, osim u tome da liči na sve ljude. Duboko iznutra nije bio ništa, ali bio je sve ono što su i ostali, ili što mogu da budu”. Ovom tumačenju Šekspira, Borhes, u eseju „Od nekog do nikog”, dodaje i da je Igo Šekspira, kasnije, poredio sa okeanom, sa mrestilištem svih mogućih oblika. Borhes kaže u ovom tekstu da se i u budizmu ponavlja ta slika.

ISTORIJA je pojam kome se, tokom čitavog svog opusa, Borhes vraćao. Pored ostalog, piše:„Šopenhauer je rekao da je istorija beskrajan i zbrkan san mnogih pokolenja; u tom snu, u kome postoje oblici koji se ponavljaju, možda i nema ničeg drugog do oblika; jedan od njih je proces čije naznake sadrže ove stranice”.

Kriptografija anđela

Sklona sam da verujem da knjige koje čitamo, zapravo čitaju nas. Ukoliko zaista jesmo, kao što nam to i Borhes često sugeriše, samo slova u beskrajnoj knjizi, onda smo slova koja imaju iluziju da su nešto više od onoga što jesu. Čini se da naši životi nisu naš, već san nekog drugog bića, koje spava trzavim i nemirnim snom. U tim snovima ima veoma mnogo ogledala.

Šta je, dakle, ova Borhesova knjiga? Skup heksagrama, mešavina smrvljenih mitova i iluzija, kriptografija anđela? Lavirint? Ili partija šaha koja upravo počinje, e2-e4, sa vetrom koji ruši figure i prolaznicima koji kroz ovu sliku dana prolaze ravnodušno i nečujno, kao kad pada sneg
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   Pet 20 Okt - 18:29

Brunanbur
Brunabur, ljeta Gospodnjeg .
Nikog kraj tebe.
Sinoć ubih čovjeka u bitci.
Bijaše srčan i visoka rasta, iz glasovitoga roda Analfovog.
Mač mu uđe u grudi, malo ulijevo.
A on se skotrlja na zemlju i postade stvar, Gavranov plijen.
Uzalud ćeš ga čekati, ženo koju vidio nisam.
Neće ga prenjeti lađe što umakoše po žutoj vodi.
U zoru, tvoja ruka će ga iz sna potražiti.
Postelja ti je hladna.
Sinoć ubih čovjeka kod Brunanbura
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Horhe Luis Borhes   

Nazad na vrh Ići dole
 
Horhe Luis Borhes
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Horhe Luis Borhes
» Horhe Luis Borhes
» Horhe Luis Borhes
» Jorge Luis Borges
» Luis Álvarez Catalá
Strana 8 od 10Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-