Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zanimljivosti o piscima

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 9, 10, 11, 12  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 19 Nov - 11:50

Карен је желела да своју љубав крунише браком и да има дете, али се испоставило да Денис, поред свих својих врлина, има и једну ману: није пристајао ни на какву одговорност. Као неухватљив и непоправљив пустолов, нудио јој је оно што је и сам највише волео – слободу. Водио је повремено на излете својим малим авионом, што је за њу била највећа радост у животу. Домороци су их питали да ли су током лета видели Бога, а кад су добили одговор „не”, чудили су се зашто онда и даље лете.
Пошто је сазнала да мора да прода фарму, Карен је Денису вратила прстен који је носила. Помирила се с чињеницом да је упознала рај и да је дошло време да из њега буде изгнана. У данима кад је већ паковала кофере за одлазак, чула је страшну вест: Денисов авион се срушио и он је погинуо. Карен је тада пожелела да умре, „да мирно напусти живот са свим што је ту у Африци волела”. Дениса је сахранила на првом гребену резервата дивљачи, како су некада причали. Касније је чула да при изласку и заласку сунца лав и лавица долазе на његов гроб, и ту стоје или леже. Знала је да се природа овим чудом постарала да направи достојан афрички споменик за Дениса.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 19 Nov - 11:50

Лудило удвоје

Године 1931. Карен се вратила кући, неизмерно тужна због губитка, али и даље пуна скривене, унутрашње снаге. Њен брат Томас описао је тренутак кад је видео да силази с брода. И поред тога што је била мршава, болесна, изгубљена, изгледала му је „као да сваког тренутка може да извади нож и убије”. Несаломиви дух омогућио јој је да из свих трагичних прилика изађе као победница, док је она у тој особини видела „занат вештичлука”, научен од домородаца и њиховог веровања да су Бог и ђаво једно, „недељиво и вечно у својој моћи”.
У то време своју тешку болест, која је доносила бол и неизвесност, покушавала је да излечи новим начинима. Успевала је да се избори за мирна раздобља у којима је путовала, виђала се с познатим људима, писцима… Како је у Африци схватила да је природа „екстравагантна” и сама је постала таква: привлачила је пажњу својим необичним одевањем и наступом, као и чудесним, баршунастим гласом. Нико није слутио да под том маском крије огроман страх – страх да због болести не изгуби разум.
Пошто је магију, неизмерну моћ и начин да преживи видела у писању, поверила се једном пријатељу: „Обећала сам ђаволу своју душу, а он ми је заузврат обећао да ће све што од овог часа искусим бити претворено у приче.” У четрдесет шестој години узела је псеудоним Исак – онај који се смеје или „божија шала”, како се назива прворођено дете у позним годинама, и Динесен – презиме свог вољеног оца. После књиге „Седам готских прича” из 1934. године, објавила је роман „Моја Африка” 1937. године, на енглеском и данском језику. Књига успомена, у којој је описала седамнаест година проведених у Африци, доживела је незапамћен успех (по њој је снимљен и филм), а бароница је као Исак Динесен постала позната у целом свету. Кад су је касније нашли као правог аутора и питали зашто се крила под лажним именом, одговорила је да је морала јер је све што је написала исувише аутобиографско и лично.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 19 Nov - 11:51

Године 1939. Карен је отишла у Немачку да пише о Трећем рајху, али је избегавала Хитлерове почасти. Њено политичко ангажовање личило је на позу, што се потврдило у игри истине. На питање с ким би волела да проведе ноћ, одговорила је: „Са Стаљином. Не зна се шта би тај све могао да уради.” Ова жеља није јој се остварила, али једна друга јесте. Кад је упознала групу младих писаца који су се окупљали око часописа „Јеретика”, успела је да заведе Торнвалда Бјорнвига, тридесет година млађег од себе. С овим песником, који је имао брак и дете, ушла је у снажну везу – платонску, тајанствену, танану, телепатску… Потписали су пакт који их је обавезивао на вечну верност и постали сведоци застрашујућих парапсихолошких тренутака. Двадесет пет година после смрти Карен, Бјорнвиг је написао књигу „Пакт” и обелоданио тајну необичне везе у којој су били четири године. Кад је осетила да се збива психолошко неверство, Бјорнвигова жена је, поражена истином, покушала да изврши самоубиство. Пакт, назван „лудило удвоје”, тада се распао, а Карен је утеху нашла у писању прича.
У јануару 1959. године Карен је била у гостима код Мерилин Монро и Артура Милера, где је на крају вечери и отплесала с познатом глумицом.

После рата вратила се на друштвену сцену и убрзо је од савременог класика израсла у мит. Већ тада постала је толико мршава да је личила на сенку, па су њен модни стил описивали као „мртвачки шик”. Слику егзотичне чудакиње употпуњавала је изјавама да је стара три хиљаде година, да је вечеравала са Сократом, да обожава палог анђела Луцифера… Кад је прихватила позив да на радију држи низ емисија, сама је бирала теме: говорила је о феминизму и еманципацији и при том се борила за равноправност жена, а не против мушкараца.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 19 Nov - 11:51

Године отете од смрти

Пошто се вратила на породично имање да живи са својом мајком, Карен је прерачунала да ће живети до 1955. године. Међутим, од судбине је на поклон добила још мало времена, које је утрошила на понеко путовање, рад и сређивање заоставштине. Без обзира на то што је говорила да је лако умрети, борила се да што дуже живи, трпела је тешке операције након којих се једва кретала.
Иако је намеравала да још једном отпутује у вољену Африку, у којој је видела слободу, величанственост и ненадмашно достојанство, није успела. Уместо тога, посетила је Рим и Америку у којој је одржала низ предавања. Док је казивала своје приче, њујоршки студенти слушали су је с дивљењем и доживљавали као праву сензацију. Као великом обожаваоцу лепоте, Карен се тада испунила жеља да упозна славну Мерилин Монро, док њеног супруга, писца Артура Милера није ни приметила. Причало се да су две жене, које су исте године умрле као митови, одиграле чак и валцер на столу.
Ни у годинама „отетим од смрти”, Карен се није окренула католичкој вери, како ју је брат саветовао, мада је једном приликом ишла у Рим, на пријем код папе. Није клонула духом ни кад јој је измакла Нобелова награда, за коју се нашла у најужем кругу кандидата. Спас и утеху опет је нашла у књижевности: све текстове грозничаво је диктирала својој сарадници Клари Свендсон, а затим их је прерађивала. Тако су настале књиге „Анегдоте судбине”, „Последње приче”, „Сенке у трави”, „Еренгард”…
Кад јој је припала кућа у Рунгстедлунду, одлучила је да је претвори у музеј који ће радити и после њене смрти и издржавати се новцем од ауторских права. Пошто се реновирање одужило, боравила је по хотелима и у гостима, „у егзилу”, како је говорила. Шампањац, остриге и цигарете, на којима је некад живела, заменила је амфетаминима, па је ослабила преко сваке мере. Кад су радови завршени, била је већ толико изнемогла да су је уносили на забаве које је приређивала. Одевена у Пјероов костим од белог сатена, изгледала је као „сабласт на гозби”, али се ипак храбро држала. Све време у себи је понављала: „Буди храбра, буди храбра, буди храбра – немој бити претерано храбра!” Можда су ту реченицу понављали и њени гости – Олдос Хаксли и Тимоти Лири, с којима је седела једне вечери и причала о магији.
Карен Бликсен умрла је у сну 7. септембра 1962. године, кад се у свенулом телу угасио и последњи пламичак живота. Претходне вечери, док је слушала класичну музику и играла друштвене игре, пала је у кому из које се није пробудила. Кућу је оставила као задужбину за своја дела и птице, које је као симболе слободе обожавала. О својој смрти је, попут праве врачаре, записала пророчанске речи: „И кад је дошло време да сам остала без ичега, ја сама била сам најлакша да ме се судбина реши”.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 19 Nov - 11:53

КРИЛА
Карен Бликсен постала је бесмртна по свом делу, али и као модел на сликама славних фотографа.

