Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zanimljivosti o piscima

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 10 ... 16, 17, 18  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   1/4/2018, 1:10 pm

Bez želje da završimo u sentimentalnom tonu, možemo se pozvati na Sterna i njegovog Smelfungusa, stvorenog sa ciljem da replicira na Smoletovoj personalnoj smesi pogrda na račun Francuza.54 Pronašavši ime za nešto što je, bez sumnje, postojalo i ranije, a to je – sentimentalno putovanje, Stern je svojim tekstom inicirao bezbroj tzv. sentimentalnih putopisa, među kojima je
jedan od najpoznatijih Travels into the Interior of Africa (1799) Mango Parka. Povodom ovog dela Meri Luiz Prat istakla:

Iako je, svakako, mogao da učini tako, Mango Park nije pisao priču o geografskom
otkriću, proučavanju ili plenidbi, već narativ o svom ličnom iskustvu i
pustolovini. Pisao je, pišući sebe, ne kao čoveka nauke, već kao sentimentalnog
junak
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   1/4/2018, 1:11 pm

Ovde se nalazi i srž našeg problema. Koji oblik putničke književnosti će neko praktikovati, zavisi od toga koja vrsta pisca on jeste ili želi da bude. Iako smatram problematičnim da se putnička književnost odredi kao žanr, nadam se da sam pokazao kako je to upotrebljiv pojam u okviru kojeg je moguće razmatrati i porediti višestruke prelaze iz jedne vrste pisanja u drugu, a u određenim slučajevima, iz jednog žanra u drugi. Na kraju, želim još jednom da progovorim u prilog tezi kako putopisni žanr odlikuju „gipke i pokretne granice“,56 koje su, zapravo, manifestacija „notorno primitivnog gostoprimstva“, kako je Džonatan Raban sasvim prikladno opisao putničku književnost.


Sa engleskog preveo:
Aleksandar M. Kostadinović2
Univerzitet u Nišu
Filozofski fakultet
Departman za srpsku i komparativnu književnost
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:12 pm

Фјодор Михаилович Достојевски је рођен у породици која своје корене вуче у белоруским унијатским (гркокатоличким) породицама, које су се касније вратиле у православље.
У 28. години је био осуђен на смрт стрељањем, али је у последњем моменту помилован царским указом, заједно са осталим осуђеницима.
Данас је познат као један од највећих православних мислилаца, а садржај његовог епитафа је текст из Јеванђеља.
На његовој сахрани, према процјенама, било је присутно око 40 000 људи.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:12 pm

Вук Стефановић Караџић је у септембру 1861. године одликован титулом почасног грађанина града Загреба. Повеља која му је уручена, написана је српским језиком и ћирилицом.
Многи Хрвати данас Вука сматрају зачетником „српског шовинизма и великосрпске хегемоније“ јер је, како кажу, уништењем тзв. „хрватског језика“ покушао Хрвате посрбити.
Вук је био цијењен у Европи, па је због тога биран за члана Берлинске, Бечке и Петроградске Академије наука. Примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу. Одликован је од руског и хабзбуршког цара, пруског краља и Руске академије наука.
Када је 1818. године изашао први „Рјечник“ Вука Стефановића Караџића, у њему је било 26 270 ријечи.
Међу њима су се нашли и називи мушких и женских полних органа, због чега је Вук био изложен многим критикама.
Када га је једна госпођа критиковала због много псовки у рјечнику и навела као примјер баш те ријечи, Вук јој је одговорио:
„Од 26 000 ријечи, ти се жено ухвати баш за кур*ц!“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:13 pm

​Петер Аскарти је написао и дао у штампу свој први роман.
Међутим, купаца романа уопште није било и непрекидно је размишљао шта да уради како би продао штампане примерке књиге.
Синула му је идеја и дао је оглас веома занимљивог садржаја.
У новинама је писало: Милионер, висок, елегантан, образован, радо би се оженио с госпођицом која би била у свему слична јунакињи романа „Љубав је победила” који је написао Петер Аскарти.
Роман је убрзо распродат.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:13 pm

Године 1833. Петар II Петровић Његош примљен је у двор руског цара Николаја у Петрограду. Када је руски цар угледао високог, кршног и младог црногорског монаха, изненађен, а и сам висок, он тада рече Његошу: „Па ви сте виши од мене!”
Његош му на то одговори сљедећим ријечима: „Само је Господ Бог виши од руског цара!”
Захваљујући Његошевој сналажљивости и досјетљивости, Црна Гора је касније у многоме уживала част руских привилегија.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:13 pm

Почетком деведесетих година прошлог века, када је у Београду било актуелно мењање имена улица, улази песник Пера Пајић у Српску књижевну задругу и каже:
„Остадосмо ми без улице у Београду”.
Милорад Ђурић га теши речима:
„Шта тебе брига, тебе чека улица у Ваљеву”, а Драган Лакићевић дода:
„Па после можеш да даш оглас у новинама: мењам велику улицу у Ваљеву – за мању у Београду”.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:15 pm

Владимир Набоков је „Лолиту” написао на папирићима док је путовао по Америци и сакупљао лептире.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:15 pm


Џоан К. Роулинг, творац лика Харија Потера, срушила је чак неколико рекорда – књига Хари Потер и полукрвни принц на тржишту се појавила у јулу 2005. и од тада не силази са листа најпродаванијих књига.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:16 pm

Puškinu nije rasla brada.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:16 pm

Shakespeare je pisac po čijim je djelima snimljeno preko 800 filmova.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:17 pm

Victor Hugo, pisac “Zvonara Bogorodičine crkve”, se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:17 pm

Agatha Christie, autorica ogromnog broja krimi romana, radila je u bolnici za vrijeme Prvog svjetskog rata i tu je stekla svoje znanje o otrovima koje će, kasnije, vrlo vješto iskoristiti u svojim knjigama.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:17 pm

Aleksandar Dima je u svom stanu imao minijaturni zološki vrt i svakoj od životinja davao je ljudska imena. Pa tako mu se pijetao zvao Cezar, mačka Katarina, a papiga Kleopatra.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:17 pm

Rukopis Ive Andrića bio je skroz nečitak. Jedina sooba koja je mogla da dešifruje riječi koje bi Andrić napisao bila je njegova saradnica Vera Stojić. Ona je njegova djela čitala i prekucavala uredno na pisaćoj mašini.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   25/4/2018, 5:17 pm

U Stendalovoj sobi pronađena je škrinja puna starih rukopisa sa kojom niko nije znao šta da uradi. Tu su škrinju poslali u Stendalov rodni kraj gdje je ona čamila u zabačenom uglu u jednoj biblioteci. Škrinju je pronašao poljski student koji je ostao očaran ljepotom stila kojim su pisani rukopisi. Medju tim rukopisima bile su i stranice “Crvenog i crnog”.
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   1/5/2018, 11:13 am

-Bodleru se nije sviđala sopstvena boja kose , pa ju je

bojio u zeleno.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   1/5/2018, 11:14 am

-Agata Kristi je za vreme Prvog svetskog rata radila u

bolnici , gde je i stekla ogromno znanje o otrovima

koje će kasnije vešto koristiti u svojim delima.

