Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Nadgrobna civilizacija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Shadow

ADMIN
ADMIN

Shadow

Ženski
Poruka : 97371

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


Nadgrobna civilizacija Empty
PočaljiNaslov: Nadgrobna civilizacija   Nadgrobna civilizacija Sat610Uto 15 Jan - 22:38

Nadgrobna civilizacija

Nadgrobna civilizacija Nadgrobna_civilizacija_aps_100853442

Da nema smrti, zarazne bolesti bi bojile ovu surovu stvarnost bolom. Većina od 110 milijardi besmrtnih ljudi bila bi zaražena gotovo svim mikroorganizmima koji su ikada napadali čoveka...

Zamislite da nema smrti. Da nema „poslednjeg neprijatelja“ koji čoveka milenijumima drži u strahu, u patnji i bolu neizvesnosti. Kako bi tada izgledao svet u kome živimo? Bilo bi nas više, to je nesumnjivo. Konkretno, ako bi se ljudi rađali istim onim tempom kojim se homo sapiens širio planetom u poslednjih 40.000 godina, na Zemlji bi sada živelo oko 110 milijardi ljudi. Petnaest puta više nego što danas nastanjuje svet.

Uzimajući sve u obzir, teško je zamisliti pakao u kome bi se obreli. Uslovi života za veći deo čovečanstva bili bi gotovo nepodnošljivi. Neprekidni ratovi, mržnja, neprestana borba svakog sa svakim. Milijarde ljudi bi se otimalo oko nedovoljno hrane, oko retkih izvora pijaće vode i sve nepouzdanijih izvora energije. Ceo svet bi bio nalik na prenaseljeni grad, ruševan, bez stalnih objekata – čudovišna kolonija privremenih skloništa, bez javnih zgrada i prostora, svet neprijatan, nečist i prepun opasnosti.

Horde udruženih tragača za hranom bi vladale ovim supernaseljima. Slabiji bi se prosto uklanjali pred jačima. Nomadi i njihova divovska staništa, sledeći tokove velikih reka, pratili bi bujanje vegetacije gutajući sve na šta naiđu. I širili svetom vatre, ratove i nezamislivu prljavštinu.

U nedostatku pretnje smrću, bilo bi nemoguće uvesti bilo kakav oblik centralizovane uprave. Ne bi postojali novac, štednja, obrazovni sistem ili ulaganje u budućnost bilo koje vrste. Tehnologija bi se razvijala samo do onog stupnja koji može da ugodi gramzivom pojedincu koji se isključivo bori samo da sebi olakša. Ne bi postojala nauka. Bilo bi premalo onih koji bi želeli da pišu knjige, snimaju filmove i uopšte da stvaraju trajnu kulturu bilo koje vrste.

Ljudi bi se uglavnom razmnožavali zarad zadovoljstva, retko radi potomstva. Deca u takvom svetu ne bi imala ni deo današnje pažnje i nege. Odrastala bi sama, lutajući sumornim svetom, sve dok ne odrastu i utonu u masu živih. Za očekivati je da bi se, sa starenjem stanovništva, dalja reprodukcija sasvim zaustavila, a planetu bi nastanjivali večni starci.

Zarazne bolesti bi bojile ovu surovu stvarnost bolom. Većina od 110 milijardi ljudi bila bi zaražena gotovo svim mikroorganizmima koji su ikada napadali čoveka. Njihove epidemije nikad ne bi prestajale, čak ni jenjavale. Leprozni, okuženi, besni, oboleli od teških zapaljenja svih vrsta lutali bi ulicama u potrazi za vodom i olakšanjem. Njihovi bolni jauci bi se uzdizali ka nebu, vapeći za jedinim spasom koji bi preostao i o kome bi snevali milioni – za smrću.

Većina naučnika i mislilaca koji su istraživali smrt, kao jednu od najstarijih i najizvesnijih ljudskih tema, slaže se u viđenju da bi čovečanstvo bez smrti živelo u svetu gorem od pakla. Smrt je čistač, podsticaj i pokretač civilizacije.