У свом затвору
моје срце пева
Само о крилима,
само о крилима,
Ниједна друга
бајна песма на
свету
У његовом уху
не одјекује.
Чак и птице
у кавезима
рођене
Сањају
Да слободно
лете ка небу
А у свом
затвору моје срце
пева
Само о крилима,
само о крилима.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 19 Nov - 11:54









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 19 Nov - 11:54

Pronađen redak primerak prvog izdanje Knjige o džungli

Redak primerak prvog izdanje "Knjige o džungli" Rađarda Kiplinga (Rudyard), sa posvetom mlađoj ćerki, pronađen je u Kembridžširu, javio je Bi-Bi-Si (BBC)
Knjiga je pronađena u Vimpol holu gde je živela Kiplingova starija ćerka Elsi (Elsie).
Primerak "Knjige o džungli" nosi posvetu književnikovoj mlađoj ćerki Džozefini (Josephine), koja je umrla 1899. sa šest godina.
Popularna dečja knjiga je izložena u Vimpol holu gde je Elsi živela od 1938. do 1976. a pronađena je tokom rada na trogodišnjem projektu da se katalogizira tamošnja biblioteka u kojoj ima skoro 7.000 naslova.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Sub 21 Nov - 10:58

Znate li koji su deset najvećih pisaca Mystery u svetu?

Agatha Christie

Dorothy L. Sayers

Wilkie Collins,i njegova Žena u belom

Edgar Allen Poe

Arthur Conan Doyle

Raymond Chandler

Patricia Highsmith

Lee Child

Phyllis Dorothy James

Ellery Queen(Daniel Nathan and Emanuel Benjamin Lepofsky)pisali su pod jednim pseudonimom.

Ništa nije tako uzbudljivo,kao kada u toploj sobi,blizu vatre koja pucketa čitamo njihove priče.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Sre 2 Dec - 17:22

Oscar Wild nije previše držao do pravila te ga nisu pogađala tuđa mišljenja. Postoji priča da je jednom prilikom prošetao ulicom rodne Engleske s jastogom na povodcu.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Sre 2 Dec - 17:44

Ljubimci poznatih književnika

Neverovatna ljubav i poverenje između životinja i ljudi bila je prisutna hiljadama godina unazad. Tako je i među velikim i poznatim perima bilo velikih ljubitelja životinja
Neki od velikih pisaca su recimo čuvali pse i mačke, dok su drugi uživali u egzotičnim životinjama.

1. Gistav Flober


Flober je tokom stvaranje svoje priče “Jednostavno srce“ iznajmio papagaja iz muzeja kako bi mu poslužio kao predmet inspiracije.  S obzirom da se pokazao kao dobra “muza”, Flober ga je zadržao neko vreme, ali kada se umorio od ptice vratio ga je kustosu muzeja.


2. Džordž Gordon Bajron

Bajron se tokom svog boravka u Kembridžu pobunio protiv odluke Univerziteta da zabrani držanje pasa, time što je umesto psa kao kućnog ljubimca držao pitomog medveda. Budući pisac se trudio da medvedu obezbedi najbolje namirnice, vodio ga je u duge šetnje i trudio se da mu priušti svaki komfor. Ovakav stav kasnije se ogledao u činjenici da je Bajron u svom domu dozvoljavao da se po zatvorenom prostoru mogu slobodno šetati konji, psi, lisice, ptice.


3. Čarls Dikens

Bio je poznat kao veliki ljubitelj životinja, iako je čuvao sedam pasa, mačku, kanarinca i ponija, Dikens i priče o njegovom životu se često vezuju za gavrane. Gavran Grip osvojio je naklonost ovog genija koji je inspirisan njime napisao delo u kome je jedan od glavnih likova upravo gavran.


4. Anton Pavlovič Čehov

Čehov je neko vreme kao svog ljubimca čuvao mungosa. U jednom pismu opisao ga je kao “mešavinu pacova i krokodila, tigra i majmuna“. S obzirom da je često putovao, morao je da pokloni ovog ljubimca, pa ga je ostavio zoološkom vrtu u Moskvi, gde je mungos živeo još dve godine.


5. Šarl Bodler

Bodler je na dasci svog prozora držao staklenu kutiju sa brazilskom tarantulom.


6. Vilijam Fokner

 
Fokner je tvrdio da je svoj najkomercijalniji roman „Svetište“ (Sanctuary) napisao sa ciljem da dođe do novca kako bi kupio konja. Kada je ostvario svoj cilj, pridružio se i jahačkom klubu u Virdžiniji. Govorio je da ne voli da posećuje velike gradove, jer ne može do njih da dođe na konju. 1959. jednom prilikom pisac je pao sa konja, slomio ključnu kost i povredio leđa, od čega se nikada nije u potpunosti oporavio. 

Henri Cartier-Bresson je autor fotografije koja prikazuje Foknera sa psima. On je 1947. fotografisao pisca iza kojeg su se našla dva terijera.

7. Vladimir Majakovski

Najistaknutiji ruski pesnik deo svog života proveo je sa svojim buldogom.

 
8. Kurt Vonegat

Jedan od velikana savremene američke literature bio je ljubitelj životinja, a u svom domu čuvao je jednog malenog mešanca.


9. Virdžinija Vulf

Velika engleska književnica i jedna od ključnih osnivača feminističke književne kritike obožavala je svog kokera Pinka.


10. Mark Tven
 

Američki književnik, čije je pravo ime Samjuel Langhorn Klemens, a poznatiji kao Mark Tven, uživao je dosta u društvu mačaka. On je govorio da su mačke inteligentnije od ljudi i da ih je nemoguće potčiniti.

11. Horhe Luis Borhes


Poznati argentinski pisac i jedan od slavnijih u svetu, bio je pravi ljubitelj krznenih ljubimaca, a i sam ih je čuvao.
 