Inače , ona je odustala od karijere pijanistkinje zbog

svoje preterane stidljivosti.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   20/5/2018, 8:52 am



Nesrećna ljubav Alekse Šantića Foto: Profimedia
Przypnij na PinterestPodziel się
Prošlo je 94 godine od smrti rodoljuba, pesnika velikog srca i večitog romantičara sa druge strane Neretve. Na današnji dan umro je Aleksa Šantić, jedan od najznačajnijih pesnika srpske lirike.

Rođen 1868. u Mostaru, Šantić je zauvek sebe vezao za grad u BiH u kom je proveo većinu svog života. Otac mu je umro rano pa je značajan period detinjstva proveo kod strica. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra Zorica umrla još kao beba. Šantić je, kao dete iz trgovačke porodice i sam završio trgovačku školu u Trstu i Ljubljani. Po povratku u Mostar posvetio se književnom i društvenom radu.
Stvarao je u razmaku od dva veka i više nego drugi pesnici tog perioda je povezivao idejne i pesničke patnje 19. i 20. veka. U njegovom pesničkom odrastanju najviše udela su imali srpski pesnici Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih najvažniji uticaj je imao Hajnrih Hajne. Svoju najveću pesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. kada su i nastale njegove najlepše pesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija, ljubavne tuge, bola i prkosa za socijalno i nacionalno obespravljen narod kom je i sam pripadao.
Iako je domovina bila njegova večita muza i inspiracija, pa mu ljubav nije strana reč, Šantiću nije nedostajalo ljubavi ni u životu. Štaviše, voleo je više puta, jednu Zorku, jednu Eminu i Anku. Ljubavna poezija mostarskog pesnika razvila se pod jakim uticajem sevdalinki. Ambijent njegovih ljubavnih pesama je ambijent bašta, behara, šadrvana.

Kako to često biva u životu jednog umetnika - Šantić je voleo baš onu koja mu nije bila suđena, Anku Tomlinović. Po Dučićevim rečima, i Anka je neizmerno volela mostarskog romantika.

Anka je bila ćerka vlasnika fotoateljea Stjepana Tomlinovića, koja se doselila u Mostar. Aleksa je pratio svaki njen korak, sedeo u dućanu čekajući da se pojavi kako bi joj se približio. Delovala mu je kao priviđenje... Tajanstvena, sama, ili u pratnji mlađeg brata, šetala je popločanim ulicama Mostara okupirajući misli mladog Šantića. Viđali su se svakodnevno, i svakog puta bi se slučajno videli, porazgovarali i prošetali. Kasnije mu je kroz smeh priznala da je namerno uvek izlazila u isto vreme, nadajući se da će on shvatiti satnicu i iskoristiti priliku da je vidi. Kada je od drugih saznala da objavljuje pesme, tražila je od Alekse primerke Goluba i Nevena, koje je redovno čitala i komentarisala. Pesnik se kasnije prisećao kako joj je prvi put izjavio ljubav. Napisao je pesmu "Ako hoćeš", baš njoj. Pesma od pet strofa brzo se našla u Ankinim rukama.

"Ako hoćeš da ti pjevam

Onu tihu nojcu milu,

Razvij tvoju gustu kosu

Mirisavu meku svilu!"

Na njegovo iznenađenje, vratila mu je pesmu bez ikakvog komentara. Potom se pozdravila i krenula niz ulicu, ostavljajući pesnika začuđenim. A onda se okrenula, nasmejala i ozbiljno rekla: "A što se tiče onog ako hoćeš – hoću", i otrčala niz ulicu. Međutim, tu su snovi krenuli nizbrdo. Mala mostarska sredina nije umela da prihvati ljubav imućnog Srbina i Hrvatice čiji je otac samo želeo veliki miraz i kuću u kojoj će biti finansijski zbrinut. Osuđena na propast, njihova ljubav je bila ispunjena svađama i raspravkama između Alekse i njegove majke. Sve dok ga jednog dana majka nije dovela ispred ikone Svetog Nikole i zaklela: "Ako je dovede u kuću, majka će ih mrtve dočekati. Crni pokrov će biti njihovi svatovi".Shvativši da nema izbora, nesrećni pesnik nije imao snage da se suprotstavi, unezveren je otišao kod Anke da joj traži oproštaj jer je venčanje nemoguće. Aleksa je prekinuo burnu vezu sa lepom Hrvaticom, koje se sećao do kraja života i kojoj je posvetio većinu svojih ljubavnih pesama. Anka se udala godinu dana kasnije za dosta starijeg čoveka iz Zagreba i zauvek napustila Mostar.

Svatovi su tog dana prošli pored Šantićeve kuće na Brankovcu, dok je on svečanost posmatrao sa prozora, plačući.

Tokom života je objavio veliki broj pesama od kojih su najpoznatije: "Emina" (1903), "Ne vjeruj" (1905), "Ostajte ovdje" (1896), "Pretprazničko veče" (1910), "Što te nema?" (1897), "Veče na školju" (1904), "O klasje moje" (1910), "Moja otadžbina" (1908)...

Aleksa Šantić preminuo je od tuberkuloze 2. februara 1924. Mostar je toga dana bio zavijen u crno, a stanovnici svih religija skrhani jer je otišao komšija koji je sve voleo podjednako.

Izvor: Noizz.rs








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   20/5/2018, 8:54 am

Najtužnija ljubavna pesma Mike Antića

Šta je u ljubavi najbitnije? Od svih odgovora koje su mi na ovo pitanje davali mudriji i stariji, jedan je većina njih preskakala. A čini mi se da je, možda, baš taj ključan. Tajming.

Ako trenutak u kom ste se sreli nije pravi za vas dvoje, možete biti srodne duše koliko hoćete, džabe vam je. Činjenica toliko puta dokazana u iskustvu. Ono kad vam kažu da vam neko nije suđen, to u stvari znači da ga jednostavno niste sreli kad je trebalo. Bolno, ali istinito. A to je znao i Mika Antić i ovaj osećaj je najlepše pretočio u jednu od svojih najtužnijih ljubavnih pesama, Pesmu za nas dvoje:
Znam,

mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,

mada se tražimo podjednako

zbog sreće njene

i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati,

vrbama vetar čupa kosu.

Kuda ću?

U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka

zurim u lica prolaznika.

Koga da pitam, gladan i mokar,

zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?

Trebao korak?

Možda je sasvim do mene dosla.

Al’ ja,

u krčmu svratio gorak,

a ona

ne znajući-prošla.

Ne znam.

Ceo svet smo obišli

u žudnji ludoj

podjednakoj,

a za korak se mimoišli.

Da, mora da je tako.

Izvor: Noizz.rs








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13266

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   29/5/2018, 12:42 pm

Paolo Sorentino: "Nevažne tačke gledišta"


Paolo Sorentino,
pisac i reditelj, rođen u Napulju 1970.

Od prvog kratkog filma do prve nominacije za nagradu Kanskog festivala je stigao za šest godina.
Od te brzine mu se, ipak, nije zavrtelo u glavi.

Toliko se puta tokom narednih godina peo na bine i primao nagrade da je ljude sve češće gledao iz druge perspektive.

(Namerno ne koristim "sa visine" zato što bi to bilo uvredljivo za osobu koja ima izrazitu empatiju prema karakterima koje kreira.)


Gledajući nas iz te perspektive, počeo je da crta rečima.

