Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zanimljivosti o piscima

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... , 10, 11, 12  Sledeći
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 28 Avg - 18:49


Video rad-esej-kolaž o engleskoj književnici i jednoj od najvećih umetnica modernističke književnosti.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Sre 31 Avg - 11:10

"Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga" (Žan-Klod Karijer i Umberto Eko)





U danima u kojima nivo svinjarija preti da pređe preko kućnog praga čak i ukoliko je televizor isključen a iz bookmarka izbrisane adrese gotovo svih medija, korisno je sakriti glavu iza knjige čiji tok prija glavi poput prolećnog vetra nakon čađave zime.

"Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga" zapravo je zapis neverovatno zabavnog i poučnog dijaloga esejiste/dramaturga/Bunjuelovog saradnika Žan-Klor Karijera i Umberta Eka koji počinje promišljanjem budućnosti knjige kao ideje,formata i sredstva prenosa informacija, da bi se, poput hiperteksta razgranao ka istorijskim otkrićima, analizi fenomena gluposti, civilizacijskih zabluda, filozofije te konačno budućnosti biblioteka, knjiga i čitave civilizacije.

Ova knjiga zaista može se posmatrati kaohipertekst. Iako predstavlja samo dijalog - ona nakon nekoliko strana izrasta u zbirku referenci koje se preporučuju za dalje izučavanje; tumačenja istorijskih grešaka čiji nas eho i dalje čini gluvima, te se može koristiti i kao putokaz ka bizarnim stranputicama koja su proglašavana naučnim dostignućima od kojih se neka i danas, tužno, smatraju tačnim.

Bez obzira na erudiciju oba učesnika i česte meandre do kojih naracija dolazi, ova knjiga je neverovatno zabavna. Dok je budete čitali - sve češće ćete čuti smeh obojice sagovornika (i medijatora - Žan-Filip De Tonaka), koji kao da se međusobno nadmeću i poput dva tinejdžera pokušavaju jedan drugog da zadive otkrićima i pričama koje su tokom godina otkrivali, arhivirali i konačno - razmenili, a čitaocu doneli utehu da je glupost oduvek bila tu i da nije isključivo naša privilegija da živimo u vremenu prepunom isprazne buke.








Iz poglavlja nazvanog "Ništa neće stati na put taštini":

Ž-P. de T: Prošlost do nas stiže izvitoperena na sve moguće načine, a naročito kada u prenošenje znanja o njoj umeša prste i ljudska glupost. Vi ste takođe naglašavali kako kultura voli da pamti samo svoje Himalaje, dok zanemaruje sve ono što joj ne služi na čast. Možete li nam navesti nekoliko primera iz te druge kategorije "remek-dela"?
(...)

Umberto Eko: Radeći na knjizi o potrazi za savršenim jezikom, nabasao sam na neke lude lingviste, na autore sumanutih teorija o poreklu jezika, od kojih su najzabavniji nacionalisti - po kojima je Adam govorio jezikom njihovih naroda. Prema Gijomu Postelu - Kelti su poticali od Noja. Po nekim drugim, španskim lingvistima, poreklo kastilijanskog jezika se vezuje za Tubala, sina Jafetovog (...) Baron od Rikolta tvrdio je da je flamanski bio jedini jezik kojim se govorilo u doba nastanka ljudskog roda.  A zatim, dalje, u XVII veku, Georg Štirnhjelm je u knjizi De Linguarum origine praefatio dokazivao da je gotski, po njemu staronorveški jezik bio izvor svih poznatih jezika. Švedski naučnio Olaus Rudbek, u delu Atlantica sive Mannheim vera Japheti posterorum sedes ac patria (knjizi od tri hiljade strana!) tvrdio je da je Švedska bila Jafetova domovina i da je Adam u početku govorio švedskim jezikom (...)
Izvesni Andrije je 1869. godine objavio knjigu o zdravstvenim problemima koje mogu nastati usled korišćenja čačkalica. Neki gospodin Ekošoar je pisao o različitim tehnikama nabijanja na kolac, a jedan drugi autor, zvani Fumel je 1858. objavio knjigu o ulozi i značaju batinanja, navodeći spisak čuvenih pisaca i umetnika koje su batinali, od Boaloa, do Voltera i Mocarta.

Ž-K. K: Ne zaboravite Edgara Berijona, člana Akademije Nauka, koji 1915. godine piše da Nemci proizvode više fekalnih materija od Francuza. Štaviše, po količini njihovog izmeta može se ustanoviti kojim putem su prošli. Berijon govori o "polihreziji nemačke rase" (hiperaktivnost peristaltike). To je čak bio naziv jedne od njegovih knjiga.
(...)

Umberto Eko: Najzanimljiviji je, ipak, fenomen ludaka koji su pisali o ludacima. Gistav Brine u "Ludim književnicima" ne pravi nikakvu razliku između sumanutih knjiga i ozbiljnih knjiga koje su pisale osobe sa nekim psihičkim problemima. Na njegovom inače zabavnom spisku nalazimo Enrijona, koji je 1718. napisao disertaciju o telesnoj visini Adama, ali i Sirana De Beržeraka, De Sada, Furijea, Poa, Njutna i Volta Vitmana. U svojoj knjizi (sa hiljadu pet stotina odrednica!) Blavije navodi pobornike novih kosmogonija, higijeničare koji izlažu prednosti hoda unatraške, izvesnog Madrola koji se bavio teologijom železnica, nekog Pasona koji je 1829. objavio Dokaz o nepomičnosti Zemlje, i Tardija koji je 1878. dokazao da se Zemlja obrne oko svoje ose za četrdeset i osam sati."








