Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU   Pon 21 Jan - 16:05

Istraživački rad Ane ismailović

Slikarstvo dvadesetog veka, kao i umetnost svih drugih epoha, išlo je u korak sa vremenom i odražavalo ono što su umetnici doživljavali, osećali, mislili o životu i svetu u određenim periodima. S obzirom na to, da je ovaj vek započeo strahotama, da je ispunjen različitim vrstama nasilja i stradanjima nedužnih, da je uporedo sa civilizacijskim napretkom, modernizacijom i industrijalizacijom čovek postajao sve nesrećniji, usamljeniji, otuđeniji, pa tako i sve manje slobodan, nije neobično što je i slikarstvo sve manje nastojalo da taj svet podražava i sve više se usredsređivalo na posledice koje takav svet ostavlja na ljudima.
Već krajem devetnaestog veka umetnici su počeli da se oslanjaju na lični doživljaj i utiske o svetu, a kako se svet menjao, menjali su se i umetnički pristupi. Zato je dvadeseti vek ispunjen bezbrojnim pravcima, pokretima i strujama u kojima svaki umetnik, na svoj način izražava svoj aktivni i kritički odnos prema svetu i svom mestu u njemu. Počev od simbolizma koji se s kraja devetnaestog veka prelio u dvadeseti, ređali su se različiti stilovi kao što su ekspresionizam, kubizam, dadaizam, futurizam, fovizam, nadrealizam, konstruktivizam, apstraktno slikarstvo… U svakom od njih može se odgonetati umetnički stav, otpor i kritika stvarnosti. Oni često tragaju za onim slojevima stvarnosti koji nisu vidljivi na prvi pogled i za motivima i temama o kojima se obično ne govori. U njihovom slikarstvu vidi se da ih je duboko obeležio dvadeseti vek, kao što su i oni njega obeležili svojim originalnim delima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pravci u slikarstvu

Među slikarima koji su obeležili 20. vek svojim delom ima mnogo opštepoznatih imena koja su poznata čak i onima koji se ne razumeju u slikarstvo. Zato, kada govorimo o slikarstvu dvadesetog veka ne možemo a da ne pomenemo Salvadora Dalija, Pabla Pikasa, Edvarda Munka, Gustava Klimta,Egona Šilea, Oskara Kokošku, Pola Klea, Žorža Braka, Vasilija Kandinskog, Đorđa de Kirika, Marka Šagala, Đoana Miroa, Edvarda Hupera, Fridu Kalo...Naravno, svi oni mnogo duguju slikarima koji su još u prethodnom veku započeli sa promenama - Polu Gogenu, Polu Sezanu, Vinsentu van Gogu, AnrijuTuluz-Lotreku...








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU   Pon 21 Jan - 16:11

BIOGRAFIJE NEKOLIKO VELIKIH SLIKARA 20. VEKA

Salvador Dali

[You must be registered and logged in to see this image.]

Salvador Domènec Felipe Jacinto Dalí je bio španski slikar, pisac, dizajner i autor filmova. Rođen je u Španiji 11. maja 1904. i živeo je do 23. januara 1989. godine. Značenje njegovog imena Salvador ukazuje, prema Daliju, da je sudbinski predodređen da spase slikarstvo od mediokritetskih katastrofa moderne umetnosti. 1908. godine rođena je njegova sestra Ana Marija, koja će mu biti jedini ženski model do poznanstva sa Galom. Sa 10 godina Dali je imao prve časove slikanja, pokazujući svoje umetničke veštine. Prva smernica u slikarstvu bio mu je slikar Ramon Pichot (1872 - 1925), a 1920 godine Dali je napravio impresionistički portret Pichota. Dali je počeo sa studijama 1921. godine na Akademiji lepih umetnosti u Madridu. Dva puta je padao godinu i nije uspeo da završi školu. Njegovo mišljenje je bilo da nije mogao da bude ocenjen od strane ljudi koji imaju talenta koliko i on, ili manje od njega. 1926. godine izbačen je sa Akademije zbog poticanja studenskih demonstracija protiv osrednjih slikara, kakvi su bili Dalijevi profesori, iste godine odlazi prvi put u Pariz gde upoznaje Pabla Picassa (1881 - 1973) , svog idola, koji je već od Miróa (1893 - 1983) čuo dobre stvari o Daliju. Tokom sledećeg perioda naslikao je nekoliko slika, u svom stilu, pod uticajem Picassa i Miróa. Dali postaje centralna figura u grupi nadrealističnih umetnika 1928. godine okupljenih oko slikara Andrea Bretona (1896 - 1966), koji se smatra teorijskim pokretačem nadrealizma. 1929. godine upoznaje i druge nadrealiste i Elenu Dimitrovnu Diakonovu ( Galu ), ženu Paula Elouarda..Iste godine sarađuje i sa Luisom Bunjuelom na filmu Andaluzijski pas, i ima prvu samostalnu izložbu u Parizu. 1930. godine Dali je razvijo svoju paranoično - kritičku metodu slikanja prema kojoj su nadrealisti trebali pristupiti svojoj podsvesti radi veće umetničke kreativnosti, a ostali nadrealisti su ga od tada uzdizali na pijadestal. Iste godine po drugi put saradjuje sa Bunjuelom u filmskom ostvarenju Zlatno doba, i zvanično se pridružuje grupi nadrealista. 1931. godine počinje sa slikanjem svojih čuvenih ‚‚ mekanih" satova koji se prvi put pojavljuju na slici Postojanost pamćenja (Mekani satovi), a oni simbolizuju Einsteinovu teoriju da je vreme relativno, a ne fiksno. Ova ideja, da satovi simbolizuju posebnu relativnost, Daliju je pala na pamet kada je jednog dana u vozu gledao u komad sir. Slon se takođe često može videti na Dalijevim slikama. Prvi put se pojavio 1944. godine na slici San uzrokovan letom pčele oko nara, sekundu pre buđenja. Slonovi, koji su ispirisani Berninijevom statuom slona koji nosi antički obelisk, prikazani su, uglavnom s "dugim, višestruko spojenim, skoro nevidljivim nogama žudnje". Isti takvi slonovi mogu se videti na slikama Iskušenje svetog Antuna (1946) i Slonovi (1948). Spareni s ovim kržljavim nožicama, ti tereti, značajni po svojoj prevelikoj težini, stvaraju fantomsku realnost. Slon je deformacija u prostoru", tvrdi jedna analiza, "njihove, tanke kao vreteno, kontrastiraju ideju bestežinskog stanja sa strukturom. Osim slona i satova, jaje je takođe jedan od čestih Dalijevih motiva. On jaje povezuje s nečim očinskim i interauternim, i koristi ga kako bi simbolizovao nadu i ljubav. Jaje se pojavljuje na slikama Veliki masturbator(1929.), Zagonetka žudnje - majko moja, majko moja, majko moja (1929.) Pečena jaja na tanjiru bez tanjira (1932.), Geološka sudbina (1933.) i Metamorfoza norcisa(1937). Na njegovim slikama, osim tri navedena simbola/elementa, pojavljuju se i različite životinje: mravi simbolizuju smrt i iznimnu seksualnu žudnju, puž je povezan s ljudskom glavom (to dolazi od njegovog prvog susreta sa Sigmundom Freudom kada je vidio puža na bicikli), a skakavac je simbol straha i ispraznosti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