Karaktere koje stvara ponekad ubada u meko tkivo, ne iz zabave već svestan da želje srca i planovi sudbine retko i kratko budu u sazvučju, a onda se raziđu kada se srce umori.

Zabavlja ga da skicira ljude koji liče na nas.

Pokušava da nas nauči da smo nevažni, koliko god bili unikatni.
To čini nežno, uz blagi osmeh.

Upravo mu je objavljena nova knjiga - "Nevažne tačke gledišta" - kojom je dokazao da je brz u stvaranju i izuzetno pedatan u vivisekciji stvorenog, što je odlika velikih majstora i onih koji razumeju čemu služi umetnost.

Noću pokušava da spava ali mu teško uspeva. Ne može da utiša sve likove koje je do sada stvorio. Desetine njih stoje ispred vrata kasting agencije čekajući da iz knjige pređu u film.
Zapreti im da će ih kamerom i montažom razgolititi tako da će ih biti sramota, a oni se raziđu gunđajući.
Kada odu shvata da nesanica nije njihovo maslo.

Ponosan je na ovu knjigu i poslednje poglavlje počinje ličnom fotografijom (vidi gore). Predstavlja se lažnim imenom: Setimio Valori, "amaterski reditelj kontraverznih filmčića" (strana 291)

*

Pišem ovako o Sorentinu, praveći se da umem da podražavam i misleći da razumem metod kojim je stvarao zbirku pripovedaka "Nevažne tačke gledišta", nedavno objavljenu na našem jeziku (Booka >>, 2018). Bezobrazno koristim isti postupak kojim se on poslužio da bih ti dojavio da je napisao najbolju knjigu do sada.

Ovoga puta Sorentino je iskoristio dvadeset i tri portreta prijatelja i fotografa Jakoba Benasija kao 'podlogu' za stvaranje fiktivnih likova, koje oživljava potezima brzim i lakim poput portret-majstora sa obale.

Daje im imena, karakteristike i sudbine a zatim ih baca u vis ili ukopava prema zaslugama i raspoloženju; plete priče o njihovoj krhkosti ne skidajući osmeh sa lica, i svog i našeg; zabavlja se u ulozi tvorca i uništitelja, ali kada uništava - to radi pažljivo, nežno.
Zato što sve vreme piše o nama i sebi.

"Nevažne tačke gledišta" funkcionišu kao književni omnibus koji vredi čitati polako zato što donosi čak i više uživanja (ili katarze) nego prethodne knjige ("Svi su u pravu", "Toni Pagoda i njegovi prijatelji", takođe objavila Booka), a spretnost kojom prelazi iz melanholije do slepstik komedije zaslužuje dugačak aplauz.

Na kraju čitanja ove knjige samo jedno pitanje ostaje otvoreno, jer je Sorentino na sva ostala već odgovorio.
Da li više volim Sorentina-reditelja ili Sorentina-pisca, i za kojeg bih se odlučio kada bih morao da biram?

Na sreću, obojica su još uvek vredni i sjajni,
ne pokazuju znake umora.

To je sve što je važno.

*
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13266

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   11/6/2018, 5:56 pm


William Faulkner – pisac američkog Juga, velikan američke književnosti!
“Između ničeg i tuge, uzimam tugu” 25. rujna 1897. rođen je slavni američki književnik, pisac američkog juga i o jugu, koji je podjednako opisivao ljepotu zemlje i mrak koji je bio ispod površine – William Faulkner. Ono što sigurno znate...

“Između ničeg i tuge, uzimam tugu”

25. rujna 1897. rođen je slavni američki književnik, pisac američkog juga i o jugu, koji je podjednako opisivao ljepotu zemlje i mrak koji je bio ispod površine – William Faulkner.

Ono što sigurno znate je da su mu najpoznatiji romani “Krik i bijes”, As I Lay Dying, Abšalome, sine moj!”.

On je američki div iako je rastom bio malen. Dobio je Nobelovu nagradu, dva Pulitzera i dvije National Book Awards. A kad smo kod Nobelove, Faulkner je primajući nagradu 1949. godine, održao najpoznatiji ali svakako najbolji govor ikada izgovoren tijekom te svečanosti.

Rođen je u mjestu New Albany, gradiću s 5000 duša, u državi Mississippi, dakle Jug per se, 1897. Sve su mu knjige smještene na Jug, često u izmišljen okrug kojeg je nazvao Yoknapatawpha County i koji je preslika njegovog kraja. On se zapravo nije prezivao Faulkner već – Falkner, William Cuthbert Falkner. Roditelji, otac Murry i majka Maud rođena Butler ime su prvom sinu dali po tatinom pradjedu – Williamu Clarku. Taj je bio pustolov, lukav i pametan a samo osam godina prije nego se mali rodio upucao ga je nasred trga grada Ripley, u dvoboju, bivši partner. Pradjed je imao stvarno buran život i radio je kao političar, financirao izgradnju željezničkih pruga, bio je i pukovnik u Građanskom ratu, plantažer i farmer i pravnik, osnovao grad Falkner, a u poznim je godinama napisao hit, “Bijela ruža Memphisa”. Nasljeđe tog Williama Clarka kog su svi zvali “Stari pukovnik” utjecala je na svu djecu i unučad ali najviše na Williama. No, tata našeg Williama nije naslijedio posao koji je djed započeo sa željeznicom jer je otac prodao sve, baš sve. Murray je tako našao posao kao menadžer pri University of Mississippi.

Djeda je mali William doživljavao kao velebnu figuru pa je o njemu i pisao u ranim romanima o američkom Jugu. Utisak koji je pradjed ostavio na Williama bio je velik ali ništa manji nije bio utisak koji su na njega stavile žene – prvo mama i baka. Obje su bile strastvene čitateljice, sjajne slikarice i odlične fotografkinje. Naučile su ga, mama Maud i baka Leila Butler sve o boji i potezima kista i linijama. Tu je bila i dadilja koju je zvao “mammy”, Afroamerikanka Caroline Barr koja ge je podizala od rođenja i brinula o njemu sve do dana dok nije napustio rodni dom a pomoći će mu i u podizanju kćeri. Caroline je bila bivša robinja, završila je za medicinsku sestru i imala možda i presudni utjecaj, tako je rekao na njenom sprovodu – naučila ga je razlikovati dobro od zla, bila je odana obitelji kao da je rodila četvoricu sinova Falkner, ali nije bila strpljiva s Williamovom fascinacijom politikom, osobito po pitanju seksualnosti i rase. To je zapravo ono što će obilježiti Faulknerovo pisanje. Nije žmirio na sve što se oko njega događalo, pozorno je promatrao fine nijanse ljudskih karaktera, oprečnost Juga koji je s jedne strane imao glamour i zabave, pravila ponašanja, a s druge mnogo kostura u ormaru. Stare vrijednosti s jedne strane a istine s druge, to je proslavilo pisca kojeg danas smatraju divom američke i svjetske književnosti. I to je sve napravio čovjek koji nije maturirao, nije diplomirao, koji je živio cijeli život u gradiću u najsiromašnijoj državi, balansirao između siromaštva i iskusio Veliku depresiju, a pisao s lakoćom i brzo…

Kada je imao pet godina obitelj se preselila u Oxford, Mississippi na poziv Williamovog djeda koji je prodao željeznicu i osnivao banku i tu će William provesti gotovo cijeli život.