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Sre 31 Avg - 11:13


Dva Borhesa - Da nismo i mi knjiga koju Neko cita / tema Sabato/


Bečki kružok je smatrao da je metafizika jedna grana fantastične književnosti. I taj aforizam koji je filozofe dovodio do besa pretvorio se u Borhesovu književnu platformu.
U jednom od svojih eseja pripoveda kako je neki mongolski car sanjao nekakvu palatu i naredio da mu se sagradi u skladu sa tom vizijom; mnogo vekova kasnije, neki engleski pesnik, koji nije znao za oniričko poreklo palate, sanja tu istu palatu i piše jednu pesmu. Borhes se pita: „Kоје bi nam objašnjenje bilo draže? Oni koji unapred odbacuju natprirodno (ja uvek pokušavam da pripadam tom esnafu) smatraće da je priča o dva sna podudarnost… Drugi će tvrditi da je pesnik nekako saznao da je car sanjao palatu… Najviše očaravaju pretpostavke koje prevazilaze prirodu…“ Na dve stranice stavlja pred nas ove očaravajuće varijante.
Bilo bi dovoljno staviti ove snove ili neke druge kojima obiluje njegovo delo nasuprot sasvim jednostavnom ali zlokobnom košmaru Ane Karenjine o mužiku, pa da se vidi provalija koja postoji između književnosti koja za cilj ima prijatnu igru i one druge koja istražuje (jezivu) istinu ljudske rase.
Ludički duh vodi eklekticizmu, kao što se vidi u ovom istom odlomku: postoji nekoliko tumačenja, od kojih svako podrazumeva različitu filozofiju. Nasuprot tome, pisac kao Kafka uvek ima samo jednu, opsesivnu metafiziku. A pošto kod Borhesa ima obilja mogućnosti, odbijamo da verujemo u njegovo verovanje: njegove pustolovine različite su od jedinstvene i užasne Kafkine pustolovine kao Don Huanova ljubakanja od Tristanove tragične priče. Kod Borhesa postoji jedna jedina vernost i jedna jedina zajednička nit – stil.
On sam priznaje da po filozofiji čeprka iz čisto estetskog zanimanja u potrazi za onime što u njoj može biti pojedinačno, jedinstveno, zabavno i neobično: da krilonogi Ahil ne može da stigne kornjaču, kako je to čudno! Logički paradoksi, regressus in infinitum, solipsizam, to su teme za lepe priče. A pošto će napraviti priču od Berklijevog empirizma, a neće hteti da propusti priliku da izradi drugu sa podjednako zapanjujućom Parmenidovom sferom, njegov eklekticizam je neizbežan.
A sa druge strane, i beznačajan, jer njemu cilj nije istina.
Tom eklekticizmu dolazi u pomoć znanje koje nije strogo, i koje brka, već prema književnim potrebama, determinizam sa finalizmom, beskonačno i neodređeno, subjektivizam i idealizam, logičku ravan sa ontološkom ravni. On se šeta kroz svet misli kao lijubitelj starina po antikvarnici, i njegove književne odaje nameštene su sa istim vrsnim ukusom ali i uz isto mešanje bez reda kao i dom onoga diletanta.
Borhes to zna, pa čak i mrmlja o tome. Ali ona vrsta čitaoca koji sa svetim strahom pada ničice čim pročita reč kao što je aporija, smatra za duboki nemir ono što je uglavnom sofisticirana razbibriga. I umesto da zapamti vrednog Borhesa, divi se autoru tih vežbi.
Iz Borhesovog straha od trnovitog stvarnog života nastaju dva istovremena stava koji se međusobno dopunjavaju: on se igra u jednom izmišljenom svetu i vezuje se za platonovsku tezu, jednu suštinski intelektualnu tezu. Intelekt (čist, proziran, nesklon metežu i graji) njega opčinjava. Ali pošto sa druge strane želi i dalje da se igra, želi da ne učestvuje u uvek napornom procesu istine, on od intelekta uzima ono što bi uzeo i neki sofista: ne traganje za istinom, nego raspravljanje iz samog mentalnog zadovoljstva u raspravi, a pre svega ono što se podjednako sviđa književniku kao i sofisti – rasprava rečima, i o rečima. Privlači ga ono pokretno, bipolarno, šahovsko što inteligencija ima; vragolastog, inteligentnog i radoznalog, privlače ga sofisterije, zanosi ga pretpostavka da svi mogu biti u pravu ili, još bolje, da niko nije istinski u pravu… Kod Sokrata se divi čarobnjaku reči, oštroumnom raspravljaču koji je mogao dokazati neku istinu i njenu suprotnost slušaocima koji ga prate bez pogovora i zanemeli od čuda. U tom trenutku, za njega filozofija ne može imati za cilj istinu (u nekom drugom, ozbiljnije i sa većim osećanjem krivice, reći će suprotno), i sve se može opovrgnuti.
Pa čak i kada je u slučaju teologije problem ozbiljniji, i tu će sve biti pitanje reči, sama književnost. Jeresi su varijante pravoverja, baš kao što se, smirenije, dešava u filozofiji, ali ovde se to plaća krstom ili lomačom, a ne Borhesovim mukama, jer on te priče razmatra sa ironijom, na odstojanju, uz umereno (intelektualno) čuđenje, kao veštinu kombinatorike – Đavo može biti Bog, Juda može biti Hristos. Kaže: „Tokom prvih vekova naše ere gnostici su vodili raspravu sa hrišćanima. Bili su potučeni do nogu, ali možemo sebi predstaviti njihovu nemoguću pobedu.
Da je pobedila Aleksandrija, a ne Rim, ekstravagantne priče koje sam ovde sažeo zarad čitaočeve nedeljne razonode, bile bi koherentne, veličanstvene i svakodnevne…“
Ni u jednoj priči se taj eklekticizam ne sažima bolje nego u Tlön, Uqbar, Orbis Tertius: tamo su sve njegove naklonosti, pa čak i sve njegove zablude, i sa svakom od njih on gradi po jedan veleumni univerzum. Niti on veruje u ono što tamo kaže, niti mi verujemo, mada nas sve očarava metafizička mogućnost koju ima u sebi. I tako u čitavom njegovom delu: te svet je san, te reverzibilan je, te postoji večiti povratak, te besmrtnost se dostiže kroz sećanje drugih, te besmrtnost ne postoji osim u večnosti: sve podjednako važi i ništa, strogo uzevši, ne važi. U jednom eseju reći će nam, svečano, da „ni osveta ni oproštaj ni zatvori, pa čak ni zaborav ne mogu da promene neranjivu prošlost“, ali u Pjeru Menaru nam pokazuje kako sadašnjost menja crte onoga što je prošlo. I ako se upitamo u koju od dve suprotstavljene varijante veruje Borhes, moraćemo da zaključimo da veruje u obe. Ili ni u jednu.
Međutim, postoji konstanta koja se uporno ponavlja, možda u strahu od surove stvarnosti: pretpostavka da je ova stvarnost san. A pošto je ovo pretpostavka koju je racionalizam branio od svojih početaka, pravi Borhesov zaštitnik je Parmenid. Ispod te fantazmagorije, kako to hoće Lajbnic, uvek postoji neko objašnjenje. Na taj način, za ovoga pesnika razum vlada svetom, pa čak i njegovi snovi i magije moraju biti skladni i razumljivi, a njegove zagonetke, kao i zagonetke detektivskih romana, konačno imaju ključ.
Za Lajbnica nema slučajnosti i sve ima svoj „raison d’être“, a ako nam je on često nerazumljiv, to je zato što ličimo na Boga, ali ne dovoljno. A ideal saznanja je da se haotična masa „vérités de fait“ polako svodi na božanski poredak „vérités de raison“. Fizičari, koji uspevaju da izraze složeni mehanizam nekog procesa matematičkom formulom, na zemlji ostvaruju ovaj Lajbnicov ideal; onoga dana kada ljudi budu mogli da proračunaju mržnju ili da dedukuju zločin, taj će filozof konačno spavati mirno. U međuvremenu, izvesna vrsta detektivskih pisaca pokušava da ga umiri. Edgar Po je izmislio tu strogo racionalnu priču u kojoj detektiv ne trči po krovovima, nego sastavlja lance silogizama; i u njoj bi zločinac mogao (a možda i morao) da bude obeležen nekim algebarskim simbolom.
Borhes, u saradnji sa Bjoj Kasaresom, dovodi do logičke krajnosti izum svoga prethodnika, čineći da detektiv don Isidro Parodi rešava zagonetke zatvoren između četiri zida: on je verna kopija matematičara Leverijea, koji, zatvoren u svojoj matematičarskoj sobi, pokazuje astronomima iz neke opservatorije prisustvo nove planete.
Kao skroman simulakrum Lajbnicovog boga, don Isidro Parodi daje prigradsku verziju tog characteristic universalis. Uz dodatak (ironični) da je soba u kojoj proračunava zločine njegova zatvorska ćelija.
U Smrti i busoli doseže se paradigma. Autor razvija čisto logički i geometrijski problem. Revolveraš Red Šarlah mrzi detektiva Lenrota i zaklinje se da će ga ubiti; ali taj jedini psihološki sastojak prethodi problemu i nema udela u njemu osim kao prvobitni pokretač.
Kao i Borhes, zločinac voli simetriju, strogost, dijagram i silogizam; on smišlja i izvršava matematički zadatak; detektiv se na kraju nađe na unapred utvrđenoj tački romba ucrtanog u grad, i revolveraš ga ubija kao čovek koji završava demonstraciju – more geometrico… U toj priči ne izvršavaju se nekakva ubistva (ne dao Lajbnic!): dokazuje se jedna teorema. Grad u kojem Šarlah zadaje smrt jeste Buenos Ajres, ali kao da nije: to je proziran i avetinjski grad, imena njegovih stanovnika su neverovatna, hladnoća u ponašanju je neljudska. Ako se misli da je geometrija sistema ono što zanima autora, sve su to vrline, a ne mane.
U dokazivanju teoreme nije važno ime tačaka ili segmenata, grčka ili latinska slova kojima se oni obeležavaju; jer ne dokazuje se istina za neki poseban trougao, nego za trougao uopšte. Razume se, zločini se svakako moraju izvršiti negde; ali bilo bi pogrešno dati toj stvarnoj figuri previše precizno značenje, kao da vrednost zaključaka zavisi od te vrste ispravnosti. Potreban je neki pomalo generički grad, sa bilo kakvim imenima; neki Buenos Ajres gde bi sve bilo dovoljno uopšteno da bi sve moglo biti geometrija, a ne puka istorija i geografija. Priča je mogla (i strogo uzev, morala) da počne ritualnim rečima matematičkog univerzuma: „Neka bude grad X…“
Bezmalo bismo mogli tvrditi kako Borhes daje književni primer za slavni problem racionalnosti realnog i njegove (strašne) posledice – nepomičnosti. Kako bi bilo moguće shvatiti posledicu ako bi ona zaista sadržala neki nov element? Causa sive ratio, događaj nestaje, različito se završava u jednom jedinom. Posle toliko vekova, eksperimenata, mašina, filozofa i ratova, uvek ta vrsta ljudi završava u Parmenidovoj sferi.
U Smrti i busoli imamo dve mogućnosti tumačenja: ili je to priča o nečemu što se dogodilo, ali je strogo uzročno (Lenrot može predvideti zločin, ali ga ne može sprečiti); ili je to opis nekog idealnog objekta, kao što je trougao ili hipogrif. Ali u svakom od dva slučaja tok postoji samo kao privid. Kao i u svakom determinističkom univerzumu, ništa nije stvarno novo i „sve je pisano“, kako bi to rekao neki od onih muslimanskih tekstova koje Borhes s razlogom voli da citira. Kada se pretvori u čistu geometriju, priča ulazi u carstvo večnosti. I kada je čitamo, taj muzej večitih oblika uzima na sebe privid vremena, koji smo mu pozajmili baš mi, čitaoci; i u trenutku kada se čitanje završi, senke večnosti ponovo se spuštaju na zločince i policajce. Književnost izvan vremena, iz koje racionalisti kao Borhes mogu da skoče u ovakva domišljanja: da nismo i mi knjiga koju Neko čita? Da nije i naš život samo vreme čitanja?
Kada se problem tako gleda, besmisleno je da nam pokazuju kao zaslugu (posrednu) sliku Buenos Ajresa koju autor ostvaruje u toj priči. Sam Borhes je izjavio da ne misli da je ikada kao tu dao tajni ton našeg čudovišta. Što bi, da je tačno, predstavljalo tužan neuspeh u odnosu na ono što je on sam morao sebi strogo staviti u zadatak: da li je hteo da se bavi folklorom ili da dokaže teoremu? Ta namera da opisuje bila bi podjednako neumesna kao kada bi Pitagora pokušao da nam dočara lokalnu boju Krotona preko svoje teoreme o hipotenuzi.
A ipak, tačno je: udaljeni žamori Buenos Ajresa dopiru do nas iz onog apstraktnog grada. To je filozofski dostojno prezira, ali nam otkriva da je, uprkos svemu, autor pesnik a ne geometar, otkriva nam da čak ni on ne može stanovati u toj platonskoj metropoli. Umetnost je – kao san – gotovo uvek čin suprotstavijen dnevnom životu. Ovaj surovi svet koji nas okružuje fascinira Borhesa, a u isto vreme ga užasava. I on se udaljava u pravcu svoje kule od slonovače zarad same sile koja ga opčinjava. Platonski svet je lepo utočište: neranjiv je, a on se oseća nezaštićen; čist je, a on mrzi prljavu stvarnost; osećanja su mu strana, a on beži od izliva osećajnosti; večan je, a njega tišti prolaznost vremena. Iz straha, iz gađenja, iz stida i zbog melanholije, postaje platonovac.
Zatvoren, dakle, u svojoj kuli, stvara svoje igre. Ali udaljeni žamor stvarnosti dopire do njega: žamor koji se probija kroz prozore i koji se penje iz najveće dubine njegovog sopstvenog bića. Na kraju krajeva on nije idealna figura iz muzeja Meinong, nego čovek od krvi i mesa koji živi u ovom svetu, ma kakva bila sredstva za koja bi se mašio da se toga oslobodi. On svet nema samo spolja, na ulici: ima ga i unutra, u sopstvenom srcu. A kako se izolovati od sopstvenog srca?
I tako, u njegovim apstraktnim esejima i pričama, taj prigušeni žamor se provlači, čuje se, on daje boju kroz pogrešne reči i izraze koji se ne bi smeli pojaviti: kako kada bi se uz reč hipotenuza kod Pitagore pojavila (kao određenje) neka reč, koliko daleka od matematičkog sveta, toliko i „apsurdna“ ili „štetna“. Reči, epiteti i prilozi koji se, zbilja, pojavljuju u tim pripovestima koje su želele da budu čiste, ali u tome ne uspevaju. A čovek koji je želeo da bude prognan iznova se pojavljuje makar to bilo i jedva primetno, makar i na trenutak i nejasno, sa svojim strastima i osećanjima. Pa čak i nekakav grad X gde Red Šarlah izvršava svoje zločine počinje da nas podseća na Buenos Ajres.
A skrivenog Borhesa, Borhesa koji ume da bude strastan ili zloban kao i svi mi, vidimo ili naziremo iza njegovih apstrakcija, protivrečnog i punog krivice. Tako taj pisac koji govori kako u filozofiji traži samo očaravajuće književne mogućnosti, i koji ih zbilja koristi za svoje priče, sa druge strane priznaje da „istorija filozofije nije zaludna razbibriga niti igra rečima“… Pisac koji stavlja visprenost kao najuzvišenije svojstvo književnosti i koji od domišljatog predmeta pravi osnovu (pa čak i suštinu) mnogih svojih uzoritih priča, kaže nam na drugom mestu, s pravom, „kada bi sve bilo u sadržaju, ne bi postojao Don Kihote, ili bi Šo vredeo manje od 0’Nila“. Autor koji se divi Lugonesu i smatra ga našim najvećim piscem, zbog njegovog u osnovi verbalnog genija, i koji proglašava Keveda za najvećeg u španskoj književnosti, kaže nam na drugom mestu (i s pravom) da je književnost kao formalna igra podređena u odnosu na književnost ljudi kao što su Servantes ili Dante, koji se njome nikada nisu bavili na taj način.
U stvari, igra odlaže, ali ne poništava njegovu teskobu, njegove nostalgije, njegove najdublje tuge, njegove najljudskije resantimane. Očaravajuće teološke podvale i čisto verbalna magija u krajnjoj liniji njega ne zadovoljavaju. I njegovi najdublji nemiri i strasti onda se iznova javljaju u po nekoj pesmi ili u nekom proznom odlomku u kojima se istinski iskazuju ta previše ljudska osećanja (Kao u Povesti odjeka jednog imena), kao i u divljenju koje pokazuje prema umetnicima koji nikako nisu paradigma njegove estetike, niti njegove književne etike: Vitmenu, Marku Tvenu, Geteu, Danteu, Servantesu, Leonu Bloa, pa čak i Paskalu.
Ali taj povratak uvek je dvosmislen, ovek ostaje na pola puta ili opovrgava nekom rečenicom ili nekom varijacijom njegov povratak u stavrnost. Ili ga konačno upropašćava njegova strast prema rečima, njegovo retoričko oštroumlje. Tako Leon Bloa o kojem će nam govoriti neće biti onaj mistični varvarin, nego onaj koji izriče čudnovatu pretpostavku da za rusko carstvo možda nije odgovoran car nego njegov čistač cipela; iz ogromnog Don Kihota preporučuje nam njegove „delimične čarolije“; kod ogorčenog Dantea uživaće u njegovoj složenoj i knjiškoj teologiji, ili u obliku njegovog pakla; kod kompleksnog Džojsa oduševljavaće se izumiteljem reči i tehničkih postupaka, njegovom erudicijom i visprenošću; od strašnog Ničea zadržaće (privlačnu i književnu) tezu o večnom povratku; od osornog i uznemirenog Šopenhauera njegovu strast prema umetnosti i njegovu ideju o svetu kao ishodu volje i predstave.
Ispod te dvosmislenosti čini mi se da primećujem tajni kult onoga što njemu nedostaje – života i snage. Koje drugo objašnjenje pronaći za divljenje koje ovaj strogi literata iskazuje prema tim naprasitim stvaraocima? Koje je drugo objašnjenje njegovog kulta predaka ratnika, prigradskih razmetljivaca, Vikinga i Langobarda? A pošto već ne može ili neće da učestvuje u stvarnom i savremenom varvarstvu, barem učestvuje u književnom varvarstvu prošlosti, dovoljno dalekom da bi se pretvorilo u skup (lepih) reči. To je ritual kroz koji se, kao u nadmoćnim religijama, pričešćujemo krvlju i telom žrtvovanoga preko njegovih lepih i beživotnih simbola.
U mitu o Fedru, Platon priča kako duša padne na zemlju onda kada već nazre večnost; kada padne i kada bude osuđena na telesnu tamnicu, zaboravlja čarobni nebeski svet, ali nasleđuje nešto od onog bratstva sa bogovima – inteligenciju. I to božansko oruđe ga upozorava da je protivrečni Univerzum u kojem živi iluzija, i da iza ljudi koji se rađaju i umiru, iz carstava koja nastaju i ruše se, postoji istinski Univerzum koji ne propada, večan je i savršen.
Poročni Sokrat, čovek koji je duboko (a možda i dramatično) osećao privremenost svoga iskvarenog tela i neobuzdanost svojih strasti, sanja o tom besprekornom Univerzumu i podstiče ljude da se u njega uzdignu uz pomoć one metafore večnosti koju su smrtnici izmislili, a to je geometrija.
I Borhes, telesni Borhes, osećajni Borhes, koji možda dramatično pati zbog svoje fizičke privremenosti, biće koje je kao i mnogi umetnici (kao i mnogi adolescenti) tražilo red u gomili, spokoj u nemiru, mir u nesreći, ruku pod ruku sa Platonom takođe pokušava da dopre do univerzuma koji ne propada. I tada stvara priče gde aveti koje žive u rombovima ili bibliotekama ili lavirintima, ili koje žive i pate samo u rečima, jer im je strano vreme, a patnja je vreme i smrt. Oni su tek simbol mramorne onostranosti. Iznenada, izgledaće kao da je po njemu jedino što je dostojno velike književnosti nečist duh: to će reći, čovek, čovek koji živi u ovom zbrkanom heraklitovskom svetu, a ne avet koja obitava na platonskom nebu. Jer ono što je svojstveno ljudskom biću nije čist duh, nego ona mračna i razapeta međuoblast duše, ona oblast u kojoj se dešava sve najozbiljnije u životu: ljubav i mržnja, mit i fikcija, nada i san, i ništa od toga nije strogo duhovno, nego je to snažna i uzburkana mešavina ideja i krvi, svesne volje i slepih nagona. U nedoumici i potištena, duša se pati između tela i razuma, dok njome vladaju strasti smrtnoga tela a ona sama teži večitosti duha, u neprekidnom kolebanju između relativnosti i apsoluta, između propadanja i besmrtnosti, između đavolskog i božanskog. Umetnost i poezija nastaju u toj smušenoj oblasti, i upravo zbog te smušenosti – bog ne piše romane.
I zato ta vrsta platonskog opijuma ničemu nam ne služi. Pa nam se na kraju čini da je sve igra, sve privid, detinjasto bežanje od stvarnosti. Te ako bi i taj svet bio istinski svet, onaj koji su potvrdile filozofija i nauka, ovaj ovdašnji svet je za nas jedini stvaran, jedini koji nam pruža nesreću, ali nas i ispunjava: ova stvarnost od krvi i vatre, od ljubavi i smrti u kojoj svakodnevno živi naše telo i jedini duh koji zaista imamo – otelovljeni duh.
To je trenutak u kojem Borhes (lepo i potresno) piše, pošto je opovrgao vreme: „And yet, and yet… Poricati sled vremena, poricati astronomsko vreme, to su javni očaji i tajne utehe… Vreme je supstanca od koje sam napravljen. Vreme je reka koja me nosi, ali ja sam reka; ono je tigar koji me čereči, ali ja sam tigar; ono je vatra koja me proždire, ali ja sam vatra. Svet je, na nesreću, stvaran: ja sam, na nesreću, Borhes.“
U ovom konačnom priznanju nalazi se Borhes koga želimo da sačuvamo i onaj koji se zaista može sačuvati: pesnik koji je po nekad pevao o stvarima skromnim i prolaznim, ali jednostavno ljudskim: o sumraku u Buenos Ajresu, o dvorištu iz detinjstva, o ulici u predgrađu. To je (usuđujem se da proreknem) Borhes koji će ostati. Borhes koji se posle svog olakog prolaska kroz filozofije i teologije u koje ne veruje vraća na ovaj svet, manje blistav, ali svet u koji veruje; ovaj svet u kojem se rađamo, patimo, volimo i umiremo. Ne u ma koji grad X gde simbolični Red Šarlah izvršava svoje geometrijske zločine, nego u ovaj stvarni i konkretni, prljavi i uskovitlani, odvratni i dragi Buenos Ajres u kojem živimo i trpimo.
 