1934. godine Dali i Gala objavljuju građansko venčanje u Parizu. “Dali je prema Gali osećao strast, isključivu i nezasitu.“ – Andre Tihirion. Smatra se da je zahvaljujući ovoj nekadašnjoj učiteljici ruskog porekla, Dali naslikao neke od slika koje možemo da uvrstimo u najuzbudljivija i najlepša svedočanstva ljubavi prema ženi. Dali je, pored toga što je svoju ženu nazivao mnogim imenima: Gala, Galuška, Oliv, Lionete, Mali Negus, Pčela... nju koristio i kao modela u mnogim slikama, među kojima je i njegovo najveće delo (govoreći o dimenzijama) “Bogorodica Port Ligata.“Takođe 1934. godine završava se suđenje za izbacivanje Dalija iz pokreta nadrealista. U svojoj poznoj karijeri Dali je eksperimentisao sa novim medijima poput holografije i optičke iluzije. Novi, mladi pop-art umetnici, poput Vorhola, ističu veliki uticaj Salvadora Dalija na razvoj umetnosti. Dalijeva interesovanja za prirodne nauke i religiju rastu, što se ispoljava na njegovim delima. Od pisanih dela pored scenarija za balete tu su i nekoliko knjiga - „Život Salvadora Dalija“ i „Dnevnik genija“ Dali je snimio par reklama, među kojima je i reklama za Evroviziju 1969, a bavio se i dizajnom u komercijalne svrhe (logo Čupa čups lizalica). Jedan je od malobrojnih kome su za vreme njegovog života sagradili dva muzeja.godine kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz i njegova žena Elenor. Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju. Godine 1982. muzej se preselio u Sveti Petersburg na Floridu. Drugi muzej je Teatro Muzeo Dali u Figerasu. Nakon što je 1850. sagrađeno pozorište uništeno požarom na kraju Španskog građanskog rata 1939. godine, Ramon Guardiola, gradonačelnik Figerasa, predložio je Daliju 1961. godine da mu se tu podigne muzej. Dali je to vrlo rado prihvatio, jer je u toj zgradi održao svoju prvu izložbu 1918. godine. Muzej je otvoren 28. septembra 1974. i od tada ima milione posetilaca.U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. Dalijevo zdravlje se katastrofalno pogoršalo 1980. godine. Gotovo senilna, Gala mu je davala kombinovane doze neprepisanih lekova koji su mu oštetili nervni sistem i uništili umetničke sposobnosti. Gala umire 1982. godine, nakon čega Dali kao da gubi želju za životom; zadesilo ga je par čudnih i opasnih događaja za koje se smatra da su bili neuspešni pokušaji suicida. 1989. Dali je preminuo, kao posledica srčanih problema. Sahranjen je u kripti u svom Teatru-Muzeju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ova kompozicija, prilično velikih dimenzija, spada među prva dela koja svrstavamo u nadrealistički period i ujedno je jedno od najbitnijih. Dali je izjavio da je sliku radio paralelno sa “Velikim masturbatorom“.
Ovo delo je prvo koje je Galerija Goemans prodala.
Za ovu sliku vezana je jedna od prvih priča kojima je Dali pokazao da ume da privuče pažnju kad to želi. Dali je našao neku religioznu litografiju, i na njoj napisao: “Ponekad sa zadovoljstvom pljunem na sliku svoje majke.“, što nakon toga tumači: “...sasvim psihoanalitički, jer čovek može sasvim lepo da voli svoju majku i da sanja kako je pljuje, a osim toga u mnogim religijama pljuvanje je znak poštovanja, a vi sad pokušajte to da shvatite!“
U neobičnom nastavku lica nazire se geološka građa stena iz okoline rta Kreus, i uticaj Gaudijeve arhitekture. Mala grupa levo prikazuje umetnika kako grli oca, ribu, skakavca, mač i glavu lava.

Dali je sam uvrstio ovo delo među svojih deset najboljih.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Postojanost pamćenja (Mekani satovi)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Labudovi reflektovani u slonove

[You must be registered and logged in to see this image.]

Slonovi

Postoje dve vrste Dalijevih halucinantnih vizija koje su nastale uz pomoć njegove paranoičko- kritičke metode: pojedinačne vizije koje se menjaju zavisno od percepcije onoga ko ih posmatra i grupe od dve ili više vizija koje se kao predmeti međusobno razlikuju, ali imaju uznemiravajuce vizuelne sličnosti. Labudovi i grane drveća reflekovanjem na površini vode na neobjašnjiv način stvaraju odraze, zapravo likove slonova. Isto tako, ukoliko sliku okrenemo naopako, opet ćemo dobiti isti rezultat - labudovi će se reflektovati u slonove. Mekane, klizave površine i vijugavi oblici stvaraju posebno neugodnu atmosferu, koja nije u skladu sa likom blijedog muškarca koji zastajkuje. Naslikano 1937.

[You must be registered and logged in to see this image.]

“Portret mog oca“

Ovaj portret prikazuje snažnu ličnost, dostojanstvo i ugled koju je umetnikov otac, iako je bio samo beležnik, uživao, bolje nego bilo koja druga slika. Ovde jasno možemo da vidimo poštovanje koje je Dali osećao prema svom ocu, koje će kroz nepunih pet godina zanemariti, i suprotstaviti mu se nakon susreta sa Galom.
Salvador je jasno prikazao ono sto je i sam tvrdio, da je otac značajniji od ostalih. Na slici je to izraženo kroz stav ličnosti, kompozicijom, osvetljenjem i neorealističnom tehnikom.
Dali tvrdi da je portret prilično brzo uradio, kroz 15 poziranja.
U porodici se smatralo da položaj desne ruke nije pristojan, ali Dali je izjavio da je sasvim prirodno za oca da stavi ruku gde on hoce.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prvo proucavanje Bogorodice od Port Lligata
1949. Dali je počeo raditi Bogordicu, koju je dovršio 1950. godine,
a to delo obeležava početak tzv. "religiozne" faze u njegovom stvaralaštvu.
Bogorodicu je blagoslovio papa Pio XII., s kojim se 1949 Dali susreo.
Umjetnik je do tada već stvorio kult svoje žene Gale,
predstavljajući je kao polubožansko biće. Uticaj renesansne umjetnosti
na Dalijevo stvaralaštvo na ovoj slici je na samom vrhuncu.
Fragmentarizacija vizija na slici odraz je "atomskog misticizma".