Kao tinejdžera ga je zanijelo crtanje, uživao je u čitanju i pisao je pjesme. Do 12 godine počeo je oponašati škotske romatnike, osobito Burnsa i engleske, Housmana i Swinburnea. Bio je izuzetno inteligentan ali škola mu nije “legla” Često je tako s darovitom djecom. Dosadno im je, pažnju im odnosi milijun stvari koje ih zanimaju pa je tako bilo i s Williamom koji nikada nije maturirao. Ali, čitao je – sve što mu je palo pod ruku: Verlainea, Wildea, Dostojevskog, Rimbauda, Cervantesa, Shakespearea, Flauberta, Dickensa, Grimmove bajke…

Napustio je školovanje 1915 , radio u stolariji i povremeno u djedovoj banci kao činovnik. U to je vrijeme sreo Estelle Oldham, popularnu i živahnu djevojku koja je prštala srećom. Njegovo je srce bilo ukradeno. Neko su vrijeme hodali ali je Estelle zaprosio Cornell Franklin prije nego se na to odvažio William. Estelle je prihvatila ponudu lakog srca dijelom jer je Franklin ušao u teritorijalne snage Havaja pa je uskoro otplovio na dužnost. Nadala se da će se zaruke ugasiti s vremenom ali je zaljubljeni Franklin nekoliko mjeseci kasnije poslao svojoj dragoj zaručnički prsten. Estellini su roditelji navijali da prihvati i ruku i prsten jer je ovaj bio i diplomirani pravnik a obitelj mu je bila jako ugledna. Priča se da se Estelle željela izvući iz zaruka ali da je pritisak roditelja bio preveliki i morala se udati ali je, u travnju 1918. U braku je rodila sina i kćer.

Slomljena srca 21 godišnji William se okrenuo prvo alkoholu ali je srećom sreo odvjetnika, četiri godine starijeg Phila Stonea koji će mu biti mentor. Stone je bio impresioniran poezijom mladića, pozvao ga da se useli kod njega u New Heaven u Connecticutu i tamo je njegovao Williamovu strast prema pisanju, upoznao ga s djelima Jamesa Joycea a tajnica je prekucavala Faulknerove rukopise i slala ih u magazine… Osim što je pisao William je radio u kompaniji Winchester, jednoj od najpoznatijih proizvođača pušaka. Kao mnogo mladih i Williama je “mamio” rat koji je počeo u Europi pa se pridružio kao dobrovoljac britanskom Royal Flying Corps 1918. Htio je on i prije u vojsku, američku, ali su ga odbili zbog visine, tj nizine – imao je malo manje od 167 cm. Da bi se mogao upisati u britanske Kraljevske zračne snage malo je lagao. Promijenio je ime rodnog mjesta, datum rođenja, prezime – iz Falkner u Faulkner a kako bi zvučalo više britanski i pričao engleskim naglaskom. Upalilo je. Trenirao je u britanskim i kanadskim bazama, završio u Torontu taman prije nego je rat završio a da nikada nije bio u ikakvoj opasnosti. Časno su ga otpustili a on je kupio uniformu i par krila koje je zakačio na nju iako nikada nije sam pilotirao. Poslije, pretjerujući čemu je bio sklon, Faulkner je pričao vojničke priče, ponekad ratne priče, čak je odjenuo uniformu poručnika ne bi li imao bolji ugled. Pričao je o borbama, kako je bio ranjen i zbog čega i dan danas osjeća bolove ali je imao dovoljno vremena da napiše prvi roman, temeljen na vojničkim iskustvima. Svako zlo za neko dobro. Vratio se u Oxford kao ratni heroj, kao veteran se upisao 1919. na fakultet, University of Mississippi, pisao za studentske novine i tu su mu objavljene prve pjesme i priče. Prva pjesma – “L’Apres-Midi d’un Faune” , “Poslijepodne jednog fauna”, objavljivao u fakultetskim novinama, osnovao dramsku za koju je napisao jednočinku koja nikada nije ugledala svjetla pozornice.

Nakon tri semestra kao apsolutno nepažljiv i nezainteresiran student odustao je od fakulteta u studenom 1920. Slijedećih je nekoliko godina lutao – nekoliko je mjeseci radio u knjižari kao pomoćnik Elizabeth Prall koja će se kasnije udati za Sherwooda Andersona, dvije je godine radio u pošti sveučilišta, kratko kao vodič izviđača za Oxford Boy Scout četu ali su ga zamolili da zbog “moralnih razloga” da otkaz. Pio je. U pošti se nije proslavio jer je čitao, kartao s prijateljima, gubio poštu, zagubio pošiljke a prema strankama nije bio ljubazan. Kada je došao inspektor Faulkner je dao otkaz. Ili ga dobio, nije sasvim jasno.



Stone je 1924. odnio izdavaču zbirku Faulknerovih pjesama, kao “The Marble Faun” , “Faun od mramora” i jako brzo je tiskana u ediciji od 1000 primjeraka, posvetio ju je mami. Faulkner se seli u New Orleans, objavio je nekoliko eseja za lokalni magazin a 1925. uspio je prodati prvi roman, “Soldier’s Pay”, Vojnikova plaća. Čim su prihvatili roman odjurio je u Europu. Otplovio je do Italije ali je najdulje živio nekoliko mjeseci u Parizu. Pisao je o vrtovima Luxembourg koji s bili na nekoliko minuta hoda od njegovog stana. Opisi vrtova bit će kraj knjige “Svetište”. Ponekad je odlazio u kafić u kojem je redovito dolazio Joyce ali se Faulkner, sramežljiv, nikada nije usudio prići slavnom piscu kojeg je obožavao. Otputovao je i u Englesku i vratio se – kući.”Vojnikova plaća” izašla je u ediciji od 2500 primjeraka. Napisao je i objavio satiru “Komarac” 1927.

Vratio se u Louisianu, u New Orleans i sreo Sherwooda Andersona koji mu je postao prijatelj – zajedno su pili svako popodne do jutra. Ušao je u književni krug koji se vrtio oko književnog magazina “The Double Dealer” a u kojem su objavljivali Hemingway, Hart Crane… Sherwood mu je dao i dobar savjet – neka piše o rodnom Mississippiju jer taj kraj poznaje bolje nego li sjever Francuske. Faulkner je počeo pisati o krajevima i ljudima svog djetinjstva, razvio šaroliku gomilu likova koji su se temeljili na stvarnim ljudima koje je poznavao. Naravno i o pradjedu Williamu Clarku. Izmislio je okrug Yoknapatawpha za potrebe romana 1929. -“Krik i bijes”. To je mjesto identično okrugu Lafayette u kojoj je mississippijski Oxford smješten. Opisujući kraj i ljude ali smjestivši ih u izmišljeni kraj bilo je terapeutsko jer nije morao paziti da nekome ne stane na žulj. Mogao je progovoriti o svemu.

“Flags in the Dust” nitko nije želio objaviti pa je Faulkner odustao od pisanja, i za svoj gušt napisao roman. Doduše izašao je “Sartoris” 1929. a originalna verzija “Zastava” bit će objavljena tek deset godina nakon pišćeve smrti.Ono što je pisao iz gušta ispalo je i te kako zanimljivo, proimjenio je izdavače koje je uvjerio da ne prčkaju po tesktu, iz Macbetha je uzeo naslov i rodio se “Krik i bijes”.



