Horhe Luis Borhes

Adam je tvoj pepeo

Mac ce umreti kao grozd. Kristal nije krtiji od stene. Stvari su njihova buducnost od prapgane. Gvožde je rda. Glas - odjek. Adam, mladi otac, tvoj je pepeo. Poslednji vrt bice prvi. Slavuj i Pindar su glasovi. Zora je odblesak zalaska. Mikenjanin - zlatna maska. Visoki zid - prezrena ruševina. Urkisa - ono što ostavljaju bodeži. Lice koje se gleda u ogledalu nije ono od juce. Noc ga je upropastila. Osetljivo vreme nas oblikuje. Kakva sreca biti neranjiva voda koja tece u Heraklitovoj paraboli ili plamsava vatra, ali sada, u ovom dugom danu što ne prolazi, osecam da sam postojan i samom sebi prepušten.

Tvoritelj

Reka smo koju si spomenuo, Heraklite. Vreme smo. Njegov nedodirljivi tok odnosi lavove i planine, oplakanu ljubav, pepeo radosti, izdajnicku beskrajnu nadu, velika imena carstava koja su prah,
heksametre grcke i rimske,
tužno more u vlasti svanuca,
san to predosecanje smrti. Oružje i ratnike, spomenike,
Oba Janusova lika koji se ne poznaju, lavirinte od slonovace što ih smišljaju
figure na šahovskoj tabli, crvenu Makbetovu ruku koja može okrvaviti mora, tajni rad casovnika u tami, nesprestano ogledalo koje se gleda u drugom ogledalu, a nikoga da ih vidi, I gravire na celicnim plocama, goticu, sumpornu šipku u ormanu, nesnosnu zvonjavu nesanice, zore i zalaske i sutone. Odjeke, huk mora, pesak, lišaj, snove. Nisam ništa drugo do te slike koje spaja slucaj a imenuje gadenje. Od njih, iako slep i slomljen, I reba da nacinim stih koji ce trajati i da se (to mi je dužnost) tako spasem.

San

Noc nam namece svoju volšebnu rabotu. Razatkati svet, beskrajna racvanja posledica i uzroka što se gube u toj vrtoglavici bez dna, vremenu. Noc želi da nocas zaboraviš svoje ime, pretke i poreklo, svaku rec ljudsku i svaku suzu, ono cemu te je mogla nauciti java, varljivu tacku geometara, liniju, ravan, kocku, piramidu, valjak, loptu, more, talase, svoj obraz na uzglavlju, svežinu nove posteljine... carstva, Cezare, šekspira i ono što je najteže, ono što voliš. Zacudo, jedna tableta može izbrisati kosmos i uspostaviti haos.

ZAVERENICI (1985)

Doomsday (Sudnji dan )

Dogodice se kad odjekne truba, kako piše sveti Jovan Bogoslov.
Dogodio se 1757, kako svedoci Svedenborg.
Desio se u Izraelu kad je vucica prikovala na krst Isusovo meso, ali ne samo tada.
Dogada se pri svakom otkucaju tvojih damara.
Nema trenutka koji ne bi mogao biti ambis Pakla.
Nema trenutka koji ne bi mogao biti voda Raja.
Nema trenutka koji nije napet kao puška.
U svakom trenutku možeš biti Kain ili Sidhartha, maska ili lice.
U svakom trenutku Jelena Trojanska može ti otkriti svoju ljubav. U svakom trenutku
petao je vec mogao zakukurikati tri puta.
U svakom trenutku klepsidra odbrojava poslednju kap.

Vuk

Tajnovit i siv u konacnoj polutami, ostavlja tragove na obali reke što mu je utolila žed ždrela i cije vode ne ponavljaju zvezde. Nocas vuk je usamljena senka, traga za ženkom i hladno mu je. To je poslednji vuk Engleske. Tor i Odin to znaju. U svojoj visokoj kuli kamenoj kralj je odlucio da satre vukove. Vec je iskovano mocno železo tvoje smrti. Saksonski vuce, uzalud si se rodio. Nije dovoljno biti krvožedan. Ti si poslednji. Proci ce hiljadu godina i jedan starac sanjade te u Americi. Ni od kakve koristi nece ti biti taj buduci san. Sada te opkoljavaju ljudi koji u šumi pratihu tragove koje si ostavljao, tajnovit i siv u konacnoj polutami.

Čekanje
kratka priča
Originalni naziv
La espera
Datum izdavanja
1950.



Godine samoće su ga naučile da dani, kada se zatvore u sjećanje, teže da se izjednače, ali da nema nijednog dana, ni zatvorskog ni bolničkog, koje ne nosi iznenađenja, koji ne vuče za sobom mrežu minimalnih iznenađenja.