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU   Pon 21 Jan - 16:17

Pablo Pikaso


[You must be registered and logged in to see this image.]

Pablo Ruiz Pikaso (25.10.1881 – 8.4.1973), bio je svestrani španski umetnik, jedan od najvećih slikara, vajara , crtača i grafičara 20 veka. Uz Žorža Braka jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam. Pablo Pikaso je bio sin Hozea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, negde u 10 godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica premestila 1981. godine. Od tog momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.

Porodica Ruiz-Pikaso se seli u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču, lokalnu umetničku akademiju, gde je njegovo otac već dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika Nauka i milosrđe za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.
Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog umetnika, gdje bi mogao da stekne priznanje i ispuni očekivanja svojih roditelja. Pablo Ruiz odlazi za Madrid i upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ali ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i provodi vreme na crtanje i slikanje svakodnevnice koja ga okružuje: kafića, ulica, burdela, itd. U Pradu otkriva špansko slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični portreti od El Greka, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija“. Dela ovih i drugih umetnika su ostavila jak utisak na Pikasa i takođe postala putokaz u različitim momentima njegove duge karijere. Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito kopirao u Pradu 1898. godine (portret toreadora Pepea Ila i crteže za jednu od grafika iz Gojine serije Kaprici).
U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac muzeja Prado, zanimalo ga je sve u vezi sa slikarstvom, a sanjao je i o Parizu, gde napokon stiže u oktobru 1900. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gospođice iz Avinjona

U istoriji slikarstva malo je “državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao “Gospođice iz Avinjona", sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu. Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj umetnosti.
Ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Otac je četvoro dece. Poslednje dete, Palomu, dobio je u svojoj 68. godini.
Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skupturi, pre svega u godinama oko 1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim razdobljima njegovog stvaranja.
Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede milione.
Umro je 1973. godine kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa.

Pacifizam

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gernika

Pikaso je za vreme Španskog građanskog rata, Prvog svetskog rata, i Drugog svetskog rata ostao neutralan i nije bio ni na jednoj strani i nije ratovao. Nikakva politika nije bitno i trajno uticala na njega i ako je jedno vreme bio i u Komunistočkoj partiji, ali je posle Staljina odstupio iz nje jer je bio kritikovan.
Pikaso o tome nije nikada govorio ali je podržavao misao da je bio pacifista.

Pikasovo delo

Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila; plavo razdoblje (1901-1904), ružičasto razdoblje (1905-1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908-1909), analitički kubizam (1909-1912), sintetički kubizam (1912-1919).
Između godina 1939 i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovovih dela.

Pre 1901. godine

Pikaso je učio od svog oca pre 1980. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. 1897. godine je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove "modernističko".

Plavo razdoblje

U plavom razdoblju (1901-1904) stvara Pikaso tamne slike u hladnim plavim tonovima i nije sigurno kada je tako počeo da slika. Strogi kolorit i tužni motivi (prostitutke i prosijaci) mogu imati uzrok i u samoubistvu njegovog prijatelja. Teme su mu bile još i umetnici, akrobati i arlekini koji su bili obučeni u odeću sa kvadratnim uzorkom koji je postao njegov lični simbol.

Ružičasto razdoblje

Za ružičasto razdoblje (1905-1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. 1904.godine upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba.

Afričko doba

Na početku Pikasovog afričkog doba (1907-1912) stoji njegova poznata slika gospođice iz Avinjona koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma.

Analitički kubizam

Analitički kubizam (1909-1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične.
Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, od gore i slično.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sintetički kubizam (1912-1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti.
Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost.

Klasicizam i nadrealizam
Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmui ovaj povretak "ka redu" se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. vekai njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste.
U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca.

Pozno delo

Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20.veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbeai, Delakora.
Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije.
Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Neka od poznatih Pikasovih dela

Dete sa golubicom u rukama (zbirla ledi Aberkomvas, Lomdom, 1901)
Akt od pozadi (privatna zbirka Pariz, 1902)
Porodica akrobata (Umetnički institut u Čikagu, 1905)
Gospođice iz Avinjona (Muzej savremene umetnosti Njujorku, 1906—1907)
Akt (Galerija Tejt u Londonu,1910)
Portret Ambroaza Volara (Muzej moderne umetnosti Moskva, 1910)
Žena sa gitarom (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1911— 1912)
Mrtva priroda sa lulom (Narodna galerija Prag, 1914)
Violina (Muzej nacionalne umetnosti u Parizu, 1914)
Sedeći pjero (Muzej moderne umetnosti Njujorku, 1918)
Ogledalo (Pikasova zbirka, 1932)
Žena sedeća na plaži (Pikasova zbirka, 1937)
Gernika (Nacionalni muzej Kraljica Sofija, Madrid, 1937)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Vladeta

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 335

Lokacija : U knjizi nespokoja

Učlanjen : 05.05.2015

Raspoloženje : Tu i tamo osmeh


PočaljiNaslov: Re: SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU   Uto 2 Jun - 10:47

[You must be registered and logged in to see this image.]
Frida Kalo

Žive rane krvave ljubavi

Meksička slikarka Frida Kahlo otvorila je žive rane na svom telu kako bi ublažila bol u srcu koju je osećala zbog neverstva svog supruga, muraliste Diega Rivere, koga je bezuslovno volela kao i on nju. Njihova ljubav bila je na momente prelepa, ali i bolesno .