12. Ernest Hemingvej




A priča o mačkama ne bi bila potpuna da ne spomenemo posebno i Hemingveja. Za njega kažu da je obožavao mačke i bio posebno vezan za njih. Najviše fotografija sa svojim ljubimcima ostavio je čini se baš ovaj pisac. Jedan od Hemingvejevih najboljih prijatelja bila je bela mačka po imenu Snowball koju mu je poklonio kapetan sa Kube. U nekom trenutku pisac je na svom imanju imao preko 30 mačaka (uz još dva psa). Tačnije, po svedočenju Hemingvejevog sina, toliko mačaka se nalazilo na piščevom imanju na Kubi, dok su se na Ki Vestu, po želji piščeve supruge, šetali – paunovi. Hemingvejeva kuća na Ki Vestu pretvorena je u muzej, a u njenoj okolini može se izbrojati između 40 i 50 mačaka, pri čemu se za neke od njih pretpostavlja da su možda potomci mačaka koje su se družile sa slavnim piscem
 
Izvori za tekst:sinhrono.rs








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 6 Dec - 13:38

Milovan Danojlić: Delim sudbinu svog plemena


Srpski književnik za “novosti”, o poeziji, nacionalnoj kulturi, slobodi govora, svetu na ivici novog svetskog rata. Zlo civilizovanih je rasplamsalo zlo kod primitivnih, i sad nam se napadač predstavlja kao napadnuto nevinašce
VANREDNO stanje je u politici, običan svet gleda svoja posla. Ja živim u tzv. dubokoj Francuskoj, u mirnoj ulici na rubu mirnog grada, i stvari posmatram iz svog, usamljeničkog ugla - kaže, za “Novosti”, književnik Milovan Danojlić, odgovarajući na pitanje kako Francuska živi posle terorističkog napada u Parizu.


Ove jeseni mu je izišlo pet što novih, što ponovljenih izdanja (“Pisma bez adrese” u dva toma, “Obnova smisla”, “Kuda idu kornjače”, “Rusija, naša daleka majka”), i izabran je za dopisnog člana SANU. Izabrane i nove pesme i epigrami, koje predstavlja u knjizi “Obnova smisla” (“Albatros plus”), nastajale su su tokom dve dramatične i burne decenije naše novije istorije - od 1990. do 2010. godine.
* Kako se to vreme ogleda u pesmama?
- Pišem kao što dišem, a vazduh je jedan i zajednički svim ljudima određenog podneblja i vremena. Hteo - ne hteo, delim sudbinu svog plemena, očajavam sa njim, i odupirem se u njegovo ime. Jezik je najlepši dar koji pesnik dobija od svog naroda, a pesma pokušaj davanja uzdarja.
* Kojim putem se danas lakše približavamo istini u nama i oko nas, poezijom ili prozom?
- Poezija je životodajna struja koja nosi sve što pišemo, činimo i mislimo, razlika između književnih rodova je u stepenu zgušnjavanja. Poezija u stihu nema širok krug ljubitelja, čitalačka publika se lakše snalazi u prozi u kojoj je sveti plamen prigušen, a srž doživljenog razblažena. Naše vreme teži lakoći u svim oblastima života i rada. Kod tolikog brbljanja, pesma čuva visoku cenu svake reči.
LIPA I LAS VEGAS * OD svetlećih reklama u Las Vegasu, kažete još, lepša su dva požutela lista lipe...
- Pa i jesu. Između prirode i civilizacije pesnik je, po sili stvari, bliži prirodi. Struktura jednog lista lipe lepša je i čudesnija od svih tehničkih pronalazaka. Njoj se divim, a tehnikom se, u najboljem slučaju, koristim.
* U jednoj pesmi kažete da “laž i istina sprovode blud, temelj se davno ljulja pod nama”. Postoji li mogućnost obnove smisla?
- Kako raste nasilje laži, tako jača i otpor zdrave pameti. Najteže je raščistiti zbrku, utvrditi gde šta stoji. Pesma nas neprestano vraća počecima življenja, gledanja i prosuđivanja. Previše je licemerja, podlosti i obmana, oko nas, i još više, u svetu. U borbi za smisao treba ići do kraja, ne obazirući se na cenu koju valja platiti. Svet se guši od laži.
* Pišete i ovo: “Ko se nadao ovoj bedi: fašizam i komunizam mogao je da pobedi samo neko ko je od njih gori”.
- Jasno je na koga se to odnosi. U životu, klin se klinom izbija, a u istoriji, jače zlo pobeđuje slabije zlo. Dobro je odveć uviđavno i pravdoljubivo, za borbu protiv zla traži se druga vrsta energije. Pobednik u sebe uključuje deo zle sile koju je pobedio, on je na neki način nastavlja.
* Kako sa pozicije predsednika Srpske književne zadruge sagledavate stanje u koje su dovedene nacionalne institucije kulture, izdavačke kuće i slobodni umetnici?
- Stanje je očajno, a društvena nebriga zastrašujuća. Obraćali smo se na mnoge adrese, zvaničnici nas ne udostojavaju ni najobičnijeg pristojnog odgovora, a kamoli volje da sednemo i razmotrimo nagomilane teškoće. Ovo malo baštine, odnegovane u protekla dva stoleća, spalo je na prosjački štap i na neizvesno životarenje od danas do sutra. Kako stvari sada stoje, može se desiti da se Plavo kolo SKZ, ili Letopis Matice srpske, jedan od najstarijih evropskih časopisa, jednostavno, i tiho, ugase, a da niko iz državnog vrha to ne primeti, niti da se zbog toga uzbudi. Iščezavanje “Prosvete”, glavnog izdavačkog preduzeća Republike Srbije, ili gašenje agencije Tanjug, desilo se po automatizmu izvan ljudske kontrole. Tako su i nacionalni muzeji osnovani u mnogo siromašnijim vremenima od današnjeg, oterani u višegodišnju hibernaciju, a nikoga da barem podnošenjem ostavke ukaže na skandalozno stanje. Ispada da nam MMF vodi i kulturnu politiku...
OBNOVA DOSTOJANSTVA * ČEMU vas je naučio život u tuđini?
- Skromnosti. Sagledavanju našeg pravog mesta u svetu. Obnovi dostojanstva na drugim, jačim osnovama.
* Gde je rešenje?
- Razvoj nacionalne kulture malih i siromašnih zemalja ne sme se prepustiti na milost i nemilost primitivnom kapitalizmu, kakav se kod nas, od početka 21. veka, zavodi. U bogatom i razvijenom kapitalističkom svetu izdavačke kuće, pozorišta, muzeji, ustanove, kao i pojedinačna pregnuća su pod stalnom, sistematskom brigom države, kao i privatnih fondacija, mecena i zadužbina. Oni deluju kao korektiv tržišnih zakona, čija je bukvalna i dogmatska primena u kulturnom stvaralaštvu štetna, ako ne i pogubna. Za ovo što se danas dešava ponajmanje je krivo materijalno siromaštvo: njemu se možemo i moramo prilagođavati, raditi ono što dopuštaju mogućnosti. Mnogo je opasnija neodgovornost državnih činilaca, njihova nesvesnost i nesavesnost, prepuštanje čitave jedne oblasti života samoubilačkoj inerciji. Otkako sam se našao u Upravnom odboru SKZ, došao sam u položaj neuspešnog uličnog prosjaka. Ne znam koliko ću dugo još izdržati.
* Suš­tin­ski patriotizam je, kako ste jednom rekli, u moći jačanja i pro­čišćavanja maternjeg jezika. Kako stojimo na tom polju?
- To se odnosi, pre svega, na književnu umetnost. Srećno i uzorito korišćenje maternjeg jezika je prvorazredan patriotski čin, bez obzira na sadržaj onoga što se saopštava, kao što je deklarisani rodoljub koji se izražava birokratskim poštapalicama loš patriota, koliko god inače ljubio otadžbinu. Jedna merila važe na bojnom polju, druga u politici, treća u pisanju.
ČUDNO SHVATANjE SLOBODE * KAKO tumačite buru koju je u javnosti izazvao stav predsednika SANU o Kosovu i Metohiji?
- Jednom ozbiljnom javnom radniku, stručnjaku u svom poslu, čoveku u čiju odanost zemlji i narodu nemamo razloga da sumnjamo, postave pitanje šta misli o jednom osetljivom problemu, i on, neposredno i iskreno, iznese svoje viđenje, i “javnost” se onda naljuti. Na šta? Na to što je uopšte pristao na razgovor. Šta je trebalo da učini? Da kaže ono što ne misli? Čudno shvatanje slobode i demokratije.
* Uspeva li srpska savremena književnost da drži svetsku meru?
- Uspeva, samim tim što je deo tog, jedino postojećeg sveta. A svetska mera, inače, nije naročito visoka, pa ni držanje koraka ne iziskuje preveliki trud. Previše se piše i objavljuje, i u toj plevi retko se nađe pokoje zdravo zrno.
* Svedoci smo seobe naroda, ratni bubnjevi su sve glasniji... Kao da je svet na ivici novog svetskog rata?
- Od 1945. do danas rat nikad nije prestajao, i u njemu SAD drže ponosno prvo mesto. Zapad je izvršio niz osvajačkih pohoda na arapske zemlje, usmrtio milione ljudi, ponizio muslimansku raju od Libije do Sirije i Iraka, kombinujući pljačkaške pobude sa uzvišenom retorikom boraca za demokratiju i ljudska prava, što je, kod tog nesrećnog i zaostalog sveta, probudilo ludačke osvetničke nagone. Zlo civilizovanih je rasplamsalo zlo kod primitivnih, i sad nam se napadač predstavlja kao napadnuto nevinašce... Oni koji bacaju bombe sa visine od 12.000 metara, ubijajući pritom i civile, slove kao junaci, a oni što hrle u smrt opasani dinamitom, ocenjeni su kao kukavice! Terorizam je sumanuta reakcija nemoćnih, poniženih i uvređenih, i tu su reakciju izazvali zapadnjački moćnici. Države na čijem su čelu stajali Sadam Husein, Gadafi ili el Asad, imale su sto puta manje nevino nastradalih od kasnijih milionskih žrtava u Iraku, Libiji i Siriji. Tirani su bili milosrdniji prema narodu od samozvanih usrećitelja i oslobodilaca. Seoba naroda je bežanija iz država koje je Zapad rasturio i unazadio. To je božja kazna za agresore.
* Kako da se Srbi tu snađu?
- Mi smo, u ovoj navali nesrećnih beskućnika, ponovo, ni krivi ni dužni, žrtva tuđe, kriminalne neodgovornosti. Da se približimo moćnom zločincu, primamo na sebe deo njegove krivice.










Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 10 Dec - 11:55

Ernest Hemingvej je preživeo četiri automobilske nesreće i dve avionske
(uzastopnim danima). Takođe je preživeo i niz raznih bolesti : rak kože, malariju,
dijabetes, heapatitis…a sopstveni život je prekratio svojom rukom; 1961. godine
u svojoj šesdeset i prvoj godinu ubio se svojom omiljenom puškom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 10 Dec - 11:56

„Gordost i predrasude“ su originalno nazvane „Prve impresije“.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 10 Dec - 11:56

„Alisa u zemlji čuda“  je bila zabranjena u Kini zbog životinja koje govore.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 10 Dec - 11:57

Andrić  je 1961. u Stokholmu primio Nobelovu nagradu  uz zvuke „Marša na Drinu„. Pisac je staru, predratnu ploču poneo sa sobom u Švedsku i insistirao da
mu nagrada za roman „Na Drini ćuprija“ bude uručena uz ovu pesmu.
Šveđanima se melodija mnogo dopala, a pesma se munjevitom brzinom proširila po celom svetu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Čet 10 Dec - 12:00

Volt Vitman donirao je svoj mozak u medicinske svrhe.Nespretni laboratorijski
radnik nije obratio pažnju jednog dana i njegov mozak je slučajno izbačen sa smećem.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Pet 11 Dec - 19:48

Mark Twain ili na engleskom: “Zabilježi dva (mark twain)” je pseudonim kojim se pisac služio i po kojem ga danas svi znaju. Kao mladić, Mark, je učio za brodskog krmanoša i njegov bi mu kapetan svaki put kad bi prolazili kroz neki tjesnac govorio “mark twain”. Sjetivši se kasnije tog mjerenja i kapetanovih naredbi, odlučio je da Mark Twain bude njegov pseudonim.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Pet 11 Dec - 19:49

Puškinu nije rasla brada.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Pet 11 Dec - 19:49

Konfučije je mnogo volio ruže. Toliko je bio opsjednut njima da je posjedovao biblioteku od preko 600 knjiga koje govore o njihovom uzgajanju.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Ned 13 Dec - 11:37

Mnogi poznati pisci nisu se ustezali od uživanja u alkoholu: Književnici u društvu sa čašom
Kroz istoriju prepričavale su se priče o piscima, a jedna od njih je i ona da su književnici oduvijek bili naklonjeni raznim porocima. Među njima, kao društveno najprihvatljiviji, izdvaja se alkohol.
Neke pisce je nemoguće posmatrati van okvira u kojem se nalazi i neka čaša ili flaša. Sjetimo se na primjer Bodlera, Bukovskog, Hemingveja (naslovna fotografija), ili Keruaka i ostalih iz bit generacije.
Ništa drugačije nije ni u domaćoj književnosti. Od pisaca XIX vijeka do danas, za mnoge se govorilo da su voljeli (ili vole) dobru kapljicu. Počevši od Đure Jakšića, preko Janka Veselinovića, do Tina Ujevića, Rake Drainca ili Mike Antića, pa i nekih naših savremenika.
O vezi između alkoholizma i klasika svjetske književnosti engleskog govornog područja pisala je Olivija Laing u knjizi “The Trip to Echo Spring: On Writers and Drinking”. Ona se bavi istraživanjem odnosa između alkoholizma i pisanja i pita se o porijeklu veze između alkohola i književnosti. Knjiga je bazirana na životu i djelu šestorice autora: Skotu Ficdžeraldu, Ernestu Hemingveju, Tenesi Vilijamsu, Rejmondu Karveru, Džonu Berimenu i Džonu Čiveru. Žanrovski knjigu možemo čitati kao putopis i biografiju.
Tenesi Vilijams
Kako bi napisala knjigu, autorka je obilazila mjesta na kojima su šestorica odabranih autora živjeli: pisali i pili. Na putovanju širom Amerike, Oliviju  zanima udaljenost između pisaćih stolova i kafića u kojima su književnici provodili svoje vrijeme. Obilazeći sva ta mjesta, ona traži i prepoznaje motive iz književnih djela koja su ovi pisci ostavili za sobom.
Putujući kroz američka mjesta, autorka je pomislila kako bi bilo izgraditi neku vrstu topografske karte alkoholizma, počevši od zadovoljstva intoksikacije do otrežnjenja.
Sklonost ka alkoholu, između ostalog, ona objašnjava time da je piscima potreban stimulans kako bi dosegli granicu osjećajnosti i povećali intenzitet doživljaja svijeta…
Evo, koja su bila omiljena pića književnih velikana?
Ernest Hemingvej, američki pisac i dobitnik Nobelove nagrade, volio je da pije mohito (mojito), koktel koji predstavlja tradicionalno kubansko piće napravljeno od bijelog ruma, soka limete, šećernog sirupa, svježih listova mente, gazirane vode i izlomljenog leda.
Mint džulep u čiji sastav ulaze burbon, šećerni sirup, nana i voda bio je omiljeni koktel takođe nobelovca, Vilijama Foknera, koji je jednom prilikom rekao:
- Civilizacija počinje sa destilacijom.
Oskar Vajld volio je da pije apsint, liker koji se proizvodi od anisa, pelina i šećera. Čarls Bukovski je pio mješavinu piva i burbona (boilermaker).
Dilan Tomas uživao je ispijajući viski, a Tenesi Vilijams, jedan od najznačajnijih dramskih pisaca XX vijeka, rado je pio ramos fiz, koktel koji se sastoji od džina, limunovog soka, bjelanceta, slatke pavlake i gazirane vode.
Koktel margarita, koji u osnovi sadrži tekilu ili vermut, često su pili Džek London, Džek Keruak, En Sekston, Doroti Parker…