Američki antropolog i dobitnik Pulicera za knjigu Denial of death iz 1973. godine Ernest Beker, smatra da smrt i te kako ima svrhu i da je ona stvorila ljudsku kulturu, tvrdeći čak da je poricanje smrti „uzrok svih zala“. Na sličan način, autor knjige Immortality Stefan Kejv iz Berlina čak ide dalje i veruje da bez smrti uopšte ne bi bilo civilizacije. Sa druge strane, američki psiholog Kenet Vejl smatra da je svest o smrtnosti korisna ne samo za civilizaciju nego i za pojedinca, koji pod dejstvom straha od smrti vežba, bira hranu i živi zdravo.

Kako smo, zapravo, došli do toga? Čudnovati putevi ljudske logike nas tako vode ka obrtu u kome bi trebalo da joj budemo zahvalni. Bez sumnje, čovekov odnos sa smrću je posebno složen, prekomplikovan proces koji se proteže od ličnog ka naučnom. Malo koja univerzalna stvar, osim smrti, za koju ćete svako malo čuti kako je jedina izvesna stvar na svetu ili da samo ona svakog čeka na kraju, istovremeno je i veoma intimna za svakog pojedinca.

Druge životinjske vrste, mada bez sumnje žele da žive, nisu izgradile čitavu kulturu na odnosu sa smrću. One jednostavno umiru onda kad nema druge. Poznato je da delfini i slonovi dugo borave sa svojim mrtvima, ali to ne utiče presudno na njihovu egzistenciju. U više eksperimenata i posmatranja u divljini, uočeno je da šimpanze, bliski rođaci čoveka, umeju i lično i kolektivno da žale za preminulom jedinkom. No, kad se to okonča, što može biti i autentična tuga i socijalni događaj, šimpanze samo ostave svog preminulog da istruli na mestu na kom je umro. I jednostavno se vrate bršćenju plodova.

Sa ljudima je mnogo složenije. Čovek se kao svako drugo živo biće bori da preživi. To je najprirodnija težnja koju dele i najprimitivniji mikroorganizmi i najrazvijeniji sisari. No, za razliku od drugih, čovek zna, čak je potpuno svestan da tu bitku na kraju, neizbežno, mora da izgubi. Čovekova prirodna borba je osuđena na propast. To i dovodi do sve silnijeg pokušaja da se smrt nekako prevaziđe, da se ostavi trag, da se život produži ili jednostavno reprodukuje. Na kraju, strah od smrti dovodi i do njenog proučavanja.

Naučna disciplina koja se bavi smrću naziva se tanatologija i uspela je, u više raznovrsnih škola i teorija, da opiše čovekov odnos prema smrti. Prema rasprostranjenom konceptu švajcarskog psihijatra Elizabet Kibler-Ros, pojedinac suočen sa spoznajom (viđenjem) smrti bliske osobe proći će: poricanje, bes, cenkanje, melanholiju i prihvatanje. To uslovljava ljudsko ponašanje i grupno i pojedinačno. Sa druge strane, autor knjige Death, američki filozof Šeli Kagan, smatra da je strah od smrti dobrim delom „neopravdan“, upravo zato što je ona tako izvesna. On veruje da, mada ružna stvar, smrt nije nešto od čega treba strepeti, jer će svakako doći. No, smatra da je strah od trenutka kad će se to desiti više nego odgovarajući.

Psiholozi su izveli čitav niz istraživanja koja pokazuju koliki uticaj smrt ima na druge društvene pojave, kao što su nacionalizam, udruživanje i religija. Grupa ispitanika nakon razgovora o smrti i prolaznosti, pokazuje više simpatija prema osobi iste narodnosti ili osobi istog religijskog opredeljenja, a u pojedinim eksperimentima vrlo je blagonaklona prema ubijanju potencijalnih Drugih. Uporedo sa tim, neka istraživanja otkrivaju i da svest o smrti umanjuje značaj takozvanih prolaznih vrednosti, kao što je bogatstvo. Ali i da težnja ka besmrtnosti nosi prokletstvo.

U noveli Eliksir dugog života, Onore de Balzak (1799–1850) opisuje starog alhemičara, don Bartolomea Belvideroa, koji, u raskošnom srednjovekovnom dvorcu u Ferari, otkriva eliksir života i tu tajnu poverava svom sinu Huanu, u nadi da će ga sin eliksirom oživeti posle smrti. Međutim, uprkos očevom zavetu, don Huan ne oživljava oca, već odlučuje da zadrži eliksir samo za sebe. To je samo jedan od primera gde je pokušaj dostizanja božanskog cilja, besmrtnosti, obojen prokletstvom. Isto kao i ideja o paklu besmrtnika.