Meksička umetnica rođena je 6. jula 1907. pod imenom Magdalena Carmen Frida Kahlo Y Calderón u mestu Kojoakan kao ćerka nemačkog slikara i fotografa jevrejskog porekla Wilhelma Kahloa i Katolkinje Mathilde. Njen otac je bio blage naravi, zatvoren i povučen, svirao je klavir i čitao nemačke filozofe. S druge strane, majka joj je bila nepismena, odlučna, praktična, tvrdoglava, nezadovoljna i uglavnom, neraspoložena žena. Na svet je došla neposredno nakon smrti Wilhelmove prve žene, tako da ima dve starije i tri mlađe polusestre.Dom u kome je rođena pretvoren je u muzej posvećen njenom životu, a poznat je pod nazivom Plava Kuća.
Mnogo godina kasnije promenila je svoja dva ključna biografska podatka: predstavljala se kao Frida Kahlo i  tvrdila je da je rođena 7. jula 1910. kako bi se taj datum poklapao sa početkom Meksičke revolucije. Sа šest godinа rаzbolelа se od dečje pаrаlize, zbog čega je devet meseci ležаlа u krevetu i trpela nesnosne bolove. Da bi ih izdržala, često je maštala o boljem i lepšem životu. Nakon oporavka, kao posledica bolesti, jednа nogа ostala joj je tаnjа i kraća od druge, zbog čega je neretko bila predmet podsmeha svojih vršnjaka. Međutim, to je nije obeshrabrivalo. Jednostavno, nije se toga stidela, bila je ponosna, prkosna i sopstveni nedostatak pretvorila je u prednost. Prezirаlа je pokаzivаnje bilo kаkve slаbosti i nikаd nije plаkаlа.

Majka ju je potajno sažaljevala, ali od oca je dobijala podršku i divljenje. Govorio joj je kako je bolja od drugih jer je hrabrija i pametnija. Bila mu je ljubimica, od njegovih šest kćeri jedino se ona školovala. Izrasla je u energičnu i nemirnu devojku koja se šišala nakratko, nosila je pantalone i družila se samo sa muškarcima. U srednju školi upisala se tako što je falsifikovala godine svog rođenja, ali je ostala upamćena kao devojka koja je dosta čitala i bila veoma rečita. Zbog toga je i bila primljena u Savez mladih komunista kao jedini njen ženski član. Vođa grupe, Alejandro Gomez Arias, bio je Fridin prvi momak s kojim je provela tri godine.Ona je osim političkih razvijala i druge oblasti svog interesovanja, želela je da završi studije i postane lekarka kako bi, zbog osetljivog zdravlja u detinjstvu, bila u prilici da pomaže drugima da izbegnu njenu sudbinu.

Svi snovi pretvorili su joj se u pepeo kada je 17. septembra  1925. u sudaru između autobusa u kojem se vozila sa dečkom Alejandrom i tramvaja, zadobila teške povrede. Dugačka metalna šipka iz autobusa probušila joj je stomak i izašla na drugu stranu, desna kraća noga bila joj je prelomljena na jedanaest mesta, a stopalo potpuno smrvljeno. Kičma joj je bila presečena na tri dela, a karlica takođe zdrobljena, kao i rebra i ključna kost. Lekari su sumnjali da će preživeti i tvrdili su da nikada više neće prohodati. Nakon mesec dana provedenih u bolnici, puštena je na kućno lečenje gde je mesecima od glave do pete bila zarobljena u gipsu. Kad su bolovi koliko-toliko uminuli, majka joj je dala boje i platna da slika, a otac joj je namestio ogledalo na plafonu kako bi mogla da vidi svoje lice. Kist ju je opuštao, a inspiraciju je pronalazila u jedinoj stvari koju je mogla da vidi - sopstvenom liku.

Od sto četrdeset tri Fridine slike, pedeset pet su autoportreti. Zahvaljujući nadljudskoj snazi, prkosu i inatu koji su je održali, ponovo je prohodala kada je imala devetnaest godina, ali je za života patila od teških bolova i duže vremenske periode  provodila je po bolnicama. Operisana je više od trideset puta, a da bi olakšala patnju, odavala se alkoholu i drogama. Nakon oporavka, kućne finansije su presušile, zbog čega je Frida morala da napusti školu i pronađe posao. Iako samouka, od svih poslova jedino je umela da slika. Na jednoj zabavi upoznala je Diega Riveru, najvećeg meksičkog slikara, kome je objasnila čime se bavi i pokazala mu svoje slike.

- Tvoje su slike posebne, tako meksičke. Darovita si i imaš stila. Moraš da nastaviš sa radom, ali nemoj nikog da oponašaš. Budi svoja, dovoljno si dobra i drugačija – rekao joj je Diego, a njoj je to bio dovoljno veliki motiv za rad. Bila je oduševljena i zaljubljena u njega do ušiju. Ubrzo su počeli burnu ljubavnu vezu koja je trajala do kraja njenog života.

U tom periodu Diegu je prioritet bilo slikarstvo i politika, a Fridi samo on. Ubrzo nakon venčanja koje je održano 21. avgusta 1929, Frida je shvatila da Riverina ljubav prema njoj ne isključuje i njegove veze sa drugim ženama, među kojima je bila i njena sestra. Čeznuo je za slobodom i želeo da poseduje svaku ženu, a to mu je obezbeđivao neprikosnoveni ugled. Fizički je bio neprivlačan, ali žene su se bacale u njegovo naručje. U Meksiku je bio Bog: kao slikar, predstavnik meksičke renesanse i ideolog radničke klase. Mnoge dame želele su da mu poziraju i budu ovekovečene na njegovim muralima. Gledale su na romansu s njim kao na put do večnosti. I njegovo političko uverenje nije bilo isključivo prema neistomišljenicima - bio je vatreni komunista, ali je flertovao sa kapitalizmom i uzimao njihov novac.
- Bio je kaktus koji uspeva svuda, na pesku i kamenju. A kad cveta, njegovi su cvetovi predivno crveni ili žuti kao sunce – često ga je opisivala njegova supruga.