Faulkner je postao pisac poznat po vjernom i točnom prikazu Juga i govora Juga. S druge strane, i mnogo važnije, fantastično j osvjetlio društvene probleme kojim je Jug vrvio a koje su drugi pisci namjerno i nedovoljno hrabri ostavljali u mraku. Trebalo je pisati o ropstvu, o društvima zlatnih bijelih dječaka, južnjačkoj aritokraciji. Kada je objavio “Sanctuary”, “Svetište” 1931. nakon dugog razmišljanja digla se buka. Priča je to o silovanju i otmici mlade žene u Ole Missu. Otmjenu i izazovnu Temple Drake siluje s kukuruznim klipom gangster Popeye te s njom živi u bordelu u Memphisu. Čitatelji, neki, ne svi ali ovi su bili zasigurno glasniji, bili su šoirani, zaprepašteni. Knjiga je doivjela uspjeh, komercijalno je bila uspješnja, i zapravo prijelomna točka u Faulknerovoj karijeri. To je, rečeno je, prodor grčke tragedije u trivijalni kriminalni roman. Godinama kasnije, 1950. napisao je svojevrsni nastavak, “Rekvijem za opaticu” koji je bio mješavina proze i kazališnog komada.

Faulkner je iskusio i zanos i šokantnu tugu. Između objavljivanja eksperimentalnog romana, odnosno “Krika i bijesa” 1929. ponovo je sreo staru ljubav – Estelle. Razvodila se od Franklina, a Faulkner i dalje zaljubljen u nju, kao i prvog dana, ovaj je puta odmah izjavio sve što mu je na srcu. U travnju je razvod bio gotov. Jedanaest godina nakon prve runde ovaj su se puta vjenčali, u roku šest mjeseci, u lipnju. Estelle je u brak “donijela” dvoje djece, Malcolma i Victoriju, mladenci su proveli medeni mjesec na Mississippiju, naravno, i živjeli u kući u Oxfordu. Faulkner je radio u elektrani a 1930. je objavio “As I Lay Dying” koji je napisao u samo šest tjedana bez da je ijednu riječ promijenio. Knjiga je samo iscurila iz njega. Ta je godina za Faulknerove važna i jer su napokon kupili kuću – decrepit antebellum u Oxfordu koja ga je gurnula u dugove jer je kuću iz 1844. trebalo obnoviti. Po škotskoj legendi koja kaže kako je drvo moćna obrana od oskoruše nazvao je kuću Rowan Oak.



Estelle je ostala trudna ubrzo i u siječnju 1931. dobili su kćer, Alabamu. Bebica je rođena dva mjeseca prerano i živjela je samo devet dana. Faulknerova je zbirka kratkih priča “These 13” posvećena “Estelli i Alabami”. “Krik i bijes” roman je koji svatko mora pročitati. Saga je to o životu i propasti četvoro djece stare obitelji Compson. Što se braka tiče, Estelle i William su se jako voljeli ali su se i jako svađali i puno su pili. William previše. “Svetište” je objavljeno 1931. a kako je knjiga postala bestselerom zarada mu je pomogla da se izvuče iz dugova.

Slijedeći je roman bio “Light in August”, “Svjetlost u kolovozu”, a izašla je 1932. Govori o okrugu Yoknapatawpha i njegovim izopćenicima. Upoznaje čitatelje s Joeom Christmasom, čovjekom nejasnog rasnog podrijetla koji je i heroj i zločinac, rastrgan sumnjom da ima crnačke krvi. Tu je i Joanna Burden, žena koja podržava glasačka prava Crnaca, a kasnije je ubijena na glavnom gradskom trgu. Lena Grove mlada je i odlučna žena u potrazi za ocem svog djeteta, i velečasni Gail Hightower, čovjek opsjednut vizijama. Tu je i najpotresnija ljubavna priča koju je Faulkner ikada napisao. “Time magazin” proglasio je ovaj roman jednim od najboljih sto romana na engleskom jeziku od 1923. do 2005. a na listi je i “Krik i bijes”. Naslov je nastao kada je Estelle pitala, “Bill, ne čini li ti se da je svjetlost u kolovozu drugačija nego li u ijedno drugo doba?”. Tako je naslov “Dark House” postao.. znate već..

Nakon što je objavio romane, Faulkner je počeo pisati scenarije. Dobio je ugovor sa studijem Metro-Goldwyn-Mayer na šest tjedana. Upoznao je kremu Hollywooda, na primjer Tallulah Bankhead a u srpnju je sreo Howarda Hawksa s kojim se sprijateljio. Djelili su strast prema udičarenju i lovu a od šest scenarija za koje je i potpisan pet će režirati Hawks, prvi iz 1933.bio je “Today We Live”, s Joan Crawford i Garyjem Cooperom čiji se scenarij temeljio na Faulknerovoj kratkoj priči “Turn About”.

Faulkner u stisci s novcima vratio se u Hollywood s mamom i bratom Deanom, prodao je Paramountu prava za film – za “Sanctuary” kojeg su “prekrstili” u “The Story of Temple Drake” (1933). Bio je na premijeri, kasnije je objavio drugu i posljednju zbirku pjesama A Green Bough a iste je godine Estelle rodila Jill. Između 1932. i 1945. Faulkner je putovao u Hollywood dvanaestak puta da bi radio kao scenarist. Objavio je i nekoliko romana – epsku obiteljsku sagu koja je po nekima njegov najbolji roman “Absalom, Absalom!” , “Abšalome, sine moj”(1936) i satiričnog ” The Hamlet (1940). Objavio je i, recimo, trilogiju – “Zaselak” 1940. o obitelji Snopes. To je white trash koji je tako precizno opisan, slijedi “Grad” iz 1957. te “Palača” 1960. Prepuno je političke satire, društvene kritike, opisuje raskol, likovi su sjajni. William je doživio 1935. šok – mlađi brat, Dean, poginuo je u avionskoj nesreći sa samo 28 godina a on je krivio sebe. Faulkner je kupio monoplane, Waco-210, poklonio ga Deanu koji se mjesec dana prije oženio za Louise Hale. Imali su kćer koja je rođena 1936., nazvali su je po poginulom ocu, Dean a za nju će se Faulkner cijeli život financijski skrbiti.

Bio je potpuno slomljen i samo se pogoršao problem s alkoholom. Tajnica koju je sreo u Hollywoodu, Meta Carpenter malo ga je trgnula. Upoznali su se 1936. i imali aferu koja je trajala 15 godina.

Na povratku u Hollywood Faulkner je radio s Hawksom, ovaj puta za 20th Century Fox, napisao je scenarij za The Road to Glory, sprtljao se s Metom koja je bila tajnica i scriptorica Hawksu, nije uživao u pisanju scanarija jer su u njemu “čučale” još neke knjige.Većinu 1936. i osam mjeseci 1937. proveo je u Hollywoodu i pisao za Fox – radio je na Slave Shipu, Gunga Dinu a onda se Meta udala i preseila u Njemačku. U zimi 1937-38. Faulkner je kupio “Bailey’s Woods”, šumu kraj kuće i Greenfield farmu, 27 km od Oxforda i dao je bratu Johnu neka je vodi i brine za nju.