No, to ništa ne znači – možda ljudski razum jednostavno i ne može da zamisli svet u kome smrti nema. Ako svuda oko nas, uprkos svesti o smrtnosti svakog pojedinca, gotovo nikad ne jenjava njegova lična borba sa smrću, sve dok to traje, naučni i svi drugi civilizacijski pokušaji da se izbori sa smrću neće biti uzaludni. Bez obzira na konačni ishod. Ako nauka može da posluži da život potraje duže, a kultura predstavlja jedini načini da se smrt trajno prevaziđe, civilizacija se može posmatrati i kao udruženi poduhvat protiv smrti.

Izvor: Elementarijum








Nadgrobna civilizacija Haoss10
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Nadgrobna civilizacija Empty
PočaljiNaslov: Re: Nadgrobna civilizacija   Nadgrobna civilizacija Sat610Pet 7 Okt - 19:00

ZARAZNE BOLESTI BI BOJILE OVU SUROVU STVARNOST BOLOM. VEĆINA OD 110 MILIJARDI BESMRTNIH LJUDI BILA BI ZARAŽENA GOTOVO SVIM MIKROORGANIZMIMA KOJI SU IKADA NAPADALI ČOVEKA
Zamislite da nema smrti. Da nema "poslednjeg neprijatelja" koji čoveka milenijumima drži u strahu, u patnji i bolu neizvesnosti. Kako bi tada izgledao svet u kome živimo? Bilo bi nas više, to je nesumnjivo. Konkretno, ako bi se ljudi rađali istim onim tempom kojim se homo sapiens širio planetom u poslednjih 40.000 godina, na Zemlji bi danas živelo oko 110 milijardi ljudi. Petnaest puta više nego što danas nastanjuje svet.
Uzimajući sve u obzir, teško je zamisliti pakao u kome bi se obreli. Uslovi života za veći deo čovečanstva bismo bili gotovo nepodnošljivi. Neprekidni ratovi, mržnja, neprestana borba svakog sa svakim. Milijarde ljudi bi se otimalo oko nedovoljno hrane, oko retkih izvora pijaće vode i sve nepouzdanijih izvora energije. Ceo svet bi bio nalik na prenaseljeni grad, ruševan, bez stalnih objekata – čudovišna kolonija privremenih skloništa, bez javnih zgrada i prostora, svet neprijatan, nečist i prepun opasnosti.
Horde udruženih tragača za hranom bi vladale ovim supernaseljima. Slabiji bi se prosto uklanjali pred jačima. Nomadi i njihova divovska staništa, sledeći tokove velikih reka, pratili bi bujanje vegetacije gutajući sve na šta naiđu. I širili svetom vatre, ratove i nezamislivu prljavštinu.
U nedostatku pretnje smrću, bilo bi nemoguće uvesti bilo kakav oblik centralizovane uprave. Ne bi postojali novac, štednja, obrazovni sistem ili ulaganje u budućnost bilo koje vrste. Tehnologija bi se razvijala samo do onog stupnja koji može da ugodi gramzivom pojedincu koji se isključivo bori samo da sebi olakša. Ne bi postojala nauka. Bilo bi premalo onih koji bi želeli da pišu knjige, filmove i uopšte da stvaraju trajnu kulturu bilo koje vrste.
Ljudi bi se uglavnom razmnožavali zarad zadovoljstva, retko radi potomstva. Deca u takvom svetu ne bi imala ni deo današnje pažnje i nege. Odrastala bi sama, lutajući sumornim svetom, sve dok ne odrastu i utonu u masu živih. Za očekivati je da bi se, sa starenjem stanovništva, dalja reprodukcija sasvim zaustavila, a planetu bi nastanjivali večni starci.
Zarazne bolesti bi bojile ovu surovu stvarnost bolom. Većina od 110 milijardi ljudi bila bi zaražena gotovo svim mikroorganizmima koji su ikada napadali čoveka. Njihove epidemije nikad ne bi prestajale, čak ni jenjavale. Leprozni, okuženi, besni, oboleli od teških zapaljenja svih vrsta lutali bi ulicama u potrazi za vodom i olakšanjem. Njihovi bolovi bi se uzdizali ka nebu, vapeći za jedinim spasom koji bi preostao i o kome bi snevali milioni – za smrću.
Većina naučnika i mislilaca koji su istraživali smrt, kao jednu od najstarijih i najizvesnijih ljudskih tema, slaže se u viđenju da bi čovečanstvo bez smrti živelo u svetu gorem od pakla. Smrt je čistač, podsticaj i pokretač civilizacije.
Američki antropolog i dobitnik Pulicera za knjigu Denial of Death iz 1973. godine, Ernest Beker, smatra da smrt i te kako ima svrhu i da je ona stvorila ljudsku kulturu, tvrdeći čak da je poricanje smrti "uzrok svih zala". Na sličan način, autor knjige Immortality Stefan Kejv iz Berlina čak ide dalje i veruje da bez smrti uopšte ne bi bilo civilizacije. Sa druge strane, američki psiholog Kenet Vejl smatra da je svest o smrtnosti korisna ne samo za civilizaciju nego i za pojedinca, koji pod dejstvom straha od smrti vežba, bira hranu i živi zdravo.