Neodređena intuicija mu je kazivala da prošlost predstavlja materijal od kojeg je sazdano vrijeme; zato se vrijeme odmah pretvara u prošlost.

Jednim pokretom ruke zamolio ih je da sačekaju, a zatim se okrenuo prema zidu kao da se vraća u san. Je li on to učinio da bi izazvao sažaljenje onih koji su ga ubili, ili zato što je lakše okončati jedan strašan doživljaj nego ga u mašti vječno preživljavati, ili - to mi se čini najvjerovatnijim - zato da bi pretvorio svoje ubice u san u kojem su se oni toliko puta javljali na istom mjestu i u isto vrijeme?

Bio je uhvaćen u toj magiji kada ga je izbrisao pucanj.

Čuvar knjiga

Tamo su vrtovi, hramovi i opravdanje hramova

stroga muzika i stroge reči,
šezdeset i šest heksagrama,
obredi koji su jedina mudrost
što je nebo podari ljudima,
raskoš onoga cara
čiju je vedrinu odrazio svet, njegovo ogledalo.
Tako su polja radala plodove,
a reke ostajale u svojim koritima,
ranjeni jednorog koji se vraća da najavi kraj,
tajni večni zakoni,
muzika sveta;
te stvari ili sećanje na njih su u knjigama
koje čuvam u kuli.


Tatari dođoše sa Severa

na malim kosmatim ždrepcima,
uništiše vojske
koje Sin neba posla da kazni njihovu bezbrižnost,
podigoše vatrene piramide i klaše, ubiše grešnika i pravednika,
ubiše okovanog roba što čuvaše vrata,
zloupotrebiše i zaboraviše žene
i krenuše prema Jugu,
nedužni kao grabljive zveri,
svirepi kao bodeži.
U sumnjivoj zori
otac moga oca spase knjige.
Evo ih u kuli u kojoj obitavam,
podsećaju me na dane koji pripadahu drugima,
tuđe i drevne.


U mojim očima nema dana. Police su

odveć visoke i moje godine ih ne dostižu.
Milje prašine i sna opkoljavaju kulu.
Zašto bih se zavaravao?
Istina je da nikad nisam znao da čitam,
ali tešim se mišlju
da su mašta i prošlost već isto
za čoveka jučerašnjeg vremena
koji posmatra ono što je bilo grad
a sada se opet u pustinju pretvara.
Šta me sprečava da sanjam da sam nekad
odgonetnuo mudrost
i brižljivom rukom nacrtao simbole?
Ime mi je Hsijang. Čuvar sam knjiga
koje su možda poslednje,er ništa ne znamo o Carstvu
i Sinu neba.
One su tu, na visokim policama,
bliske i daleke u isti mah,
tajnovite i vidljive kao zvezde.
Tamo su vrtovi, hramovi.

Druga pesma o darovima


Želim da zahvalim božanskom

lavirintu posledica i uzroka
za raznovrsnost živih bića
koja sačinjavaju ovaj čudni svet,
za razum, koji će neprestance sanjati
o planu lavirinta,
za Jelenino lice i Odisejevu istrajnost,
za ljubav koja nam omogućava da vidimo druge
kao što ih vidi božanstvo,
za tvrdi dijamant i neuhvatljivu vodu,
za algebru, palatu od dragocenih kristala,
za mistični novac Angelusa Silezijusa,
za Šopenhauera,
koji je možda odgonetnuo svet,
za blesak vatre
koji nijedno ljudsko biće ne može gledati bez straha
iskonskog,
za mahagonij, kedar i sandal,
za hleb i so,
za tajnu ruže
koja nudi boju a ne vidi je,
za neke večeri i dane 1955,
za tvrdokorne gonice stoke što u ravnici
požuruju krdo u zoru,
za jutro u Montevideu,
za umetnost prijateljstva,
za poslednji dan Sokratov,
za reči koje su jednog sutona upućene
sa jednog krsta ka drugom krstu,
za onaj san Islama koji je obuhvatio
hiljadu i jednu noć,
za onaj drugi san, o paklu,
plamenoj kuli što očišćuje
i slavnim sferama,
za Svedenborga
koji je na londonskim ulicama sa andelima razgovarao,
za tajnovite i drevne reke
koje se sustiču u meni,
za jezik kojim sam, pre toliko vekova, govorio u
Nortumbriji, za mač i harfu saksonsku za more,
što je blistava pustinja i znamen stvari koje ne znamo,
za muziku reči engleske, za muziku reči nemačke,
za zlato što se u stihovima presijava,
za epsku zimu,
za naslov knjige koju nisam pročitao: Gesta dei per Francos
za Verlena, nedužnog kao ptice,
za kristalnu prizmu i bronzani teg,
za tigrove pruge,
za visoke kule San Fransiska i ostrva Menhetn,
za jutro u Teksasu,
za onog Seviljca koji je napisao Moralnu poslanicu,
a čije ime, kao što bi on i želeo, ne znamo;
za Seneku i za Lukana iz Kordobe koji pre španskog jezika
napisaše čitavu špansku književnost,
za geometrijski i otmeni šah,
za Zenonovu kornjaču, i Rojsovu mapu,
za lekovit miris eukaliptusa,
za jezik koji ume da oponaša mudrost,
za zaborav koji briše ili menja prošlost, za naviku
koja nas ponavlja i potvrduje poput ogledala,
za jutro koje nam daje iluziju nekog početka,
za noć, njenu tamu i njenu astronomiju, za hrabrost i sreću drugih
ljudi, za otadžbinu, koja miriše u jasminu ili maču starinskom,
za Vitmena i Franju Asiškog, koji su već napisali pesmu,
za činjenicu da je pesma neiscrpna,
da je neodvojiva od zbira svih stvorenja,
da nikada neće stići do poslednjega stiha,
i da se menja prema ljudima,
za Frensis Hejzlem koja je molila decu
da joj oproste što tako sporo umire,
za trenutke pred san,
za san i za smrt, ta skrivena blaga,
za tajne darove koje ne nabrajam,
za muziku, tajanstven oblik vremena.