S kćerkom je imao dvojak odnos – s vremenom su se udaljili zbog Williamovog alkoholizma i nevjere. S Warner Brothers potpisao je ugovor 1942. i ubrzo požalio. Tražili su da reda radi potpiše ugovor na sedam godina ali ostao je samo tri i otišao je iz Hollywooda i nikada se više nije vratio. Uostalom, tamo je i otišao jer je 1941. bio u bankrotu. No tada je napisao scenarij po romanu Hemingwaya, “Imati i nemati”, adaptaciju Chandlarovog velikog sna. Oba su filma snimili Bacall-Bogart i ušli su u panteon filmske umjetnosti. Napisao je Faulkner i scenarij za Jeana Renoira (The Southerner) ali nije potpisan kako ne bi imao problema s Warner Bross. To je bio vrhunac Faulknera scenarista, nastao iz nužde i zbog slabe prodaje romana.

Ponekad se neka svemirska sila pobrine da se stvari promjene.

Faulkner se počeo dopisivati s Malcolmom Cowleyem koji je uredio za Viking Press “The Portable Hemingway”. Želio je isto napraviti i s Faulknerom.

U Americi je on bio zaboravljen dok je u Europi, osobito Francuskoj bio i dalje zvijezda. Jean-Paul Sartre rekao je “Za mlade ljude u Francuskoj, Faulkner je bog”. Možda, no u Americi nije bio ni mladima ni starijima. Ideja je zapravo odlična – zbirka je to tekstova, uvod, biografija, eseji o životu i radu, priče, djelovi romana, kronološki pregled stvaranja, saga o okrugu Yoknapatawpha, a Faulkner je morao prvi puta srediti dio o svojoj vojnoj “karijeri”. Dodao je i novi appendix Kriku i bijesu, u kojem je opisao i daleku prošlost i skoru budućnost obitelji Compson.

“The Portable Faulkner” je izašao u travnju 1946. i obnovilo se zanimanje za Faulknera. Nevjerojatno je koliko je odjednom počelo zanimanje na već zaboravljenog pisca. “Modern Library” objavila je u jednoj knjizi i “Krik” i “As….” i u slijedećim je godinama neprestano izdavala Faulknerova djela.. tako je sve do danas.

Dvije godine kasnije objavio je “Intruder in the Dust”, “Uljez u prašini”, priču o Afroamerikancu koji je krivo optužen za ubojstvo. Studiju MGM prava za film prodao je za 50,000 USD.



Nobelovu nagradu za književnost je dobio 1949. a primio je 1950. Odbor za dodjelu smatrao ga je jednim od najvažnijih američkih književnika. Ponekad oni dalje vide bolje od onih blizu. Na dodjelu ga je pratila kćer Jill. Kao da su se počeli natjecati tko će mu dati nagradu – uslijedile su National book Award for Fiction za “Collected Stories”, Legija časti u New Orleansu. Dobio je 1951. National Book Award za “The Collected Stories of William Faulkner” a nekoliko godina kasnije, 1955. Pulitzer Prize in Fiction, National Book Award za “A Fable”, koja se događa u Francuskoj, za vrijeme Drugog svjetskog rata.

Kada je već prešao 50.-u godinu, a 1949. ili 1950. upoznao je na Bard Collegeu studenticu Joan Williams, koja želi pisati, dobila je već nagradu za najbolju priču i počinju aferu iako je ona samo nekoliko godina starija od Jill. Kad Estelle sazna da je muž (opet) vara pobijesni. Joan ga je smatrala svojim mentorom a ona je njihovu vezu pretočila 1971. u roman, “The Wintering”. Kada je Faulkner umro i Mera Carpenter je objavila knjigu o Faulkneru i njegovim usamljenim godinama u Hollywoodu. No, s Jill je radio na svojoj knjizi “Rekvijem za opaticu” i preraslo je u aferu. Knjiga obrađuje još jednom tamu Juga. Napisao je i posljednju zbirku priča, “Collected Stories”, koje su objavljivane po magazinima. Ima ih ili 42 ili 46. Potvrđeno je da je Bertand Russel dobitnik Nobela za 1950. a Faulkner za 1949. Prvo je odbio ići u Švedsku ali pritisnuo ga je State Department, švedski veleposlanik u SAD-u i obitelj. Tako je 10. prosinca primio Nobelovu nagradu i održao najbolji govor ikada. Govorio je dubokim glasom, brzo, i pola ga ljudi nije razumjelo. Tek kada je slijedeći dan govor objavljen u novinama mogla se vidjeti sva briljantnost a u godinama kasnije da, to je definitivno najbolji govor ikada na dodjeli Nobela. Aludirao je na Hladni rat koji je počinjao, stalan strah, opći i univerzalni fizički strah, koje će za posljedicu imati da bi djevojka ili mladić mogli zaboraviti probleme ljudskih srdaca u sukobu sa sobom, a koja jedina može stvoriti dobro pisanje jer samo je o tome vrijedno pisati, samo je to vrijedno agonije i znoja..

Hawks je tražio da se Faulkner vrati u Hollywood još jednom, u veljači 1951. i radi na scenariju – “The Left Hand of God”, “Lijeva ruka boga” za 20th Century. Idući je mjesec dobio National Book Award za”Zbirku priča” a u svibnju a nakon što je na maturi kćeri održao govor dobio je francuski oreden Legije časti. “Reekvijem ” je bio gotov ali su ga ponovo zadesili problemi s novcima. Putovao je u Francusku, Englesku i Norvešku, pisao “A Fable”, imao sve veće probleme s bolovima u leđima, i dalje ljubovao s Joan, i na kraju dva puta završio u bolnici. CBS ga je nagovorio da snime dokumentarac o životu pa je Faulkner pustio kamere u svoj dom, šetao po gradu, razgovarao sa sumještanima, a anegdota kaže kako je rekao da će dati interview ali “no pictures”. Pred kamerom. Pisanje je morao prekidati zbog bolova i alkohola, no treba reći da je zaista mnogo pio ali nije bio alkoholičar. Kada je pisao nije pio ni kap. Imao je stav da, kada završi s pisanjem, protulumari. I to dobro. U ožujku 1953. ponovo je u bolnici a u travnju Estelle ima i moždani i srčani udar.

Albert Camus u studenom piše Faulknerovom agentu i traži dozvolu da adaptira “Rekvijem..” za kazalište a Faulkner pristane. Krajem mjeseca putuje u Egipat kako bi pomogao Howardu Hawksu koji je snimao “Land of Pharaohs”, “Zemlju faraona”, ambiciozni projekt o gradnji Velike piramide, s desecima tisuća statista, u kojem glumi Jack Hawkins i mlada Joan Collins. To će biti posljednja suradnja Hawksa i Faulknera. Hawksu je to bio potpuni promašaj i tek će četiri godine kasnije snimiti povratnički Rio Bravo, a to je bio najduži prekid u Inače briljantnoj Hawksovoj karijeri. Faulker putuje po Europi slijedećih mjeseci – u St. Moritzu je s Jean Stein koja je postala slavna po knjigama o Edie Sedgwick i Bobbyju Kennedyju, a s kojom je imao kratku aferu, pa putuje u Englesku, u Pariz, da bi se s Hawksom, Bogartom i Lauren Bacall našao u Rimu.