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Uto 15 Dec - 13:30

TAJNA VELIKOG KNJIŽEVNIKA: Ćopić je dve decenije voleo jednu dubrovačku učiteljicu
Njihova platonska ljubav trajala je 19 godina. Susreta je bilo malo, ali je zato Branko Ćopić poslao Marijani Babić 56 romantičnih pisama.

Najmilija prijateljice, nisam se javljao jer sam dugo bio na putu po Jugoslaviji i inostranstvu - počinje jedno pismo Branka Ćopića upućeno 18 godina mlađoj dubrovačkoj učiteljici Marijani Babić.
 
Pisma književnika su i najbolja svedočanstva njihove veze, a važne detalje Marijana je otkrila svom zetu, Vladimiru Kuljači, koji ih je oživeo u dokumentarnom filmu o Ćopiću

Odnos književnika i njegove platonske ljubavi počeo je krajem šezdesetih godina prošlog veka.
 
Oboje su u to vreme bili u braku, a jedan slučajan susret na Krki bio je presudan. Učiteljica je za susednim stolom primetila Ćopića i uručila mu salvetu uz poruku zbog koje se Branko zacrveneo:
 
- Vi pesnici često ženama pišete stihove na salveti. Mislite da to kod svake pali. E kod mene nije takav slučaj - poručila mu je.
 
Sledeći susret desio se tri godine kasnije na Tjentištu. Marijana nikad nije zaboravila dan kad je pisac otišao za Beograd. Tri dana kasnije dobila je Brankovo pismo.
 
- Odavno se nisam susreo s jednim tako osećajnim i dragim čitaocem. To bih vam rekao i usmeno da tu nije bio prisutan vaš muž - napisao joj je.
 
Pisao je Branko Marijani iz Pariza, Londona, Istanbula, Kavkaza. Bio je romantičan i nežan, ali i diskretan, imajući obzira prema udatoj ženi i majci dve devojčice.
 
- Pismo, naravno, odmah uništite - često je ovim rečima završavao.
 
Ženski učiteljski dom u Dubrovniku, gde je Marijana dobijala pisma, bio je za Ćopića ispovedaonica.
 
Marijana Babić je bila čelična žena koja je strogo poštovala pravila. Čini se da je platonska veza sa Brankom bila jedini izuzetak od pravila. Umela je da govori za njega da je bio i njen mentor, volela je njegov rad i slala mu je svoje pesme, a jednoj je izjavila da se jedna od njih našla u Ćopićevoj zbirci.
 
Retko su se viđali u Dubrovniku, a Branko se trudio da ničim ne ugrozi Marijaninu privatnost. Pisala je i Marijana svom prijatelju, a njihovo dopisivanje bilo je najintenzivnije u vreme dok je Ćopić pisao zbirku pripovedaka „Bašta sljezove boje“.
I to je trajalo... Dve godine pre njegove smrti on je prestao da joj piše. Vest o samoubistvu Ćopića 1984. Marijana je teško podnela.
 
- I danas osećam njegovu ruku na svom ramenu dok šetamo Stradunom - izjavila je Marijana u filmu „Ćopićeva rajska duša/Dubrovačka tajna veza“ Vladimira Kuljače.
 
Sadržaj Marijaninih pisama je nepoznat javnosti. Dubrovačka učiteljica preminula je 2012. u 83. godini života.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Uto 15 Dec - 13:41

PROROČKE REČI IVE ANDRIĆA: Evo šta je naš književnik rekao na dodeli Nobelove nagrade
Vest da je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, obišla je svet brzinom munje 26. oktobra 1961. godine. Slavni pisac sačekao ju je u svom stanu u centru Beograda u kome je živeo sa suprugom Milicom Bobić. Nakon prestoničkog slavlja, par je 5. decembra otputovao u Stokholm gde je na današnji dan, pre tačno 54 godina Ivi Andriću dodeljeno ovo prestižno priznanje.

„Za epsku snagu" kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje", na današnji dan pre 54 godina Ivi Andriću je uručena Nobelova nagrada za književnost.
 
– Nobelovu nagradu smatram kao izuzetno priznanje za celokupnu književnost moje zemlje – skromno je prokomentarisao Ivo Andrić kada je primio vest o tome da je upravo on dobio priznanje Švedske kraljevske akademije i tako pretekao engleske književnike Lorensa Darela i Grema Grina, Amerikanca Džona Štajnbeka i Italijana Alberta Moravija koji su sa njim bili u najužem izboru.
 

U društvu najboljih



 
Osim Ive Andrića koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, laureati 1961. godine bili su: Amerikanac Melvin
Kalvin (dobitnik nagrade za hemiju), Nemac Rudolf Mesbauer i Amerikanac Robert Hofštater (za fiziku), Amerikanac Đerđ fon Bekeši (za medicinu) i Dag Hamaršeld kome je posthumno dodeljena Nobelova nagrada za mir.
Andrić je u Stokholm otputovao 5. decembra, u društvu supruge Milice Babić-Andrić. Nagradu mu je na dan smrti Alfreda Nobela, 10. decembra 1961. godine,uručio švedski kralj Gustav VI u raskosnoj dvorani Koncertne palate Švedske akademije,
 
Ivo Andrić je stajao na mestu na kome su pre njega bili Henrik Sjenkijevič, Rabindranat Tagore, Anatol Frans, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Tomas Eliot, Ernest Hemingvej, Alber Kami... 
 