Ernesto Sabato








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 11 Sep - 18:25

Svatko je od nas zbroj svega što nije pribrajao: oduzmite nas opet do nagosti i noći, pa ćete videti da pre četiri hiljade godina na Kritu počinje ljubav što je jučer završila u Texasu... Svaki trenutak je plod četiri hiljade godina. Svladavši minute, dani poput muha odzuje u smrt, a svaki je trenutak prozor na svo vreme. "

...
Veličanstven, neponovljiv,raskošan i autentičan autor za sva vremena - tako bismo najkraće i najtačnije mogli opisati Tomasa Wolfa, najlirskijeg i s punim pravom rečeno, najtalentovanijeg pisca američke proze prve polovine 20.stoleća. Jedan od onih koga mnogi i dalje svrstavaju u red "izgubljene generacije" (uz John Doss Passosa, Hemingwaya, Faulknera, Fitzgeralda...) što po godinama u kojima je stvarao što po određenoj sličnosti koja ga povezuje sa ovim velikanima pisane misli, Tomas Wolf je ipak bio i ostao onaj najnesrećniji pripadnik toga društva i vremena, navirućeg talenta ali prerano regrutovan u smrt. "Pogledaj dom svoj, anđele" sa svojim podnaslovom "Priča o zakopanom životu", prvi je deo njegove opsežne i bogate autobiografske tetralogije, i sam uobličen u vidu trilogije koja spaja i pred čitaocem sastavlja bogato tkivo njegovog života; od kolevke pa sve do rane mladosti i odlaska na Harvard, u tu željenu meku ideja i napretka. Čudesan naziv ovoga romana pozajmljen je iz stihova Miltonove "Lucide" aludirajući na samom početku na očekivanu radnju ovog dela ali i na lik (simbol) koji će ovaj roman zaokružiti možda bolje nego i sam glavni junak, Eugen Gant odnosno Tomas Wolf.
Kameni anđeo sa tihim osmehom hladnog mramorja.

" Seme našeg uništenja procvetat će u pustinji, aleksin našeg leka raste na planinskoj hridi, a naše živote stalno posećuje devojčura iz Džordžije jer londonski džepar nije bio obešen."
"... Moja neutamničena duša luta milijunom ulica života, živeći svoju sablasnu moru gladi i žudnje. Gde, Ben? Gde je svet?
- Nigdje - reče Ben.- Ti si tvoj svet."
Tzv.poezijom u prozi, odnosno poetskim načinom pripovedanja kao i duhovitim i vrcavim, inteligentnim opaskama umetnutim među redove svakodnevno datog i opisanog života, Wolf zasluženo pridobija književnu kritiku koja ovaj roman svrstava među najznačajnija književna dostignuća toga vremena. Možda zbog svoje iskrenosti, zbog nesputanosti i želje da sav svoj život, sve do tada viđeno i okušano složi među stranice ovoga romana, bez obzira na posledice i osudu kojoj može biti (i jeste) izložen, Tomasa Wolfa prepoznaju kao pisca osećajnog,romantičnog i tananog sentimenta; kao boema i istinskog uživaoca svoga zanata, kao predanog i čistoljubivog zanesenjaka u književnost. Kao onog koji jeste i koji će ostati, istinski predan svom stvaralačkom naboju.

" Razumio je da su ljudi bili zauvijek stranci jedan drugome, da nitko nikoga ne uspije stvarno upoznati, da utamničeni u mračnoj utrobi svoje majke mi dolazimo u život ne videći joj lica, da nas predaju u njezine ruke kao stranca i da, uhvaćeni u tu nerazrešivu tamnicu postojanja, nikada iz nje ne pobjegnemo, bez obzira kakve nas ruke grlile, kakva nas usta ljubila, kakvo nas srce grijalo. "
" Ode nam jedan prijatelj divni, odlete jedan voljeni glas, ali on nije umro,on živi; vera i spomen potiču nas."
"Priroda se nikad ne ponavlja. Svi su se bogovi izgubili na putu."

"Pogledaj dom svoj, anđele" priča je o neobičnoj i rastrzanoj porodici Gant, predvođenoj ocem kamenorescem koji još kao dete biva opsednut i oduševljen likom kamenog anđela koji će zauvek odrediti pravac njegovog životnog puta. Eugen se rađa kao osmo i poslednje dete svog oca sa Elizom Pentland, ženom koja svoju ulogu supruge i majke smatra dovoljno ozbiljnom koliko i svoju žeđ za trgovinom nekretninama a neretko,znatno manje ozbiljnom. Suočen sa velikim brojem braće i sestara koji svojim temperamentima i naravima oblikuju njegov život i uče ga (ne)postojanju osobnih odnosa, Eugen zauvek ostaje stranac u kući koja samo svojom simbolikom upućuje na ognjište a zapravo, stecište je svakojakih rana i urušenih snova pod teretom alkohola i bluda, svađa i nakaznosti, zlobe i pohlepe. I na kraju smrti, te toliko bliske teme porodice Gant. Duhom i životom oduzete skupine ljudi, povezanih krvlju a razdvojenih suštinskim nerazumevanjem. Otuđenošću
"Kroz Slučaj svatko je od nas utvara drugima i svojoj vlastitoj stvarnosti; kroz Slučaj, golema osa sveta i zrnce praha; kamen što pokreće lavinu, oblutak čiji se koncentrični krugovi šire morima."
"U cvetu svenu njena lepota,
ni mladost svoju još ne prođe;
Ne spozna ljubavi ni života,
zovnu je Bog i ona pođe.
Al' šapće vera kroz lahor pusti,
nemojte za njom roniti suze.
Tu ona vašu ljubav pusti,
Ali na nebu veću uze."

Pa ipak, ne treba ovaj roman sagledati kao otužnu autobiografsku priču kroz koju pisac nastoji da izleči svoju traumatičnu i tihim bolom ovenčanu mladost. Naprotiv - ovo je priča o odrastanju, o tajnama koje svako od nas u sebi nosi, o suočavanju sa svim onim što jeste i mora biti život. Jer svi smo mi zapravo,pa i samo naše postojanje - jedan novčić sa dva lica, jedno telo sa dve strane duše. U svakome od nas postoji i raj i pakao, i suze anđela i hladnoća mermera.

"Kako izgledaju mora zorom u proleće? Hladni galebovi spavaju na vetru. Ali nebesa su ružičasta."
"Izuzetnost ne temelji život na tvrdoglavoj privrženosti njemu."
Pregršt je citata i brilijantnih misli koje ovo delo, kao riznica, čuva i štiti među svojim koricama. O tome je posvedočio i sam Wolf rekavši :" Pišem od 11 uvečer do 6 ujutru, ustajem u 14 posle podne. Radim ozbiljno, po prvi put u životu. To je nešto ludo,opijeno, divlje..."
Stoga,neka i vas valovi nabujalih reči i fascinantni opisi ponesu i uznesu do onih visina, do onih vrata koja će vas odvesti u neki bolji i savršeniji svet. Do mudrog i samo vama savršenog hrama.
Do sopstvene, blistave i ponosne - duše.

"Nikakav list ne visi za mene u šumi; ja neću podignuti nikakav kamen u planinama; ja neću naći nikakvih vrata ni u jednom gradu. Ali u gradu sebe samoga, na kontinentu svoje duše, ja ću naći onaj zaboravljeni jezik, izgubljeni svet, neka vrata na koja mogu ući, i glazbu koja je čudna kao bilo koja što je ikad zazvučala..." 









happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 11 Sep - 18:28

Odvažiti se na čitanje Tjubornove "Sene Puta svile", zahteva spremnost na koncentrisano, predano i istinsko uživanje u putovanju koje seže kroz vekove i civilizacije spajajući istok i zapad, prošlost i sadašnjost. Ali pre svega, kulture i jezike naroda na širokom području od Kine do Turske, od dinastije Tang do drevne Antiohije. Krenuti Putem svile, znači zaći u najudaljenije i najtamnije kutke svetske kulturne baštine.

...

"Ići Putem svile liči na poteru za duhom. On izvire iz srca Azije, ali zvanično više ne postoji. Za sobom je ostavio samo obrise svoje nesputanosti, veštačke granice i narode koji nisu ucrtani u karte. Račva se i krivuda gde god da ste. To nije jedini put, to su mnogi putevi - splet izbora."
Kolin Tjuborn, svetski priznati i nagrađivani putopisac i autor, istraživač i neumorni pronalazač, jedan je od onih koji su dekodirali a potom i svetu poklonili, bogat, malo poznat i zamršen, tajnovit i bajkovit drevni Put svile. Ispisan koracima njegovih osvajača i učesnika, prolivenom mongolskom krvlju, tamnim i nemirnim Iranskim očima i kitnjastim pločicama sirijskih džamija.

"Naciju, prema rečima filozofa Renana, ne čini istinita prošlost, već priče koje se same pričaju - naciju čini ono što ona pamti, ali i ono što zaboravlja."
"Presudno za propast Puta svile verovatno nije bilo ni osvajanje Konstantinopolja, ni izolacija tokom Minga, ni Kolumbovo iskrcavanje, već je to bio morski kompas koji je u desetom veku otkrio nepoznati Kinez."

Ovaj istorijski, sociološki i književni poduhvat kakvog se mogu prihvatiti samo izuzetni poznavaoci njegove materije i suštine, donosi nam fascinantne opise predela, ljudskih karaktera i sudbina, vezući jednu svilenu nit koja spaja i mrsi sve živote duž podneblja kojim su nekada karavan-saraji nosili i prenosili bogate darove sa Istoka i Zapada, trgujući svojom tradicijom, kulturom ali i religijom, toliko sklonom mešanju i stapanju. Živopisan i dinamičan, ovaj roman ispričan je sa usana mladića iz prašine Sijana; kroz odjeke gonga pri hramovima Žutog Vladaoca; u presecima istorijskih poglavlja duboke i davne, kulture Istoka. Jer putovanje kroz srce jedne zemlje uvek započinje putovanjem unutar samog putnika.

"Hiljadama kilometara udaljen od svih koji me znaju, imam iluziju da mi je prošlost lakša, jedva da je uopšte moja."
"Samoća se jače oseća na javnom mestu."

Kolin Tjuborn se na ovo putovanje odvažio kao samostalni putnik željan da pronikne u sve prašnjave i velom tajne obavijene, kutke na putu jednog drevnog i danas nevidljivog puta. Saznanja i iskustva koja je na tom putu sakupio, govore više o našoj budućnosti nego o našoj prošlosti; na temeljima ruina i ispričanih legendi, mladi žitelji izgubljenih i porušenih gradova započeli su nova poglavlja svojih života, svesni burne prošlosti ali neopterećeni njenom težinom. Putem ilegalnih satelitskih antena, modernih farmerki sakrivenih pod zarovima, tajnih radionica savremenih umetnosti, svi oni izrazili su svoj bunt prema potčinjenom i nametnutom, bolnom prošlošću obeleženom vidu života. Svuda se podjednako teži napretku, oslobađanju od stega nacionalističkih, religijskih i fanatičkih ubeđenja i uspostavljanju mira, sa samim sobom i svetom oko sebe. Kako sa onim domaćim tako i sa onim stranim koji u vidu Kolina Tjuborna, sve više pohodi ove, do skoro odbačene i zapuštene delove sveta. Duhom bogate ali ugledom surove i nepristupačne, ivice jednog dugog i drevnog puta.
Ovo delo koje obrazuje i inspiriše, podstiče nas da od ljudi oko nas očekujemo znatno više, da odbacimo sopstvene predrasude i muslimanske zemlje na drevnom Putu svile, sagledamo kao kolevke kulture i obrazovanja a ne isključivo ratom i terorizmom, razrušene ostatke nekada bogate civilizacije. Jer sve su one baš to bile - od Bagdada do Herata, od Kašgara pa sve do Gaziantepa, drevni Put svile izrodio je bogato multukulturno, multietničko i multinacionalno nasleđe koje nam je ostavljeno u amanet od prošlosti pa sve do danas. A svi njegovi moderni žitelji, čuvari su tog beznacionalnog i vanvremenskog blaga.
Tajnog puta upletenih svilenih niti.
"Ponekad putovanje proistekne iz nade i instinkta, opojnog ubeđenja dok vam prst putuje po karti: Da, ovde i ovde... i ovde. Ovo su završeci nerava sveta... Hiljadu razloga ćete pronaći za polazak na put. Idete da upoznate ličnosti, ljude kojih nema na kartama. Imate utisak da idete u srce sveta. Susrešćete se sa različitim sudbinama. Idete zato što ste još mladi i željni uzbuđenja, škripanja čizama po prašini, idete zato što ste stari i što želite da shvatite nešto dok nije prekasno.
Idete da biste videli šta će se desiti."









happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 11 Sep - 18:30

...
Posle dužeg vremena, predstavljam vam jedno delo koje svrstavam među najbolja ostvarenja sa kojima sam se susrela u prethodnih par godina i istovremeno, smatram ga pravim draguljem sa polica Geopoetike.
Dobrodošli na - Lampeduzu. 

...
"Zaljubljenik u ostrva i luke istinski je nomad: njemu nije zadovoljstvo u ostajanju, već u dolasku i odlasku, jer jedino pri dolascima i odlascima čovek nadilazi prolaznost svog bitisanja."
"Možda će se tvrditi da je teško otkriti lepotu na ovom pedlju stene. Ali,ništa jadnije od takve tvrdnje! Lepota se ovde nalazi u nadmoćnom obliku,utisnuta, materijalna strana joj je tuđa, nije uhvaćena našim prilagodljivim čulima. To je dakle suštinska lepota, njena bit, lepota što se neprekidno stvara iz semena pustošenja."

Višestruko nagrađivani autor, priznati autoritet kreativne, bujne, višeslojne proze, gostujući profesor Berkli Univerziteta, filozof i veliki mislilac - Rafael Arguljol, donosi nam priču o mističnoj i dalekoj zemlji usred mora, bajku o Lampeduzi kao skrovištu i obećanoj zemlji našeg putnika Leonarda Karačija, zaljubljenika u antiku i roba fatalne privlačnosti oličene u liku žene Irene. Lampeduza je stoga i sudbina i strast i utočište; i željeni komadić raja i tamnica neuslišenih želja, grobnica jedne i kolevka druge ljubavi,one punije i raskošnije - ljubavi prema kulturi jednog ostrva, prema mentalitetu njegovih žitelja, prema mirnom i spokojnom ali ne i monotonom životu kakvo pruža ostrvsko blago Lampeduze. Ovaj morski biser iznedrio je i Klaretu, najsvetliju i najblistaviju tačku u sudbini jednog nesuđenog Grka.

"Na Lampeduzu sam bio došao u svojim mladalačkim godinama, a odlazio sam s nje na pragu zrelog doba: u razdoblju koje je bilo između toga, moja mladost je sagorevala na velikim čovekovim lomačama nasilja i strasti."
"Postojao je ipak jedan dan kada je i sama smrt podlegla mojoj lepoti."
Našoj čitalačkoj publici još uvek prilično nepoznat i u domaćim književnim krugovima nedovoljno afirmisan, Rafael Arguljol je stvarajući Lampeduzu udahnuo život jednom zaboravljenom ili pak nepoznatom, otcepljenom delu sveta uhvaćenom u klopku morskih bujica i užarenog,vrelog sunca. Težak život na Lampedužanskom tlu opstajao je mahom zahvaljujući brodskim vezama koje je održavala sa Sirakuzom, omamljujuće privlačnim prvobitnim odredištem Leonarda Karačija. Ali Sirakuza je bila i ostala raskrsnica na putu na kom je trebalo izabrati - pratiti neobuzdanu strast uhvaćenu u očima jedne žene ili pratiti svoj put istinskog Grka i zaluđenika za antičkom zaostavštinom.
Mudrost srca donela je ovu presudu.