Fridu su bolele njegove prevare. Pravdala ga je da je posedovanje lepih žena plod njegove umetničke prirode jer na taj način pronalazi neophodnu inspiraciju za svoju umetnost. Bez obzira na sva objašnjenja, ona je patila, kako to samo čini prevarena žena. Uz sve nevolje u kući i problemima sa nevernim suprugom i zdravlje joj je bivalo sve lošije. Naivno je verovala da će ga njena neizmerna ljubav promeniti i pripitomiti. Tokom jedne godine imala je sedam operacija na kičmi. U bolnici je provela devet meseci i smatrala je da joj život, što je u njenom slučaju bio Diego, duguje bar vernost. Međutim, on je uživao u ženama i menjao ih je poput deteta koje odbacuje svoje voljene igračke kada se polome. Njegov ego i poslovni boljitak bio je proporcionalan broju ženskih postelja u koje je ulazio. A Frida je bila polomljena, njeno telo je stajalo uspravno zahvaljujući čeličnom oklopu koje ga je držalo i bez koga bi se raspalo na sitne delove. Usled duševne boli, svojevremeno je od besa otvorila žive rane od operacija na koži kako bi patnju premostila na fizičku bol.
- Tako veliki i značajan čovek pripada svima i shodno tome ne može emotivno da pripada samo jednoj osobi. Možda osobama koje osećaju neizmernu strast prema svojoj umetnosti ne preostaje više strasti za ljude – opisivala je Frida ne prihvatajući činjenicu kako on može da voli isključivo samo sebe.
Za njihov brak može se reći da je bio sve samo ne skladan, iako se sastojao od ljubavi, ali i veza sa drugim ljudima, kreativnosti koja ih je spajala i mržnje koja je kulminirala razvodom 1940. godine i on je trajao samo godinu dana. Frida je odlučila da bude drugačija,  nemilosrdno iskrena i ogoljena. Okrutno je slikala svoju slomljenu kičmu, rane na nozi, izrezano srce, krv koja ističe iz prerezane vene, strelicama izbodeno telo, sebe uraslu u zemlju, krvave mrlje na belim čaršavima, pobačene fetuse – pošto zbog nesreće koju je doživela u mladosti nikada nije mogla da se ostvari kao majka, što je silno želela. Slike je posvećivala i komunističkim liderima, često je slikala Josepha Stalina koji je bio njen idol, ali i osnivača Crvene armije Leva Trockog, Stalinovog smrtnog neprijatelja koji joj je bio i ljubavnik. Nakon njegovog ubistva, za koje je bila i sama optužena, Frida je govorila kako nikada nisu bili u romansi. Međutim, posvetila mu je autoportret koji se danas nalazi u Vašingtonu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U tom periodu počela je da se oblači kao seljanka iz Tehuana: u dugačke suknje i šalove živih boja, ukrašavala je kosu cvećem i trakama, stavljala je drečav nakit, nanosila jarkocrveni ruž... Išla je na ples, upuštala u veze s muškarcima i ženama želeći da njeno telo oseti nešto drugo osim bola. Među njenim ljubavnicama  bila je i supruga nadrealističkog pesnika Andrea Bretona. Sklapala je prijateljstva sa Diegovim devojkama da bi obezvredila njihov značaj i svoj položaj učinila podnošljivijim. Bila je društvena osoba i često je priređivala lude zabave na kojima je pevala svojim gostima i pričala viceve. Imala je mnogo obožavalaca, a među njima bio je i Pikaso s kojim se družila u Parizu. On joj je kao znak poštovanja poklonio minđuše koje je stalno nosila. Površinski je bila vesela, zavodljiva i zabavna osoba neponovljivog izgleda. Posedovala je smisao za humor i svi su je obožavali. Kad su joj zbog gangrene odsekli nogu, rekla je: Šta će mi noge, ja imam krila.


Na otvaranje svoje jedine izložbe u Meksiku, 1950. godine, došla je bolničkim kolima i u pratnji motociklista. Uneli su je na nosilima i smestili u krevet nasred galerije. Nije verovala da je slavna ni kad je Luvr 1939. godine otkupio jedan od njenih autoportreta. Deset dana pre smrti, 1954. godine, četiri sata je po pljusku, uprkos zabrani lekara zbog upale pluća, zajedno sa Riverom učestvovala u uličnom protestu. Posle toga je pala u krevet i otišla s ovog sveta. Neki čak misle da jednostavno više nije želela da živi. Ipak, ne možemo sa sigurnošću reći da se ubila jer zvanična autopsija nikad nije urađena, ali poslednja rečenica koju je u svoj dnevnik zapisala glasi: Nadam se da je odlazak radostan i da se više nikad neću vratiti – ili je to predosetila ili je smrt bila poslednja odluka nežne ratnice iz zemlje kaktusa.
 
Priredila: Moni Marković

Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU   Čet 25 Jun - 8:36

OLJA IVANJICKI I NJENO VREME


Olja Ivanjicki je bila učesnik najburnijih godina našeg slikarstva, i ostavila je u tom vremenu višeznačan trag. Bilo je to vreme ideologije u umetnosti, ali i vreme u kojem su obručevi počeli da popuštaju pod pritiskom vrenja drugačijeg osećanja sveta. Toj lomljavi je doprinela i ova slikarka u dva važna trenutka. Prvi je okupljanje umetnika u grupu Mediala, grupu sa jasnim opredeljenjem za integralnog, celovitog čoveka i za jedinstvo suprotnosti u idejama i u umetnosti. Da ove ideje ni do danas nisu pravilno shvaćene i protumačene uverili smo se i ovih dana, naslušavši se fraza, budalaština i gluposti raznih tumača Oljinog rada.

Odraz medialne ideje, bolje reći težnje, jer rad na medialnoj slici kao osnovnom cilju podrazumeva rad generacija, putovanje bez kraja, oblik neprekidnog ritualnog pročišćenja (o čemu su potanko i jasno pisali Šejka u svom Traktatu o slikarstvu, Miro Glavurtić i Siniša Vuković u svojim manifestima Mediale), dakle odraz te težnje Olja je prikazala na svojim slikama iz toga doba, a posebno bih izdvojio sliku Teuta. Kao i njeni drugovi-piloti, kako bi rekao suprematista Maljevič, ona nije tragala za likovnim izrazom kao takvim, nego je preko slikarstva tražila put da izrazi egzistencijalne probleme modernog sveta, napustivši pri tom svaku nadu da će se taj put jasno ukazati.

Drugi važan Oljin doprinos našoj savremenoj umetnosti bio je šezdesetih godina, posle njenog boravka u Njujorku. Kod nas je tada nastajao pokret nova figuracija, koji je, nasuprot Mediali, ali pod njenim prepoznatljivim uticajem i refleksom, bio bez posebnog programa, ali jasno izdiferenciranog, ironičnog odnosa prema savremenom svetu, potrošačkom društvu i ideji progresa. I Mediala i nova figuracija su tragale u suštini za istim razrešenjima kada je reč o jednodimenzionalnom čoveku, otuđenom društvu i entropiji tehnologije. Mediala je želela da u čoveku ponovo ujedini i sabere krajnosti, da uspostavi izgubljenu ravnotežu, a nova figuracija da izbaci krik o posledicama napuštenog sklada i postvarenja sveta u hajdegerovskom smislu, a samim tim i robovanja čoveka izumima svog opredmećenog rada, koji se pretvara u đubrište, na čijem prestolju sede tvorci đubrišta savremene umetnosti.