– Na vašoj diplomi stoji da vam je Nobelova nagrada dodeljena za epsku snagu kojom ste motive i sudbine istorije vaše zemlje opisali. Za Švedsku akademiju je bilo veliko zadovoljstvo da u vama nagradi predstavnika jednog jezičkog područja, koje do sad nije bilo zastupljeno u redu nosilaca nagrade. Sa izrazom najboljih želja za vas, mi vas molimo da primite odlikovanje iz ruku njegovog kraljevskog veličanstva – rekao je dr Anders Esterling, član Akademije našem književniku prilikom uručenja nagrade. 
 
Oko sat kasnije, na svečanom banketu, u ime svih nagrađenih te godine, najvećim svetskim zvanicama se obratio upravo Ivo Andrić. Govor srpskog književnika ostao je upamćen za sva vremena i kasnije objavljen u okviru Andrićevih Sabranih dela pod naslovom „O priči i pričanju”.
 
Ovo su delovi govora Ive Andrića:
 
„U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovog puta da pisca jedne, kao što se kaže, male zemlje odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.
 
Moja domovina je zaista „mala zemlja među svetovima", kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog.
...
Dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti."
 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Pon 21 Dec - 9:38

Možda je Roman Abramovič čitao “Ljude sa četiri prsta”

Marina Mirković | 18. decembar 2015. 18:34 |
Urbana legenda o tome kako je ruski milijarder platio dug čuvenog pisca. Tabla s natpisom “U ovoj kockarnici, F. M. Dostojevski ostao je dužan toliko i toliko...” i njeno “skidanje” - jedna je od varijacija priče iz čuvenog Bulatovićevog romana

PRIČA, jedna od bezbrojnih koje tek tako izrone iz bespuća interneta i očaraju lepotom, humanošću ili prosto šarmom, glasi ovako: U nemačkom gradu Visbadenu, postoji jedna kockarnica, u koju je nekad zalazio Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Ako je verovati kafanskim pričama, u dotičnoj kockarnici veliki ruski pisac ostao je dužan i to - neverovatnih 240.000 evra (kako su ažurno u važeću evropsku konvertovali već neku valutu od pre veka i po).
U tom lokalu stajala je tabla: “U ovoj kockarnici, F.M. Dostojevski ostao je dužan toliko i toliko...”. Sve do pre nekoliko godina, kada se pomenutom kazinu javio bivši gubernator Čukotskog autonomnog okruga i vlasnik Čelsija, Roman Arkadijevič Abramovič. Ovaj ruski milijarder platio je ceo iznos duga.
“Dostojevski nikome ništa nije dužan. Skinite tu sramnu tablu”, navodno je tom prilikom rekao Abramovič - ovo je portalu “Buka” pre nekog vremena ispričao glumac Bane Trifunović, kome je tamo ispripovedano kao “živa istina”.
Priča simpatična, upečatljiva, podjednako uverljiva kao i većina onih kojima nas internet nemilice obasipa. Međutim, da li je istinita, ili je već ranije ispričana te zrela za kvalifikaciju “urbana legenda”? Koliko puta, i sa kojim akterima u “ulozi” znamenitog ruskog tajkuna koji “drma” Evropom?
Jednu, možda previše sličnu, ispričao je pre skoro četiri decenije Miodrag Bulatović na stranicama popularne knjige “Ljudi sa četiri prsta”, gde njegovi junaci kidnapuju Čeha iz hotelske saune ne bi li ih proveo po mestima u Baden-Badenu “gde je siroti Dostojevski bio i pio”. I ostao dužan.
Piton, Kolar i Marković najpre napadaju “recepcionistu” uglednog hotela, naslednika onog konačišta u kom je “Feđa sa svojom 27 godina mlađom madam, Anom Grigorijevnom”, boravio leta 1867. i “zaboravio da reguliše račune” (“U stvari, naš genije je pobegao, ali se to ni po kakvu cenu ne sme reći!”, dodaju Bulatovićevi junaci). “Recepcionista” ih tupo gleda, potom glasno protestuje, odbija da primi bilo kakav novac (čak i u guldenima koje mu nude kao u “Feđino” doba važeću valutu), te na kraju zove policiju “koja će najbolje znati gde su Turgenjev, Tolstoj, Gončarov i drugi vaši grofovi, kojima isto tako nije vraćeno!”.
Namera Bulatovićevih junaka bila je da zaređaju po varoši i namire, jedan po jedan, sve dugove “pesnika poniženih i uvređenih”, koji je bio “naše gore list”, i koji je “padao, kao što padamo i mi!” (komentar na opasku da je bio i padavičar).
- Dostojevski, mrtav, traži da se ispravi ta sramota! Na Slovenima je da njegove dugove regulišu! U ovoj knjizi piše da je Feđa ostao dužan vama, Spielbank-u, mnogima još! Iz Baden-Badena nećemo dok se sve to ne ispita i ne uredi kako treba! - urlaju naši junaci na recepciji, proklinjući i ogavnu gazdaricu, krvopiju nad čijom je kovačnicom “naš Fjodoruška, pateći što je među vama a ne s nama, plakao čitavih sedam nedelja!”.
Bulatovićevi (anti)junaci u ovo izmirivanje računa jesu krenuli ne znajući kako da odaju počast Dostojevskom, ali sa ne preterano slovenofilskim motivima, već sa razlozima krajnje prizemnim (no njihovom prethodniku kockaru svakako razumljivim). Naime, iz “Fjodorove fotelje” iz koje su naređivali krupijeima u kazinu u Bad Homburgu, zgrnuli su najviše, te skovali i poslovicu “Kad izgubiš svaku nadu, pomoći će anđeo Dostojevski!”. A Mađar čak i odaje da “kad bi Feđa znao koliko sam im, služeći se njegovim trikovima i prevarama, maznuo, u grobu bi se od sreće večno prevrtao!”.
Možda bi se prevrtao, bogme, i da zna da su ne samo ondašnja, nego i današnja naša “gospoda kriminalci”, i te kako sklona da se “kunu” u njegov lik (i delo?). Zbog dugova se, verovatno, ne prevrće, s njima je živeo gotovo neprekidno. A koliko je stvarno na kom mestu ostao dužan, i ko je (sve) te njegove dugove namirio te pružio materijal za dalje razrade priče? Istinite ili ne, u bilo kom pojedinačnom slučaju (jer i dugova i kockarnica je bilo podosta), ali svakako atraktivne i prijemčive. Možda je, eto, Roman Abramovič u mladosti pročitao baš “Ljude sa četiri prsta” i odlučio da “jednom kad bude bogat i moćan” misiju Bulatovićevih junaka privede kraju?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Pon 21 Dec - 9:40

Laura Barna: Tragizam preosetljivih duša

Branislav Đorđević | 20. decembar 2015. 11:48
Književnica Laura Barna o romanu “Crveni presek”, impresionisti Kosti Miličeviću: Piščeva dužnost je, između ostalog, da se bori i ukazuje na anomalije u društvu, manjkavosti i nepravde, izazvane zaboravom

