Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zanimljivosti o piscima

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 9 ... 15, 16, 17, 18, 19, 20  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Sre 3 Jan - 12:09

Крајем 1901. године, Руска православна црква је након дужег оклијевања, екскомуницирала (одлучење,изопштење из црквене заједнице) Лава Николајевића Толстоја.
Овај чин, Руска православна црква објаснила је у једној посланици, а у којој се наводи да се славни писац погордио и почео да пише и говори против Цркве и хришћанства, стварајући неко ново јеванђеље.
Занимљиво је што га власт (против које је такође писао и говорио), није смјела ухапсити и затворити у затвор, јер је писац био толико славан у Русији и свијету, да се власт бојала побуне.
Његови потомци, али и угледни књижевни кругови, затражили су од (сада већ блаженопочившег) патријарха московског и све Русије, Господина Алексеја да Црква поништи екскомуникацију, али је он то одбио уз образложење да писца и његову улогу у књижевности изузетно поштује, али Толстој не може да се покаје, а самим тим ни Црква не може да поништи своју одлуку.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Sre 3 Jan - 12:09

Џорџ Бернард Шо, ирски драмски писац, је сматрао да је српска ћирилица најсавршеније писмо на свету и један заокружен и логичан систем.
У свом тестаменту је оставио £367,233 Енглезу који успе да реформише и упрости енглеску абецеду по узору на Вукову ћирилицу (једно слово један глас).
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Pon 22 Jan - 12:40


Ostrvo krsta (The Isle of the Cross), Herman Melvil
Pitanje je da li postoji pisac čiji su svi romani dospeli na listu najčitanijih. Još je veće pitanje da li postoji onaj čiji su svi rukopisi uspeli da budu i objavljeni. Neki rukopisi čak i poznatih pisaca bili su uništeni, ukradeni, odbijeni ili zauvek zaključani u fioci samog autora.

Iako je Mobi Dik (Moby Dick) danas veoma popularan roman, u vreme objavljivanja bio je potpuni neuspeh, bar u komercijalnom smislu. Ista sudbina zadesila je i naredni Melvilov roman Pjer (Pierre; or, The Ambiguities).

Stoga se on 1853. bacio na pisanje romana Ostrvo krsta koji je navodno nastao prema istinitoj priči za koju je Melvil čuo tokom svog putovanja na Nantaket.

Prema priči, Agata Heč, ćerka čuvara svetionika u Masačusetsu udala se za mornara koji ju je napustio kada je ostala u drugom stanju i vratio se ‒ 17 godina kasnije. Nakon što je čuo ovu priču, Melvil ju je najpre ispričao jednom drugom piscu, inače svom prijatelju, Natanijelu Hotornu, međutim ovaj je rekao kako bi tu priču ipak trebalo da napiše Melvil. On je taj savet i poslušao, u nadi da će napokon imati sreće sa prodajom romana, no izdavačka kuća nije delila njegovo oduševljenje pričom.

Iako su tačni razlozi ostali nepoznati, izdavačka kuća Harpers je odbila ovaj roman, a danas se spekuliše da su to učinili iz bojazni da ih akteri ove priče ne bi kasnije tužili. Danas je ovaj rukopis potpuno izgubljen.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 8 Feb - 20:19

Čudna smrt zaljubljene književnice
Branislav Krivokapić

Ovo činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće jedno je od odrednica moje životne koncepcije.

Ovo činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće jedno je od odrednica moje životne koncepcije. To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno“, napisala je u oproštajnom tekstu jedna od najobrazovanijih Srpkinja 20. veka Anica Savić-Rebac. A onda je sela na kanabe, prekrila glavu jorganom i ispalila sebi metak u srce.

Svedočanstva

Krhka, ali energična – Anica kao zrela žena (slika 1); Anica Savić, devojčica koja je bila „čudo od deteta“(slika 2); Anica sa majkom Julijanom i ocem Milanom Savićem koji je preveo Geteov „Faust“ (slika 3); prva strana spomenara Anice Savić kad je imala 11 godina (slika 4); Jedan od rukopisa Anice Savić (slika 5); Miloš Crnjanski nikad nije prestao da misli na Anicu (slika 6); Anica i Hasan Rebac – ljubav koju je samo smrt mogla da ugrozi (slika 7).

Tragična smrt književnice i profesora Beogradskog univerziteta Anice Savić-Rebac (1892–1953) po mnogima je zagonetnija i od sudbine pesnika Branka Miljkovića. O motivima njenog samoubistva decenijama su ispredali izmišljotine, sve do onih najprizemnijih. U sjajno dokumentovanoj monografiji „Život Anice Savić-Rebac“, Ljiljana Vuletić je po prvi put iznela tezu da samoubistvo ove izuzetne žene nije bilo „samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije“.

Čudo od deteta


Anica je rođena 4. oktobra 1892. u Novom Sadu kao jedino dete Milana Savića, književnika, i Julijane Savić, rođene Davidovac, domaćice. Još kao gimnazijalka čitala je u originalu antičke i moderne pisce, prevodila, sa 13 godina objavila prve pesme u Brankovom kolu, a sa 17 napisala prvi esej. „Ceo je Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom...“, zapisao je Milan Kašanin. A prijatelj kuće Savića, pesnik Laza Kostić, čija je Anica bila ljubimica, ovako je doživeo njene prve pesme: „Kad pogledam one svoje prvence – a bio sam tri-četiri godine stariji od nje – čisto bih sve bacio k vragu“.

Slikar Uroš Predić jedini je strahovao od Anine darovitosti. Ljiljana Vuletić navodi pismo Milanu Saviću u kome Predić kaže da je „sa divljenjem, ali i sa nekim neizvesnim nemirom pročitao Aničin sastav o renesansi“. I dodaje: „To je suviše za jedno dete.“

Zlobni Crnjanski


U knjizi Ljiljane Vuletić objavljeno je i do sada nepoznato ljubavno pismo Miloša Crnjanskog koje potiče iz vremena 1919/20. kada se Anica, nakon diplomiranja na studijama klasične filologije, kretala u beogradskim književnim krugovima u društvu Isidore Sekulić, Desanke Maksimović, Andrića, Vinavera... Crnjanski tada objavljuje „Liriku Itake“ i u okviru nje pesmu „Reljef sa likom Danta“ posvećenu Anici. A u pismu koje je pronašla Ljiljana Vuletić kaže: „Radovao bih se kad bi mi dopustili da s Vama sa Kalemegdana gledam na daleke šume.“

Romansa je, međutim, izostala. Uvređen zbog odbijanja, Crnjanski je u vreme kada se Anica odvažila da preda rukopis zbirke „Večeri na moru“ izdavaču poslao pismo sledeće sadržine: „Gđa Savić je pesnička duša nema sumnje – ali ovo je slaba zbirka – i nema je smisla izdavati. To je i mišljenje Andrićevo“, napisao je Crnjanski uz molbu da to ostane „među nama“.
Ovaj vanredno ružni gest Ljiljana Vuletić doživljava prevashodno kao plod povređene muške sujete koji, kako kaže, ne umanjuje veličinu književnog dela Miloša Crnjanskog. Anica je zbirku „Večeri na moru“ objavila devet godina kasnije, a da li je ikada saznala za „preporuku“ Crnjanskog, nije poznato. Šta je mislila o njemu, najbolje se vidi iz prepiske sa Milanom Kašaninom gde kaže: „To je jedan koji bi mogao da bude Arijel, kad ne bi tako često hteo da bude Kaliban.“ (Arijel je dobri duh, a Kaliban nakazna i zlobna neman u Šekspirovoj „Buri“) Ipak, taj Kaliban nije prestao da misli na Anicu, pa i posle njene smrti pisao je o njoj s najvećim pijetetom.

Brak i karijera

Godine 1921. Anica se udala za Hasana Repca, službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS. Iako su na prvi pogled bili sušte suprotnosti, njihova je ljubav bila toliko velika, da je ništa nije moglo ugroziti. Ljiljana Vuletić navodi ocene njihovih prijatelja koji su govorili da su se Hasan i Anica i nakon više decenija zajedničkog života ponašali kao ljudi između kojih je upravo planula ljubav. „Razmenjivali su samo ljubav za ljubav“, seća se jedan od njih.

U kući je Anica bila obična žena svoga muža, obavljala je sve uobičajene kućne poslove, kuvala, spremala. I uporedo gradila karijeru. Kakva je bila profesorka latinskog jezika u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, najbolje govori činjenica da su kod strogog profesora Veselina Čajkanovića studenti polagali bez odgovaranja čim bi rekli da im je u gimnaziji predavala Anica Savić-Rebac.
oput oca koji je preveo Geteovog „Fausta“, i Anica je kao prevodilac dosegla visoke domete. Njegoševu zahtevnu „Luču mikrokozmu“ prevela je i na nemački i na engleski, sa latinskog na srpski prevela je Lukrecijeve stihove, a sa nemačkog dela Tomasa Mana („Smrt u Veneciji“, „Tristan“...) s kojim je ostvarila zanimljivu prepisku. Doktorsku disertaciju „Pretplatonska erotologija“ odbranila je 1933, a oktobra 1946. postaje vanredni profesor Beogradskog univerziteta.
Disala ljubav

Iste noći kad je Hasan Rebac umro, Anica je sebi prerezala vene. No, morfijum koji je pre toga sama sebi ubrizgala da bi ublažila bolove pri sečenju vena usporio je krvarenje te su je teškom mukom spasli. Nakon Hasanove sahrane komšinica i kućna prijateljica Darinka Grabovac predala joj je pismo koje je Hasan ostavio. „Kad bih se još jednom rodio, samo bih tebe voleo“, čitala je i plačući rekla Darinki: „Metnućeš mi ga u kovčeg.“

Iako je javno najavljivala da će se ubiti, i to dva puta bezuspešno pokušala, njeno samoubistvo izazvalo je veliko zaprepašćenje i brojne komentare. U kolumni za „Republiku“ Aničin prijatelj Stanislav Vinaver napisao je da je ona oduvek zastupala ideju da „iz života treba otići blagovremeno“. A Ljiljana Vuletić smatra da je, odričući se života lišenog smisla, Anica afirmisala ljubav kao najvišu vrednost egzistencije. Iako predstavnik moderne evropske misli i aktivni učesnik u evropskim kulturnim zbivanjima, Anica Savić-Rebac je, rekao bi Mika Antić, „disala ljubav“. Ljubav kakvu malo ko doživi.