Zahvaljujući Italijanu Enriku Krispoltiju, jedna izložba nove figuracije, na kojoj su izlagali i naši slikari, izazvala je početkom sedamdesetih veliku pažnju svetske javnosti kao povratak poverenja u "vrli novi svet", svet koji je imao sluha za moderno, ali u čijem je stvaralaštvu bila i strepnja od onoga što moderno može da donese čovečanstvu. Ti slikari (Šejka, Olja, Miljuš, Reljić, Otašević, Kalajić, da pomenem nekoliko imena) upozoravali su na "uspon beznačajnosti". Nažalost, to upozorenje je zaglušila buka i panika vremena. Jer, kako je Olja Ivanjicki zapisala u svom Dnevniku 1956—1957, "mogućnost za pronalaženje novog Puta ne postoji; umesto Puta tražimo đubrište, odbačeno i napušteno". Ove reči su u stvari bile sumorno zaveštanje umetnika iz šezdesetih. I ono se ispunilo.

Oljini hepeninzi iz šezdesetih, skupljanje odbačenih predmeta, proglašavanje odbačenih i bezvrednih stvari za umetnička dela, igra sa lutkama kao umetnikovim dvojnicima, rituali spaljivanja dvojnika kao izraz samozaborava, sve je to bio doprinos podsmevanju životu kao otuđenom obliku nove Velike Igre moderne umetnosti. O tome treba razmišljati kada govorimo o Olji Ivanjicki, a ne o nekakvom lažnom glamuru, pomodarstvu, ili o tobožnjoj renesansi savremenog sveta. Nesposobnost tumačenja danas je odraz propasti znanja, invencije i imaginacije.

Sa svojim saučesnicima i sagovornicima Olja Ivanjicki se bavila problemima budućnosti, ali mnoge od njih je upravo ta budućnost uzela pod svoje i samlela ih svojim levijatanskim čeljustima, ne ostavivši ni trag jednog zanosa. Budućnost je te tragove ne trepnuvši nonšalantno polizala, a umetnost je ponovo odškrinula vrata novoj ideologiji.

Zbog toga strepimo da će vreme koje dolazi isključiti svaku pomisao na ljudsko u umetnosti, na iskrenost, tu zaboravljenu činjenicu svakog značajnog umetničkog dela. Zaborav je mračna perspektiva čovekovih težnji koje se događaju na ivici, sa izvesnošću da će jedino ivica izdržati. Ostalo će se izgubiti u ponorima Malstrema, u prolaznosti, bez one nade koja je već prešla u sarkazam. Nadam se da je to Olja Ivanjicki shvatila.


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU   Čet 25 Jun - 8:36

[You must be registered and logged in to see this image.]
Oluja mozgova








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU   Čet 25 Jun - 8:37

[You must be registered and logged in to see this image.]
Osvajanje meseca








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU   Čet 25 Jun - 8:38

[You must be registered and logged in to see this image.]
Faraon je došao da ostane

[You must be registered and logged in to see this image.]
Andjeo arhivar








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU   Čet 25 Jun - 8:40

LJUBAV U BOJAMA

Sa slikarkom Oljom Ivanjicki srela sam se u njenom stanu smeštenom u jednom od najstarijih delova Beograda. Dok smo u njenom intimnom svetu obojenom umetnošću ispijale ruski čaj, započesmo priču o ljubavima koje su ispunile slikarkin život…
 
■ Mnoge stvari ne biraš već se one jednostavno dese. Postoji pitanje višeg reda i odluke koje donosi Vrhovni inženjer i ti tu nemaš šta da se koprcaš. Možda sam ja za nešto bila važna i sudbinski predodređena, možda je trebalo da budem pošteđena nečeg uslovno rečeno manje važnog. Da li je važnije da skuvam i uradim sve ono što posle toga ide ili da slikam, u tom vaganju da li da obezbedim rezanca za supu ili sliku, prevagnulo je slikarstvo. E, ali zato nema supe, a samim tim ni osobe kojoj je ta supa skuvana jer će on otići u kuću gde će dobiti to što mu treba.
 
Posle svih godina koje su za njom, danas kada razmišlja o svojim ljubavima, ljudima koje je volela i sa kojima se mimoišla u životu, slikarka Olja Ivanjicki zna da su sve ljubavi iste ili bar slične, da tu godine ne igraju ulogu.
 
■ Ne mogu da generalizujem ali ako se i desi, ljubav je uvek ista, jedino što od onih prvih očekuješ više jer je život pred tobom, više se nadaš dok je u ovim kasnijim manje nade. Pre mnogo godina stiglo mi je pismo od prijateljice moje majke koja je živela u Santa Barbari. Imala je 73 godine i napisala mi je da se zaljubila u čoveka koji ima 83 godine. Pomislih, pa kako je to moguće?! Kako je tako nešto moglo da joj se desi! Uvek postoji to generacijsko čuđenje, ali je taj hod neminovan i svakome se tako nešto dogodi.
 
NEMA SLUČAJNIH SUSRETA
  
Za osećaj ljubavi poznata slikarka kaže da se uvek manifestuje na isti način. Samo osećanje ne želi da definiše jer je to nešto posebno, nešto što ide samo uz njega ili uz nju. U ljubavi ne postoje slučajni susreti a najmanje se oni dešavaju na ulici ili dok čekamo u redu karte za FEST.
 
■ Nema slučajnih susreta. Evo kad otvorite novine, ljudi sa estrade su sa onima sa estrade, isto je i u školama, oni koji rade tamo su sa svojim kolegama... Kafići su jedino otvoreno mesto za lov. Zato se toliko umnožavaju, svakim danom niču ti novi poligoni, stolovi koji su okrenuti jedni prema drugima da gosti mogu da se gledaju... Ali svaki kafić ima svoju klijentelu mada je i tu moguće da se dogodi slučajan susret ukoliko neko napusti "svoj prostor" i ušeta na neki drugi. I redakcije su svojevrstan poligon na kojima se javljaju ljubavi. Ne možete da uđete u srednje doba, a da vam se ništa nije dogodilo.
 
Olja Ivanjicki razmišlja da je ljubav satkana od sitnica dok krupne stvari manje važne. Priseća se da gotovo nije gledala nijedan film u kome On nije zaboravio na Njen rođendan. I tada sve pada u vodu. Ili mu se, kaže dogodio defekt u glavi pa mu ona više nije najmilija, ili su mu mnogobrojne obaveze pojele mozak.
 