"Ono što je najuzvišenije i najniže u ljudskom biću - nepodmitljiva snaga osećanja i stvaralaštva, ali i plodonosna bujica beskrupuloznog instinkta što razara i pustoši istovremeno pokrećući na život - susretali su se u tom fantazmorgičnom pejsažu, u toj zadivljujuće neljudskoj četvorostrukoj silueti... I povrh svega, Irenin pogled,onaj bestidni pogled neprestano uprt u mene, kao da me probada koplje od nekog neodređenog metala,a vrh mu je strast!"

Narator ove priče se kao slučajni putnik zatečen na brodu ka Lampeduzi, susreće sa Karačijem koji u dokolici otpočinje svoju životnu priču ne stigavši da otkrije kraj svoje ljubavne sage. Stigavši na ostrvo, oni otpočinju naizgled miran odmor dok zapravo senke smrti i prošlosti opsedaju duh njegovog starog žitelja. Rastrzan između onog što jeste i onog što može biti, Leonardo svoj život predaje strasti koja ga je oduvek mučila i progonila. Krajnje tajanstveno i obavijeno velom nedokučivog, on napušta tle koje ga je toliko dugo čuvalo i prihvatalo ali mu i oduzelo ono što je najviše voleo i želeo.
Svoje utonuće u beskraj pružaju mu plave vode Lampeduze.
.. More ne ubija, ono savladava. Ne likvidira te a da ti ne pruži priliku za spas. More je kao ratnik: ima svoje mišiće, svoj oklop, svoje koplje. Mi ih takođe imamo, iako su slabije. Da,more ubija, ali ne lišava časti."
"Kada bogovi smrti jezde svojim oholim galopom među našim dragim bićima - s kakvim onda olakšanjem i s kakvim zanosom u svojim majušnim srcima opažamo kako se njihovi konji udaljavaju!" 

Prožeta epizodama strave, erotske ali i ratne tematike, prizorima nesvakidašnjih prirodnih lepota i istinskih trenutaka sreće i čiste radosti, uokvirena složenom i uvek intrigantnom grčkom mitologijom i smeštena na tle bogato istorijskim i kulturološkim znamenitostima, priča o Lampeduzi vanvremenska je potraga za samim sobom i pronalaskom tog istog sebe nakon puta koji može biti i tužan i lep, i razočaravajući i obećavajući, i običan i neočekivan.
Ali iznad svega - Lampeduza smo mi sami.
Svaki je čovek jedinstveno ostrvo, načet tugom,zapljusnut srećom, povezan sa drugima i pun nebrojenih špilja nada,želja i mogućnosti.
Put na Lampeduzu, povratak je sebi.
Otisnite se i zaplovite.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 11 Sep - 18:31

Sticajem okolnosti,ova knjiga dospela mi je u ruke drugog dana Nove godine. Sigurna sam da je nikada ne bih izabrala ugledavši je u knjižari jer bih zasigurno pomislila da je reč o još jednom modernom, ispranom romanu koji ne nudi previše ni stilskog ni umnog izazova za čitanje.Međutim,ono što sam pronašla iza, samo naizgled, olakog štiva, bio je sasvim čudesan i neverovatan svet imaginacije,snova,realnog i nerealnog.

...
"Život je stvarno lep ako umemo da ga posmatramo iz pravog ugla."
"Apsurdna priča je nalik na čašu: kad se napuni,može i dalje da se sipa, preliva se i curi,ali nije više opasno."

Ono što ovo delo Tjeri Serfatija izdvaja iz mora sličnih jeste pozitivna poruka koju nosi a koju sam želela da vam svima prenesem u osvit ovog novog doba, na pragu jedne nove i obećavajuće godine.
Idejni siže ovog dela koncipiran je nalik na krimi roman; sa puno prevrata,neočekivanih i mističnih činjenica, junaka,situacija. Uprkos odsustvu bogatog književnog izraza, istina je da se ova knjiga čita u jednom dahu. Jer aktivira maštu,budi um,angažuje svest i razvija intuiciju.
Poziva na analizu svojstvenu kritičkom i analitičkom duhu.

"Osveta je jelo koje se jede toplo. Štaviše,vrelo."
"Bolnica leči pacijente i uništava bolničko osoblje,to je istina dokazana u praksi."
"Neverovatno je na kakve sve podvige mogu da nas nateraju strah i instinkt."

Ugledni rekonstruktivni hirurg Džejms Bern doživljava tešku saobraćajnu nesreću nakon koje mu,kao posledice, ostaju rupe u sećanju dok se njegovoj ženi Ines gubi svaki trag. Suočen sa činjenicom da ga, nakon buđenja jednog običnog jutra, pamćenje do te mere izdaje da ne prepoznaje svoju novu ženu i decu,porodicu koju je gradio prethodnih šest godina, Džejmsova ravnoteža biva iz korena uzdrmana. Pojavljivanje njegove, navodno mrtve bivše žene,mistično ubistvo i otkrivanje tajne o ćerci za koju nije ni znao da postoji, uvlače ga u vrtlog intriga,bezumlja i preispitivanja sebe i drugih i potragu za počecima ličnih uspomena koje datiraju pre te kobne nesreće.
Neočekivan,vrlo živopisan i uzbudljiv triler, provešće vas kroz sve četvrti i socijalne krugove Njujorka, kroz patologiju njegove mase i pojedinaca, kroz mrežu bezakonja i obruče FBI istrage i na kraju vas izvesti na čistinu prave,životne ljubavi.
Ali tek onda san i java razmenjuju svoje pozicije; razum i imaginacija menjaju mesta.
U osvitu nove,lepše,obećavajuće budućnosti.
Jer Sutra je novi život.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 11 Sep - 18:33

Zar nikada niste raščešljavali sunčeve zrake?"
"Priča je nekada stanovala na ivici sveta. Svet je bio tepsija obrubljena pripovedanjem. Kasnije,kada je počeo da se širi i zaokrugljuje, svet je halapljivo pojeo svoje ivice, pa sada na te ostatke možeš da naiđeš gotovo svuda,čak i u dubokoj unutrašnjosti."

...
Goran Petrović, jedan je od najuglednijih, najtalentovanijih i nakvalitetnijih autora današnjice. Darovan kreativnim, stvaralačkim žarom, umećem imaginacije i spisateljske fikcije, predstavlja simbol savremenog pisca nesagledive moći pripovedanja u kojoj svaka priča predstavlja okvir jedne fantazije, prelaz između stvarne i paralelne, imaginarne realnosti. "Ostrvo i okolne priče" zbirka je devet kratkih proznih ostvarenja u kojima bogatstvo književnog jezika, upotreba metafora i arhaizama u cilju podizanja čitaočevog doživljaja pročitanog i premošćavanja vremenskog zjapa, nude čitaocima viziju jednog svrsishodnijeg, lepšeg i punijeg vremena, sadržajnijeg postojanja i punoće življenja. "Šest listova smilja", "Trska", "Mesec nad tepsijom", "Iz hronike Tajnog društva", "Reči", "Priča", "Žena koja peva", "Spomenik" i "Ostrvo", pokazatelji su majstorske veštine kojom Goran Petrović prednjači na samom čelu moderne srpske proze ističući se kao autor jedinstvenog sentimenta, stilskih rešenja i umetničkih zamisli.
"Baka i deka su zapečatili tegle sa suncem. Senke za zimu ne ostavljamo. Nisu za jelo, a nisu baš ni za gledanje."
"Što je građevina uzvisitija, razum je više izložen promaji. Bez šara je sve jednoliko. Po jednolikim kućama, jednoliki životi. U jednolikim životima,jednolike duše..."
"Ne plači u senci, opasno je, pristaće ti mahovina za trepavice."

Scenografija njegovih priča pojednostavljena je do same suštine: njene ivice određene su granicama porodičnih kuća, dvorištima, stanovima, jednim gradom ili nasutim ostrvom. Sam pisac,kao da je želeo ovakvim potezom da težište radnje premesti sa likova na reči, plasirajući ideju da je najbitnije ono što je unutra,ono što je u nama, ono čemu težimo naspram svega onoga što je spolja,prolazno i podložno promaji. Baš to Petrovićeve priče i čini tako živim i sadržajnim; ne poistovećujemo se mi sa njegovim junacima već sa njihovim mislima. Ne težimo njihovim oblicima već njihovim sržima.

"Muškarci nisu vešti da otrebe reči od razmetanja... Osim toga,oni slabo vide,uz njih se lako privuku a zatim i nastane preterivanja svake vrste."
"Ljudska je pamet, međutim, kao vrč! Prsne čim se navrši pohlepom!"
"Ah,kakav lep raspored okolnosti uvezan mašnom od srećnog ishoda..."

Nagrađen Prosvetinom nagradom za ovu zbirku kratkih priča, Goran Petrović nas je svojim specifičnim darom pripovedanja pozvao na veru u snove, na izgradnju sopstvene Pećine u kojoj ćemo čuvati najsavršenije zamisli i najluđa uverenja i snevanja.
Pozvao nas je na slobodu uma,reči i dela.
Na ideju vodilju svojih junaka.

"Ko jedanput oseti punoću reči - doveka ispašta jer prepoznaje prazno kazivanje..."  
 








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 11 Sep - 18:34

" Sve dok čovek ima hrabrosti da odbaci ono što mu društvo nalaže,u stanju je da živi život pod sopstvenim uslovima. 
Zbog kog cilja? Da bi bio slobodan."
" Ne smeš se odreći moći nad sobom, čak ni onda kada veruješ u nekog drugog i kada misliš da taj drugi zna šta je najbolje."

Generacijska priča porodica Glas i Vud samo je okosnica "Bruklinske revije ludosti", neobičnog romana još neobičnijeg izdavačkog puta. Pol Oster stekao je svetsku slavu pišući prepoznatljivim i visokokvalitetnim stilom, umećem pripovedanja koje slikovito dočarava i upliće različita idejna pitanja i ideologije u svakodnevne, obične životne situacije. Međutim,ono što ovaj roman izdvaja jeste činjenica da je suprotno uobičajenom sledu, nicao u redovima elektronskog zapisa kao rukopis koji će tek nakon svoje online promocije i kratke istorije, mesto pronaći i u štamparijama isprva srpske, pa tek onda i svetske javnosti.

"Nikada ne treba potcenjivati moć knjiga."

Nejtan Glas, u ulozi naratora, uvodi čitaoce u etapu svog života nakon što mu je dijagnostikovan rak pluća, brak raspadnut a ideja o Knjizi ljudskih ludosti doprla do svesti. Sticajem sudbinskih okolnosti, Nejtan pronalazi svoje izgubljene rođake i postaje spona jedne razrušene i rasejane porodice. Kroz lik Toma Vuda kome sam pisac, služeći se Nejtanom, predaje časno mesto "glavnog lika", otvorena je široka paleta književnih, istorijskih, političkih i socioloških saznanja kojima Oster nesumnjivo bogati ovo delo dajući mu širinu i plodonosnu, eruditsku vrednost. Zagrižen za političku scenu tih davnih godina, pisac će se u jednom trenutku dotaći i našeg tla izlažući svoje zaključke nakon saslušane priče o nasilju u jednom lokalu u Vermontu. "To zvuči još malo pa kao da živimo u Jugoslaviji", konstatuje Oster. Nama čitaocima ostalo je da zaključimo da će ratni ožiljci i tegobna sećanja, još dugo vremena bojiti sumornu sliku naše zemlje u krvlju natopljenoj, balkanskoj ali i svetskoj istoriji.

"Čitanje je bilo moj beg i moja uteha,moje pribežište, moja simulacija izbora: čitanje iz čistog zadovoljstva, zbog prelepog mira koji te okružuje dok slušaš treperenje piščevih reči u svojoj glavi
Nihilistički pogled na svet biva potisnut sve do samog kraja ovog višeslojnog romana. Iako su kroz lik Aurore Vud prikazane sve moguće,potencijalne slabosti,propasti i posrnuća kojima čovek može podleći, njeno čudesno izbavljenje nadahnulo nas je osećajem da je nov početak uvek moguć i da život uvek nađe put. Ali taj isti život nije uvek naklonjen drugima kao Aurori i Nejtanu. Poslednje stranice iz knjige starca Glasa posvećene su njegovoj borbi za život u kojoj, ovoga puta, Nejtan odnosi pobedu dok hiljade nevinih Amerikanaca gubi svoju bitku 11.septembra 2001.godine u istorijskom terorističkom napadu na kule bliznakinje. Osteru to omogućava da otvori novo poglavlje koje samo naizgled ne biva završeno a zapravo - budućnost i pripada onima koji odlaze.

"Najveći broj života prosto nestane. Neko umre i,malo-pomalo, izgubi se svaki trag njegovog života. Pronalazači iza sebe ostavljaju pronalaske, arhitekti svoje građevine,ali većina iza sebe ne ostavi nikakve spomenike niti trajna dostignuća: policu s fotoalbumima, svesku iz petog razreda, pehar s takmičenja u kuglanju,pepeljaru ukradenu iz hotelske sobe u Floridi poslednjeg dana nekog davno zaboravljenog odmora. Ovo je moja ideja: osnovaću kompaniju koja će objavljivati knjige o zaboravljenima, da bi se priče, činjenice i dokumenti spasili pre nego što nestanu - i uobličiću ih u jednu neprekinutu pripovest, pripovest života."
"Bivši je ključna reč."










happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 11 Sep - 18:36

"U životu postoje trenuci kad treba preći u povlačenje. Kad treba napustiti manje važne položaje da se sačuvaju važniji.. Činilo mi se da je poslednji i najvažniji od svih položaja, moja ljubav."
"U životu,prijatelju, nije važno osvojiti što više žena,jer je to samo vanjski uspeh. Važno je gajiti vlastite kriterijume, jer se u njima odražava vlastita vrednost čoveka."
Milan Kundera,češki je autor za čije je stvaralaštvo naša publika ostala na neko vreme uskraćena. Akt zabrane kojim je ukinuo prevođenje i izdavanje svojih dela na tlu nekadašnje Jugoslavije 90tih godina, danas predstavlja jednu davnu i zaboravljenu prošlost i njegovi radovi već dugi niz godina krase police izdavačke kućeArhipelag ali i mnogobrojnih biblioteka širom naše zemlje. Svoju ideologiju i raniju, komunističku simpatiju, platio je odlaskom sa rodnog tla i pronalaskom novog smisla i novog sebe na tlu francuske zemlje..
Jedan je od retkih autora koji se povukao iz medija i isključivo putem knjiga ostvaruje vezu sa svojim čitaocima širom sveta.
 "Smešne ljubavi" predstavljaju zbirku od sedam priča koje u sebi objedinjuju erotske epizode čiste fizičke ljubavi sa religijskim uticajima i banalnim greškama nekih običnih ljudi, željnih i žednih ljubavi ali sa večitom nespretnošću i nemogućnošću da istu i dosegnu. Bezazlene laži, apsurd,pokušaj da se spreči otrgnuće mladosti i samoljublje, glavni su uzroci unesrećenosti Kunderinih junaka i njihove nesposobnosti da se izbore za ono što zaista žele - istinitu i čistu partnersku emociju.