Deo fotografija preuzet iz monografije “Život Anice Savić-Rebac“ Ljiljane Vukelić

Stubovi civilizacije

U putopisu iz Jugoslavije „Crno jagnje i sivi soko“, engleska književnica i Aničina prijateljica Rebeka Vest posvećuje jedno poglavlje Anici i Hasanu dajući im imena Milica i Mehmed. Rebeka Anicu i Hasana doživljava kao stubove civilizacije, „stubove na kojima počiva kuća koja nam je neophodna da se u nju sklonimo ukoliko ne želimo da nas vetrovi prirode oduvaju“.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 15 Feb - 13:44

Oni su genijalci i veliki mislioci, ali su patili od mentalnih poremećaja
Business Insider donosi 11 velikih mislilaca u istoriji za koje se smatra da su patili od neke vrste psihičkog poremećaja

Primjera mentalnih poremećaja među političkim čelnicima i kreativnim genijima je mnogo više nego među opštom populacijom, pokazala su istraživanja. Iako je nemoguće biti potpuno siguran u tačnu dijagnozu istorijske figure, istraživači su se prepustili nagađanju. Business Insider donosi 11 velikih mislilaca u istoriji za koje se smatra da su patili od neke vrste psihičkog poremećaja

"Veliki emancipator" Abraham Linkoln je uspio da vodi zemlju kroz jedno zaista teško vrijeme, uprkos tome što je patio od teške depresije većinu svog života. Prema pisanju jednog od Linkolnovih biografa, američkog predsjednika je jedan prijatelj opisao kao 'najdepresivniju osobu koju je ikada vidio'. I njegova majka i brojni članovi porodice njegovog oca imali su simptome teške depresije, što ukazuje da je imao genetske predispozicije za oboljenje.

Kada je poznati kompozitor Ludvig van Betoven umro od oboljenja jetre 1827. bila je to posljedica toga što je svoje brojne zdravstvene probleme decenijama rješavao – alkoholom. Nažalost, mnogo toga od čega je Betoven možda patio vjerovatno se moglo liječiti današnjim lijekovima, uključujući i bipolarni poremećaj, piše Business Insider.

Betovenovi napadi manije bili su dobro poznati njegovom krugu prijatelja, a kada je bio u tom periodu, mogao je da sastavi brojna djela odjednom. Štaviše, njegova najslavnija djela nastala su upravo u tim njegovim 'mračnim momentima'. Nažalost, planirao je i da izvrši samoubistvo, što je napisao svojoj braći u pismu.

Početkom 1813. prolazio je kroz težak depresivan period da je prestao da brine o svom izgledu. Takođe, prestao je u potpunosti da komponuje tokom tog vremena.

Norveški slikar Edvard Munk je imao je napade panike. Najpoznatiji napad panike na svijetu desio se u Olsu u januaru 1892. Munk je zabilježio epizodu u svom dnevniku:

"Jedne večeri sam hodao stazom, grad je bio na jednoj strani, a u nastavku se protezao fjord. Osjećao sam se umorno i bolesno. Zaustavio sam se i pogledao preko fjorda - Sunce je zalazilo, a oblaci su postajali krvavo crveni. Osjetio sam kako vrisak prolazi kroz prirodu."

To je iskustvo uticalo na umjetnika tako duboko da je iznova vrtio taj trenutak u glavi i na kraju naslikao dvije slike, dva pastela, i litografiju na osnovu svog iskustva.

Iako nije poznato je li Munk imao više napada panike, bilo je slučaja mentalnih bolesti u njegovoj porodici. Naime, kada je nastala ova slika njegova bipolarna sestra bila je u duševnoj bolnici.

Ako je suditi prema riječima njegovih savremenika, poznati umjetnik Mikelanđelo je bio 'zaokupljen svojom stvarnošću'. Većina muških članova njegove porodice je imala slične simptome. Mikelanđelo je imao i poteškoća u ostvarivanju odnosa s ljudima; imao je tek nekoliko prijatelja i nije došao na bratovu sahranu.

Sve to, u kombinaciji s njegovom očiglednom genijalnošću u matematici i umjetnosti, navelo je istraživače da vjeruju da je Mikelanđelo bio autističan.

Prije ranih tridesetih, Čarsl Dikens je bio najpoznatiji autor u svijetu. Bio je bogat i činilo se da ima sve. No, nakon što je proživio nevjerovatno teško djetinjstvo, kada je morao raditi u fabrici jer je njegov otac završio u zatvoru, Dikens je počeo da pada u depresiju prije pisanja svakog novog romana.

jutn je patio od velikih uspona i padova u raspoloženju, što ukazuje na bipolarni poremećaj, u kombinaciji s psihozama
Njegova depresija pogoršavala se s godinama, dok se nije na kraju razveo od svoje supruge, majke njihovo desetero djece, i otišao da živi sa osamnaestogodišnjom djevojkom. Nakon što je učestvovao u nesreći voza četiri godine prije smrti, u kojoj je ostao nepovrijeđen, ali je bio prisiljen da pomogne umirućem putniku, depresija je uništila svu njegovu kreativnost.
Naučnici još uvijek raspravljaju od kojih je tačno problema patio Čarls Darvin, ali koji god oni bili, bili su ozbiljni.

Dok je Darvin uglavnom bio usredotočen na fizičke simptome za koje je smatrao da su uzrok svih njegovih patnji: stalno drhtanje, mučnina, histeričan plač i vizuelne halucinacije (između ostalog), izgleda da je korijen svega toga bila agorafobija. Darvinov strah od ljudi išao je tako daleko da je izbjegavao i razgovore sa svojom djecom.

Kao i Linkoln, piše T-portal.hr, Vinston Čerčil je bio veliki vođa koji se borio s međunarodnim svađama, ali i sopstvenim mentalnim borbama u isto vrijeme.

U svojim 30-im godinama dok je sjedio u parlamentu razmišljao je o samoubistvu. Prijateljima se žalio da ga proganja 'crni pas depresije'. Mnoge noći proveo je budan pišući. Sve je to na kraju rezultiralo s napisane 43 knjige, piše Business Insider.

Vaslav Nijinski smatra se najvećim muškim plesačem svoga doba. Nijinski je bio poznat po svojim intenzivnim nastupima, divovskim skokovima, i sposobnošću za ples na prstima (en pointe), nešto neuobičajeno među muškim plesačima u to vrijeme. Nažalost, do njegove 26. godine sve su izražajniji bili simptomi šizofrenije, te je ostatak svog života proveo u duševnim bolnicama.

Kurt Godel je bio brilijantan logičar i matematičar, kao i savremenik i veliki prijatelj Alberta Ajnšatajna. No s druge strane, strahovao je od toga da neko želi da ga otruje.

Bio je toliko siguran u to da je jeo samo onu hranu koju je njegova supruga kuvala, pod uslovom da prvo ona okusi hranu, za svaki slučaj. Kada je njegova supruga bila hospitalizovana šest mjeseci, Godel je jednostavno prestao da jede i izgladnio je do smrti.

Lav Tolstoj nije patio od očiglednih znakova depresije do srednje dobi, ali kad ga je pogodila, bilo je teško. Prošao je kroz ozbiljne promjene ličnosti, preispitivanja skoro svega u svom životu.

Tolstoj je savršen primjer nekoga ko naizgled ima sve i kome je bolest oduzela sve to: uprsko tome što je bio iz imućne porodice, što je bio poznati pisac te otac 13 djece, na kraju su ga njegovi demoni izluđivali mišlju o samoubistvu.

Jednog od najvećih naučnika i genija svih vremena, Isaka Njutna bilo je najteže dijagnostifikovati, ali istoričari su saglasni da je u njegovom slučaju bilo dosta toga. Njutn je patio od velikih uspona i padova u raspoloženju, što ukazuje na bipolarni poremećaj, u kombinaciji s psihozama.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 15 Feb - 13:45

Tanka je linija izmedju genijalnosti i ludila......Danilo Kis je rekao da svaki pisac ima svakodnevnu dilemu dal' da izvrsi samoubitsvo ili ipak napise neko dijelo .
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 15 Feb - 13:53

5 francuskih pisaca koji su promenili književnost zauvek

Postoji bezbroj čuvenih i slavnih francuskih književnika. Njihovo stvaralaštvo ostavilo je veliki uticaj na mnoge pisce svetske književnosti. Francuski pisci bili su začetnici mnogih žanrova i stilova pisanja. Bilo je teško izdvojiti samo 5 francuskih pisaca koji su promenili književnost zauvek. Pročitajte kratke biografije i najbitnije činjenice o francuskim piscima koji su svojim perom uspeli da promene svet.

Molijer

Molijerovo pravo ime bilo je Žan Batist Poklen. Rođen je 1622. godine. Njegovi roditelji su radili na francuskom dvoru, ali njega to nikada nije zanimalo. Bio je umetnička duša i znao je da njegovo mesto nije na dvoru. Priključio se putujućem pozorištu gde je počeo da radi prvo kao glumac kasnije i kao režiser.

Kada se vratio u Pariz počeo je da piše komedije. U svojim komedijama ismejavao je najviše ljudsku glupost, lekare, pa čak i smrt. Smatra se najvećim majstorom smeha u svetskoj književnosti. Njegova komedija Tvrdica bila je inspiracija mnogim piscima. Obavezna Lektira Kir Janja koja se obrađuje u srednjoj školi, a koju je napisao Jovan Sterija Popović inspirisana je upravo tom Molijerovom komedijom i dan danas se obrađuje u srednjim školama.

Njegove komedije su bile uspešne jer je razumeo šta može dobro da nasmeje ljude. Pisao je razne vrste komedija kao što su: komedija naravi, komedija karaktera, komedija sa baletom i muzikom, komedija običaja, dramatična komedija i druge. Najpoznatije njegove komedije su: Škola za muževe, Škola za žene, Zaljubljeni lekar, Tvrdica, Tartif i Don Žuan.

Onore de Balzak

Rođen je 1799. godine. Njegova porodica nije bila bogata i od malena je morao da radi u polju. Školovao se u internatu daleko od porodice. Bio je jako nestašan, uvek željan pažnje i slave. Kasnije je otišao u Pariz gde je studirao Pravni fakultet.
Radio je mnoge poslove u kojima nije bio uspešan. Počeo je da piše jer je video da ima talenta i želeo je da postane slavan. Pripadao je francuskom realizmu. On je sam dodao plemićko de u svom imenu. Sva dela je napisao u najkraćem roku, neke romane je uspeo da napiše i za nekoliko dana. Znao je šta ljudi vole da čitaju i to je i pisao. Zanimljivo za njegovo stvaralaštvo je to što je sve svoje romane objedinio u jednu celinu i nazvao je Ljudska komedija. Neki romani koji se nalaze u toj zbirci su: Čiča Gorio, Izgubljene iluzije, Evgenija Grande, Sjaj i beda kurtizana, Jedna mračna afera. Likovi u njegovim romanima su bili raznoliki i voleo je da vrati iste likove u sledeći roman. Bio je prvi koji je koristio tu tehniku.

Može se reći da je bio tipičan Francuz kada je reč o njegovom ljubavnom životu. Iako nije bio preterano lep ni zgodan uvek je imao ’’ono nešto’’ što je privlačilo žene različitih uzrasta. On je imao ljubavnice mlađe od njega i po 20 godina, ali je on više voleo starije žene. Uvek je imao u isto vreme i po dve ljubavnice.

Nije razmišljao o tome da se skrasi dok nije počeo prepisku sa jednom starijom plemkinjom Hanskom koja je bila udata. Njihova priča liči malo na današnje ljubavne priče u kojima se ljudi dopisuju dugo sa nepoznatom osobama (neki se čak i zaljube tako) dok se konačno ne upoznaju. Oni su se upoznali i posle 17 godina kada je ona postala udovica se udala za njega više iz sažaljenja, jer je on bio bolestan. Ona je zatrudnela i posle samo nekoliko meseci u braku on je umro.