■ Moguće je da srce bude na više strana i tako je možda najbolje. Ako samo daješ, onda opteretiš tu osobu jer joj daješ i previše a ona ne traži toliko. Samim tim onda postaneš zahtevniji, počneš da gušiš tu osobu i stvaraš situaciju zbog koje će osoba početi da beži. Balansiranje je najbolje rešenje, da je i jednom i drugom stalo a da to opet nije nikome prinuda. Gledam te Arape, njihov odnos muškarca i žene. To mi je dokaz podele planete na zone. Veliki deo populacije ima strašna pravila da se ni pramen kose ne može da vidi. Mi govorimo samo o jednom delu sveta a da je ogoman deo propisao druga pravila, da žene nemaju slobodu da biraju muževe, koliko žele da imaju dece… Razlike su vidljive, a malo se sveta usuđuje da postavi pitanje zašto je to tako. Moj vidokrug nije samo do obala Dunava i Save već želim da obuhvatim ceo svet. Postoje međutim delovi gde ne bih volela ni nogom da kročim zbog pravila koja kao da nisu deo ovog veka i sveta. I tu se idalje ništa se ne menja.

VELIKA OČEKIVANJA
  
Na samom početku ljubavi slikarka kaže da se očekuje svega po malo. Buketi, venčanice, karijera, sve u zavisnosti od toga koliko je ko od njih uspešan. Kako će se dalje stvari razvijati zavisiće od toga koliko je ko u vezi spreman da pomaže onom drugom, da se raduje i deli njegove uspehe. Zato možda smatra da veza dvoje umetnika i nije baš najsrećnije rešenje.
 
■ Imam gomilu primera da su "davili" jedno drugo ali i da su žene bile te koje su u tim vezama "pridavljene". Žene su na to pristale i pristaju idalje. Retka je kompletna saradnja muškarca i žene koji su umetnici, doduše nije da je potpuno nemoguća. Skoro sam se setila veze Lazara Vozarevića i Nadežde Prvulović, moje dobre drugarice sa klase. Ona se zaljubila i udala za njega ali mu je narav bila jača od njene. Govorio je da Nadežda stvara glupave skulpture sa ekserima da bi sam kasnije stvarao slike sa istim takvim ekserima! Sećam se da joj je skoro zabranjivao da bude skulptorka, već je hteo da mu samo bude žena. Ali je umeo da iskoristi njene eksere!
 
SLIKARSKI SENZIBILITET
  
Svoj slikarski put Olja Ivanjicki je hrabro krojila kao jedina žena među kolegama okupljenim oko MEDIJALE. U bivšoj Jugoslaviji je proglašena za najbolju slikarku 20 veka, a Američki istitut je uvrstio među 500 najvećih slikara sveta. Imala je puno samostalnih izložbi i izlagala na preko 1000 kolektivnih izložbi. Njeni se radovi nalaze u brojnim muzejima širom sveta i privatnim kolekcijama Rokfelera, Kisindžera, Karla Pontija, Sofije Loren, Iglbergera, NjKV Princa Aleksandra II Karađorđevića... Otkriva da priprema novi, veoma hrabar projekat zbog čega sebe smatra najdrskijom osobom na svetu.
 
■ Veselim se toj drskosti jer prevazilazi sve što je svet do sada imao prilike da vidi. Sve je tako kristalno jasno i jednostavno da bi svako mogao da kaže — pa i ja sam baš tako smislio. To me veoma veseli jer sam tako nešto domislila ali ne bih da otkrivam dok se ne dogodi. Prošla je Teslina izložba, uspela sam da dobijem prostor za MEDIJALU, o njoj je nastala nova knjiga. Uveliko pripremam izložbu za proleće na kojoj ću prikazati radove koje nikada do sada nisam izlagala. Nastali su od 60-te do danas i drugačiji su od svegado sada viđenog. Uglavnom sam ih crtala noću i tu se sve završavalo. Bili su sklonjeni i evo došao je trenutak da ih izložim u prostoru Niške fondacije na Tošinom bunaru 130. Biće izloženi na dva sprata i pitam se kako će sve to izgledati na jednom mestu. Ima još nekih vanrednih radova koje radim i svi oni me čine pomalo sumnjičavom. Godinama sam pokušavala nešto a sada su se odjednom počeli svi ti planovi da ostvaruju. Zato me sve to pomalo plaši.
 
Kao i na slikarskom platnu, život slikarke Olje Ivanjicki bio je obojen čitavim spektrom boja u kome je ona najbolje prepoznavala nijanse. Imala je emotivno bogat život ali i teži nego drugi.
 
 Na žalost moj senzibilitet je veći od drugih mada mislim da smo svi isti kada smo zaljubljeni. Šta je to što život čini srećnim, a šta nesrećnim kad smo zaljubljeni? Pa sve to je prilična muka. Zaljubljenost je najmučnije stanje na svetu. Zato stalno želimo da pobegnemo odatle.
 
Da li je trenutno u stanju mučenja, bega ili traganja za novom ljubavi slikarka Olja Ivanjicki samo tajnovito odmahuje rukom dok joj blago crvenilo preplavljuje lice.  
 
Autor: Zorica Marković








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU   Čet 25 Jun - 8:45

U VRTU POETSKIH ENERGIJA
 
Veliki umetnici i njihova dela nose raspone i akcije često začudne vremenu i ambijentu u kojem nastaju i žive. Oni se usađuju u postojeći red stvari kao nova priroda, kao višak jezika bez kojeg nema prave umetnosti. U tom, naoko, neprirodnom i često bolnom kalemljenju, nalaze se klica i zamajac istinskog talenta i njegove nesagledive igre. Prilikom otkrivanja spomenika Branku Radičeviću na Kalemegdanu, podaleke 1957. godine, Ivo Andrić je, pored ostalog rekao: Pravom pesniku i njegovom delu ni vreme ni ljudi ne mogu ništa. Ova jednostavna, ali do srži istine, precizna rečenica, pomaže nam da, bar delimice, osvetlimo kompleksnu umetničku prirodu Olje Ivanjicki, nesvakidašnjeg umetnika pomamnih i udivljujućih kreacija i silnica. Slavljena i razapinjana, ona je, andrićevski rečeno, odmetnik u višem smislu reči, osuđena da natčovečanskim darom dopunjuje viši, običnom stradalniku, nevidljivi red stvari i pojava, remeteći tako i demistifikujući onaj niži, očigledni, u kom se živi samo dêlom, a ne celinom bića kako se naivno u vrevi svakodnevice podrazumeva.
 