"Erotika nije samo potreba tela nego u istoj meri i potreba časti. Partner koga ste osvojili,koji vas voli, kome je stalo do vas, predstavlja vaše ogledalo, meru onoga što jeste i što značite. U erotici tražimo sliku vlastitog značaja i važnosti... Osim toga, kad idete sa svakim, prestajete verovati da bi stvar tako obična, kao što je fizička ljubav, mogla biti od nekog istinskog značaja." 
".. Nije samo partnerka gledala njega, več su druge oči (oči sveta) gledale i ocenjivale njih, a njemu je bilo veoma stalo do toga da svet bude zadovoljan njegovom devojkom,jer je znao da kroz nju svet sudi o njegovom izboru, njegovom ukusu, njegovom nivou,pa prema tome -o njemu. I upravo zato što je toliko držao do mišljenja drugih, nije se previše oslanjao na vlastite oči."  
"Niko se neće smejati", "Zlatna jabuka večne čežnje", "Lažni autostop", "Simpozijum", "Neka stari mrtvi ustupe mesto mladim mrtvima", "Doktor Havel posle 10 godina" i "Edvard i Bog", govore o nama. O svim mladićima koji "kontaktiranjem i registracijom" ostaju na nultoj tački svojih neutoljivih, intimnih čežnji; o svim ženama koje svoje strahove skrivaju pod banalnim velom razuzdanosti; o svima onima koji se nespretno hvataju u koštac sa lažima uplićući druge i podmećući ih kao žrtve svoje slabosti; o često prisutnom,muškom ponosu i samoživosti koja ne štedi druge zarad ispunjenja sopstvenih prohteva; o žalu za prohujalom, naprasitom mladošću čije senke ostaju da lebde iznad nas i podsećaju nas na sve ono što nam odraz u ogledalu već dugo ne govori... i o svim malim i velikim ljudima željnim bliskosti, pažnje, zajedništva.
Pod bremenom ljubavi,svi postajemo isti.
Obični ljudi u trci za srećom.
"Čovek je ipak nešto više od tela koje propada, ono što je bitno to je njegovo delo, ono što čovek ostavlja za sobom,što ostavlja drugima."








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 11 Sep - 18:37

"U more,planinu i ljude se nikako ne možemo uzdati,kažem, a šumi bez razmišljanja možemo poveriti život.Jer šuma sluša i razume, kažem. Ona ne ruši,već obnavlja i dopušta stvarima da rastu. Šuma razume sve i obuhvata sve."

Prepoznatljiv i dosetljiv humor Erlenda Lua kombinovan sa njegovim hladnim i realističnim sagledavanjem sveta, u romanu "Dopler" otvara poglavlja jedne vanvremenske priče o potrazi za smislom, o odbacivanju svega znanog i poznatog zarad spoznaje o suštini koja je daleko iznad očekivanih i nametnutih normi ponašanja, odnosa i bitisanja.

"Najmanje me je briga za to šta svet misli. Može da misli šta hoće."
"To je u stvari glavno obeležje ljudi, kažem, majstori su za zbunjujuće signale, tu niko ne može da ih pobedi, možeš da tražiš hiljadu godina, ali nećeš naći signale koji više zbunjuju od onih koje stvaraju ljudi."

"Dopler" osvaja jednim bliskim kontaktom sa realnošću čiji i sami možemo biti akteri. Pozivajući se nabriljantne tekovine modernog doba poput Tolkinovog "Gospodara prstenova" ili dečije serije "Teletabisi" ("Teletabisi.. Poželiš da ih propustiš kroz drobilicu iz đubretarskog kamiona.") na sebi svojstven i prepoznatljiv način, zadržava našu pažnju i fokus na svemu onome što danas, umesto da nam pruži intelektualni podsticaj, zapravo crpi naše osnovne potrebe i mogućnosti poput mašte, unutrašnjeg života i inspiracije. A sve to biva začinjeno duhovitim zapažanjima ovog kultnog norveškog autora.
Izdeljena na sedam delova koji prate mesece provedene u šumi a koji su zapravo pokazatelj povećanja junakove duhovne svesti, ovakva struktura dela omogućava lakoću čitanja i sagledavanje sudbina junaka dajući šansu svakom čitaocu da bar u jednom liku priče, pronađe i odraz vlastite osobnosti.
Gotovo dečija komika u sceni borbe oko džinovske toblerone između Doplera i Diseldorfa, upoznaje nas sa likom ovog usamljenog a genijalnog individualca koji sa savršenom preciznošću i pedantnošću rekonstruiše scenu smrti svoga oca iz Drugog svetskog rata. Upravo ovo poznanstvo pružiće podsticaj Dopleru da se i sam suoči sa svojim potisnutim ranama i u čast svog, iako stranog oca, podigne totem na uzvisini iznad Osla. Taj isti totem mnogo je više od onoga što se čini; to je oda osećanjima i potvrda o postojanju duboke, tople i plemenite prirode u čoveku koga bi kompletna društvena zajednica okarakterisala kao osobenjaka bez razuma, zauvek umno izgubljenog usled sudbonosnog pada u šumi.

"Tako je to danas. Ljudi oko sebe dižu zidove i plaše se jedni drugih."
"Potpuno je nelogično priznati da je greška u samom čoveku. U svakom slučaju sve dok je neko drugi spreman da preuzme krivicu."
"Božanstveno je biti sa nekim ko ne može da govori."
Neobičan spoj strave i nežnosti, užasa i ljubavi, boji prošlost jednog neraskidivog i snažnog prijateljstva - odnos Bonga i Doplera. Iako će za potrebe preživljavanja ubiti Bongovu majku, Dopler odlučuje da usvoji mladunče ulažući svu svoju predanost, strljenje i humanost u taj odnos. Druženje sa Bongom postaje njegova jedina, izabrana emocionalna vezanost koja se suprotstavlja porivu za samoćom. Bongovo prisustvo leči Doplerovu usamljenost.
Ali tako biva sve do trenutka kada šuma postaje stecište ljudi u potrazi za smislom - konzervativca Bosea, Diseldorfa, Gvozdenog Rodžera.. Svestan da mu postojeća situacija približava sve ono od čega je pobegao i čega se svesno odrekao, Dopler kreće na put sa svojim sinom Gregusom i mladunčetom Bongom zarad pronalaska novog mesta i novog početka, novog smisla života na Zemlji.
Zanimljivim završetkom dela, Lu ostavlja otvoren put čitaocima da ovu istoriju Doplerovih završe ili pak nastave sopstvenom verzijom priče.
Kroz neke nove mesece koji slede.

"Vreme nikad ne prestaje i ne odlazi na pauzu."









happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 11 Sep - 18:38

... Slobodno ću reći da je ova knjiga dragoceni pokazatelj da svet još uvek može iznedriti umom sadržajne i raskošne, darovite stvaraoce poput Sebastijana Barija, dvostrukog nesuđenog laureata Bukerove nagrade i budućnosti obećanog, talentovanog i nadahnjujućeg autora mnogih, sigurna sam, blistavih književnih dela za nove generacije koje dolaze.
Njegov stil pisanja, za skalu bogatiji i puniji od mnogih danas popularizovanih i širom sveta marketinški prodanih pisaca, osvaja emotivno prožetim prizvukom istine, tuge,misterije i savršenog vođenja radnje do krajnjeg rasplitanja kompleksne i složene, višeslojne teksture ovog dela.
...

"Jednom sam živela među ljudima i shvatila da su uglavnom okrutni i hladni,ali ipak znam za dvoje ili troje koji su nalik anđelima. Pretpostavljam da važnost svojih dana merimo prema toj šačici anđela koje spazimo među nama.."

"Tajni zapis" uzbudljiva je, prelepa i potresna trodelna drama Rozen Klir, žene čija istorija biva mnogostruko viđena i tumačena; blagošću i naklonošću dr Grina, surovom moralnom pedantnošću oca Gonta i njenim vlastitim, izmučenim i nežnim, umornim i ostarelim umom.
Paralelno vodeći priču pretočenu sa usana njenih savremenika i pročitanu sa stranica njene, rukom ispisane ispovesti, Bari nam do samog kraja ostavlja mogućnost da istina može biti bilo koja od tri ponuđene verzije priče. Na taj način, ni jedan od likova ne biva u startu osuđen ili označen kao nesrećni krvnik ove teške, lične,irske drame. Povesti koja prevazilazi fizičke granice onemoćalog i svenulog tela Rozen Meknalti i proteže se na svaki pedalj bolne i tegobne ratne prošlosti grada Slajga. Grada koji je, izvanredno lepoj ali ubogoj Rozen, otvorio i vrata Plaze i ponor pakla.

"Njegove reči su me pritisle, kao težak kamen suvi cvet."
"Nešto tanano, nežno i krhko, moglo bi se slomiti u njoj,što naši nespretni prsti ne bi mogli da poprave. Jezgro njene istrajnosti."

Autor u ovom delu vešto i maestralno gradi lik oca Gonta, reklo bi se dželata nad sudbinom Rozen Klir a zapravo, samo verskog fanatika i ideologa jednog vremena i jednog doba koje nije praštalo ljudske slabosti a koje je bilo obeleženo uzdizanjem crkve i njenih velikodostojnika na pijedestal svemogućih i sveznajućih, jedinih vlasnika pravde. I to ne bilo kojih već onih pod okriljem katoličke svesti. Prezbiterijanska naklonjenost bila je otrgnuće od sveta ispravnih, prihvaćenih i opravdanih.
Omča oko životne stvarnosti.

"Moram da kažem da sam zavoleo život i uživao u poseti, kako kažu, ali kad izvuku tvoj broj, moraš da ideš."
"Ako dođemo pred vrata raja a da nismo dokazali svoju ljubav, sveti Petar nas ne može pustiti unutra."

O ugledu i nedostižnosti katoličke vere u Irskoj dvadesetih godina prošlog veka, svedoči i jedna od najporaznijih i najsumornije obojenih epizoda iz života Klirovih u Slajgu. Pepeo koji će otac Gont bez premišljanja istresti na dlan siromašnog i čestitog Džoa Klira, ocrtava njegov karakter dajući mu obrise nadmenog i nedodirljivog. okrutnog bića čija priroda biva potvrđena odbacivanjem, osudom i okretanjem leđa Rozen u trenucima kada je jedino njegova reč ili pak ćutnja, mogla sprečiti tragičan sled događaja koji će njen život zauvek obeležiti nasiljem, prezrenošću i izopštenošću. Ignorom društva kao celine.

"Ali kako vreme protiče i ja, kao i drugi, postajem sve iznošeniji, tu i tamo pronalazim zakrpe i rascepe u tkanju sopstvenog bića.."
"Čovek koji uspe da sačuva vedrinu i kad se nesreće sruče na njega, kao što biva s mnogima koji nemaju ničiju naklonost i podršku, zaista je pravi junak."
"Čini mi se da postoji nešto važnije od procenjivanja i donošenja mišljenja o nekome. Mislim da se to zove samilost."

Pa ipak, život koliko uzima, toliko i daje.Nova i neočekivana ljubav donosi joj najlepši i najdragoceniji poklon.Dete Eneje Meknaltija, jedinog koji je nije osudio jer je i sam bio osuđen.Behu to dva bića zaogrnuta nesrećom i usamljenošću, ophrvana sopstvenim,zlokobnim senkama realnosti. Ali plima i oseka zaliva Slajga odnele su u oluji, tajanstveno i mučno,njeno tek rođeno dete. Zauvek izgubljeno i u spisima nepostojeće.Osim u arhivi kuće Nazareta, izvoru sa koga počinje,iako pozno, u jesen, jedna nova, oplemenjujuća i nadajuća budućnost dvoje ljudi.Majke i sina,Rozen i Vilijama. Razdvojenih i otuđenih a igrom života - bliskih.Umom,svešću i onim najbitnijim,emocijama. Pokretačem jednog lepšeg vremena i istinskim pokazateljem da mudrost Svevišnjeg prevazilazi stroge i nametnute norme njegovih zemaljskih slugu.
Mirabile dictu.

".. Na kraju dana shvatamo da je dar života nešto zaista veliko. Nešto veće od starih planina oko Slajga, nešto teško ali začudo i blistavo, nešto što čini da čekić i perje padaju istovremeno. Nagon koji tera staru usedelicu da se stara o bašti, o pokojom ružom i narcisom koji se bori da preživi, isti je onaj koji nam daje nagoveštaj o raju koji će doći.
Od mene je sada ostala samo priča o lepoti."