Kako smo, zapravo, došli do toga? Čudnovati putevi ljudske logike nas tako vode ka obrtu u kome bi trebalo da joj budemo zahvalni. Bez sumnje, čovekov odnos sa njom je retko složen, prekomplikovan proces koji se proteže od ličnog ka naučnom. Malo koja univerzalna stvar, osim smrti, za koju ćete svako malo čuti kako je jedina izvesna stvar na svetu ili da samo ona svakog čeka na kraju, istovremeno je i veoma intimna za svakog pojedinca.
Druge životinjske vrste, mada bez sumnje žele da žive, nisu izgradile čitavu kulturu na odnosu sa smrću. One jednostavno umiru onda kad nema druge. Poznato je da delfini i slonovi dugo borave sa svojim mrtvima, ali to ne utiče presudno na njihovu egzistenciju. U više eksperimenata i posmatranja u divljini, uočeno je da šimpanze, bliski rođaci čoveka, umeju i lično i kolektivno da žale za preminulom jedinkom. No, kad se to okonča, što može biti i autentična tuga i socijalni događaj, šimpanze samo ostave svog preminulog da istruli na mestu na kom je umro. I jednostavno se vrate bršćenju plodova.
Sa ljudima je mnogo složenije. Čovek se kao svako drugo živo biće bori da preživi. To je najprirodnija težnja koju dele i najprimitivniji mikroorganizmi i najrazvijeniji sisari. No, za razliku od drugih, čovek zna, čak je potpuno svestan da tu bitku na kraju, neizbežno, mora da izgubi. Čovekova prirodna borba je osuđena na propast. To i dovodi do sve silnijeg pokušaja da se smrt nekako prevaziđe, da se ostavi trag, da se život produži ili jednostavno reprodukuje. Na kraju, strah od smrti dovodi i do njenog proučavanja.
Naučna disciplina koja se bavi smrću naziva se tanatologija i uspela je, u više raznovrsnih škola i teorija, da opiše čovekov odnos prema smrti. Prema rasprostranjenom konceptu švajcarskog psihijatra Elizabet Kibler-Ros, pojedinac suočen sa spoznajom (viđenjem) smrti bliske osobe proći će: poricanje, bes, cenkanje, melanholiju i prihvatanje. To uslovljava ljudsko ponašanje i grupno i pojedinačno. Sa druge strane, autor knjige Death, američki filozof Šeli Kagan, smatra da je strah od smrti dobrim delom "neopravdan", upravo zato što je ona tako izvesna. On veruje da, mada ružna stvar, smrt nije nešto od čega treba strepeti, jer će svakako doći. No, smatra da je strah od trenutka kad će se to desiti više nego odgovarajući.
Psiholozi su izveli čitav niz istraživanja koja pokazuju koliki uticaj smrt ima na druge društvene pojave, kao što su nacionalizam, udruživanje i religija. Grupa ispitanika nakon razgovora o smrti i prolaznosti, pokazuje više simpatija prema osobi iste narodnosti ili osobi istog religijskog opredeljenja, a u pojedinim eksperimentima vrlo je blagonaklona prema ubijanju potencijalnih Drugih. Uporedo sa tim, neka istraživanja otkrivaju i da svest o smrti umanjuje značaj takozvanih prolaznih vrednosti, kao što je bogatstvo. Ali i da težnja ka besmrtnosti nosi prokletstvo.
U noveli Eliksir dugog života, Onore de Balzak (1799–1850) opisuje starog alhemičara, don Bartolomea Belvideroa, koji, u raskošnom srednjovekovnom dvorcu u Ferari, otkriva eliksir života i tu tajnu poverava svom sinu Huanu, u nadi da će ga sin eliksirom oživeti posle smrti. Međutim, uprkos očevom zavetu, don Huan ne oživljava oca, već odlučuje da zadrži eliksir samo za sebe. To je samo jedan od primera gde je pokušaj dostizanja božanskog cilja, besmrtnosti, obojen prokletstvom. Isto kao i ideja o paklu besmrtnika.
No, to ništa ne znači – možda ljudski razum jednostavno i ne može da zamisli svet u kome smrti nema. Ako svuda oko nas, uprkos svesti o smrtnosti svakog pojedinca, gotovo nikad ne jenjava njegova lična borba sa smrću, sve dok to traje, naučni i svi drugi civilizacijski pokušaji da se smrt prevaziđe neće biti uzaludni. Bez obzira na konačni ishod. Ako nauka može da posluži da život potraje duže, a kultura predstavlja jedini načini da se smrt trajno prevaziđe, civilizacija se može posmatrati i kao udruženi poduhvat protiv nje.