U svim epohama, najdublji trag ostavljali su umetnici u čijem delu ljubav slavi smrt, i obrnuto, gde zapravo, eros i tanatos zamenjuju mesta, gube inicijalna svojstva i postaju komplementarne demijurške sile. Koliko li isprepletenih (i pokidanih) mreža demonskog i božanskog, koliko poetskog avanturizma do izgibije i ponovnog rađanja umetničkog JA, i, napokon, koliko prečiste romantičarske žudnje u svim tim ispremeštanim i prizvanim svetovima!? Olja Ivanjicki je strasnik koji se ne koleba pred iščuđavanjima, komentarima i protestima okoliša, strasnik koji neprestano plovi i hita ka skrivenom svetu, čarobnijem od trodimenzionalnog života poprskanog sujetom, nesavršenstvom i prolaznošću. Njeni likovni pogoci jesu vrtovi sveže umetnosti, onog tajanstvenog sveta što se aktivira u najdubljim izvorima svetlosti. A njena sreća je u tome što uspeva da prebrodi, iz sebe same, sve odaslane sonde preobražaja, uvek se dočekujući na drugoj obali sna koji je do maločas bio život ili će to postati u njenim delima.
 
Ovakva prolegomena povodom izložbe crteža Portreti pesnika, bila je nužna da bi se razumeo dvostruki gest velike umetnice: čin i smisao portretisanja pesnika i, potom, poklanjanja cele izložbe pesničkoj instituciji Brankovo kolo u Sremskim Karlovcima. Olja Ivanjicki, poput Pikasa, portretiše svoje savremenike, ali i neke starije pesnike. Njeni crteži liče na reči. Bolje reći, svaki crtež jeste jedan amalgamisani stih. Olja Ivanjicki lakim i volšebnim potezom svakom portretu pridodaje nevidljivi i neizgovoreni stih ili reč poetičkog vokabulara pesnika. Tako je, u nekolikim sekundama poetskog nadahnuća, slila i oživela njihov talenat u svome.

Između dva oka Laze Kostića, kao među javom i med snom, urezala se đenijalna crta što povezuje oniričko i stvarnosno. Iz Dučićevog lika bije vihorna osama setnog gospodina koji je znao skoro pa sve o ženama, a da ni s jednom nije poživeo skupa. Crni šešir, crna mašna i crna rukavica uokviruju ukleto lice Branka Miljkovića čije Ubi me prejaka reč ne izlazi iz usta što su se odrekla svega napisanog. Desanka se rukuje sa mladom senkom dok iznad lirskog šešira bdiju zaljubljene oči što kazuju Ne nemoj mi prići. Profil Vaska Pope, kao od zlata jabuka, svetli upaljen večnošću. Duhovna, pak, nit Ivana V. Lalića nežno je uobličena u strasnu meru izraza što hipnotiše mudrošću. I tako od lika do lika, od stiha do stiha, od pesnika do pesnika. Neki su se već pridružili Branku Radičeviću kao nezaobilazni beluci stražilovske lirske brojanice.

Poklon Olje Ivanjicki Brankovom kolu je visoka svest o značaju pesničke institucije i pozdrav misiji Brankovog kola koje slavi najčuvenijeg Karlovčanina. Ako se Branku nikad nije ostvarila želja da ode u Italiju i uči crtanje, onda je nekim višim bleskom, ova divna izložba svojevrsni omaž neispunjenom pesničkom snu. Branko Radičević je svoju liriku zasnovao na pojmovima: zdravo i zbogom, na dionizijskom i himeričnom doživljaju sveta. On slavi život i njegov panteistički sjaj, ali i preobražava živu smrt u stih. To danas isto čini i Olja Ivanjicki praveći od ontoloških krajnosti leguru izvan vremena i prostora. Branko peva: Ao, svete, mio i premio,/ Divno te je Višnji udesio, pa dodaje: Ao, danče, ala si mi beo,/ Još bi dugo gledati te teo. Ta žudnja za večitošću, za oblikom produžene lepote i metamorfirane stvarnosti, za srcem koje postaje perpetum mobile i otkucava lanac kloniranih zden[You must be registered and logged in to see this image.]aca života, jeste zajednički amblem umetnosti Branka i Olje. A pesnikova, pak, velika ljubav, prelepa i darovita Vilhelmina Minka Mina Karadžić, sećajući se pesnika, naslikala je onaj čuveni Brankov dugokosi profil. Četvrt veka ranije Branko joj je, na Badnje veče, 1849. godine, u Beču, u salonu punom mladog i duhovnog sveta, posvetio stihove kojima danas izražavamo zahvalnost i ljubav prema Olji Ivanjicki: Kad si zvezda, sele moja,/ Da si među zvezdicama,/ Među svojim, sele moja,/ Milim sestricama.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11976

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU   Pon 27 Jul - 20:23

Триптих

[You must be registered and logged in to see this image.]

Триптих Бернарда Дадија (1933) у Музеју Bigallo у Фиренци


[You must be registered and logged in to see this image.]

Триптих немачког сликара Ханса Мемлинга.

Триптих (грч. τρίπτυχος трослојан, од три слоја, трострук) је у ликовној уметности троделна слика у којој су на три плоче или платна изведене три самосталне композиције или фигуре, које су тематски или идејно повезане.

Триптих као олтарна слика (ретабл, у готици и раној ренесанси) састоји се од већег средњег дела и два ужа крила, обично расклопива. Средња плоча, а понекад и крила, могу бити и рад у пластици (дрвени високи рељеф). Крила су са спољашње стране редовно осликана. Оквири су често богато резбарени. Мањи триптиси од слонове кости, служе као преносиви олтарићи, састављени од три плочице повезане шаркама и могу се отварати и затварати.

Израз триптих означава и дело из других уметничких грана (књижевности, музике) у којима су посредно или непосредно присутни битни делови триптиха (нпр. оперски Trittico (Triptih) Ђакома Пучинија.



wikipedia








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU   Uto 28 Jul - 10:20

[You must be registered and logged in to see this image.]
Jovan Bijelić
„Bijelić je anticipirao, predvodio i pratio matične tokove slikarstva u nekadašnjoj Jugoslaviji. Razvijao se od prihvatanja iskustava simbolizma, Pola Sezana i apstrakcije, preko ekspresionizma forme, novog realizma i tradicionalizma, do kolorističkog i osobenog ekspresionizma koji sluti nova ishodišta.

Za sobom je ostavio više remek-dela i antologijskih ostvarenja.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU   

Nazad na vrh Ići dole
 
SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU
» Impresionizam
» Pronađena 271 Pikasova slika
» Boja i stvarnost
» Rembrant
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Slikarstvo-