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Sre 21 Sep - 17:41

Jutarnji rituali Marsela Prusta

Richard Lindner – Portrait of Marcel Proust
Zamislimo Prusta, još uvek sanjivog, ali umivenog i tek namirisanog jutarnjom pomadom, bademastih očiju i mlečnog tena, kako svojim mekim prstima – na čijim vrhovima se plave uredno manikirani nokti – polako uzima dnevne novine, na njih stavlja prispelu poštu i odlazi do svog radnog stola gde ga čeka jaka jutarnja kafa sa dodatkom mleka. Polako ispijajući prve gutljaje on okreće list za listom, prelazeći pomno preko stranca koje još uvek mirišu na štamparsku boju. Deo jutarnjih rituala mnogih jeste, ili bi trebalo da je: čitanje novina. Prust tu aktivnost nikako nije zanemarivao. Naprotiv, od nje je stvorio kult. Evo odlomaka iz knjige Alena de Botona Kako Prust može promeniti tvoj život koji govore u prilog ovoj temi:
„Čitava jedna filozofija, ne samo čitanja, već života, moglo bi se reći da se pomalja iz jedne usputne primedbe Lisjena Dodea koji nam saopštava sledeće:
‘Novine je čitao sa velikom pažnjom. Ne bi prevideo ni odeljak s kratkim vestima. Kratka vest se, zahvaljujući njegovoj imaginaciji i njegovoj fantaziji, kad je on ispriča, preobraćala u pravi pravcati tragičan ili komičan roman.’
[…]
„Šta je Prust doručkovao? Pre nego što je njegova bolest postala suviše ozbiljna, dve šolje jake kafe sa mlekom, poslužene u srebrenoj džezvi sa utisnutim njegovim inicijalima. Voleo je da njegova kafa bude čvrsto sabijena u filter sa vodom načinjen tako da kroz njega prolazi kap po kap. Takođe, kroasan, koji je njegova služavka donosila iz pekare u kojoj su tačno znali kako treba da bude pripremljen, kao i dvopek namazan puterom, koji bi umočio u kafu pošto pregleda svoju poštu i pročita novine.
‘Zahvaljujući onom gnusnom i pohotljivom činu koji se zove čitanje novina’, zapisao je Prust, ‘sve nesreće i kataklizme koje su se dogodile u svetu tokom poslednja dvadeset četri časa, bitke koje su stajale života pedeset hiljada ljudi, ubistva, užasi, bankrotstva, požari, trovanja, samoubistva, razvodi, nečovečne emocije državnika i glumaca, pretvaraju se za nas, a da nas se čak i ne tiču, u jutarnju zabavu, mešajući se čudesno, na naročito uzbudljiv i okrepljujući način, s preporučenim unošenjem nekoliko gutljaja café au lait.
[…]
„Tragajući za novinama koje bi čitao u Parizu dvadesetih godina dvadesetog veka, neko bi mogao naleteti na naslov koji glasi L’Intransigeant. Ove novine imale su reputaciju zbog traganja za vestima, velegradskog ogovaranja, opširnog oglašavanja i oštrih uvodnika. Imale su, takođe, običaj da smišljaju velika pitanja i pozivaju slavne Francuze da pošalju svoje odgovore na njih. […] ‘Konačno, što se vas tiče, šta bi ste vi radili u svojim poslednjim časovima?’ […] Rad da sarađuje u novinama, i svakako osoba spremna da pomogne, Prust je poslao sledeći odgovor za L’Intransigeant:
„Ja mislim da bi nam život iznenada izgledao čudesan kad bi nam bilo zaprećeno da umremo kako vi kažete. Samo pomislite koliko je mnogo projekata, putovanja, ljubavnih doživljaja, učenja, koje on – naš život – skriva od nas, učinjeno nevidljivim zbog naše lenjosti koja, sigurna u budućnost, neprestano odlaže sve to.
Ali neka sve ovo preti da postane nemoguće zausvek, kako bi tad opet postalo lepo! Ah! Kad sye samo kataklizma ne bi dogodila ovoga trenutka, mi ne bismo propustili da obiđemo nove galerije Luvra, da se bacimo kraj nogu devojke X., da preduzmemo putovanje u Indiju.
Kataklizma se ne događa, mi ne činimo ništa od svega toga zato što se ponovo nalazimo u središtu uobičajenog života, gde nehat umrtvljuje čežnju. Pa ipak, ne bi trebalo da nam bude potrebna kataklizma da bismo voleli život danas. Trebalo bi da bude dovoljno da pomislimo na to da smo ljudska bića i da smrt može doći već ove večeri.“
Citati:
Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život, preveo Saša Lalić, Zavet, Beograd, 2003.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 25 Sep - 11:54

Bukerovci pišu prozne verzije Šekspirovih drama


Kada govorimo o najpoznatijim Šekspirovim dramama, mnogi će se složiti u stavu da se one ne mogu poboljšati.
Ali dvoje internacionalno proslavljenih autora, dobitnika nagrade Buker,  Margaret Atvut i Hauard Džejkobson će prihvatiti taj izazov, i napisati svoje prozne verzije poznatih Šekspirovih radova, na moderan način, uprkos tome što kažu da „mora da su poludeli“ kada su se prihvatili tako „užasavajućeg izazova.“
Povodom 400 godina od smrti barda iz Stratforda na Ejvonu, svetska izdavačka kuća “Hogart pres” je osmislila projekat “Hogart Šekspir”, zasnovan na ideji da priznati i rado čitani savremeni pisci ponovo “ispričaju” Šekspirova dela.
Zadatak pisaca je da Šekspirove drame pretoče u savremeni roman, ostajući pritom verni duhu originala, a serijal se prevodi na više od dvadeset jezika.
Atvud će raditi na drami „Bura“, dok će Džejkobson, koji je Bukerovu nagradu dobio 2010. godine, raditi na „Mletačkom trgovcu“.
U intervjuu koji je dao Dejli Telegrafu, Džejkobson priznaje da mora da je „poludeo“, kada je prihvatio ovaj projekat. Ali uprkos svojim skromnim sumnjama, ovaj autor dodaje da je „oduševljen time što će učestvovati u ovom projektu“.
„Ovo je veliki izazov“, rekao je. „Naročito je veliki i značajan za nekoga ko je jevrejski pisac, kao što sam ja.“
Atvud, kanadska spisateljica koja je Bukera dobila 2000. godine, izjavila je da je „Bura“ njena omiljena drama, i dodala da će je taj izazov sigurno ojačati.
Učestvovanjem u ovom projektu oni se pridružuju i drugim autorima i autorkma: En Tajler, koja radi na „Ukroćenoj goropadi“, Ju Nesbeu („Makbet“), Trejsi Ševalije („Otelo“) …
Iz Hogarta, koji je prekookeanski imprint za prozu „Penguin Random House“-a, stižu vesti da će se spisak autora koji će raditi na ovom specifičnom osavremenjivanju Šekspira još proširivati.
izvor: telegraph.co.uk/ novosti.rs








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 25 Sep - 11:56

Zašto je Borhes mrzeo fudbal?


„Fudbal je popularan“, primetio je Horhe Luis Borhes, „zato što je glupost popularna.“
Na prvi pogled, predubeđenje ovog argentinskog pisca u vezi sa tom „prelepom igrom“ naizgled odražava stav bilo kojeg današnjeg fudbalskog hejtera, čije se lenje opaske ponavljaju kao neki refren: „Fudbal je dosadan. Previše je nerešenih rezultata. Ne podnosim lažne povrede.“
Tačno je – Borhes je zaista nazivao fudbal „estetski ružnim”. Rekao je: „Fudbal je jedan od najvećih zločina Engleske.” Čak je, navodno, jednom namerno zakazao svoje predavanje tako da se poklopi sa prvim mečom Argentine na Mundijalu ’78. Ali Borhesova nenaklonost prema sportu proisticala je iz nečega mnogo problematičnijeg od estetike. On je imao problem sa kulturom fudbalskog navijanja, koju je povezivao sa onom vrstom slepe populističke podrške, na kojoj su se uzdigle vođe najužasnijih političkih pokreta XX veka. Za svog života video je elemente fašizma, peronizma, čak i antisemitizma, kako se pomaljaju na političkoj sceni Argentine; zato je njegova jaka sumnjičavost spram političkih pokreta i masovne kulture – čiji je vrhunac u Argentini upravo fudbal – i te kako imala smisla. (“[u fudbalu] postoji ideja supremacije, moći, koja me užasava”, napisao je jednom). Borhes se protivio bilo kom obliku i formi dogmatizma, zato je po prirodi bio podozriv spram neuke privrženosti svojih zemljaka ikakvoj doktrini ili religiji – čak i kada je u pitanju bio njihov La Albiceleste (belo-plavi tim, prim. prev).
Fudbal je neraskidivo povezan sa nacionalizmom – još jedna je Borhesova zamerka sportu. “Nacionalizam dopušta samo afirmaciju, a svaka doktrina koja odbacuje sumnju i negaciju jeste oblik fanatizma i glupavosti”, rekao je. Nacionalni timovi generišu nacionalni zanos, stvarajući mogućnost beskrupuloznoj Vladi da se koristi igračkim zvezdama kao svojim legitimišućim glasnogovornicima. U stvari, to je upravo ono što se dogodilo jednom od najvećih igrača svih vremena – Peleu. “Iako je njegova Vlada pohapsila sve političke disidente, takođe je i napravila ogroman poster sa Peleom, koji daje gol glavom, uz sloganNinguém mais segura este país – Sad niko ne može zaustaviti ovu zemlju”, piše Dejv Zirin u svojoj knjizi „Ples Brazila s Đavolom”. Vlade, kao što je bila brazilska vojna diktatura pod kojom je igrao Pele, mogu iskoristiti veze koje postoji između navijača i nacionalnih timova kako bi prizvale narodnu podršku, i to je ono čega se Borhes plašio i što je zamerao sportu.


Njegova kratka priča „Esse Est percipi“ može da predoči njegovu mržnju prema fudbalu. Negde na pola priče otkriva se da je u Argentini fudbal prestao da bude sport, već je prešao u sferu spektakla. U tom fiktivnom univerzumu suvereno vlada simulakrum: predstava sporta je zamenila pravi sport. „Oni [sportovi] ne postoje van snimateljskih studija i novinskih kancelarija”, zamera predsednik fulbalskog kluba. Fudbal je tako inspirativan fanatizmu, da će njegove pristalice čak pratiti nepostojeće utakmice na TV-u i radiju, bez dovođenja u pitanje bilo čega:
Stadioni su već dugo napušteni i raspadaju se. Danas je sve iscenirano na televiziji i radiju. To lažno uzbuđenje komentatora – zar vas ono nikad nije nateralo da se zapitate da li je sve to podvala? Poslednja fudbalska utakmica u Buenos Ajresu održana je 24. juna 1937. Upravo od tog trenutka, fudbal, uključujući i čitav niz drugih sportova, pripada žanru drame, a izvodi je jedan čovek u kabini ili glumci u dresovima pred TV kamerama.
Ova priča nas vraća na Borhesovu nelagodnost spram masovnih pokreta: „Esse Est percipi“ direktno optužuje medije za saučesništvo u kreiranju masovne kulture koja duboko poštuje fudbal i, kao rezultat toga, čini je podložnom demagogiji i manipulaciji.
Prema Borhesu, ljudska bića imaju potrebu da pripadaju nekakvom velikom kosmičkom planu, nečemu što je od njih veće. Nekim ljudima tu potrebu ispunjava religija, nekima fudbal. Borhesovski likovi se često hvataju u koštac sa ovakvim željama, i njihovo okretanje ideologijama i političkim pokretima ima razorne posledice: narator priče „Nemački rekvijem” postaje nacista, dok u “Vavilonskoj lutriji” i “Kongresu” male i naizgled bezazlene organizacije veoma brzo se transformišu u ogromne, totalitarne birokratije koje dele telesne kazne, ili spaljuju knjige. Ipak, kao što nas narator u “Kongresu” podseća, taj mamac ovih velikih narativa dokazuje toliko toga: “ Ono što je zaista važno je što smo osetili da je naš plan, s kojim smo se više nego jednom sprdali, zaista postojao u tajnosti i bio je svet i bio je mi.”
Tom rečenicom se tačno može opisati ono što milioni ljudi na Zemlji osećaju prema fudbalu.
 Šaj Metju
(prevod: Danilo Lučić)

izvor: newrepublic.com








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 25 Sep - 11:57

Migel de Servantes – čovek koji je izmislio prozu


Don Kihot je doneo svom autoru popriličan uspeh za života. Praćen ogromnom prodajom kao i mnogim doštampavanjima (uključujući i piratska izdanja), prvi deo romana je bio naširoko prevođen i slavljen po celoj Evropi, čak i pre nego što je verovatno bolji drugi deo romana objavljen. Pa ipak, život Migela de Servantesa je bio daleko od laganog. Samoprognan iz domovine, u bekstvu od vlasti, više puta utamničen, često bez svoje krivice, čak i zarobljavan. Dok je bio vojnik, izgubio je osećaj u levoj ruci, kao i većinu svojih ideala. Imao je nemilosrdne porodične svađe, i više nego često je bio u besparici. (Svi ti tiraži mu nisu doneli bogatstvo.)
“Čovek koji je izmislio prozu” nije narativna biografija; ono što Egintona, književnog kritičara, filozofa i profesora španske i latinoameričke književnosti na Univerzitetu Džon Hopkins, interesuje u vezi sa Servantesovim životom je šta nam on može otkriti u vezi sa tim kako je Don Kihot nastao, i kako se time može potkrepiti ona smela tvrdnja iz naslova ovog teksta: da “Don Kihot” nije samo, kako se često tvrdi, prvi prepoznatljiv moderni roman, nego da nam može ponuditi i definiciju toga šta proza jeste i čime se bavi.
Servantes je bio veoma posvećen vojničkoj profesiji. Njegovi rani ideali časti, hrabrosti i patriotske službe su bili grubo izazvani od strane njegovog iskustva. Pa ipak, kada se njegova karijera nije okončala slavom, nego ranjavanjem i nezahvalnošću države, on nije dopustio da ga jak cinizam pretvori u pisca grubih satira; njegovo sadejstvo sa svetom pružilo mu je duboko razumevanje ambivalentnosti, što je napajalo nešto drugo: stvaranje njegovih junaka.
Za pisca kao što je Servantes, ambivalentnost ne bi trebalo da se lako rešava, nego da se prihvati i iskaže kroz junake koji nisu stvarni, ali tako izgledaju. Don Kihot i Sančo Pansa pokušavaju da među sobom reše njihove sukobljene uvide (u vezi sa vojnom službom, čašću, patriotskim dužnostima). Junaci su u stanju da piscu pruže mogućnost – a odatle, empatički, i čitaocu – da eksperimentiše sa različitim opažanjima i zabludama u vezi sa realnošću, između uzvišenih ideala i stvarnosti koja kratko dobacuje.
Empatija ima centralno mesto među argumentima koje iznosi Eginton. Prozu, po njegovoj definiciji, određuje stvaranje junaka čije uvide možemo preuzeti dok čitamo delo, dok smo u isto vreme svesni da smo u dosluhu sa obmanama. (Dva veka kasnije, Kolridž će ovo nazvati “voljnim odsustvom neverice”.) Nešto od ove veštine Servantes je stekao dok je pisao za pozorište, gde je ovaj rascep svesti naročito uočljiv: glumci znaju da oni nisu likovi koje glume, pa ipak naš doživljaj zavisi od toga da li ćemo se složiti da se obmanjujemo kako oni zapravo to jesu. Pozorišna publika, kao i čitaoci proze, ne posmatraju samo sekvence neistinitih događaja sa strane, mi ih znajući sve to nastanjujemo, čime dolazimo do većih istina koje se nalaze u njima. A što se tiče priče o kojoj govorimo, junak Sančo će se i sam naučiti empatiji, takođe.
Kao pisac, Servantes tretira svoje junake ljubazno i sa razumevanjem, pre nego sa podsmehom, zbog toga što su njih oživela njegova sopstvena traumatična životna iskustva. Ponekad on naročito jasno podvlači tu patnju i nesreću, ali to čini sa simpatijom i zabrinutošću za njihove unutrašnje živote, za konflikte u njihovim namerama i željama.
Ovo je bio nov način da se ispriča priča. Servantes, uvek spreman da omalovaži konvencije žanra, veoma je svestan ovog noviteta, i često skreće pažnju na to. A ta nova stvar koju radi, veli Eginton, pa, to je proza. Postoje naznake toga u ranijim Servantesovim radovima – “Uzornim novelama”, i u pastoralnim romanima koji prethode “Don Kihotu”, “La Galatea” recimo,  koji jednim delom predskazuju veličanstvenu književnu revoluciju koja se sprema, ali pravo poreklo proze leži u tekstu o Don Kihotu. (Ovo ispitivanje porekla proze služi takođe, sasvim slučajno, kao podsetnik na još jednju njenu moguću vrednost. Skorašnje akademske studije su potvrdile da čitanje proze može da ojača empatiju i da poboljša umne sposobnosti.)
Razdvajanje perspektiva je omogućilo Servantesu da se bavi moralnim pitanjima bez da morališe; i to mu je takođe omogućilo da izbegne svaku cenzuru, koja je u to vreme budno motrila na bilo kakve podrivačke antipatriotske ili antireligiozne poruke u državi koja je bila strogo kontrolisana. Eginton svoje argumente ne brani samo Servantesovom biografijom, nego i društvenim, ekonomskim i političkim kontekstom u kojem se “Don Kihot” pisan (kontinuirani ekonomski pad Španije, razvoj štamparske industrije, domaća i inozemna politička previranja). On tako pominje i napredak u umetnosti i nauci, kao i velike intelektualne promene, uključujući prihvatanje subjektivnosti, tj. napredak u priznavanju individualnih interpretacija naspram unisonog institucionalizovanog mišljenja. Ovo je intelektualna pozadina, dok u prvom planu gledamo Don Kihota kako se kreće granicama stvarnog i spoznajnog – šlem ili čanak, vetrenjače ili džinovi?
Servantesov život, za razliku od njegovih književnih uspeha, bio je pun neuspeha, lažnih obećanja i razočaranja. U Egintonovoj studiji su svi ovi događaji živopisno izneti (zahvaljujući određenoj dozi neizbežnih nagađanja), u potpunosti služeći autorovom detaljnom iščitavanju ovog velikog romana. Uzevši u obzir ambicioznost tog podviga, navedeno iščitavanje je iznenađujuće efektno, i iznenađujuće ubedljivo.
Danijel Han
(prevod: Danilo Lučić)
izvor: theguardian.com