Uzbudljiv život ovog francuskog književnika je iznedrio i veći broj neverovatnih književnih dela, pa ne čudi što sabrana dela Onore de Balzaka spadaju u najštampanije knjige francuskih književnika.

Viktor Igo



Rođen je 1802. godine. Njegova majka je ubrzo posle njegovog rođenja pobegla sa njim u Pariz jer nije više mogla da trpi neverstva njegovog oca. Viktor je imao obrazovanje na visokom nivou što se može primetiti i u njegovim prvim delima koje je počeo da piše u tinejdžerskim godinama. Stihove koje je on pisao sa 15 godina primetili su članovi Francuske akademije.

Oženio se sa 20 godina sa Adel Fuše i imali su četvoro dece. Bio je prognan iz Francuske od strane Napoleona III. Iako je bio pomilovan kasnije nije se vratio u domovinu sve dok Napoleon III nije umro. Kada se vratio nastavio je da se bavi političkim životom i ušao je u Senat i Narodnu skupštinu.Njegov najveći uzor je bio Šatobrijan, koji je bio začetnik francuskog romantizma. Viktor je pisao: poeziju, romane, govore, polemike i drame. Najpoznatija dela koja je napisao su: Jadnici, Čovek koji se smeje, Dvadeset treća, Kromvel, Napoleon Mali, Bogorodičina crkva u Parizu, Poslednji dan osuđenika na smrt i druga.

Vatikan je mnoga njegova dela proglasio zabranjenim.

Volter


Pravo ime mu je bilo Fransoa Mari Arue. Završio je srednju školu, ali od studija je odustao. Proveo je godinu dana u zatvoru zato što je uvredio regenta Filipa Orleanskog. Bio je proteran iz Francuske i otišao je Englesku. Iz Engleske je bio proteran kada je izdao Filozofska pisma. Kada se vratio u Francusku bavio se naučnim eksperimentima koji su bili radovi Isaka Njutna. Zbog nesuglasica sa kraljem Fridrihom II biva opet proteran i odlazi u Švajcarsku.

Najveći deo svog života proveo je u izgnanstvu. Za to vreme je napisao i najviše svojih dela. On je voleo novac i luksuz. Za razliku od ostalih umetnika koji su život provodili u bedi, on je umeo da barata sa novcem i živeo je lagodno do kraja života. Osim što je bio književnik iz doba prosvetiteljstva, bio je filozof i istoričar.

Pisao je priče, drame i romane. Njegova najbolja dela su: Kandid, Filozofska pisma, Plejada, Filozofski rečnik i tako dalje.

Aleksandar Dima


Rođen je 1802. godine kao i Viktor Igo. Njegov otac je bio poznati general Tomas Aleksandar Dima i prvi general afrikanskog porekla u Evropi. Nekon smrti njegovog oca Aleksandrova majka nije mogla da mu pruži dobro obrazovanje tako da je mnoge stvari sam naučio. Sa 20 godina odlazi u Pariz gde počinje da radi palati.
Nakon nekoliko uspešnih drama on počinje da piše i romane. Izdao je u novinama nekoliko serijskih romana. Aleksandar Dima je jedan od prvih pisaca koji piše feljtone za novine. Značajan je i za pozorište jer je prvi napisao žanr istorijska romantična drama. Neka njegova dela bila su zabranjena u Rusiji.

Dimini romani doneli su mu veliki novac ali on je živeo luksuzno i trošio je mnogo para na žene. Voleo je da putuje i pisao je knjige o svojim putovanjima u Rusiji i Italiji. Takođe se borio protiv rasizma. Napisao je preko 300 romana i drama. Njegova najpoznatija dela su: Tri musketara, Grof Monte Kristo, Kraljica Margot, Henri III i njegov dvor, Dvadeset godina nakon.i tako dalje.

Jedno je sigurno, svi ovi francuski pisci u u nekom trenutku književne istorije ostavili duboki trag. Neko preferira Molijerove komedije, dok neko preferira fantastične drame poput Igoovih Jadnika. Jedino što možemo da preporučimo, jeste da se uvalite udobno u fotelju i počnete da čitate, a idealan način da počnete da vežbate svoje znanje francuskog jezika, jeste da prevodite knjige sa francuskog na srpski jezik.

Izvor: Ccf.org.rs
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 15 Feb - 13:55

Događaji koji su obeležili književnost u 2017.

Jasmina Vrbavac, književna kritičarka i članica NIN-ovog žirija: Ova godina je izgleda bila prepuna nesporazuma i izneverenih očekivanja.

Godina je kao i uvek započela NIN-ovom nagradom i čini se da je ona dosledno ostala nagrada koja iznenađuje i ne ide u susret tipovanju javnosti.

Sredinom godine Ministarstvo kulture je organizovalo Beogradski kontrapunkt – zanimljivu debatu na temu „Šta književnost može u današnjem vremenu“, na koju su bili pozvane sve same književne zvezde – Ju Hua, Begbede, Danojlić, Prilepin… Međutim, okrugli sto je bio zatvoren za javnost, sa njega je izveštavalo nekoliko istaknutih novinara, ali u javnosti nije postignut veliki efekat. Transkript razgovora je objavljen prekasno u vidu novinskog separata, tako da se odgovor nametnuo sam po sebi.

Konačno, pred kraj godine, na Sajmu knjiga se predstavila nobelovka Herta Miler. Kako nam nobelovci ne dolaze baš često, ovaj događaj je trebalo da bude u žiži književne javnosti. Međutim, ovoga puta se pretvorio u niz nesporazuma, uvreda i nerazumevanja. U njega su se umešale politika, subjektivne procene, lični animoziteti. Da li je i sama Miler nagradu dobila iz vanknjiževnih ili iz književnih razloga, ovoga puta su propustili da procene praktično svi čitaoci iz Srbije.

Branko Kukić, pisac i izdavač

Knjiga sabranih pesama Raše Livade koju su priredili Borislav Radović i Milutin Petrović, a izdao Treći trg. Sve čega se Raša Livada prihvatio i što je stvorio u životu bilo je vrhunsko. Pored tri knjige poezije, priredio je dve antologije svetske poezije i pokrenuo prvi put kod nas časopis za svetsku književnost Pismo. Sve je ovo bilo od velikog značaja za našu savremenu književnost. Raša Livada je umeo da nađe savršen balans između naše i strane književnosti. Iako je bio čovek staroga kova u najlepšem značenju tog izraza, njegov smisao za novo bio je fascinantan.

Želim da istaknem novi roman Sredozemlje Sava Stjepovića. Dobili smo jednog pisca koji nije pod uticajem uvozne književnosti, naše stare boljke i nepoverenja u sebe. Ovaj roman je crna slika modernog sveta napisan u duhu značajnih romana kakve su pisali Kafka, Broh i Muzil, ti veliki posmatrači raspada vrednosti i uspona beznačajnosti. Savo je, inače, jedan od najboljih knjižara u Srbiji, zaslužan za razvijanje ukusa mladih čitalaca i širenja najboljeg od književnosti i ideja.

U Srbiji nikada nisu mogla da se sastave dva dobra. Taman u jednom trenutku nešto sine, a onda te iza prvog ćoška sačeka glupost. Nedavno nas je nagradilo Ministarstvo kulture idejom da će knjige štampane ćirilicom biti u prednosti pri otkupu knjiga. Srbija, predata u ruke neukom svetu, stalno sebi potkresuje krila i na kraju će, prema onom proročanstvu, završiti „pod jednom šljivom“. Postavlja se pitanje otkuda pravo jednom čoveku ili grupi njegovih osionih i bandoglavih istomišljenika da odlučuju – kršeći ustav – kojim će pismom neko čitati i pisati, uprkos suprotnom mišljenju velikog broja izdavača i pisaca.

Vladimir Arsenić, književni kritičar

Najvažniji događaj 2017. godine svakako je pojavljivanje novih knjiga četiri meni draga i dodao bih veoma važna postjugoslovenska autora – romana Calypso Ognjena Spahića, romana Srebrna magla pada Srđana Srdića, zbirke priča Galerija likovnih umjetnosti u Osijeku Luke Bekavca, kao i poetske knjige Zemlja Zemlja Marka Pogačara. Postjugoslovenska književnost time dobija nove primere onoga što bi književnost trebalo da bude: oslobođena od svakog diktata tržišta i publike, lišena pomodarstva i banalizma jeftinih politikantskih nanosa, nezainteresovana za odnose moći koji joj nisu inherentni, udaljena od potrebe za ulizivanjem bilo kakvim komisijama i/ili žirijima. Ove knjige, svaka na svoj način, progovaraju o suštini sveta i, što je još važnije, maestralno barataju rečima. Jer, književnost je jezik, a ne život.

Odlazeća godina biće upamćena i po nastupu koji je nemački jezik imao na Sajmu knjiga. Objedinjeno su ga organizovale Nemačka, Švajcarska, Austrija i Lihtenštajn uz mrežu Traduki i udruženje Krokodil, koje je bilo izvođač radova na terenu. Projekat 4 zemlje 1 jezik pokazao je kako je moguće lišiti se sujete i napraviti nešto što ujedinjuje i zbližava četiri kulture i književnosti koje nastaju na jednom jeziku. Svaka sličnost s ovdašnjim prostorima je slučajna. Razlika u govorima koje su na otvaranju Sajma održali Karl Markus Gaus i Miro Vuksanović najbolji je primer zbog čega se nalazimo tu gde jesmo. Ono što je besedio član SANU je jasno pokazalo koliki put ovo društvo i kultura moraju da prođu da bi izašli iz samozadovoljavajuće izolacije.

Država je najlošiji gospodar, ali jedini kojeg institucije kulture imaju. Ponekad mu se omakne važna i dobra stvar pa je tako na trećem mestu ovogodišnje liste obnavljanje zgrade Narodne biblioteke „Jovan Popović“ u Kikindi u okviru projekta Gradovi u fokusu. Nije to ni izbliza dovoljno, posebno kad se istovremeno gasi biblioteka u Arilju, ali je izuzetno važno sačuvati ono malo javne, kulturne, bibliotečke, ali i književne infrastrukture koja ne donosi nikakav profit. Sačuvati knjige od potapanja kišom, renovirati zgradu koja se ionako nalazi pod zaštitom države, učiniti da korisnicima usluga biblioteke u Kikindi bude prijatnije možda deluje kao mali korak za čovečanstvo, ali će makar gospodina Gorskog učiniti srećnim.

Izvor: Danas.rs
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Uto 27 Feb - 11:01

Миодраг Лукић: Тајна успијеха Хазарског ријечника

Било је то, прије скоро три и по деценије, када сам сасвим случајно добио на читање књигу која је годину раније била вјероватно најслављенија у цијелом свијету. У години издавања преведена је на двадесет и пет језика, што вјерујем, није случај ни са једном другом књигом.

На полеђини је писало мишљење критичара, мислим да је био у питању неки њемачки критичар, да је то прва књига писана стилом двадесет и првог вијека. Дјечак коме су књиге и читање били испред, фудбала, музике и телевизије, какав сам ја био, дохватио је скоро грозничаво то чудо од књиге које је деветнаест година прије календара ушетало у двадесет и први вијек.