POSLE Anice Savić Rebac, Veselina Čajkanovića, Laze Kostića i Isidore Sekulić, kojima se posvećivala u ranijim romanima, književnica Laura Barna se u novom delu pod naslovom “Crveni presek” ("Službeni glasnik") okrenula velikom srpskom impresionisti Kosti Miličeviću (1877-1920) i nastanku njegove slike “Vido, ostrvo smrti” iz 1919, stradaloj u nemačkom bombardovanju tokom Drugog svetskog rata.
Ovo je roman o pisanju romana i potrazi za građom o tragičnoj sudbini jednog od najzaslužnijih slikara srpskog umetničkog eksperimenta, koji su pustili duh i dah moderne Evrope u Srbiju. Istovremeno i priča o sudbinama svih onih previše senzibilnih i nespremnih da zarad sitnih, trenutnih interesa izgube vekovima građen identitet. To je, takođe, roman o ljubavima, nesporazumima, željama i nadanjima, emocijama isprepletenim kroz savremene događaje, ali i one iz prošlosti...
* Roman ste i posvetili svim preosetljivim dušama...
- Pošla sam od sebe, kao umetnika, pisca i žene, a verujem da nas je mnogo sličnih, i da ćemo se prepoznati. Ako nigde drugo, ono bar u romanu.
* Junaci su naizgled obični ljudi?
SPREMNOST NA IGRU * Na šta bi čitaoci trebalo da se pripreme?
- Kompleksno postavljena konstrukcija otvorila je brojnost krakova ovog romana-lavirinta ili romana-potrage, gde pisac, u traganju za građom, u njih uvlači ili priziva svoje likove, ali i čitaoce, ne bi li se sreli sa sopstvenim presekom. S druge strane, ističem i vertikalnu slojevitost romana, poput vulkanskih naslaga dugog pamćenja mesta, ali i pojedinaca koji su na tom mestu kreirali događaje i prevodili ih u istoriju. Igra je najbezbolniji način sticanja i upoznavanja sveg dešavanja u preseku, ali i njihovog trajanja. I onaj ko ne ume da se igra, bolje i da ne ulazi u “Crveni presek”.
- Ali samo naizgled, jer svako od nas nosi dovoljno gradivnih elemenata za osvojeno zvanje: kompleksno biće. Dakle, Matematičar čudne pojavnosti i još čudnijeg ponašanja, koji u iznajmljenom suterenu nekadašnje Umetničko-zanatske škole na Dorćolu pronalazi sedam crteža Koste Miličevića i ostavlja ih izabranicima, igrom kombinatorike, u ruskoj knjižari u centru Beograda; Prodavačica s burnom porodičnom istorijom u koju je samovoljno zarobljena; dorćolski slikar željan lepote ali i strasti; Pisac u uzaludnoj potrazi za prvom rečenicom, i Kosta Miličević kao veliki mag i igrač koji nam razotkriva tajanstvenu poruku sedam crteža, time i misteriju slike “Vido, ostrvo smrti”.
* Šta vas je podstaklo da pišete o ovom slikaru?
- Tragizam umetnika, genija, inovatora, eksperimentatora koji svojom smelošću i kreativnošću pomeraju granice. Nesputano i beskompromisno, pa i po cenu života, idu napred. Samim tim, oni jedno doba čine zlatnim, ili velikim, ili možda revolucionarno crvenim. Kako god, reč je o korifejima novog vremena, čijom zaslugom, čak i brojnošću mali narodi postaju veliki, ali i sastavni deo sveopšteg civilizacijskog i kulturološkog progresa.
* Kakvu ulogu u romanu igra njegova slika “Vido, ostrvo smrti”?
- Ta slika je nastala po Kostinom povratku sa Krfa, 1919. godine, gde je boravio kao ratni slikar pri Vrhovnoj komandi. I moglo bi se reći da je imala sličnu sudbinu kao i njen stvaralac - tragičnu. Naime, stradala je u nacističkom bombardovanju Beograda, ali oni koji misle da je oružjem i golom silom moguće uništiti umetnost, prevarili su se. U ljudskoj prirodi je da razara da bi ponovo imala priliku da gradi. Zvuči nerazumno, ali je nažalost tako! Od sedam slikarevih skica, nacrtanih 1903. godine, u vozu, pri njegovom povratku iz Minhena, kao vizija Velikog rata ali i ostrva smrti - Vida, pisac rekonstruiše čuvenu sliku “Vido, ostrvo smrti” vraćajući je u život, ali i istoriju umetnosti, samim tim izriče upozorenje da je umetničko delo neuništivo i kad mislimo da je uništeno onim razoriteljskim impulsom da bi se stvorila tobože prilika za ponovno građenje.
NAKUPLjENO PAMĆENjE Crveni presek može biti lični, subjektivni doživljaj sveta i onoga što taj svet u mikroplanu predstavlja, ali može biti i kolektivni osećaj vremena i prostora zasnovan na kulturnom, umetničkom i istorijskom nasleđu kojeg opet, obezbeđuju pojedinci. Pojedinac, jedinka i njegov kreativni učinak je osnov na kom se baštini identitet jedne nacije, iako se, često, nehatom, nebrigom, pa i nemarom, desi - kao u romanu “Crveni presek” - da se taj i takav pojedinac nezasluženo skrajne ili prećutkuje. Crveni presek može biti i mesto s nakupljenim pamćenjem, kakvo je Dorćol, sa istorijskim naslagama burnih dešavanja, čija značenja i poruke vremenom ne jenjavaju, naprotiv, boje se u “crveno” - kaže, o naslovu svoje knjige, Laura Barna.
* Šta simbolizuje Miličevićeva tragična sudbina?
- Kosta Miličević je bio jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog umetničkog eksperimenta, začetnik srpskog impresionizma i moderne umetnosti uopšte u Srbiji. U Beograd je stigao iz Vrake kod Skadra i postao 1895. godine jedan od prvih učenika Prve srpske crtačke škole Kirila Kutlika, ali i ostao njen poslednji đak i kad su školu preuzeli Rista i Beta Vukanović. Nemaština i siromaštvo su ga pratili kao usud, sve do 8. februara 1920. , kad je pronađen smrznut, gladan, oboleo na tramvajskoj stanici Gospodarska mehana na Senjaku. Nakon dva dana umire u bolnici u Vidinskoj. Njegova sudbina mogla bi biti paradigma tragizma umetnosti i umetnika uopšte na ovom podneblju. Ali, moram napomenuti da je Kosta Miličević tragizam nosio optimistički, radosno i lako, kao što bi se nosile udobne cipele.
* Kažete da danas postoji mnogo Kosta Miličevića, da su sudbine umetnika uvek teške i tragične, da je sve isto... Kako se umetnici snalaze u ovom vremenu?
- Teško, uostalom kao i u svakom prethodnom vremenu. U budućnost ne smem ni da zavirim, ne iz kukavičluka ili straha, nego pre zbog neverice da bi se kultura i umetnost mogle uzdići na pijedestal koji stvarno zaslužuju, mahom usled nerazumevanja njihovog značaja ali i ogromne moći - od pojedinca do društva.
* Šta pronalazite u likovima srpskih velikana kulture, kojima se predano bavite u knjigama?
- Ne znam ko koga pronalazi i šta tačno u kome pronalazimo: da li ja njih, ili pak oni mene, naslutivši otvorenost, preosetljivost i spremnost bar na verbalnu pobunu zbog nepravde koja upozoravajuće i opominjuće nevidljivom tintom stoji ispisana kao moto “Crvenog preseka”. Piščeva dužnost je, između ostalog, da se bori i ukazuje na anomalije u društvu, manjkavosti ali i pomenute nepravde, izazvane pre svega zaboravom. Prebrzo zaboravljamo jer hitamo što brže da živimo. Zanemarujemo prošlost iz straha da nam ne promakne sadašnjost, i bojazni da ne dočekamo budućnost. I koga smo takvim življenjem oštetili? Ne, time nismo naudili samo sebi nego i onima koji su nam kreirali atmosferu i milje prijatnog i zdravog života i ostavili nam u amanet obogaćeno mesto utkavši u njega bod sopstvenog tragizma. To bi bar trebalo da poštujemo!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   Sre 23 Dec - 15:38