MIGEL DE SERVANTES

Svirepe zvezde i zvezde blagonaklone
svijahu se u noci mog nastanka;
ovim potonjim dugujem tamnicu
u kojoj sanjah Kihota.

ZAPAD

Poslednja ulica sa zalaskom sunca.
Pocinje pampa.
Pocinje smrt.

SUŽANj

Turpija.
Prva od teških gvozdenih vrata.
Jednoga dana bicu slobodan.

VECNOSTI

Zmija što opasuje more doista je more,
ponovljeno veslo Jasonovo,
mladi Sigurdov mac.
U vremenu ce se održati
samo stvari koje ne behu od vremena.

Jednom saksonskom pesniku

Ti cija put, danas rasuta u prah,
nekad ko naša pritiskaše zemlju,
ti cije oci videše sunce, tu zvezdu slavnu,
ti što ne življaše u krutoj prošlosti
vec u neprestanoj sadašnjosti,
na krajnjoj tacki i vrtoglavom vrhu vremena,
ti koga u tvom manastiru dozva
drevni glas junacke pesme,
ti što tkaše reci,
ti što pevaše o pobedi kod Brunanbura
i ne pripisa je Gospodu
vec macu svoga kralja,
ti što svirepo likujuci pevaše
o poniženju Vikinga,
o gozbi gavrana i orla,
ti što u ratnickoj odi okupi
obredne metafore svoga roda,
ti što u vremenu bez istorije
vide u sadašnjosti juce
a u znoju i krvi Brunanbura
odblesak drevnih zora,
ti što toliko ljubljaše Englesku svoju,
a ne imenovaše je,
danas si samo nekoliko reci
koje beleži germanista,
danas si samo moj glas
kad oživljava tvoje gvozdene reci.
Molim bogove svoje ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav,
da moje ime bude Niko kao Odisejevo,
ali da neki stih potraje
u noci naklonjenoj secanju ili u jutrima ljudi.

Muzika Japana. Skrto se
od klepsidre otkidaju kapi
sporog meda il' nevidljivog zlata
sto u vremenu ponavljaju nit
slabasnu i vecnu, tajnovitu i jasnu.
Strah me je za svaku da je poslednja.
One su juce sto se vraca. Iz koga hrama,
iz koga sicusnog vrta u planini,
iz kojih bdenja na neznanom moru,
iz koje stidljive tuge,
iz koje izgubljene i ponovo nadjene veceri
dolaze meni, svojoj dalekoj buducnosti?
Necu saznati. Nije vazno. U toj muzici sam
ja. Zelim da budem. Krvarim.


"Muzicka kutija",

Čovek reši da nacrta svet. Tokom godina ispunjava prostor ucrtavajući pokrajine, kraljevstva, planine, zalive, brodove, ostrva, ribe, kuće, instrumente, zvezde, konje i ljude. Pred smrt on otkriva da taj strpljivi lavirint linija ocrtava njegov sopstveni lik.

Horhe Luis Borhes - odlomak iz priče "Epilog"

“Čoveka uvek nešto iznenadi: svaki dan nosi nešto novo!”


Stvarnost je deo sna!