Dobio je pismo od Jill u kojem ga moli da se vrati, srela je poručnika za kojeg bi se udala. Vratio se kući nakon pola godine, napokon je objavio A Fable na kojoj je radio deset godina i posvetio je Jill i Estelle. Jill se udala za svog poručnika.

Faulkner je sada poznata figura, slavljen i cijenjen. Više se ne protivi javnim nastupima pa putuje u Sao Paolo a State Depatrment traži od njega da se pojavljuje na raznim događajima u inozemstvu čime Faulner postaje veleposlanik i promotor američke kulture u svijetu. On se izjašnjava kao umjereni pa čak i liberalni južnjak i zagovara školsku integraciju. Iako je A FAble najslabije njegovo djelo dobio je 1955. Pulitzera, National Book Award, a na zahtjev vlade kreće na tromjesečnu turneju u sedam zemalja – Japan, Manila. Italija, Munchen, Pariz. Potom u London, Reykjavik, Island i na kraju se vraća doma.

Na Jugu je sve užarenije – osudio je ubojstvo crnog mladića još na europskoj turneji a u Memphisu osuđuje segregaciju. Sva ta parada izazvala je stres i zbog povraćanja krvi i pada u nesvijest završio je u bolnici. Tada je postao i djed, rodio se Paul. Pristao je biti piscem, tzv writer-in-residence čime je imao obvezu osam do deset tjedana godišnje biti na University of Virginia u Charlottesville i raditi kao profesor-gost. I dalje su mu visili za vratom i čak ga je crni aktivist Du Bois pitao bi li došao u sudnicu na suđenje za ubojstvo mladića kojeg su ubili, porota su bili bijelci. Faulkner je odbio. Nije tu moglo biti ni moderizacije, ni strpljenja, svi su bili ili jako za ili jako protiv, uzavrla je krv na obje strane.

Faulkner je bio aktivan, promovirao je kulturu iza Željezne zavjese, sa Steinbeckom je trebao poduprijeti Ezru Pounda ali se povukao, Camusova adapatacija bila je uspjeh, a 1957. pet je mjeseci bio writer-in-residence a mnogi su razgovori sa studentima kanije objavljeni. Otišao je u Grčku i dobio tamo medalju atenske Akademije kao čovjek koji zagovara slobodu, a producent Wald želio je Faulknerovog The Hamlet prebaciti na platno. Film je napravio Martin Ritt, a glumili su Orson Welles, prvi puta Paul Newman i Joanne Woodward ali se film na kraju zvao “Dugo, toplo ljeto”. Živi između Oxforda i Charlotesvillea, 1958 je četiri mjeseca ponovo na faksu, a dok je u tamo zavolio je lov na lisice i postao članom lovačkog društva. Ponovo je postao djed, Jill je rodila Williama a u New Yorku je premijera kazališne predstave “Rekvijem….” čime je SAD 13. zemlja u kojoj igra njegov komad.



Faulkner nije u cvijetu mladosti ali obožava jahanje i lov. U ožujku 1959. pao je s konja i slomio ključnu kost. U lipnju je prenio je s Princetona sve svoje rukopise u Alderman Library na University of Virginia. Kupio je kuću u Charlotevilleu u kojoj će živjeti kada je tamo, izlazi “The Mansion”. U 88 godini umrla je, 1960. majka Maud s kojom je William bio blizak cijeli život. Od 1941. naslikala je skoro 600 slika.

U siječnju 1961.oporukom je ostavio rukopise i većinu osobnih papira zakladi “William Faulkner Foundation” pri University of Virginia a u veljači prihvaća poziv da dođe na West Point. U travnju putuje u Venezuelu, opet ga State Department pritišće, i gost je predsjednika Rómula Betancourta. Ljeto provodi u Oxfordu, a u kolovozu je napisao posljednji roman – 19 po redu – The Reivers. Znaćenje? Lopovi na arhaičkom škotskom. Roman je posvetio unučadi – od kćerke i dvoje posvojenih. “Victoria, Mark, Paul, William, Burks.” Objavljena je u lipnju 1962. a za nju će posthumno dobiti Pulitzera.

U siječnju je Faulkner ponovo pao s konja i završio u bolnici, a čim se oporavio posjetio je West Point s Eileen, kćeri i zetom, još jedna medalja a onda još jedan pad s konja. Ljeto je, lipanj i bol ga razdire toliko da sam moli da ga odvedu u bolnicu. Primili su ga u 5. srpnja u Wrightov Sanatarium u Byhalia-i u kojoj je bio čest pacijent, i zbog alkohola i često protiv volje su ga tamo dovodili. Oko 18,00 sati u bolnicu su ga dovezli nećak Jimmy i Estelle, a samo osam sati kasnije Faulkner je umro. Bio je 6. srpanj 1962. pola dva ujutro. Liječnici su pokušali sve, 45 minuta mu je liječnik masirao srce ali nije bilo spasa. Faulkner, div američke i svjetske književnosti umro je u 64. godini. Pokopali su ga dan poslije na groblju svetog Petra u Oxfordu. Rijeke sućuti dolazile su sa svih strana, na pogrebu je bilo mnogo novinara. Poruka obitelji koja je željela mir bila je: “Dok ga ne pokopamo on pripada obitelji. Poslije toga pripada svijetu”.



William je pio cijeli život osim kada je – pisao. Tada, ni kapi! Zgodna je anegdota da je odbio poziv Jackie Kennedy za večeru rekavši:”Dalek je to put da bih jeo”.

Većinu je vremena potkraj života provodio kod kćeri u Virginiji a posljednjih je 15ak godina života bio jako popularan, smatrali su ga velepolanikom američke kulture u Europi, Japanu i Južnoj Americi. Posljednji je roman “Lupeži” koji je izašao 1962. malo prije smrti. Pokopan je u obiteljskoj grobnici u Oxfordu zajedno s obiteljskim prijateljem a tko je, ne znamo, osim da su inicijali E.T. Na trgu u Oxfodu skulptura je Williama Faulknera. Posthumno je dobio još jednog Pulitzera, 1963. za The Reivers.

Mnogo je priča oko Faulknera a mi ćemo samo ukratko reći – govorkanja kako je kraj njega pokopan i njegov pas nisu točna. U grobnici Faulknerovih počiva William, žena Estelle, posinak Malcolm a četvrti je taj E.T. Nitko ne zna tko je to. Odnosno, zna Faulknerov nećak Jimmy.

Neko je vrijeme radio u pošti ali su ga, po legendi, otpustili jer je čitao. Zapravo, otpustili su ga jer je pio.