Колико је шестанестогодишњака способно да разумије књигу каква је Хазарски ријечник је тешко просудити, можда их данас има више него у вријеме када сам је ја читао у што сумњам, али у сваком случају ја нисам успио да разумијем, премда сам књигу прочитао два пута и обесхрабрено закључио да ћу и у двадесет првом вијеку морати да читам само оне књиге које су написане у прошлости јер тај стил који долази нећу моћи да разумијем, а ни заволим.

Прошло је неколико година осам или девет када сам се поново одлучио на читање Хазарског ријечника, вјероватно и зато јер су неколико хрватских псеудо интелектулаца оптужили Павића да је Милошевићевац баш због те књиге. Бацио сам се на читање тражећи разлог зашто неко тада најславнијег нашег писца прља политиком, али и поред најбоље воље и знатног труда и даље нисам много разумијевао. Одлучио сам био, да кад сам већ почео да се мучим читањем загонетних текстова, прочитам и остала Павићева дјела не бих ли проникнуо шта се крије иза овог стила у коме сам могао да се дивим само вјештини употребе ријечи и ничем више.

Учинило ми се да у роману „Предео сликан чајем“ наслућујем да би један од јунака романа могао бити тада акутелни предсједник Југославије Милан Панић, али како сам истог Панића доживљавао као америчку марионету и одвратног пајаца који лоше говори српски, нисам ни помислио да истражујем и утврдим да ли је баш он послужио Павићу као узор за лик човјека чија је фабрика производила отрове којима је уништаван Вијетнам.

Примјетио сам нешто друго, нешто што ме је збуњивала али није узнемиравало, јер био сам премлад да схватим у каквом свијету живим и у ком смијеру се тај свијет развија. Било је очигледно да Павић флертује са оностраним, али то ми као и већини младих људи није могло да значи много, осим да се разумије као умјетничка слобода.

Послије читања другог Павићевог романа поново ми до руку долази Хазарски ријечник, овај пут женска верзија и ја се залијећем па купим један примјерак, вјерујући да се ради о наставку на постојећу књигу и да ћу у том другом дијелу можда разумијети више него у првом. Био сам непријатно изненађен када сам схватио да је Павић мангуп, ако не и хохштаплер који нам је подвалио објављујући два пута исто дјело, једном као мушку, а други пут као женску верзију, тако да се једно од другог разликују у једној ријечи.

Након бијеса који је наступио када сам схватио како смо прљаво преварени сви који смо купили књигу, почео сам да се смијем јер за тако нешто треба бити мангуп, раван мангупима са београдске калдрме, какав Павић никад није био.

Како сам до тада већ био прочитао неколико његових збирки приповједака, мислио сам да сам читање његових дијела заувијек завршио, али сам опет случајно добио у руке једну његову збирку. Код читања друге приповјетке схватио сам да матори мангуп не преже ни од чега те да исте приповјетке објављује у различитим збиркама. Да би му то читалац опростио мора бити његов слијепи обожавалац или луд, а како нисам ни једно ни друго, завршио сам са читањем његових дијела и размишљањем о смислу Хазарског ријечника са којим је све и почело.

Године су пролазиле, а ја сам се у међувремену дрзнуо да пишем, како то лијепо кажу наши полуинтелектуалци у Швајцарској, па сам као млађи колега срео Милорада Павића. Сусрет је за обојицу био безначајан, вјерујем да ме ја заборавио, након пет минута јер био је већ стар и болестан и наравно довољно важан самом себи да би памтио много млађег писца који је до тада објавио шест-седам романа за које скоро да нико није чуо.

Сусрет са Павићем се одиграо на Београдском сајму књига и ни по чему није значајан осим по томе што сам прије самог сусрета ручао са за истим столом са једним београдским масоном. Не знам каква је природа његовог познанства са људима са којима сам ручао, у сваком случају затекао сам га за столом и примјетио да се чуди што сам сјео са њима, вјероватно јер сам изгледао превише сирово за писца и премало углаћено за издавача, па није знао гдје да ме смјести.

Масон није крио да је масон вјероватно да би од мене чуо шта мислим о њима, а ја сам ради људи који су ме позвали на ручак био присиљен да глумим дипломату и на кажем му да ми ни најмање не служи на част што сједим са њим за истим столом. Ја сам покушао да се посветим јелу и разговору који се водио за столом на три језика, њемачком, енглеском и француском, све због госта из Швајцарске Оскара Фрајзингера, али је масон био знатижељан па сам се `хтио не хтио` упустио у разговор са њим.

Испоставило се да је масон издавач који објављује само дјела масонских писаца па сам се сјетио да сам тих дана прочитао у новинама да је Милорад Павић масон, па сам питао издавача како то да он не објављује Павићева дјела. Не кријући презир масон-издвач је рекао да Павић није масон и да му у његовим дјелима смета што кроз све провејава секс, а ја сам закључио да је то можда и због тога што је Павић био у младости „ћоро из разреда“ како се називају штребери који премда су одлични ученици никако не могу да дођу до дјевојака у пубертетској и тинеџерској доби јер су обично дјевојчице у том раздобљу заљубљене у старије момке или будуће возаче камиона, спортисте или чак криминалце, али никако у будуће интелектулце крхке грађе и са наочарима на носу. Масон се слатко насмијао и још једном нагласио да Павић није масон, што наравно не значи да сам му повјеровао. Мада не тврдим да јесте био премда је у својим дјелима ширио управо оно што тој братији одговара.

Десило се да смо се са ручка враћали на сајам у паровима онако како смо и сједјели за ручком па сам заједно са масоном-издвачем набасао на Милорада Павића. Масон-издвач је прошао поред њега као поред „турског гробља“, а ја сам застао и поздравио чикицу који је одавно већ стојао једном ногом у гробу, а свијест му је давно била хиљадама километара далеко од тренутка када је писао романе загонетке.

Масон-издавач очигледно изнервиран што сам застао и старог мајстора играња ријечима поздравио са поштовањем је презриво добацио: „Да није вјешто употријебио оно што је покрао из књиге „Тринаесто племе“ остао би заувијек безимени професор књижевности.“

До тог трентука сам био увјерен да никад више нећу узети у руку неко Павићево дјело, али ме масонова опаска натјерала да Хазарски ријечник поново купим и потражим на сајму кљигу „Тринаесто племе“ Артура Кестлера. Прву сам нашао лако, друго на једвите јаде међу половним књигама. Уз пут сам, не знам зашто купио и једну књигу Ане Шомло не слутећи да ћу у њој пронаћи тајну успијеха Хазарског рјечника што није цијела тајна успијеха Милорада Павића. Читајући „Тринаесто племе“ књигу коју је писао мађарски Јеврејин Артур Кестлер схватио сам да сам на добром трагу, али нисам хтио да повјерујем у то јер само као и већина припадника моје генерације вакцинисан да ми ни памет не падне да су Јевреји ишта друго до жртве холокауста.

Сумња да је Павић преко ноћи постао познат што је за разлику од Кестлера који тврди да су источноевропски Јевреји (Ашкенази) чисто хазарског порекла, тврдио нешто друго то јест да су се Хазари претопили у муслимана и хришћане, а тек дјелимично у Јевреје или барем у истој мјери у којој су постали хришћани или муслимани.

Артур Кестлер се убио заједно са својом млађаном љубавницом исте оне године када је на књижевном небу засијала звијезда Милорада Павића. Мало је тешко да се повјерује да се човјек убије у друштву љубавнице која му својом младошћу враћа чилост, а опасно би било тврдити да иза његовог самоубиства стоји држава Израел јер је својом књигом побијао историјско право Јевреја на територију на којој се данас налази јеврејска држава јер по његовим тврдњама тек 8-10% Јевреја су семитског поријекла, док су остали хазарског поријекла.

Прочитавши књиге, како Кестелерову тако и по ко зна који пут Павићеву, посветио сам се дјелу Ане Шомло. Она ми открива да је Павић је у години у којој постао најпознатији наш писац имао своје прво гостовање у иностранству и то вјеровали или не у Тел Авиву? Ништа чудно помислиће они који се не сјећају да Југославије није имала дипломатске односе са Изразелом и да су Израелци са пуним правом могли да буду бијесни на нас јер су се арапски терористи обучавали у Југославији, као у осталом и што су се школовали официри који ће касније водити ратове и терористичке нападе на државу Израел.

Кестлер, човјек који се дрзнуо да у свом дијелу оспори свом народу историјско право на државу Израел је умро и пао у заборав, а професор књижевности је са новосадског факултета прешао на београдски и постао звијезда у свијету литературе. Касније ће се вајкати да је имао несрећу да се роди у малом српском народу и да би му било много боље да се родио као Турчин или Нијемац јер тада би имао бројну читалачку публику па би његова слава много више значила.

Да ли је моћни јеврејски лоби једини заслужан за метеорски успон Милорада Павића?

Наравно да није, премда би без Хазарског ријечника и подршке јеврејског лобија био мање познат. Милорад Павић је пажљиво ослушкивао сигнале са запада и знао шта је то, што ће они који владају умјетношћу, благословити као добро, и своја дјела прожео окултизмом. Наравно како ни у чему није био отворен, тако није био ни отворени луциферијанац, али ми је данас када сам добро проучио свијет у коме живимо више него јасно ко влада овим свијетом, па ме успијех Милорада Павића не би чудио и да нисам открио тајну успијеха романа Хазарски ријечник.

У нашем народу вриједи мисао „о покојнику све најбоље“, које се ја, као што видите не држим јер сматрам да на горку рану треба стављати горку траву и да само горке ријечи истине могу да нас излијече од болести бездушја у који нас гурају са свих страна, као што је то и Павић својим дјелима чинио.

Миодраг Лукић
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Sub 17 Mar - 18:51

Kako pisci vređaju pisce?


Gistav Flober o Žorž Sand“Velika krava puna mastila”

Robert Luis Stivenson o Voltu Vitmenu
“..kao veliki čupavi pas, koji upravo pušten sa lanca, njuška sve strane ovog sveta i laje na mesec”


Fridrih Niče o Dante Aligeriju
“Hijena koja piše poeziju na nadgrobnim spomenicima”


Harold Blum o Džoani Roling (2000)
“Kako čitati Harija Potera i čarobnjakov kamen? Pa, veoma brzo od početka i možda ćete tako stići do kraja. A zašto čitati? Verovatno zato ako ne navedete sebe da pročitate nešto bolje, onda će Roulingova uraditi to”

Vladimir Nabokov o Fjodoru Dostojevskom
“Nedostatak ukusa kod Dostojevskog, njegovo monotono bavljenje licima koja pate od pred-frojdovskih kompleksa i koji se valjaju u tragičnim nezgodama ljudskog dostojanstva – sve to teško da je za divljenje”

Gertruda Štajn o Ezri Poundu
“Tumač sela. Odličan ako ste bili na selu. Ako niste bili, nije”

Vladimir Nabokov o Džozefu Konradu
“Ja ne mogu trpeti Konradov stil prepun prodavnica suvenira, flaširanih brodova i ogrlica od ljuski romantičnih klišea“
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 31431

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Dvadeset knjiga ruskih pisaca koje svijet najviše voli   Pon 19 Mar - 8:40

1. Lolita, 1955.

Jedan od najprovokativnijih romana Vladimira Nabokova. Napisan je na engleskom jeziku. Priča o odnosima između odraslog muškarca i dvanaestogodišnje djevojčice raspaljivala je maštu Amerikanaca. Roman je 1962. godine ekranizirao Stanley Kubrick, a scenarij za film napisao je Nabokov osobno. Prema verziji Modern Libraryja „Lolita“ je na četvrtom mjestu liste 100 najboljih djela napisanih na engleskom jeziku.