Nadgrobna civilizacija 1090575_Laurie-Lipton-Danse-Macabre
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Nadgrobna civilizacija Empty
PočaljiNaslov: Re: Nadgrobna civilizacija   Nadgrobna civilizacija Sat610Sub 19 Jan - 13:05

Deset drevnih i neverovatno naprednih civilizacija koje su NESTALE BEZ TRAGA

Istoričari, arheolozi i kulturolozi ulažu velike napore da bi otkrili istinu o ovim starim narodima i njihovim dostignućima. Jer, svi oni su nastali, razvili se vrtoglavom brzinom i onda nestali bez traga!

Predstavljamo vam neverovatno napredne civilizacije koje su u nekom trenutku prošlosti, jednostavno NESTALE BEZ TRAGA!



Civilizacija Doline Inda, smeštena je duž toka istoimene reke u današnjem Pakistanu. U istorijskim spisima poznata je i kao “Harapanska civilizacija”, kao referenca na njen prvi iskopani grad Harapu. Otkrivena je dvadesetih godina prošlog veka, a smatra se da je osnovana 7000 godina pre Hrista, piše portal Viralnova.

Šta joj se dogodilo?

Dve teorije objašnjavaju njen nestanak. Prema jednoj, stanovnike su iz naseobina proterale klimatske promene. Druga pak, kazuje o tragičnoj sudbini Harapa, pred najezdom Arijevaca koja se desila 1500 godina pre nove ere.



Pleme Anasazi, je svoju postojbinu imalo u današnjim SAD. Stanovništvo je najvećim delom bilo sastavljeno od lovaca i sakupljača. Kasnije su razvili poljoprivredu a najviše su gajili kukuruz i mahunarke. Poznati su i po proizvodnji predemta od pruća i keramike.

Šta mu se dogodilo?

Civilizacija je nestala posle velike seobe ka dolini reke Rio Grande. Uzrok su pooljniji klimatski uslovi.



Minojska civilizacija, je prema istoriji Antičke Grčke domovina mitskog bića Minotaur. U naučnim krugovima je poznata i kao prva civilizacija na Starom kontinentu. Razvijali su umetnost a jedno od najvećih dostignuća je piktografsko pismo.

Šta joj se dogodilo?

Veruje se da su erupcije vulkana Tera uništile ovu naseobinu. Takođe, brojne invazije Mikenaca su prema mišljenju naučnika, uticale na krvav kraj Minojske civilizacije.



Pleme Klovis je naseljavalo predele Centralne Amerike, 10 000 godina pre nove ere. Glavna aktivnost ovog naroda je bila lov. U tu svrhu su stvorili posebne strele, čiji se dizajn ocenjuje kao izuzetan. Veruje se da su tokom Ledenog doba, migrirali iz Sibira ka Aljasci.