Posinak, Malcolm, kao i pokćerka Victoria, svaki na svoj način imaju sjećanja na Faulknera. Malcolm je rođen u Šangaju gdje mu je otac službovao, a umro je s 54 godine nakon duge bolesti. Završio je medicinu, ratovao u Drugom svjetskom ratu a knjiga “Bitterweeds: Life with William Faulkner at Rowan Oak” koju je napisao o poočimu,

Faulkner je napisao i knjigu za djecu – The Wishing Tree

William Faulkner je po mnogima najveći američki romanopisac i jedan od najvećih svjetskih prozaika. Raskošne je invencija, “vatromet tehničke virtuoznosti, dominantna tragička i tragičko-ironijska vizija života u kojoj vlada usud” ali to ublaži i oživi s drastično komičnim scenama. Istražuje ponore zla i opsiuje sve što se događa ali se o tome ne priča: ludilo, incest, ubojstva, masakriranje, silovanje, linč, bratoubojstvo, čedomorstvo. A s druge strane on piše o ljudskosti i naglašava vrline, hrabrost, sućut, ponos, ljubav, čast i žrtvu. Faulknerov je utjecaj na svjetsku književnost ogroman jer je utjecao na pisce iz raznih djelova svijeta – od Camusa, Marqueza, Vargasa Llose, Toni Morrison…

Govor pri primanju Nobelovu nagradu 1949. i danas se smatra kako je to bio najbolji govor ikada na dodjeli nagrade, a postao je i najpoznatijim.

“„Pjesnikova je, spisateljeva, privilegija pomoći čovjeku da izdrži tako što će mu uzdizati srce, podsjećati ga na hrabrost i čast i nadu i ponos i suosjećanje i milosrđe i žrtvu, sve ono što je dalo sjaj njegovoj prošlosti. Pjesnikov glas ne mora biti tek puki zapis o čovjeku, on mu može biti jedan od potpornja, jedan od stupova koji će mu pomoći izdržati i nadvladati.“ ”

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   26/6/2018, 8:32 am


“Zapadni svet” je izmislio Čarls Dikens

Zapadni svet (Westworld) je američka televizijska serija kablovske kuće HBO koju su kreirali Džonatan Nolan i Lisa Džoj. Serija je urađena na osnovu istoimenog filmskog klasika iz 1973. godine.

Radnja čitave serije odigrava se u svetu nazvanom Zapadni svet, zabavnom parku napravljenom po ugledu na Divlji zapad koji je naseljen programiranim androidima koji ne mogu da se razlikuju od pravih ljudi. Zapadni svet posećuju bogataši koji su platili ogromnu sumu novca kako bi bili na mestu u kom mogu da rade šta god oni poželeli, bez straha da će ih neko od domaćina ubiti.

Malo je poznato da je slavni engleski pisac Čarls Dikens, još u 19. veku, u jednoj od svojih priča stvorio Zapadni svet. Naime, on je tokom 1837. i 1838. godine objavio seriju kratkih priča u časopisu Bentley’s Miscellany. U jednoj od ovih priča (The Full Report of the First Meeting of the Mudfog Association for the Advancement of Everything) sastaje se grupa naučnika koja raspravlja o raznim idejama. Ovom prilikom izvesni gospodin Čopernos iznosi predlog o izgradnji tematskog parka naseljenog autonomnim mašinama koje izgledaju i ponašaju se kao ljudi. U ovom tematskom parku bogati posetioci bi mogli da se iživljavaju nad automatima i da ih uništavaju bez ikakvih posledica.
Postoji još sličnosti između ova dva tematska parka. Zapadni svet prikazuje malo mesto u doba naseljavanja Divljeg zapada, dok onaj koji je zamislio Čarls Dikens oslikava ruralnu englesku sa putevima, mostovima, selima… Dikensov park naseljavali bi i automati policajaca, kočijaša, starica i drugih tipičnih stanovnika engleskog sela.
Izgleda da je jedina razlika između ova dva parka u njihovoj veličini. Čarls Dikens je zamislio da zauzima površinu od deset kvadratnih milja dok se Zapadni svet prostire na više od pet stotina milja.

Kao da su ljudi oduvek imali ideju da zabavne parkove nasele robotima nad kojima će moći da se iživljavaju.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   26/6/2018, 8:34 am

STIVEN KING NAS U NOVOJ KNJIZI PODSEĆA KOLIKO MRZI FILM “ISIJAVANJE”

Nije velika tajna da Stiven King ne voli filmsku adaptaciju romana Isijavanje. Kingovi poštovaoci znaju, ljubitelji filmova znaju, Stenli Kjubrik zna. Čini se da svi znaju. Ali ako ste poslednje tri decenije godina živeli ispod kamena tu je dobri, stari, Steva Kralj da vas informiše.

U svom novom romanu Autsajder (The Outsider) kralj horora baca otrovnu strelicu ka Stenliju Kjubriku čiju je filmsku adaptaciju njegovog romana jednom prilikom nazvao „lepim, prelepim kadilakom, ali bez motora“.

U jednom poglavlju romana Autsajder King prikazuje lika koji gleda Kjubrikov film Staze slave zato što je, opet po junakovom mišljenju, „bolji od Isijavanja“.

Iako su publika i kritičari film Isijavanje proglasili jednim od najboljih horora svih vremena Stiven King ga je okarakterisao površnim i bez dubljeg značenja.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9800

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   26/6/2018, 8:36 am


Dve verzije romana “Paklena pomorandža”

Postoje dve verzije čuvenog romana Entonija Bardžisa Paklena pomorandža zato što su se američki izdavači bojali da će njihovoj publici ideja o iskupljenju kriminalca delovati nerealno.
„Spreman sam da se odreknem knjige po kojoj sam najpoznatiji ili koja je najpoznatija“, rekao je jednom prilikom Entoni Bardžis. „Veoma brzo je postala grubi materijal i osnova za film za koji se čini kao da slavi seks i nasilje. Film je doprineo da čitalačka publika pogrešno shvati o čemu se radi u knjizi i to pogrešno razumevanje će me pratiti do smrti. Zbog ove pogrešne interpretacije nije ni trebalo da napišem knjigu.“

Čini se da Entoni Bardžis nije ljubitelj filma koji je na osnovu njegove knjige snimio Stenli Kjubrik. Razlog je taj što su i Kjubrik i prvobitni američki izdavač romana Paklena pomorandža potpuno promašili poentu priče – iskupljenje. Uprkos protivljenju pisca prvi izdavač je knjigu objavio bez poslednjeg poglavlja. Iako su sva ostala izdanja imala i to poslednje poglavlje Stenli Kjubrik je svoj film bazirao na prvoj knjizi. Zbog toga je Kjubrik filmskoj publici prikazao depresivnu priču sa gorkim, ciničnim, krajem. Poruka filma je da se ljudi ne mogu promeniti.

Kraj prvobitne knjige, onako kako ju je napisao Bardžis, ima pozitivnu notu. Kjubrik je kasnije rekao da je za to poslednje poglavlje saznao kada je rad na scenariju već dospeo u završnu fazu, ali je to poglavlje smatrao neuverljivim i nerealnim.

Za potonje izdanje knjige u kome se nalazilo i nedostajuće poslednje poglavlje Bardžis je napisao i uvod kome je razjasnio ono što je želeo da poruči romanom. A glavna poruka priče jeste da ljudi mogu da se promene. Prvobitni izdavač i Stenli Kjubrik su ignorisanjem poslednjeg poglavlja potpuno izmenili poruku priče koja govori o slobodnoj volji, promeni i iskupljenju.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zanimljivosti o piscima
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Књижевност - занимљивости
» Zanimljivosti iz sveta fudbala
» Zanimljivosti iz tenisa
» Zanimljivosti iz astronomije
» Zanimljivosti iz hemije
Strana 17 od 18Idi na stranu : Prethodni  1 ... 10 ... 16, 17, 18  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-