2. Zločin i kazna, 1866.

Danas se u Sankt Peterburgu organiziraju ekskurzije po mjestima gdje se odigravala radnja ovog najpoznatijeg djela Fjodora Dostojevskog. To je urbani roman o običnom studentu s Napoleonovim kompleksom. Dostojevski je bio primoran napisati ga jer je prokockao sav novac i nije imao od čega lihvarima vratiti dugove. Jedan od najčešće ekraniziranih ruskih romana (8 ekranizacija u inozemstvu), a poslužio je i kao osnova za mnoge kazališne komade.



3. Ana Karenjina, 1873-1877.

„Princip Ane Karenjine“ – tako se u društvenim znanostima naziva početak romana: „Sve sretne obitelji nalikuju jedna na drugu; svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj način“. Brojne čitatelje iritiraju, kako glavna junakinja (prilično histeričan lik), tako i melodramski sadržaj, ali roman je i pored toga doživio preko 20 ekranizacija u svijetu. Najnovija britanska filmska varijanta s Keirom Knightley u glavnoj ulozi pojavit će se na velikom ekranu u rujnu.



4. Rat i mir, 1863-1869.

„Sprava za mučenje“ svih ruskih školaraca (obavezna lektira u njihovom školskom programu), četvorotomni roman-epopeja zamišljen je kao priča o sudbini dekabrista (sudionika ruskog plemićkog opozicijskog pokreta 19. stoljeća). Međutim, u potrazi za idejnim izvorima dekabrističkog pokreta Tolstoj se morao posvetiti ratu protiv Napoleona 1812. godine. Oko sedam puta Tolstoj je svojom rukom prepisao cijeli roman, a pojedine epizode i preko dvadeset puta. Poslije svake redakture on je u vlastitom romanu nalazio idejne i literarne nedostatke.



5. Braća Karamazovi, 1880.

Najdublje i najsloženije djelo Fjodora Dostojevskog. Pisac je umro prije nego što je završio rad na romanu. Postojeći roman samo je prvi dio zamišljene „Životne priče velikog grješnika“. Prema zamisli, Aleksej Karamazov trebalo je postati revolucionar. Pisac nije dočekao prvi atentat na cara Aleksandra II., a da jest, taj događaj bi njega, istinskog monarhista, vjerojatno potaknuo da usmjeri roman u posve drugom pravcu.



6. Majstor i Margarita, 1929-1940.


„Majstora i Margaritu“ Mihaila Bulgakova ruska kritika neformalno smatra najzanimljivijim romanom 20. stoljeća. Priča, koja inače nije uobičajena za rusku književnost, sadrži „roman u romanu“, scene iz raznih kultura i epoha, opise vraga i Isusa koji proturječe prihvaćenim kanonima... Sve to fascinira čitatelja. Sovjetska vlast, međutim, nikako nije mogla prihvatiti roman koji dira u pitanja religije, tako da je knjiga dugo kružila u rukopisima. Prvi put je objavljena u periodičnom izdanju tek poslije autorove smrti i to u prilično skraćenoj, cenzuriranoj verziji. Danas se roman, naravno, objavljuje u cjelini.





7. Idiot, 1868.


Riječ „idiot“ kod Fjodora Dostojevskog nije ni pogrdna, ni uvredljiva. Ona za njega ne znači da je čovjek mentalno zaostao, nego da je izvanredno smiren i blag. Idiot u romanu je knez Miškin, utjelovljenje kršćanskog morala, „izabrani čovjek“. Slika Hansa Holbeina mlađeg „Krist u grobu" potaknula je autora da napiše ovaj roman. Kroz usta kneza Miškina, Dostojevski iznosi vlastitu misao da gledajući tu sliku „čovjek može i vjeru izgubiti“.





8. Doktor Živago, 1945-1955.


„Doktor Živago“ istovremeno je roman i zbornik stihova glavnog junaka, ljekara i pjesnika Jurija Živaga. Komunistička partija Sovjetskog saveza došla je do zaključka da Boris Pasternak dvosmisleno interpretira Oktobarsku revoluciju i druge „slavne domete komunizma“. Pasternak je 1958. godine za ovu knjigu dobio Nobelovu nagradu, ali je tadašnji vođa SSSR-a, Nikita Hruščov, bio krajnje nezadovoljan tako visokom ocjenom antisovjetskog romana te se Pasternak morao odreći nagrade. „Doktor Živago“ objavljen je u SSSR-u tek krajem perioda „perestrojke“ (1988). Tada je Nobelova nagrada namijenjena Borisu Pasternaku uručena njegovom sinu.





9.Zapisi iz podzemlja, 1864.


Ovo djelo Fjodora Dostojevskog nije veliko po obimu, ali odražava njegove umjetničke i idejne principe. Veoma iskompleksiran čovjek na granici ludila ne izlazi iz svog podzemlja i muči samoga sebe. Iz ovog „antijunaka“ kasnije su izrasli tragični likovi romana „Zločin i kazna“, „Idiot“, „Zli duhovi“ i „Braća Karamazovi“. To je jedan od posljednjih ruskih intelektualaca koji sebe suprotstavlja cijelome svijetu.





10. Jedan dan Ivana Denisoviča, 1959.


Klasično prozno djelo o sovjetskim radnim logorima, knjiga Aleksandra Solženjicina koja je potresla SSSR i cijeli svijet užasom svakodnevice u koncentracijskom logoru. O „Jednom danu Ivana Denisoviča“ pjesnikinja Ana Ahmatova napisala je: „Ovu povijest svatko treba pročitati i naučiti napamet, svaki građanin Sovjetskog Saveza“. Nikita Hruščov nekim je čudom odobrio izdavanje ove antisovjetske priče, pa ona nije morala biti „u ilegali“, za razliku od drugih istinitih svjedočenja o logorima. Zatim su uslijedila i druga Solženjicinova djela na istu temu, ali ona u SSSR-u pak nisu bila tako toplo primljena. Štoviše, pisac je protjeran iz zemlje kad mu je dodijeljena Nobelova nagrada.



11. Mi, 1920.

SAD i Francuska za ovaj su roman saznale prije autorovih zemljaka – roman Evgenija Zamjatina prvi je put objavljen u New Yorku. U SSSR-u ovaj roman stiže tek s „perestrojkom“, kao i brojne druge „nepoželjne“ knjige. Antiutopija „Mi“ utjecala je na „1984.“ Georgea Orwella, „Farenheit 451" Rayja Bradburyja i „Vrli novi svijet“ Aldousa Huxleya. Samog Evgenija Zamjatina inspirirala je fantastika Herberta Wellsa.



12. Blijeda vatra, 1962.

Vladimir Nabokov osmišljavao je ovo djelo još prije svog preseljenja u SAD, ali ga je napisao tek u emigraciji i to na engleskom jeziku. Ruskim čitateljima roman je poznat samo u prijevodu. To je poema s nelinijskom strukturom i mnoštvom književnih reminiscencija. Čak je i naziv preuzet iz Shakespeareove tragedije „Timon Atenjanin“: „The moon's an arrant thief, / And her pale fire she snatches from the sun“.



13. Mrtve duše, 1842.

I pored prozne strukture Gogolj je svoje djelo smatrao poemom. Lirski intermezzo prisutan je u knjizi na svakom koraku, zbog čega roman zaista nije daleko od poezije. Nikolaj Gogolj planirao je napisati tri toma „Mrtvih duša“ koji bi odgovarali Danteovom Raju, Čistilištu i Paklu, s tim što bi junaci prošli put preobražaja od bezdušnih i praznih u prvom tomu do prosvijetljenih u trećem. Međutim, već drugi tom Gogolju se nije svidio pa je spalio još nedovršeni rukopis. Ipak, sačuvan je nesređeni rukopis, koji je i objavljen poslije autorove smrti. Osim toga, ideju za roman Gogolju je dao pjesnik Aleksandar Puškin, što nimalo ne umanjuje književnu genijalnost ukrajinskog (maloruskog) pisca.



14. Očevi i djeca, 1861.

Ivan Turgenjev precizno je opisao svu dubinu nepomirljivog sukoba generacija. Glavni junak Jevgenij Bazarov postaje antisimbol nihilizma, jedan od predstavnika „suvišnih“ ljudi u književnosti. On stavlja racionalne ideale u prvi plan i odbacuje bilo kakve osjećaje, što ga odvodi u propast. Pa ipak, zaneseni intelektualci i revolucionari 19. stoljeća bili su oduševljeni likom Bazarova.



15. Smrt Ivana Iljiča, 1882-1886.

Čitatelji i kritičari hladno su dočekali ovo kasno djelo Lava Tolstoja. Previše je u njemu naturalizma. Toliko detaljan opis bolesti i smrti jednog čovjeka bio je neuobičajen za Tolstoja. Glavni junak na kraju ipak u smrti nalazi sreću i prosvjetljenje te samim tim daje povoda Vladimiru Nabokovu da u djelu prepozna odjeke budizma.


16. Noćna straža, 1998.

Fantazija Sergeja Lukjanenka stvorila je cijeli svijet, svijet Drugih, moćnih čarobnjaka koji žive među ljudima. I dok se Svijetli i Tamni magičari sukobljavaju u obliku elitnih tajnih službi, koristeći vatrene kugle i magične riječi umjesto automata i snajperskih pušaka, a siva inkvizicija pokušava očuvati nesigurnu ravnotežu između svjetla i tame, junaci su neprekidno u dilemi mogu li koristiti „tamne“ metode u „svijetlim“ pothvatima. Prva dva romana iz serije o „straži“ ekranizirao je Timur Bekmambetov.



17. Bjesovi, 1870-1872.

Tema šestog romana Fjodora Dostojevskog nije socijalna, nego politička: radikalni revolucionarni terorizam. U ruskoj književnosti uobičajeno je da se revolucija interpretira kao pobješnjela nezadrživa stihija. Bjesovi su utjelovljenje tamnih sila koje pokreću revoluciju i žive u junacima, primoravajući ih na kršenje zakona ljudskosti i morala.



18. Evgenij Onjegin, 1823-1831.

Tatjanino pismo Onjeginu i Onjeginovo Tatjani predstavljaju etalon izjave ljubavi. Zna ih napamet svaki ruski školarac. Roman u stihovima je žanr koji je Puškin otkrio u potrazi za umjetničkom slobodom i težnji da se udalji od tradicionalnih formi romana. Autor romana istovremeno se može tretirati i kao njegov junak. Puškin je pisao i objavljivao roman po poglavljima. Zbog toga na početku romana priznaje da ne zna kako će se završiti njegovo djelo. Poznati kritičar 19. stoljeća Visarion Belinski rekao je za „Evgenija Onjegina“ da je to „enciklopedija ruskog života“.