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Pon 26 Sep - 20:02

Oldos Haksli o umetničkoj iskrenosti, strahu od očiglednosti i dvema vrstama istina


“Najteže je biti iskren”, napisao je Andre Žid u svom dnevniku 1890, decenijama pre nego što će dobiti Nobelovu nagradu, razmišljajući o centralnoj ulozi koju iskrenost ima u kreativnom radu. Ali načiniti od iskrenosti meru umetničkog postignuća je težnja istovremeno neverovatno hrabra i teška, pogotovo u ovoj kulturi koja ima fiksaciju  na tako isprazna spoljna merila, kao što je prodaja i akcije.

Ovu paradoksalnu prirodu umetničkog uspeha opisao je Oldos Haksli (1894 – 1963) u svom eseju “Iskrenost u umetnosti”. Pisao ga je povodom članka jednog književnog agenta koji je ustvrdio da je našao ključ za stvaranje bestselera; Haksli komentariše kako samo to pitanje zapravo sužava polje kreativnog poduhvata:

Koji to kvaliteti čine da se knjiga prodaje kao sapun? To je pitanje na koje bismo svi voleli da znamo odgovor. Naoružani tim dragocenim receptom, otišli bismo u najbližu knjižaru, kupili gomilu tabaka papira za kucanje, ispisali ih magičnim škrabotinama, i onda ih opet prodali, ali za šest hiljada funti. Ne postoji sirovina koja je toliko podložna raznoraznim obradama kao što je papir. Kilogram gvožđa koji se pretopi u opruge za časovnike vredi nekoliko stotina ili hiljada puta više od svoje originalne vrednosti; ali kilogram papira koji se pretvori u popularnu književnost može se vratiti u milionskim procentima. Kad bismo samo znali tajne procesa pretvaranja papira u popularnu književnost.

Dok govori o ovoj misterioznoj transmutaciji u kojoj ljudska mašta transformiše jeftinu sirovinu u neprocenjivo umetničko delo, Haksli naročitu pažnju posvećuje tvrdnji tog literarnog agenta da jedina determinanta bestselera mora biti iskrenost. Haksli hoće da vidi šta se krije ispod te neupotrebljive fraze:

Sva književnost, sva umetnost, najprodavanija ili najgora, mora biti iskrena, ukoliko želi da bude uspešna… Čovek ne može valjano biti ništa drugo, do ono što jeste…. Samo osoba koja ima bestseler razmišljanje može da piše bestselere; a samo neko ko ima um kao Šeli može da napiše “Oslobođenog Prometeja”. Tendenciozni falsifikator ima veoma male šanse kod svojih savremenika, a nikakve kod svojih naslednika.

Ali dok je iskrenost u životu svestan izbor – mi voljno odlučujemo da li ćemo biti iskreni ili ne – Haksli tvrdi da je iskrenost u umetnosti stvar veštine, i ne može se jednostavno kontrolisati samo voljom:

Zapravo, iskrenost u umetnosti nije pitanje volje, stvar moralnog opredeljenja između poštenja i nepoštenja. U velikoj meri je to pitanje talenta. Čovek može želeti svim svojim bićem da napiše iskrenu, autentičnu knjigu, i da mu ipak fali talenta za to. Uprkos njegovim iskrenim namerama, ispostavlja se da je njegova knjiga neiskrena, lažna i konvencionalna; emocije su prenaglašene, tragični događaji pretenciozni, i ono što je trebalo da bude dramatično zapravo je loše melodramatično.

Nadovezujući se na mudru opservaciju Agnes Martin da svi mi imamo iste unutrašnje živote, ali da su umetnici jedini sposobni da prepoznaju šta oni znače, Haksli dodaje:

U umetnosti, “biti iskren” je sinonimno sa “posedovati dar psihološkog razumevanja i ekspresije.”
Sva ljudska bića imaju veoma slične emocije, ali samo neki znaju šta tačno osećaju i mogu da to što osećaju odvoje od drugih emocija. Psihološki uvidi su specijalna veština, kao veština razumevanja matematike ili muzike. A od svih koji poseduju tu veštinu, samo dvoje-troje od njih stotinu je rođeno sa talentom da iskaže to znanje u umetničkoj formi.

Haksli ilustruje ovaj stav najuniverzalnijim iskustvom – ljubavlju:

Mnogi ljudi su – većina, verovatno – nekada u životu iskusili burnu ljubav. Ali samo nekolicina zna kako da analizira svoja osećanja, a još manje je sposobno da ih iskaže… Oni osećaju, pate, inspirisani su iskrenom emocijom; ali oni ne mogu da pišu. Pompezni, konvencionalni, prepuni ustaljenih fraza i izlizanih retoričkih figura, prosečna ljubavna pisma iz pravog života bi izgledala, kada bismo ih čitali u knjizi, u najmanju ruku “neiskreno”.

Ljubavna pisma, tvrdi Haksli, jesu ultimativno zaveštanje ulozi talenta u takozvanoj umetničkoj iskrenosti – što je, na kraju krajeva, i razlog zašto nas ljubavna pisma velikih pisaca i umetnika i dalje očaravaju svojim neprolaznim uvidima u ovo univerzalno iskustvo. Imajući u vidu Kitsova naročito očaravajuća ljubavna pisma, Haksli navodi:

Mi pasionirano čitamo Kistova ljubavna pisma; ona opisuju najmoćnijim jezičkim sredstvima mučenja kroz koja prolazi duša, svesna svakog detalja svoje agonije. Njihova “iskrenost” (plod autorovog genija) čini ih interesantnim, artistički važnim, podjednako kao i Kitsove pesme; čak i važnijim, čini mi se, ponekad.

U jednom drugom eseju, “Umetnost i očigledno”, Haksli se vraća temi iskrenosti, ali iz drugačijeg ugla – ugla našeg otpora prema njoj, što je možda još relevantnije u današnje vreme, u ovoj kulturi, u kojoj se cinizmom konstantno napada ono što se doživljava kao slabost iskrenosti. On piše:

Sve velike istine su očigledne istine. Ali nisu sve očigledne istine velike.

Haksli definiše velike istine kao univerzalno važne činjenice koje “referišu na fundamentalne karakteristike ljudske prirode” i nasuprot njih stavlja očigledne istine, koje nemaju “večni značaj”, kao vreme leta od Londona do Pariza, i koje “možda prestanu da budu tačne, bez da se ljudska priroda i najmanje promeni zbog toga.” On razmatra uloge svake od njih u popularnoj umetnosti:

Popularna umestno koristi, u sadašnjem trenutku, obe vrste očiglednih istina – i malu očiglednost, i veliku. Mala očiglednost ispunjava polovinu većeg dela savremenih romana, priča i filmova. Ogroman deo publike izvlači neverovatno zadovoljstvo iz čistog prepoznavanja poznatih objekata i okolnosti. Kao da je uznemiravaju dela čiste fantazije, čije su teme preuzete iz svetova koji nisu ovi u kojima živimo, krećemo se i postojimo. Filmovi moraju da imaju dosta pravih Fordovih automobila, i stvarnih policajaca, i nesumnjivih vozova. Romani moraju da imaju dugačke deskripcije upravo tih soba, tih ulica, tih restorana i prodavnica i kancelarija koje su muškarcima i ženama najpoznatiji. Svaki čitalac mora da bude u stanju da kaže – sa veoma solidnom dozom satisfakcije! – “Ah, evo forda, evo policajca, ta soba za prijeme izgleda baš kao Braunova.” Prepoznatljivost je umetnički kvalitet koji većina ljudi smatra da je duboko uzbuđujuć.

Ali publika je, tvrdi Haksli, podjednako gladna i one druge, velike vrste očiglednosti:

Publika u većini slučajeva (…) takođe zahteva i one velike očigledne istine. Ona zahteva od snabdevača umetnošću izričite stavove po pitanju ljubavi majke prema deci, dobrobiti od poštenja, hoće uzvišene efekte koje proizvode pitoreskne lepote prirode na turiste iz velikih gradova, superiornost brakova iz ljubavi nad brakovima iz interesa, kratkotrajnost ljudske egzistencije, blaženstvo prve ljubavi, i tako dalje. Ona zahteva konstantno ponavljanje validnosti ovih velikih istina.

Manjkavosti popularne umetnosti, tvrdi Haksli, sastoji se u nepodesnim fuzijama ova dva tipa očiglednosti, gde prva izaziva trivijalizaciju druge time što je vuče u banalnost, a druga lišava prvu neiskomplikovane nagrade prepoznatljivosti:

Snabdevači popularnom umetnošću rade ono što im se kaže. Oni iskazuju velike, očigledne, nepromenljive istine ljudske prirode – ali ih iznose, avaj, u većini slučajeva empatički inkompetentno, što čini, većini čitalaca, njihovu afirmaciju veoma neukusnom, čak i bolnom… Osetljiviji će samo da se trgnu i skrenu pogled na drugu stranu, pocrvenevši od sramote u ime celog čovečanstva.

Nikada ranije ovi umetnički ispadi nisu bili tako brojni kao danas… Širenje obrazovanja, dokolice, ekonomskog blagostanja – sve je to stvoril zahteve za popularnom umetnošću koji su bez presedana. Pošto je broj kvalitetnih umetnika uvek veoma ograničen, iz toga sledi da ovu potražnju zadovoljavaju uglavnom loši umetnici. Stoga se afirmacija velikih očiglednih istina sprovodi nekompetentno i nepodnošljivo… Raspad svih starih tradicija, mehanizacija rada i besposličarenje… sve je to imalo veoma loš efekat na opšti ukus i emotivni senzibilitet… Popularna umetnost se satoji pola od malih očiglednih istina, koje su generalno ispunjene suvim realizmom, a pola od velikih očiglednih istina, koje se iznose u velikoj meri (pošto je veoma teško dati im zadovoljavajući izraz) nekompetentno, a to ih čini veoma odbojnim.

Na ovaj način, Haksli se vraća u srž tragičnih osuda iskrenosti, koje se nalaze u korenu današnje ere cinizma:

Neki od najsenzitivnijih i najsamosvesnijih umetnika su počeli da se boje očiglednosti, i one velike, kao i one male. U svakom vremenu mnogi umetnici su se bojali, ili možda je preciznije reći, bili su prezrivi prema malim očiglednim istinama… Neumerenost popularne kulture ih je ispunila strahom od očiglednog. Danas, oko devet desetina života se kreira upravo od očiglednog. Što znači da postoje senzitivni moderni umetnici koji su prinuđeni, bilo njihovim gnušanjem ili strahom, da se ograniče na korišćenje veoma malog dela ljudske egzistencije.

Haksli završava savetima mladim umetnicima, koji su podjednako upotrebljivi i dan danas:

Ako mladi umetnici zaista žele da iznesu dokaz svoje hrabrosti, neka napadnu čudovište očiglednosti i poraze ga, neka ga svedu na stanje pripitomljene domaće životinje, a neka ne beže od njega. Jer velike očigledne istine su tu – činjenice… Time što se pretvaraju da određene stvari nisu tu, a zapravo jesu, ogromna većina moderne umetnosti osuđuje samu sebe na nekompletnost, sterilnost, prevremenu istrošenost i smrt.

Maria Popova
(prevod: Danilo Lučić)

izvor: brainpickings.org








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Pon 26 Sep - 20:04

10 činjenica o braći Grim i njihovim bajkama


Jakob Ludvig Karl Grim i Vilhelm Karl Grim ostali su upamćeni po svojoj zbirci bajki, u kojoj su većinom sakupljene priče iz nemačkog folklora. U poslednjih 200 godina mnoge od njih su iznova pisane, unošene su mnogobrojne izmene i tome slično. Slavi braće Grim doprinele su naravno i Diznijeve animirane adaptacije, ali evo nekoliko manje poznatih činjenica u vezi sa Jakobom i Vilhelmom i njihovim bajkama:

1. Dok smo mi navikli na verziju koja je ublažena tokom godina, u originalnoj priči o Pepeljuzi njene ružne sestre odseku sebi nožne palčeve, pokušavajući da smanje svoja stopala kako bi stala u staklenu cipelicu (u originalnoj verziji takođe, ona je od zlata). U bajci “Zlatokosa”, ona ostaje trudna posle običnog flerta sa princem (koji je za kaznu, možda smo zaboravili, oslepljen zato što se popeo na kulu, uz Zlatokosinu kiku). Kazna za Snežaninu maćehu, zbog pokušaja ubistva svoje pastorke, bila je igranje u usijanim gvozdenim cipelama, u kojima je plesala dok nije umrla.