MARK TVEN KAO DEDA MRAZ: Pismo koje je napisao ćerki najlepša je stvar koju ćete danas pročitati
Iako je u kasnijim godinama života bio poznat po svom cinizmu i ogorčenost, Mark Tvenu su novogodišnji praznici bili "slaba tačka". Sve do danas, o tome je ostalo da svedoči i ovo pismo koje je slavni pisac napisao svojoj trogodišnjoj ćerki pretvarajući se da je Deda Mraz.

Mark Tven je bio američki književnik, najpoznatiji kao autor avantura Toma Sojera i Haklberi Fina, lektire koja je ulepšala život generacijama dece.

Ako je suditi prema pismu koje je od nedavno dostupno javnosti, slavni pisac je naročito blizak bio sa svojom ćerkom Suzi, piše portal Historybuff.com. A kako je ova devojčica, kao i svako dete, verovala u Deda Mraza, slavni pisac je na sebe preuzeo ulogu "dekice sa poklonima" i napisao joj ovo pismo:
 
Dvorac Svetog Nikole
Mesec
Božićno jutro
 
Draga Suzi Klemens,

Primio sam i pročitao sva pisma koja su mi poslale tvoja mama i dadilje, a koje ste im diktirale ti i tvoja mala sestra. Takođe sam pročitao sva pisma koja ste mi vi, mali ljudi, napisali svojeručno jer, iako vi ne koristite slova kojima se služe odrasli, vi pišete znacima koje razumeju sva deca svuda na svetu. Kako su sve moje mušterije na mesecu deca i koriste isključivo takva slova, jasno ti je da sam bez problema razumeo sve što ste ti i tvoja mala sestra napisale.

Ipak, imao sam problema da razumem pisma koje ste vi diktirale mami i dadiljama jer, ja sam stranac i ne razumem najbolje engleski jezik. Videćeš da nisam napravio nijednu grešku kada su u pitanju pokloni koje ste ti i tvoja sestrica naručili u svojim piscima - ušao sam kroz dimnjak u ponoć dok ste spavale i lično sam ih ostavio. Obe sam vas poljubio jer ste vi dobra deca, lepo vaspitana i odnegovana i spadate u najposlušnije male ljude koje sam ikada video.

Ipak, u pismu koje ste diktirale, bilo je nekih reči koje ne poznajem i nekoliko narudžbina koje nisam mogao da isporučim jer su nam nestale zalihe. Naša poslednja kuhinja za lutke je otišla siromašnoj devojčici na Severnjači, hladnoj zemlji iznad Velikog Medveda. Neka ti mama pokaže tu zvezdu, a ti možeš da kažeš: "Mala Pahuljice" (jer tako se devojčica zove) "Drago mi je da si ti dobila nameštaj jer ti je potreban više nego meni". Tj. napiši to svojim snovima, i Pahuljica će ti odgovoriti. Ako samo budeš odgovorila, možda te ne čuje. Neka tvoje pismo bude lako jer putuje daleko, a poštarina je skupa.

U pismu tvoje mame bilo je nekoliko reči koje nisam razumeo. Da li je pisalo "kamion pun odeće za lutke"? Pozvoniću na tvoja kuhinjska vrata oko 9h ovog jutra da proverim, ali ne niko ne sme da me vidi osim tebe. Kada čuješ zvono, zaveži Džordžu oči i pošalji ga da otvori vrata. Moraš mu reći da mora da hoda na vrhovima prstiju i ne govori ni reč ili će jednog dana umreti. Ti moraš da odeš do sobe tvoje sestrice i popneš se na stolicu ili na dadiljin krevet i prisloniš uvo na cev koja vodi do kuhinje. Kada čuješ da sam zviznuo kaži u cev: "Dobrodošao, Deda Mraze!". Onda ću te pitati da li su naručila odeću. Ako kažeš da, zanimaće me koje boje želiš da bude. Neka ti mama pomogne da izabereš lepu boju jer moraš da mi kažeš svaki detalj koji želiš da dobiješ. Na kraju, kada budem rekao: "Zbogom i srećan Božić moja mala Suzi Klemens", ti moraš da odgovoriš: "Zbogom, dobri, stari Deda Mraze i molim te kaži Pahuljici da ću noćas gledati u njenu zvezdu i ona mora da gleda dole na mene - biću kod zapadnog prozora i svake vedre večeri gledaću ka njenoj zvezdi i govoriti: 'Znam da je tamo neko kao ja.'"

Onda moraš da do biblioteke i kažeš Džordžu da zatvori sva vrata osim onih izlaznih i svi morate da budete mirni i tihi još nekoliko trenutaka. Otići ću na mesec da uzmem tvoje stvari i za nekoliko trenutaka ću se spustiti niz dimnjak i ostaviću ti poklon.

Ljudi mogu da pričaju ako žele sve dok ne čuješ moje korake u hodniku. Onda im kaži da budu tihi sve dok se ne popnem uz dimnjak. Možda me uopšte nećeš ni čuti - ako se to desi, slobodno virni kroz ključaonicu vrata u trpezariji i u jednom trenutku ćeš videti svoj poklon pod jelkom. Ako ostavim sneg u holu, kaži Džordžu da to obriše, ali ne metlom nego krpom. U suprotnom će jednom umreti. Moraš da ga nadgledaš kako ne bi učinio neku glupost i izložio se opasnosti.
 
Ako ostavim tragove čizama na mermeru, Džordž ne sme da ih obriše. Neka ostanu kao znak sećanja na moju posetu. Kada god ih pogledaš ili nekome pokažeš, setićeš se da treba da budeš dobra devojčica.

Zbogom za nekoliko minuta, tj. dok ne dođem i zazvonim na tvoja kuhinjska vrata.

Voli te,
Deda Mraz
Koga ljudi nekada zovu i "Čovek sa meseca"

Porodična sreća Marka Tvena nažalost nije dugo trajala. Samo nekoliko godina nakon ovog dirljivog pisca, njegova Suzi je umrla od meningitisa, a ista sudbina je uskoro zadesila i njegovu suprugu kao i drugu ćerku Džejn.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o piscima   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zanimljivosti o piscima
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Књижевност - занимљивости
» Zanimljivosti iz sveta fudbala
» Zanimljivosti iz tenisa
» Zanimljivosti iz astronomije
» Zanimljivosti iz hemije
Strana 10 od 12Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 9, 10, 11, 12  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-