19. Višnjik, 1903.

Čehov je u podnaslovu drame napisao „komedija“, iako u njoj ništa nije smiješno. Raspad obitelji prikazan je u svjetlu promjena do kojih dolazi u zemlji uslijed pojave novih vrijednosti na prelasku iz 19. u 20. stoljeće. To je posljednja Čehovljeva drama na pragu revolucije 1905. godine. Teško se može naći neka druga drama koja je toliko puta postavljena na kazališnu scenu, kako u Rusiji, tako i izvan njenih granica.



20. Junak našeg doba, 1838-1840.

Roman ima veoma složenu strukturu s narušenom kronološkom dosljednošću, a o događajima najprije govori pripovjedač, zatim njegov suputnik i, na kraju, glavni junak. Ljermontov postepeno upoznaje čitatelja s karakterom Grigorija Pečorina, mladića koji je već umoran od života i zato nesposoban za snažne osjećaje i koji svom okruženju donosi samo patnje. Ovom liku srodni su glavni junaci Puškinovog „Evgenija Onjegina“ i Turgenjevljevih „Očeva i djece“. Za sve te junake („suvišne ljude“) karakteristične su dosada i childe-haroldovska melankolija, koja ih potiče na dvoboje, kartanje i uništavanje vlastitog života.



Russia Beyond








Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:06

Jan Borm,.o putopisu, putničkoj književnosti ...

Na osnovu količine kritičke pažnje i brojnih odrednica za putničku književnost skorijeg datuma, s pravom se može postaviti pitanje da li kritičari raspravljaju o istom predmetu. U širokom repertoaru upotrebljavanih termina nalaze se i „putopisna knjiga“, „putnički narativ“, „crta s puta“, „putnički memoari“, „putopisna pripovetka“, „putopis“, „meta-putopis“, „putnikova priča“, „dnevnik putovanja“ ili samo „putovanja“ [Putоvanja sera Džona Maldevila – The Travels of Sir John Mandeville]; dok se u drugom ogranku nalaze „putnički spisi“, „putnička književnost“, „književnost putovanja“ i „putopisni žanr“. Iako ne poričem validnost niti jednog od ovih termina, očigledno mnoštvo njihovo nameće pitanje: šta mi, u stvari, podrazumevamo pod putopisom i putničkom književnošću? U žanrovskom smislu daleko smo od jasnog odgovora, kako primećuje i Tim Jangs u svojoj studiji Travellers in Africa:

Putnička književnost nastaje iz drugih literarnih oblika i na njih povratno utiče.
Nastojanje da se odrede granice između ovih različitih formi pokazalo bi se kao
nemoguće, pa bih povodom takvih pokušaja bio vrlo skeptičan.1

Stoga, glavna stvar koju treba utvrditi jeste da li je putnička književnost uopšte žanr. Nastojaću da dokažem kako ona to nije, već da je u pitanju kolektivni termin koji obuhvata raznovrsne tekstove s tematikom putovanja, bez obzira da li su preovlađujuće fikcionalne ili nefikcionalne prirode. Ovo znači da terminima putopisna knjiga [travel book] ili putopis [travelogue], sa ekvivalentom na francuskom jeziku récit de voyage, i na nemačkom – Das Reisebuch ili Der Reisebericht, označavamo kategoriju tekstova koji su sastavni deo putničke književnosti [travel writing]. Pokušaću da ilustrujem ove ideje sagledavanjem hibridnoga karaktera putopisa i putničke književnosti, zatim uloge fiktivnog i referencijalnog u putopisu, kao i u drugim mimetičkim ostvarenjima. Najzad, želeo bih da istaknem da je kod putničkih spisa literarnost uvek prisutna, te da je sasvim primereno termine književnost putovanja ili putnička književnost shvatiti kao sinonime sa terminom putnički spisi.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:07

Putnička književnost kao hibrid

Problematičan status putničke književnosti, kao i termina korišćenih za njeno označavanje, postaće očigledan onoga trenutka kada pokušamo da je definišemo. Pišući o putopisu, Meri Bejn Kembel napominje: „Ovo je žanr komponovan iz drugih žanrova, pri čemu je i sam snažno doprineo genezi modernog romana i preporodu autobiografije.“2 Drugim rečima, izgleda da putopis ne pripada niti jednom žanru posebno, što ne ukida mogućnost da bude žanr za sebe, na šta Kembelova takođe upozorava.3 Jer, može se tvrditi, kao što to čini Ženet, da je „mešanje ili nepoštovanje žanrova – žanr po sebi“.4 S druge strane, čini mi se vrlo problematičnim da se putnička književnost posmatrakao žanr. Za primer navešću predstavu Cvedera fon Martelsa o putničkoj književnosti:


Iako se ispostavlja da je teško utvrditi tačne žanrovske granice za putničke spise,
jer oni se u pogledu svojih izražajnih oblika čine neograničenim, ipak se
načelno razume šta ovaj žanr obuhvata. Kreće se u rasponu od primera koji se
ne dovode u pitanje, kao što su vodiči, planovi putovanja i maršrute, a možda
i mape, do manje restriktivnih izveštaja s putovanja kopnom ili morem kao što
su opisi iskustava u tuđini. Pojavljuju se kako u proznoj tako i u poetskoj formi,
a često su deo istorijskih i (auto)biografskih dela.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:07

Ako neki kritičari putopis smatraju žanrom za sebe, drugi ga, naprotiv, vide kao deo većeg žanra. Pol Fasel tvrdi da su putopisi „podvrsta memoara u kojima autobiografski narativ nastaje iz govornikovog susreta s udaljenim i stranim činjenicama, pri čemu narativ konstantnim upućivanjem na stvarnost – za razliku od romana ili romanse – proklamuje svoju doslovnu pouzdanost“.6
Međutim, iako sve putopisne knjige jesu autobiografske u izvesnom stepenu, nije nužno da putnici pruže i retrospektivni pregled sopstvenog života na način jednog biografa.7 Osim toga, čitanje putničkih izveštaja na ovaj način redukuje mogućnost imaginativnog čitanja tekstova (ili čitanja imaginativnih tekstova), onih koji se na prvi pogled ne uklapaju u putopisni modus, kao što su Konradovo Srce tame (1899/1902), Melvilov Mobi Dik (1851) i Darvinovo Putovanje jednog prirodoslovca oko sveta (1839).

Međutim, mora se postaviti i pitanje: da li Srce tame ili Mobi Dik, ili bilo koje od brojnih takvih dela, mogu biti označena kao putopisna knjiga ili putopis? Konradova novela ima poreklo u putovanjima autora (kao što su i Melvilova iskustva s palube oblikovala njegove spise), ali bilo bi preterano tvrditi da referencijalni pakt na preovlađujući način određuje Srce tame. 8 Upravo dominacija sporazuma o referencijalnosti, uspostavljenog između teksta i čitaoca, za autore kao što je Pol Teru, predstavlja ono što određuje putničku književnost:

Razlika između putničke književnosti i fikcije jeste razlika između zabeleženog
okom i otkrivenog imaginacijom. Fikcija je čisto zadovoljstvo – prava je šteta
što nisam mogao da izmislim putovanje kao fikciju.9

Teruova opaska zaslužuje komentar. Prvo, čini se opravdanim na isti način govoriti o zadovoljstvu u putničkoj književnosti kao i o zadovoljstvu u fikciji, bilo da je reč o njihovom stvaranju, bilo o recepciji. U prošlosti putopis je bio čitan koliko radi edukacije, toliko i zarad uživanja, što je činjenica koja i danas.10 Drugo, Teruovu tvrdnju da u svom delu The Great Railway Bazaar beleži samo ono viđeno okom ne treba prihvatiti doslovno. Na posletku, valjalo bi ukazati na neizbežan element fikcije u prenošenju razgovora ostvarenih u toku putovanja. Teru, kao i drugi autori, koristi fikcionalne tehnike na način koji je svojstven savremenom putopisu:11 naime, kritičari su istakli upotrebu „slobodnog neupravnog govora, sceničnih konstrukcija, pripovedanja u sadašnjem
vremenu, prolepsi, ponovljivu simboliku itd., u faktualnim narativima“.12 Najzad, problematično je i Teruovo jasno razdvajanje putopisa i fikcionalne književnosti. Za to će nam biti dovoljna tri primera. Ekstenzivni dijalozi u putopisima samo su jedan od načina da se ostvari scenična konstrukcija
(fikcionalna tehnika koju pominje Dejvid Lodž). Osim toga, putopisi mogu da uključe fikcionalne narative, priče i mitove; i obrnuto – dokumentarnost i diskurzivnost, pa i istorijski događaji mogu biti korišćeni u romanima (na primer, u istorijskom romanu).
Drugi savremeni pisac, Džonatan Raban, odredio je putničku književnost na sledeći način:

Putnička književnost kao literarna forma odlikuje se notorno primitivnim gostoprimstvom,
gde će različiti žanrovi, najverovatnije, završiti u istom krevetu.
Ona sa jednakim gostoljubljem prihvata privatni dnevnik, esej, kratku priču,
pesmu u prozi, grubu belešku i salonski razgovor. Nesputano kombinuje narativno
i diskurzivno pisanje.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:07

Rabanovo određenje govori u korist slobodnog mešanja različitih vrsta pisanja unutar kategorije putničke književnosti. Ono je zato i gipkije od Teruovog, prevazilazeći predstavu o jasnim granicama između fikcionalnog i nefikcionalnog (teško održivu predstavu u slučaju mnogih tekstova), ali Rabanovo određenje takođe dopušta da istom odrednicom putničke književnosti označimo i Mobi Dika, sa njegovim bezbrojnim referencijalnim segmentima, kao i Četvinovo delo U Patagoniji (1977), koje se završava nizom adaptiranih priča Čarlija Milvorda. Međutim, i Rabanova definicija pretpostavlja da su termini putopis i putnička književnost istoznačni. Meni se, pak, čini da upravo tu nastaje problem, jer čitanja (i čitalačka očekivanja) u susretu sa Mobi Dikom i Četvinovim putopisom nisu identična. Čitalac ne pretpostavlja da je Kapetan Ahab ličnost koja je zaista postojala, za razliku od pripovedača U Patagoniji, koji očigledno jeste. Ili, potvrdimo tezu još jednim primerom: smatram da se Guliverova putovanja ne čitaju na jednak način kao A New Voyage Round the World Vilijama Dampjera.14 Prvo ostvarenje zaista može parodirati drugo a da čitalac Sviftovom fiktivnom pripovedaču – Guliveru – ne dodeli isti ontološki status kao i britanskom putniku Vilijamu Dampjeru (165?-1715), bez obzira na činjenicu da se Guliver sãm proglašava za Dampjerovog rođaka.15 Ipak, i Sviftov roman i Dampjerov putopis mogu se proučavati unutar istog okvira putničke književnosti.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:07

O oblicima i hibridnim žanrovima

Koliko god dogmatsko razlikovanje fikcionalnog i nefikcionalnog narativa predstavljalo stranputicu, čini se korisnim, makar u ovom kontekstu, razlikovati putopis i putničku književnost, s obavezom da se objasni šta se tim terminima podrazumeva. Jedan od puteva da se to učini jeste da se istraže dominantni aspekti određenog dela ili žanra, što je ideja koju je predložio Hans Robert Jaus: „Uvođenje dominante koja organizuje sistem jednog složenog dela omogućiće transformaciju tzv. ’mešovitih žanrova‘ u metodološki produktivnu kategoriju.“16 Dakle, kada se određeni žanrovi sastoje iz mešavine različitih žanrova i oblika pisanja, njihov identitet može se definisati na osnovu dominantnih aspekata. Ova ideja nam, tako, dozvoljava i pokušaj da definišemo putopis kao: bilo koji narativ obeležen nefikcionalnom dominantom, koji kazuje (gotovo uvek) u prvom licu o putovanju ili putovanjima, za koja čitalac pretpostavlja da su se zaista dogodila u [empirijskoj] stvarnosti, smatrajući ili pretpostavljajući da su autor, narator i glavni lik jedno, tj. da su identični. Svakako, pokušaj da se identifikuje koji bi element datog teksta bio nefikcionalne prirode, a koji ne, bio bi suviše pretenciozan. Ipak, prema Jausovoj teoriji, bilo koje delo, ma kako originalno, „pretpostavlja prethodnu informaciju ili orijentaciju očekivanja prema kojoj će njegova originalnost biti merena“.17 Drugim rečima, čitalac ima svoj sopstveni horizont očekivanja. Kada je u pitanju putopis, čitalac će pretpostavljati da je autor dominantno usredsređen na izveštaj sa putovanja koje je zaista doživeo. U slučaju kapetana Kuka njegova maršruta može se pratiti korak po korak do te mere da je moguće ponoviti isto putovanje. Kada je Dampjer u pitanju, to bi bilo znatno teže jer njegovo delo sažima dvanaest godina putovanja oko sveta. A što se tiče nekih savremenih autora, ovaj pokušaj bio bi sasvim nemoguć, jer je mnoštvo tih putovanja predstavljeno na diskontinuiran način. Tako je i sa
Četvinovim putopisom U Patagoniji, tako i sa Coasting Džonatana Rabana (1986). Bez obzira na ovu okolnost, čitalac i dalje pretpostavlja da su i Četvin i Raban stvarno preduzeli svoja putovanja. Drugim rečima, nefikcionalna dominanta putopisa nalazi se, zapravo, u čitalačkoj pretpostavci da je tekst koji čitaju preovlađujuće nefikcionalan. Pri tome se mora istaći da je mera, u kojoj čitalac očekuje da je putopisac dužan da piše u nefikcionalnom modusu, varirala tokom istorije ovog žanra. Tako Pol Fasel primećuje: „U XVII stoleću na putopis je obično gledano kao na spremište predivnih laži, zbog čega je 1630. kapetan Džon Smit, prilikom objavljivanja svog dela Istinita putovanja.
Avanture i proučavanja kapetana Džona Smita [The True Travels. Adventures and Observations of Captain John Smith], osetio obavezu da naslovnu imenicu ’putovanja‘ dopuni atributom ’istinit‘.“18 Situacija je bitno drugačija danas kada nema otpora fikcionalnim tehnikama. Kakav god da je slučaj, vratimo li se na predloženu definiciju putopisne knjige ili putopisa, izgleda da nam ona dozvoljava da Kolumbov Dnevnik sa plovidbe pročitamo kao izveštaj s putovanja koje se stvarno dogodilo i proizvelo enormne posledice, pri čemu moramo imati svest o tome da ovaj tekst, kao deo imperijalističke strategije, neprekidno naglašava – preuveličava čak – određene aspekte. S druge strane, naša definicija omogućava nam da putničku priču Istinite pripovesti Lukijana iz Samosate ne prihvatimo zdravo za gotovo. Pripovedač najavljuje na samom početku ovog spisa: „Kako sam, zahvaljujući sopstvenoj taštini, bio željan da predam nešto potomstvu, a nisam morao biti prikraćen za privilegije pesničkih sloboda; i kako, bez preživljenih avantura od značaja, nisam imao ništa istinito da ispričam – preduzeo sam se laganja.“19 Nakon ovoga, njegovo putovanje odvešće ga pravo na mesec.

Značenje termina navedenih u uvodu ovog ogleda napokon je dovoljno konkretizovano da se sada pojavljuju u nešto jasnijem svetlu. Uzmimo samo jedan primer: možemo se pitati da li su putopis i putopisna knjiga sinonimi, kao što je predloženo. Ponuđeno slobodnije značenje putopisa [„travelogue“] kao putničkog narativa, u odnosu na značenje istoimene odrednice u Oksfordskom rečniku engleskog jezika kao „filma ili ilustrovanog predavanja“, omogućava da se tekst Marka Pola nazove putopisnom knjigom ili putopisom. Ali, šta ako je teza Frensis Vud da je Marko Polo veći deo svog narativa izmislio, u stvari, tačna?20 Da li se i u tom slučaju njegov narativ može nazvati putopisnom knjigom (ili putopisom)? Smatram da se to može učiniti, ali je onda neophodno pojasniti da je najverovatnije reč o fikcionalnom putopisu. S druge strane, za delo Vilijama Goldinga Rites of Passage (1980) ne može se reći da je putopis, a da se pritom ne doda da je reč o romanu i da je, tako, prvenstveno fikcionalnoga karaktera.
Ovde bih otišao korak dalje. I u Goldingovom i u Polovom narativu tematski preovlađuje putovanje, a izgleda da upravo tematski aspekt može poslužiti da se istakne šta se to podrazumeva pod putničkom književnošću. Francuska kritika pravi razliku između termina récit de voyage i littérature de voyage, kao što nemačka kritika diferencira Reisebuch ili Reisebericht (putopisni izveštaj), s jedne, i Reiseliteratur, s druge strane. I Francuzi i Nemci, dakle, prave razliku
između putopisa ili putopisne knjige kao žanra (récit de voyage – Reisebuch ili – bericht), s jedne strane, i, sa druge, putničke književnosti (la littérature de voyage – Reiseliteratur), kao objedinjujuće tematske kategorije (a ne žanra) koja uključuje kako nefikcionalna, tako i fikcionalna ostvarenja. S obzirom na francuske i nemačke termine, želeo bih da predložim slično razlikovanje između
putopisa ili putopisne knjige kao preovlađujuće (ili pretpostavljeno) nefikcionalnog žanra, i putničkih spisa ili putničke književnosti (književnosti putovanja) kao objedinjujuće oznake za tekstove čija je glavna tema putovanje. Tako se Discovery Voltera Relija može smatrati delom iste grupe tekstova, okupiranih prvenstveno putovanjem, kao što su Odiseja, Beovulf, Put hrišćanina [The Pilgrim’s Progress], Robinzon Kruso ili, u skorije vreme, neke priče i knjige Džeka Londona, The Road to Oxiana Roberta Bajrona, kao i dela savremenih putopisaca kao što su Džonatan Raban i Redmond O’Henlon. Ostaje još da se vidi u kojoj meri tekstovi određeni dramskim modusom (drama) mogu biti smatrani putničkom književnošću ili putničkim spisima i koji komadi bi se uopšte mogli posmatrati na taj način. Kao jasan primer, koji potvrđuje pretpostavku, može poslužiti Bura, jer tretira temu putovanja, a veliki broj tropa karakteristič- nih za putničku književnost može se prepoznati u ovom Šekspirvom komadd
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:08

O različitim načinima predstavljanja putovanja


Ako je tako, u gornjoj listi primera može se prepoznati i ono što su neki francuski kritičari imenovali kao književnost „s puta“ ili „putujuću književnost“.22 Drugi, kao što je Etjen Rabate, pokušali su da žanru récit de voyage odreknu književni status jer mu, navodno, nedostaje književne energije:
Činjenica da su putopisi izrazito stereotipni jeste prvenstveno problem pisanja
(a ne objektivne stvarnosti) koji izvire iz središnje putopisne greške: kako svet
treba predstaviti kakav jeste, tamo nema transformacije, nema angažovanja literarne
energije. Najbolji među njima teže tek „stilskoj“ nijansi. 23

Tamo gde Rabate dozvoljava da tek par stilskih efekata budu skromna garancija tome da i putopisi pripadaju književnosti, neki anglo-američki kritičari tvrde kako stil određenih putopisaca ide predaleko u manipulativnosti, kao što to Dejvid Tejlor prepoznaje kod Četvina:

Četvinovska konvencija jeste da elidira posebnost, nasuprot postkolonijalnom
insistiranju na otvorenom prepoznavanju kulturnih razlika. Tehnika, koja se
odlikuje oštrinom u predstavljanju objekata, jeste uznemirujuće reduktivna u
predstavljanju ličnosti, koje nisu ispraćene konekstualizacijom ili životnom pričom...
Stil, toliko posvećen estetskoj čistoti, ne može a da ne razotkrije svoju
ekstremnu manipulativnost.24

Koliko su Tejlorova zapažanja u vezi sa Četvinovim predstavljanjem ličnosti tačna, ovde se može postaviti kao sporedno pitanje. Međutim, sasvim je očigledno da Četvin ne pokušava da piše narativnu etnografiju,25 kao što bi to uradili određeni antropolozi. Na primer, evo kako Žan Malori u svojoj duhovnoj autobiografiji Hummocks opisuje predstavljanje „svesti Drugog“ – severno- grenlandskih Inuitã s kojima je boravio tokom 1949-50. Cilj je „da se razotkrije unutrašnja svest, suština i skrivena veličanstvenost ovih veoma jakih ličnosti“, pri čemu dodaje:

Svako koherentno razumevanje društva počiva na... opservaciji učesnika, koja
razotkriva najsuptilnija skrovišta... Čoveka i života. Tihe trenutke, gestove,
male i najneznatnije činjenice, koje samo svakodnevno istraživanje može da
sakupi, činjenice koje brišu predrasude, dovodeći u pitanje generalizujuća stanovišta.26

Vratimo li se različitim određenjima putopisa, evo onog koje je ponudio Žan Rudo. Model na kojem je zasnovano jeste put Andrea Žida u Kongo:

Putopis je diskontinuiran. On podređuje delove teksta koji se međusobno
razlikuju u tonu... Tekst je stratifikovan: sastoji se iz različitih slojeva glasova,
rečnika (opisi variraju u vrsti: pejzaži, opisi naselja, odeće, delatnosti) i stila...
Putopis kombinuje heterogeno (koristeći istovremeno oblik memoara, dnevnika
i pisma) i disparatno. Putopis teži mozaiku.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:08

Manjak sistematičnog predstavljanja svesti Drugog može se uočiti u određenim putopisima, ali, ako prihvatimo Rudoovu analizu makar delimično, primetna će biti i različitost ciljeva putopisa i narativne etnografije. Poređenje Rabateovog komentara putopisa uopšte i Tejlorovih primedbi Četvinovom delu učiniće očiglednim da Rabate kritikuje žanr zbog nedostatka literarne energije, a Tejlor primećuje njen višak, dok Rudo mozaičnost postavlja kao osnovni strukturni princip ovoga žanra. Čini mi se da jedan deo rasprave u vezi sa tim šta putopisu polazi za rukom, a šta ne, počiva na pogrešno shvaćenoj ideji o mimetičkim procesima u narativima. Zaista, Aristotelov koncept mimezisa izgleda da se uvek iznova primenjuje na oblast fikcije, iako njegova Poetika govori o tome da je preobražavajuća energija mimezisa ili predstavljanja zastupljena u svakom narativu, bez obzira da li je on preovlađujuće fikcionalan ili ne. Ja kao prevod za mimezis koristim termin predstavljanje,
prema skorašnjem francuskom prevodu Aristotelove Poetike, 28 gde prevodioci tvrde da je predstavljanje tačniji prevod za mimezis nego li reč podražavanje, tradicionalno korišćena u ranijim francuskim prevodima ovog spisa.29 Kada je o narativima reč, primetno je da Aristotel smatra da je proces mimeze („predstavljanje“ je termin korišćen i u engleskom prevodu koji ću citirati) na delu u
narativima bilo koje vrste: „Kako je pesnik, poput slikara ili bilo kojeg tvorca slika, mimetički umetnik, on mora da predstavlja, u bilo kojem slučaju, jedan od tri predmeta: stvari koje su bile ili jesu, stvari koje ljudi govore ili misle; stvari kakve treba da budu.“30 Prema Aristotelu, dakle, koncept se mimezisa ne primenjuje samo na fikciju, već i na nefikcionalno područje („stvari kakve
su bile ili jesu“). Tako je i Žerar Ženet predložio „da pojam narativa može obuhvatiti, bez ikakvih štetnih posledica, sve oblike literarnog predstavljanja“.31 Šta više, on ističe da su sasvim fikcionalni tekstovi ili, pak, u potpunosti nefikcionalni tek teorijske konstrukcije koje ne korespondiraju ni sa jednim postojećim tekstom. 32 Drugim rečima, u narativima se ne može izbeći mimezis. Zato je mimezis po definiciji na delu u svakom putopisu, a time i još obuhvatnije – na području putničke književnosti. Izgleda da o tome govori i V. S. Najpol kada opisuje svoje skorašnje knjige:
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:08

Moje knjige moraju se nazvati „putničkom književnošću“, ali bi to moglo i da
obmane, jer su u ranija vremena takve spise, u suštini, stvarali ljudi opisujući
putničke pravce na kojima su se našli... Ono što ja činim sasvim je drugačije. Ja
putujem na zadatu temu. Putujem da bih istražio. Ja nisam novinar. Sa sobom
nosim darove simpatije, posmatranja i radoznalosti koje sam razvio kao imaginativni
pisac. Knjige koje sada pišem, ova istraživanja, jesu zaista konstruisani
narativi. Tu je priča o po putovanju, a sa njom je tu i mnogo malih narativa koji su
deo ovog većeg.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:09

Ovde je diskutabilno je da li su putnički spisi ranije bili u suštinskoj vezi sa opisivanjem putničkih pravaca. Bez obzira na to, Najpol ponovo upućuje na ulogu mimezisa u svojim navodno nefikcionalnim delima, a njegovo zapažanje dobro ilustruje naš problem. Mogli bismo još dodati da bi neki kritičari takođe doveli u pitanje da li Najpolov stil ima, između ostalog, i obeležja
literarnosti
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:09

U svakom slučaju, nemoguće je zanemariti književnu dimenziju putopisa.35 Mišel Morel pokazao je da je literarnost izraz dinamičke uloge individualnog stila.


Stil baca svetlo na individualno reaktiviranje žanrovskog sistema.
To je njegova individualna dimenzija. Istovremeno, stil baca svetlo
na istorijske karakteristike sistema, važeće u trenutku pojavljivanja dela.
To je njegova kolektivna
dimenzija
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:09

U svom najdinamičnijem vidu, stil je individualan i u određenoj meri suprotstavljen žanrovskim normama.37 I pored toga, niti jedan skup takvih normi ne garantuje da je literarnost prisutna u bilo kom proizvodu određenog žanra. Na osnovu ovoga moglo bi se zaključiti da putopis nije ni više, ali ni manje književni žanr u odnosu na bilo koji drugi. Ima čak mišljenja da romaneskno prethodi bilo kojem putovanju, pa tako i putopisu, kao što to tvrdi Žan-Didije Urben u Secrets de voyage: „pogrešno je umanjiti značaj romanesknog i uopšte priprovednog programa kao porekla putovanja, bilo kojeg putovanja, i postavljati pitanje ne samo njegovog prisustva, već i efikasnosti“.38 Prilikom govora o tome kako je Gevin Jang išao Konradovim stopama, Urben primećuje: „nudeći da se praćenjem ponovo razotkrije romaneskna strana realnog koju je izumeo neko drugi, Jang poziva na put ne toliko fizičkim prostorom, koliko prostorom priče.“39 Moglo bi se reći da je ovaj tip putovanja i putopisa obeležje naše savremenosti. Međutim, primetno je da književna upućivanja na druge putničke narative karakterišu i putopis i putničku književnost već dugo vremena, počev od Odiseje. Iz tog razloga Urben i primećuje kako Jangov čitalac „postaje namernik kroz fabulu, putnik koji putuje pričom“,40 kao što putnik putuje kroz priče drugih putnika. Prema Urbenu, na izvoru svakog putovanja nalazi se „priča, ili drugo putovanje, pa još jedna priča... Ukratko, postoji posrednik čežnje, model koji treba prevesti i koji informiše nečije postupke i snabdeva nečiji diskurs“.41 Drugim rečima, preobražavajući čin mimezisa prisutan je u putovanju od njegovih početaka i ostaje prisutan do krajnje tačke, ili crte, putopisne knjige
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:09

U vezi sa ovom temom zanimljiv je slučaj čuvene francuske edicije Terre Humaine, koju je 1955. pokrenuo Žan Malori svojim prvencem Poslednji kralj Tule.43 Uređivačka politika serije istakla je u prvi plan važnost narativa i ulogu mimetičkih postupaka prilikom predstavljanja iskustva. Pjer Oregan je u svojoj skorašnjoj studiji analizirao, između ostalog, stil određenog broja naslova iz ove edicije.44 On izdvaja sledeće prepoznatljive karakteristike: pripovedanje u prvom licu, „odbijanje akademskog žargona i modusa argumentacije svojstvenog profesionalnoj antropologiji, upotrebu narativa i lični angažman autora“,45 odnosno „raširenu upotrebu prvog lica, scenično predstavljanje sopstva, uključujući neuspehe, i upotrebu narativa“.46 Cilj edicije bio je „uskladiti etnografiju i čitaočeve emocije“.47 Oregan, u meri u kojoj je to zahtevao problem predstavljanja Drugog, komentariše i podelu na fikcionalno i nefikcionalno, kao i dogmatske pokušaje da se oponiraju diskurzivno pisanje i fikcija, ističući da Terre Humaine objavljuje različite vrste spisa, uključujući životopise, putopise, pripovednu etnografiju i fikciju:
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:10

Činjenica da edicije kao što je Terre Humaine objavljuju romane može biti
iznenađenje i zaslužuje određeno razmatranje. A zašto ne romane? Zašto na
samom početku isključiti romanesknu fikciju, odričući joj dimenziju dokumentarne
istine? U ime široko rasprostranjene predrasude da postoji jasna barijera
između etnografskog, sociološkog i istorijskog narativa, s jedne, i fikcionalnog
dela, s druge strane. Kao da su prvi u potpunosti predodređeni za istinu. U pitanju
je uvreženo predubeđenje koje ignoriše sledeće tri činjenice:
− da etnografski narativ nosi jasna obeležja proučavaoca i ograničenja datog
perioda;
− da takozvani dokumentarni narativ jeste rezultat klasifikovanja i uređivanja
činjenica, i da uprkos njegovoj intelektualnoj iskrenosti i staranju za naučni
pristup, hermeneutička vrednost njegova ostaje diskutabilna;
− da se ne ostvaruje transparentnost između subjekta pisanja i njegovog predmeta.
Nesumnjivo, čitanje Balzaka podučiće nas jednako, ako ne i više, o postrevolucionarnom
društvu, koliko to čine danas zaboravljeni povesničari tog
doba.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 1 Apr - 13:10

Oregan smatra da se politika Terre Humaine sastoji u izdavanju tekstova koji za cilj imaju „obaranje lažne dihotomije između subjektivnog i objektivnog“.49 Naravno, može se postaviti pitanje u kojoj meri individualna dela mogu to da učine, ali ideja je svakako zanimljiva u kontekstu naših razmatranja o putopisu. Autorski stil, predstavljajući (pa i podražavajući) iskustvo, istovremeno ga transformiše i manipuliše njime. Kao što smo videli ranije, proces transformacije je neminovnost. Ovo navodi Oregana da jedan od najpoznatijih naslova edicije – putopis L’ Été grec50 Žaka Lakarijera – prokomentariše na sledeći način:

I Žak Lakarijer jasno pokazuje svoju tačku gledišta: on hoće da predstavi drugačiju
Grčku – iz delova i odelitu; svakodnevnu, popularnu Grčku nasuprot
onoj ruševnoj iz udžbenika. Sa tvrdnjom da je unutrašnja Grčka istinitija od
impersonalne Grčke istoričara i sociologa. Ovde su, kao i kod Tezigera, posmatranje
i otkrivanje utkani u lični itinerar, uhvaćeni u mrežu sveprisutnog Ja.
Putnik, tako, ne prikazuje Grčku, on predstavlja svoju Grčku. 51

Uzgred, Četvin takođe ima za cilj da pokaže svoju Patagoniju, pre nego li Patagoniju. Neki čitaoci smatraće ovo problematičnim činom zaposedanja, a jasno je da Četvinova odluka da (u značajnoj meri) izostavi politički kontekst svog putovanja za Argentinu tokom 70-ih proizvodi dodatne komplikacije.52 Sve ovo je izrečeno ne bi li se razmotrili različiti žanrovski pristupi putopisu i putničkoj književnosti u anglo-američkoj i francuskoj kritici, što je i bio glavni zadatak ovog ogleda. Upečatljivo je to u kojoj meri je putopis kao žanr kritikovan iz veoma različitih, često čak i suprotnih razloga.
Ukoliko je bilo neophodno da se odredi prostor putopisne knjige i putopisa unutar oblasti putničke književnosti ili književnosti putovanja, nužno je istaći i to da putopis kao žanr kombinuje različite oblike pisanja, neprekidno prelazeći na područje drugih žanrova. Kada je u pitanju objedinjujuće značenje dato putničkoj književnosti, ono nam pomaže da se uspostave bezbrojni
intertekstualni odnosi između raznovrsnih narativa, koji ne moraju pripadati istom pripovednom modusu, ali koji zato dele, da parafraziramo Nortropa Fraja, isti arhetip putovanja kao vida potrage.53 Kao što je pokazano, komparativni uvidi između Guliverovih putovanja i Dampjerovog Novog putovanja, ili Konradovog dnevnika i njegovog Srca tame, jesu metodološki produktivni
jer uzimaju u obzir intertekst čije komponente variraju u zavisnosti od žanra.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zanimljivosti o piscima
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Књижевност - занимљивости
» Zanimljivosti iz sveta fudbala
» Zanimljivosti iz tenisa
» Zanimljivosti iz astronomije
» Zanimljivosti iz hemije
Strana 16 od 20Idi na stranu : Prethodni  1 ... 9 ... 15, 16, 17, 18, 19, 20  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-