2. Okrutne maćehe u bajkama “Snežana” i “Ivica i Marica” su u originalnim verzijama bile njihove biološke majke. Jakob i Vilhelm su ih izmenili i prikazali kao maćehe kako bi “sačuvali svetost materinstva.”

3. Ova prethodna činjenica nam je potvrda da su braća Grim unosila mnoge velike i krucijalne izmene u tradicionalne narative. Međutim, Jakob i Vilhelm nisu napisali ni jednu bajku.

4. Bajke koje su prikupljala braća Grim nikada nisu zamišljene da budu deo lektire iz dečije književnost – to je bio naučni projekat sa ciljem identifikacije i očuvanja duha nemačkog naroda.

5. Braća Grim nisu lutala po proplancima, brdima i livadama, tražeći seljake i seljanke da im ispričaju bajke koje su se “prenosile sa kolena na koleno”.
Njihovi izvori su uglavnom bile obrazovane građanke iz srednje klase, koje je krasio dar za pripovedanje. Izuzetak bio je jedan penzionisani vojnik koji je, u zamenu za pričanje bajki koje zna, tražio novu odeću.

6. Jakob Grim je bio lingvista i odličan poznavalac istorije nemačkog jezika. On je zapravo otkrio lingvističko pravilo koje se po njemu zove Grimov zakon. Ustanovljen je 1822. godine i odnosi se na principe zamene mesta suglasnika u izgovoru u germanskim jezicima.

7. Zapravo, oba brata su bila filolozi i lingvisti. Vilhelm je zajedno sa Jakobom počeo da radi na jednom od najsveobuhvatnijih rečnika nemačkog jezika, koji će biti završen tek nakon 120 godina od početka rada na njemu.

8. Svetsku slavu bajkama braće Grim je zapravo doneo Englez Edgar Tejlor, koji ih je preveo i objavio u Engleskoj 1823. godine.

9. Prva verzija je objavljena 1812. godine, a konačno izdanje koje su objavila braća Grim za života je iz 1857, i u toj verziji se nalazi neverovatnih 210 bajki.

10. Braća Grim su otpuštena sa Univerziteta u Getingenu, gde su radili u okviru grupe profesora pod imenom Getingenska sedmorka. Sa svojih pet kolega, braća Grim su potpisala peticiju protiv kralja Hanovera Ernsta Avgusta, optužujući ga za povredu ustavnih prava. Sva sedmorica su otpuštena, što je dovelo do toga da braća ostanu bez prihoda, zbog čega su uskoro bankrotirali.










happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Pon 26 Sep - 20:07

Jejtsovo “Jedrenje u Vizant” prvi put na srpskom


Prvo izdanje neprevođenih pesama Vilijama Batlera Jejtsa (1865-1939) na srpskom jeziku, pod naslovom “Jedrenje u Vizant”, i u prevodu Bojana Belića, pojaviće se u izdanju “Paideie” na predstojećem Sajmu knjiga. Posle skoro 40 godina, koliko je proteklo od kada je objavljena “Kula” u prevodu Milovana Danojlića, srpski čitaoci imaće pred sobom poeziju irskog nobelovca, jednog od najvećih pesnika 20. veka.

Kao autor koji je zaslužan za prošlogodišnje “Glasnikovo” izdanje prvog savremenog sveobuhvatnog prevoda Džona Kitsa na naš jezik, Belić sada predstavlja oko 80 Jejtsovih pesama. Ponovio je, kaže, svega nekoliko neizbežnih, antologijskih pesama, za koje je smatrao da se mogu prevesti drugačije. Knjiga će doneti i opsežan uvodni esej i komentare najznačajnijih Jejtsovih pesama, a obuhvata stihove iz sve tri faze njegovog stvaralaštva, od kojih je poslednja najzrelija i najznačajnija, premda je i u ranim radovima Jejts ostavio nekoliko velikih pesama.

– Jejts je toliko velika figura da kad pomislimo na irsku književnost prvo izgovaramo njegovo ime, kao što prvo kažemo Šekspir kad pomislimo na englesko pesništvo, Gete kad govorimo o nemačkoj književnosti, ili Bodler i Rembo kad pominjemo francusku poeziju – kaže, za “Novosti”, Belić. – Čitav život je tragao za unutrašnjim prolazom i vizijom poput njegovog duhovnog uzora Blejka. Malo je pisano o tome da je Jejts mehanizam podsvesnog kao disciplinu koristio pre nadrealista i da je stigao do dubljih i temeljnijih plodova. U poeziji 20. veka možda nema nijednog pesnika koji je sopstvenim iskustvom došao do sličnih otkrića.

Drevna irska prošlost, po Belićevim rečima, za Jejtsa nije bila romantičarski egzotični izlet, već povratak mitskom, onostranom i skrivenom u kojem je video ne samo budućnost sudbine irske već i čitave Evrope. Njegovo pesništvo prepuno je folklornog i ritualnog kroz koje je tumačio sve aspekte čovekovog egzistencijalnog iskustva – ljubav, prijateljstvo, mržnju, kajanje, smeh, starost:

– Pri tom nije lišio poeziju vitalističkog naboja i životne svežine, posvećujući snazi telesnog, pa i karnalnog, neke od najlepših pesama. U Jejtsu su se lomili svest uzornog katolika i duša divljeg paganina, vrhunski evropski intelektualac i keltski gorštak. U poeziji ih je briljantno pomirio pod maskom persone, poput junaka antičke drame ili No teatra. Obrazina mu je omogućavala da ostvari različita iskustva i karaktere a da, kao u Brehtovoj drami, bude privatno distanciran od lika i ne ugrozi sebe razornim psihičkim energijama. Obnovio je Irsko narodno pozorište i vratio mu duh. Pisao je odlične pozorišne komade, režirao predstave, vodio teatar, birao i otpuštao glumce, putovao sa njima kada su nastupali. Postao je mitska figura, poslanik u senatu, veliki bard, dramski pisac, polemičar, ženskaroš i zavodnik. Nobelovu nagradu zasluženo je dobio 1923.

Za Jejtsa nas danas vezuje, smatra Belić, to što je individualno i folklorno, u geografskom smislu, učinio opštim, sveprisutnim i kolektivnim i to se odnosi na većinu njegovih zrelih pesama:

– Jejtsova Vizantija je i naše izvorište i kolevka u kojoj je duhovni, etički i mitski potencijal našeg bića. Još jedan putokaz je u tome što je nacionalizam, koji je uzdigao iznad svake trenutne i programske primene, za Jejtsa značio svest o zajedništvu čija budućnost leži samo u srodstvu sa prošlim i vekovnim i razumevanju istorijske sudbine svog naroda. Kako je napisao Eliot, postao je veliki svetski pesnik onda kad je postao veliki irski pesnik. Jejts je učinio čitavu Irsku mitskim vrelom čovečanstva.


VIZANTIJA KAO NADAHNUĆE
NA čitavu srpsku poeziju, a posebno kad je reč o pesništvu 20. veka, anglosaksonski pesnici manje su uticali od francuskih, ruskih i nemačkih pesnika. Svetislav Stefanović, Ivan Lalić, Miodrag Pavlović i Jovan Hristić veoma su značajni za otvaranje naše kulture prema anglosaksonskoj književnosti. Ne može se govoriti o Jejtsovom uticaju na Lalića u pogledu jezika i vizije, ali je Vizantija kao duhovna materica i veza sa iskonskim i mitskim nesumnjivo nadahnula i njega, pa je u određenom aspektu Jejtsov tematski srodnik – kaže Belić.
izvor: novosti.rs








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 13 Okt - 10:57

Ernest Hemingvej je preživeo četiri automobilske nesreće i dve avionske
(uzastopnim danima). Takođe je preživeo i niz raznih bolesti : rak kože, malariju,
dijabetes, heapatitis…a sopstveni život je prekratio svojom rukom; 1961. godine
u svojoj šesdeset i prvoj godinu ubio se svojom omiljenom puškom.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 13 Okt - 10:59

Dikensov hobi bio je hipnoza. On je redovno pokušavao da svoju suprugu izleči od insomnije.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 27 Okt - 11:32

KAFANA “Moskva” je bila toliko popularna u Beogradu, čak i među poštarima, jer su oni većinu pisama i knjiga nosili slavnim piscima i slikarima direktno u gostionicu, a ne kući. Priča se čak da je Tin Ujević imao u kafani i svoje poštansko sanduče.
U svojoj knjizi “Knjižena topografija Beograda DžDž veka” hroničar Radovan Popović, poznavalac velikana srpske i svetske umetnosti, pisao je da su provincijski umetnici i pisci “prosto žudeli da budu žitelji prestonice, što bliže središtu varoši, a ako drugačije ne može, ono bar u krugu tramvaja dvojke”.
- Jedno od glavnih svratišta tih umetnika bila je upravo kafana hotela “Moskva”, jer su jedino u njoj srpski umetnici mogli da se osećaju kao da su u centru sveta - kaže Radovan Popović. Milovan Vitezović je, tragajući za Jovanom Dučićem, decenijama sakupljao svedočanstva najslavnijih njegovih savremenika.
- Davne 1937. u hotelu “Moskva” sedeli su nekoliko večeri zaredom Jovan Dučić, Veljko Petrović, prevodilac Miodrag Pešić i profesori Raško Dimitrijević i Milovan Đurić. Sedeli su uz prozore kafane prema Terazijskog česmi, jer ambasadora i viteza poezije Dučića narod je trebalo da vidi - otkriva Vitezović.
Ispisujući burnu istoriju ovog hotela novinar Miodrag Todorović je otkrio da je ovo bilo mesto na kome je najčešće boravio kralj srpskih boema Augustin Tin Ujević.


Prvi put je Ujević u kafanu došao 1912. kao socijalista iz Zagreba, odakle je proteran i povezao se sa srpskim revolucionarima iz grupe “Pijamont”.


Tajna policija ga je registrovala kao visokog, stasitog momka, uredne garderobe i najčešće u crnom odelu.
On je bio zaljubljen u srpski glavni grad. Ujević je do kraja života ostao rezigniran i razočaran, i kao čovek i kao pesnik. Svoje duševne rane lečio je i u kafani “Moskva”, uz vino i kafu. Među gostima restauracije bio je prepoznatljiv po svom velikom šeširu, koji je uredno skidao pred damama.
Prestižni restoran hotela “Moskva” poslužio je velikom pesniku Tinu Ujeviću kao inspiracija za jednu duhovitu zgodu. Naime, Tin je ušao u restoran, skinuo sa glave svoj ogromni šešir i seo za sto, i na beli, uštirkani čaršav počeo da trebi i istresa vaške iz glave.


Sa susednih stolova čula se cika i negodovanje prisutnih gospođa, i one bi napuštale restoran. Konobar bi tek na kraju ove predstave mogao da vidi u čemu je štos.
Tina nije mrzelo da, pre ulaska u restoran, pospe svoju kosu pepelom, koji je ličio na male sive buve i tako uznemiri mlade dame i gospodu oko sebe.


Poznata je još jedna anegdota u vezi sa Tinom Ujevićem, kog su konobari voleli zbog njegovog nekonvencionalnog ponašanja. Tin možda sebi ne bi nikada kupio novo odelo da ga konobari kafane “Moskva” jednog dana zbog neurednosti nisu izbacili na ulicu rekavši mu:
- Upristoji se, pa dođi pesniče.
Ujević je kupio belu košulju i frak, ali je u torbi sakrio svoje stare dronjke. Ušao je u hotel i kafanu lepo odeven, seo i naručio pet litara kuvane rakije.
I dok se rakija kuvala Tin se u toaletu presvukao i ponovo pojavio za kafanskim stolom u uobičajenom izdanju sa sakoom, koji je potopio u šerpu sa rakijom. I od zaprepašćenog kelnera naručio:
-E, a sad prodaj ovaj sako, pa naplati piće!
Feljton “Boemija beogradske ’Moskve’ objavljen je iz monografije “Hotel Moskva - prvih 100 godina”, koji su priredili Marko i Dušan Lopušina, i koja se nedavno pojavila u štampi. Feljton je priredio Miloš Antić.


autor: Marko i Dušan Lopušina








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 6 Nov - 18:22

Pronađen redak primerak prvog izdanje Knjige o džungli

Redak primerak prvog izdanje "Knjige o džungli" Rađarda Kiplinga (Rudyard), sa posvetom mlađoj ćerki, pronađen je u Kembridžširu, javio je Bi-Bi-Si (BBC)
Knjiga je pronađena u Vimpol holu gde je živela Kiplingova starija ćerka Elsi (Elsie).
Primerak "Knjige o džungli" nosi posvetu književnikovoj mlađoj ćerki Džozefini (Josephine), koja je umrla 1899. sa šest godina.
Popularna dečja knjiga je izložena u Vimpol holu gde je Elsi živela od 1938. do 1976. a pronađena je tokom rada na trogodišnjem projektu da se katalogizira tamošnja biblioteka u kojoj ima skoro 7.000 naslova.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 6 Nov - 18:23

Pesnikinja Emili Dikinson je na primer osim savršenih stihova volela da peče i kolače. Bila je strastvena u pripremanju slatkiša i pekarskih delicija, pa bi punu korpu delila deci iz komšiluka.









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 6 Nov - 18:23

Flaneri O Konor je bila opsednuta pticama. Za života je uzgojila oko sto paunova, kokošaka, gusaka i pataka. Ko bi rekao da je jedan od najpoznatijih satiričnih pisaca, autor Toma Sojera, Mark Tven, bio zaljubljenik u nauku i tehnolojgiju i da je sam pokušavao da izmisli neku napravu. Inače, bio je dobar prijiatelj našeg najpoznatijeg naučnika Nikole Tesle, koji i danas budi znatiželju mnogih. Tesla je po mnogo čemu bio poseban. Još kao dete je imao bujnu maštu i neverovatne sposobnosti, pa su mu se tako priviđale slike praćene jakim bleskovima svetlosti, koji su mu zamućivali vid. Ovu neobičnu pojavu je sam nazivao „čudna boljka“. Naime, Tesla je video predmete i situacije sa kojima bi došao u dodir, a samo jedna reč koja asocira na njih bi izazvala „čudnu boljku“.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zanimljivosti o piscima
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Књижевност - занимљивости
» Zanimljivosti iz sveta fudbala
» Zanimljivosti iz tenisa
» Zanimljivosti iz astronomije
» Zanimljivosti iz hemije
Strana 11 od 12Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... , 10, 11, 12  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-