Šta mu se dogodilo?

Sa izumiranjem mamuta, nestaje i glavni resurs u ishrani ovih praljudi. Na tragičnu sudbinu plemena uticao je i pad komete blizu njihovih naselja.



Tripoljska ili Kukuteni kultura svrstava se u kasnoneolitska a smeštena je na teritoriji današnje Moldavije i Rumunije. Postojala je od 4500. do 3000. godine pre nove ere. Od drugih je izdvaja urbanistika koju odlikuje prstenasto-elipsoidna naselja (gradovi). Gradovi su imali “rok trajanja” dug pola veka.

Šta joj se dogodilo?

Klimatske promene su dovele do velikih suša, što je bilo pogubno za narod koji se tokom čitave istorije oslanjao na poljoprivredu.



Narod Olmeka je najstarija civilizacija Meksika, čije postojanje datira između 1200. i 400. godine pre Hrista. Oni su preteča svih kasnijih meksičkih civilizacija i prepoznatljivi su po monolitnim kamenim glavama. I danas ih možemo naći, razasute po džungli. Glavna središta su bila u La Venti (Tabasko) i San Lorencu , Tres Zapotesu i Laguni de los Ceros u Verakruzu.

Šta mu se dogodilo?

Uništile su ih klimatske promene, erupcije vulkana i moguće invazije.



Imperija Kmera, je bila jedna od najsnažnijih u Aziji. Smeštena u današnjoj Kambodži, sa glavnim gradom Angkorom, smatra se domom tri religije: Hinduizma, Mahajana Budizma i Teravada Budizma.

Šta joj se dogodilo?

Sa uvođenjem Teravada Budizma, vladajuća sila vrhovnog boga je dovedena u pitanje. To je uticalo na stanovnike tako što je utihnula njihova želja za radom. Stala je poljoprivreda, imperija je sve više slabila, da bi je 1431. opljačkali tajlandski osvajači.



Mikenska civilizacija, je jedna od najvećih u bogatoj istoriji Antičke Grčke. Bili su strahovito aktivni na moru, pa se u istoriji izdvajaju nekoliko velikih ratnih pohoda ka Atini, Knososu, Pilosu iTebi. Bogatstvo i moć ovog naroda otkrivena je u 19. veku. od strane nemačkog arheologa Hajnriha Šlimana.

Šta joj se dogodilo?

Postoji sumnja da je na propast Mikene, direktno uticao sukob između seljaka i vladajuće klase. Takođe, ne isključuju se i pohodi grčkih vojski sa Severa , koji baš u tom periodu počinje da uzima primat u helenskom svetu.



Carstvo Aksuma, je drevna imperija na prostoru severoistočne Afrike. Dičili su se visokim izvozom, zlata, slonovače i poljoprivrednih resursa. Jedno je od prvih afričkih plemena sa razvijenom robnonovčanom privredom. Nadgrobni spomenici (obelisk) karakteristične izrade, očuvani su do danšnjih dana.

Šta mu se dogodilo?

Trgovinska izolacija i klimatske promene , dovele su do propasti ovog naroda. Legenda kaže da je do kraha došlo posle razornog napada paganske kraljice Bani Al-hamvijah. To je skoro u potpunosti uništilo njihovu kulturu, pa već u 4. veku naše ere imperija menja ime u Etiopija.



Nabatejci, su imperija sastavljena od nekoliko plemena u severnoj Arabiji. Bavili su se trgovinom i kontrolisali važne rute, ka jugu ovog poluostrva. Specifičan strateški položaj, doveo je do ekspanzije njihove moći koja će trajati skoro pola milenijuma, od 4 veka pre nove ere. Svaki građanin je morao doprineti prosperitetu društva, a ropstvo je bilo zabranjeno.

Šta im se dogodilo?

Kada se trgovačka ruta preselila na sever, moć Nabatejaca počinje da slabi. Zbog toga počinju nezaustavljive migracije iz njihovog drevnog grada Petre.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Nadgrobna civilizacija Empty
PočaljiNaslov: Re: Nadgrobna civilizacija   Nadgrobna civilizacija Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Nadgrobna civilizacija
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija-